Istorijske činjenice u poslednjih sedamdeset godina jasno pokazuju da su članice NATO-a u više navrata napadale druge zemlje i kršile zakon o zabrani nasilja ustanovljen u Povelji UN.
Zemlje NATO-a Velika Britanija i SAD napale su 1953. godine Iran bez mandata UN i svrgnule tamošnju vladu. Članica NATO-a SAD napala je 1954. godine Gvatemalu bez mandata UN i svrgnula njenu vladu. Članice NATO-a Francuska i Velika Britanija udruženo su 1956. godine, zajedno sa Izraelom, napale Egipat bez mandata UN. Članica NATO-a SAD je 1961. godine napala Kubu bez mandata UN. Godine 1964. članica NATO-a SAD napala je Vijetnam bez mandata UN. Članica NATO-a SAD napala je 1981. godine Nikaragvu bez mandata UN. Članica NATO-a SAD napala je 1986. godine Libiju bez mandata UN. Članice NATO-a SAD, Nemačka, Velika Britanija i Francuska napale su 1999. godine Srbiju bez mandata UN. Godine 2001. članice NATO-a SAD, Velika Britanija, Francuska i Nemačka napale su Avganistan bez mandata UN. Članice NATO-a SAD i Velika Britanija napale su 2003. godine Irak bez mandata UN. Članice NATO-a SAD, Velika Britanija i Francuska napale su 2011. godine Libiju bez mandata UN. U ovom trenutku članice NATO-a SAD, Francuska, Velika Britanija, Turska i Nemačka, u saradnji sa Katarom i Saudijskom Arabijom, vode rat protiv Sirije bez mandata UN.
NATO je u mnogo navrata izazvao haos u raznim državama, ubijao je ljude i prouzrokovao talase izbeglica. Sve više građanki i građana u Nemačkoj, Švajcarskoj i Austriji zabrinuto preispituje istoriju vojnog saveza NATO. Uviđaju da je NATO iznova i iznova vodio napadačke ratove koje je lažima, ratnom propagandom i uz pomoć medija naklonjenih NATO-u, prodavao narodu. Time je prokockao ukazano mu poverenje. Švajcarska i Austrija bi ponovo morale da budu bezuslovno neutralne, ne bi trebalo da šalju svoje trupe u inostranstvo i trebalo bi da istupe iz takozvanog „Partnerstva za mir“, predvorja za ulazak u NATO jer je, kada imamo u vidu sve te napadačke ratove, sasvim jasno da ovde nije reč o „partnerstvu za mir“. Nemačka bi morala da istupi iz NATO-a i da, u znak sećanja na sopstvenu istoriju, ne šalje svoju vojsku u tuđe zemlje, već da se kao neutralna zemlja zalaže za poštovanje međunarodnog prava i miroljubivo rešavanje sukoba.
I „rat protiv terorizma“ koji je sada u toku, prožet je lažima. Ovaj rat, koji su objavile SAD zajedno sa drugim članicama NATO-a 2001. godine, ne pruža uverljiv izlaz iz spirale nasilja i ne rešava istinski problem terorizma, jer uopšte nije ni usmeren ka razračunavanju sa terorizmom, već je reč o borbi za naftu, gas, novac i moć. Takozvani „rat protiv terorizma“ predstavlja, u stvari, rat za sirovine i globalnu nadmoć, dakle staro vino u novim mehovima. Svođenje računa posle petnaest godina deluje jezivo: nekoliko država, između ostalih Avganistan, Irak, Libija i Sirija, potpuno su destabilizovane države, raširili su se nepoverenje i strah, nema manje terorističkih napada, već ih je mnogo više, dok istovremeno slabi vladavina ljudskih prava zarad uspostavljanja država koje nadziru svoje građane. Takozvani „rat protiv terorizma“ jača vojnu industriju i slabi ljudska prava i Povelju UN; taj rat mora da se okonča jer je doživeo neuspeh.
Svako ko je pročitao ovu knjigu lako može pasti u očajanje zbog toliko nasilja i laži. Pritom ne smemo zaboraviti da postoje milioni ljudi koji žele mir, hiljade ljudi se u mirovnim pokretima neposredno zalažu za njegovo uspostavljanje. Smatram da nema potrebe za očajavanjem, iako će tema mira i tokom celog 21. veka biti suštinski važna. Moramo postati upućeniji kada je reč o medijima i moramo i sami da istražujemo preko interneta i čitamo knjige, umesto da svakodnevno pasivno usvajamo ponuđene nam vesti. Postoje nezavisni, pametni i hrabri naučnici i novinari, čiji rad bi trebalo da pratimo, umesto da slepo verujemo ratnoj propagandi medija članica NATO-a.
Pored upućenosti u vezi sa medijima, smatram da je veoma važna stavka i promena našeg odnosa prema pitanju pristupanja izvorima energije i njenoj potrošnji. Budući da vodimo tako mnogo ratova zarad nafte i gasa, ja se sa svojom institutom SIPER-om zalažem za viziju budućnosti u kojoj će sto procenata energije biti iz obnovljivih izvora. Trebalo bi da prestanemo da koristimo naftu, gas, ugalj i atomsku energiju i usredsredimo se na proizvodnju obnovljive energije time što ćemo koristiti sunce, vodu, drvo, zemljinu toplotu i vetar. Ja na krovu svoje kuće proizvodim struju posredstvom sunčeve energije, vozim električni automobil, a toplotu za kuću proizvodim pomoću pumpe sa geotermalnom sondom. U svojim knjigama i na predavanjima ohrabrujem sve koji to mogu da prekinu da se greju na naftu i gas. Nije nam potrebno još ratova vođenih zarad nafte i gasa. Dakle, upravo mladim ljudima, čitateljkama i čitaocima koji imaju između petnaest i dvadeset pet godina, savetujem da vedro gledaju u budućnost i da miroljubivo i trpeljivo sudeluju u razvoju našeg sveta. Zemlja je prekrasna planeta, život je vredan življenja, sa svim njegovim usponima i padovima, a ljudi duboko u svojim srcima osećaju ljubav jedni prema drugima.
Neki bi na temelju istorijskih činjenica izloženih u ovoj knjizi mogli da zahtevaju ukidanje mirovne organizacije Ujedinjene nacije, jer u mnogo slučajeva zaista nije ispunjavala svoju svrhu. Međutim, to ne bi bilo pametno. Meni kao istoričaru upadljiva je činjenica da smo se mi, ljudi, već više od tri hiljade godina međusobno ubijali u ratovima. Rat predstavlja konstantu u istoriji čovečanstva, staru naviku. Tek od 1945. godine rat je u međunarodnoj politici zabranjen. Ne možemo dovoljno naglasiti da je zabrana nasilja ustanovljena u Povelji UN napunila tek sedamdeset godina, te da je stoga, sa istorijskog stanovišta, veoma mlada. Sasvim je prirodno to što je posle tri hiljade godina ratovanja neophodno izvesno vreme za promenu i što se još uvek ne odvija sve onako kako zahteva Povelja Ujedinjenih nacija.
Drugi imaju ogromno nepoverenje u odnosu na mirovnu organizaciju Ujedinjene nacije. Neki od njih se plaše da će Ujedinjene nacije u dalekoj budućnosti ukinuti sve države i osnovati diktatorsku svetsku vladu. Međutim, ja smatram da za to ne postoji velika verovatnoća. Naravno, i u Ujedinjenim nacijama postoje zloupotreba moći i korupcija i važno je da i u odnosu na delovanje UN ostanemo budni i kritični. Ne možemo očekivati da će Ujedinjene nacije ukinuti države, jer bi se države s pravom pobunile protiv toga, ali i zato što je jedna od suštinskih ideja Povelje UN očuvanje i poštovanje nacionalnog suvereniteta.
Povelja Ujedinjenih nacija i Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima spadaju među najvažnije istorijske dokumente, oni bi trebalo da nam posluže kao smernica u 21. veku. Savetujem svima da pročitaju ova dva dokumenta i duboko razmisle o njima. Još kao student sam u UN naručio Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima i kao poster je okačio u svojoj sobi. „Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka kada je reč o dostojanstvu i pravima. Ona su obdarena razumom i savešću i treba jedna prema drugima da postupaju u duhu bratstva“, naglašava Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, koju je Generalna skupština UN 10. decembra 1948. jednoglasno usvojila. „Svako ima pravo na život, slobodu i bezbedost ličnosti“ (član 3) i „Svako ima pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti; ovo pravo uključuje slobodu promene veroispovesti ili uverenja“ (član 18).
Naravno, tačno je da se svakodnevno krše Povelja UN i Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima. U nekim slučajevima, kao što smo prethodno razmotrili, ova dva dokumenta su čak zloupotrebljena jedan protiv drugog time što je ukazivanjem na kršenje ljudskih prava, na primer u Libiji 2011. godine, podmuklo opravdan rat i ujedno prekršen zakon ustanovljen u Povelji UN. Takvih problema biće i u budućnosti i nipošto ih ne smemo zanemariti. Međutim, u isto vreme moramo da ukažemo i na činjenicu da mnoge zemlje ipak poštuju ljudska prava i zakone Povelje UN, a to je uvek doprinosilo cvetanju tih društava. Osim toga, iznova i iznova postoje pokušaji ostvarivanja ciljeva Ujedinjenih nacija. Na primer 25. septembra 2015, kada su na Samitu Ujedinjenih nacija šefovi država i vlada izglasali 17 „ciljeva održivog razvoja“ (Sustainable Development Goal – SDG). U skladu sa tim ciljevima, članice UN obavezuju se da će raditi na smanjivanju siromaštva, gladi, diskriminacije žena i pospešivanju razvoja obnovljivih izvora energije. Međutim, najvažnije je to što su se sve države ponovo obavezale da će sprečavati sve oblike nasilja jer su mir i stabilnost osnovni preduslovi održivog razvoja.
„Švajcarskoj je izuzetno stalo do toga da u međunarodnim odnosima pravo pobedi nasilje, a ne obrnuto“, rekla je bivša švajcarska političarka Mišelin Kalmi-Rej. I bila je sasvim u pravu, jer male zemlje kao što je Švajcarska ne žele da svet sklizne u rat i haos. Moramo se rukovoditi zakonom i pobrinuti se za to da on bude poštovan. U Švajcarskoj već sto sedamdeset godina vlada mir. Nijedna zemlja na svetu, nijedna od zemalja koje okružuju Švajcarsku, ne može da se pohvali tako dugačkim razdobljem mira. U građanskom ratu koji se 1847. vodio između snaga Švajcarske konfederacije i sedam katoličkih kantona, poslednjem vojnom sukobu na švajcarskom tlu, Švajcarci su ubijali jedni druge. Taj građanski rat trajao je dvadeset sedam dana i odneo je osamdeset šest života. Švajcarska je danas neutralna, nije članica NATO-a i ne sudeluje u međunarodnim ratovima.
Kada 2016. godine kao švajcarski istoričar posmatram američku imperiju i NATO, moram, naravno, da priznam da ima mnogo razloga za zabrinutost. Naš svet se uistinu nalazi na ozbiljnoj i opasnoj prekretnici. Razorna svetska politika zasnovana na vojnim intervencijama i protivzakonitim smenama vlada, čiji su glavni izvršitelji i podstrekači američka imperija, članice NATO-a i mediji NATO-a, neprestano nastavlja da pokreće spiralu nasilja. Takav odnos prema svetu i razvoj koji iz njega proizlazi nisu nimalo dobri ni za našu decu ni za naše unuke. NATO se preobrazio: taj prvobitno odbrambeni savez postao je agresivan ratni savez. Došlo je vreme da se i NATO-u i američkoj imperiji postave granice koje ne smeju da prekorače.
Novi antipokret kao što je danas u Evropi veoma rasprostranjen antiamerikanizam, ne može da reši ovaj problem. Ne samo zato što su Evropljani u svojoj istoriji i sami često pribegavali strategiji vođenja tajnih ratova, baš kao i Rusi i Kinezi. Već, pre svega, zato što je nužno da se ponovo širi ideja koja sve povezuje – „mi, narodi Ujedinjenih nacija“, pošto je u njoj izražena dragocena misao o ljudskoj porodici za koju je svaki antipokret čist otrov. Ova ideja jedinstva zato s pravom stoji kao prva rečenica Povelje UN i od tada ona nadahnjuje ljude širom sveta da sarađuju sa drugima izvan nacionalnih granica, bez obzira na rod, boju kože, religiju, stepen obrazovanja, imetak i starost – i, nezavisno od stepena integriteta ili lažljivosti i nemilosrdnosti njihove vlade. Moramo ponovo naučiti da poštujemo osnovna načela suvereniteta i samoopredeljenja. Moramo da se pobunimo protiv napadačkih ratova i protivzakonitih smena vlada. Sada je važnije nego ikada da poštujemo međunarodno pravo i rukovodimo se Poveljom UN. Potrebno nam je više saradnje, a ne rascepa. Sada je izuzetno važna saradnja evropskih mirovnih pokreta sa američkim mirovnim pokretima, budući da samo oni mogu miroljubivo i iznutra da se izbore za reforme u američkoj imperiji.
Masovni mediji često preuzimaju neproverene informacije koje dobijaju od državnih službi. Silne laži koje su masovni mediji širili prethodnih sedamdeset godina, od događaja u Tonkinškom zalivu u Vijetnamu 1964. do oružja za masovno uništenje i napada na Irak 2003. godine, olakšavale su političarima obmanjivanje stanovništva i započinjanje ratova. Međutim, zbog rasprostranjenosti interneta i pomoću knjiga koje preispituju istorijske i političke događaje – u kontekstu revolucije pristupu informacijama usred koje se u ovom trenutku nalazimo – sve više ljudi prozrelo je tu dvostruku igru i odlučno odbacuje ratnu propagandu, a neki od njih su čak u potpunosti prestali da gledaju televiziju. Nadam se da ćemo postajati sve upućeniji kako bismo mogli dobro da izaberemo medije koje ćemo slušati i kako bismo mogli da raskrinkamo ratne laži.
Dvadeseti vek je, ako posmatramo broj poginulih u ratovima, najnasilniji vek u istoriji čovečanstva, a ni dvadeset prvi vek, nažalost, nije započeo miroljubivo. Zato je važno da svako od nas ponaosob, ali i kolektivno izvučemo pouke iz prethodnih iskustava, da promenimo svest i napustimo razornu spiralu nasilja istkanu od laži i ubistava, budući da takvo ponašanje proizvodi ogromnu patnju i ne doprinosi ni sreći pojedinca ni kolektivnoj sreći.
Kroz vekove su se istaknute ličnosti iz različitih kultura i zemalja širom sveta zalagale za mir i duboko promišljale kako da se rat i teror obuzdaju i kako da čovečanstvo izađe iz spirale nasilja. Sofi Šol iz Nemačke, Martin Luter King iz Sjedinjenih Država, dalaj-lama sa Tibeta, Ekart Tol iz Kanade, Johan Galtung iz Norveške, Dag Hamaršeld iz Švedske, Mahatma Gandi iz Indije, Dipak Čopra iz SAD i mnogi drugi podelili su svoja saznanja sa javnošću. Dakle, ne nedostaju pametni saveti, već samo njihovo sprovođenje u delo. Nije dovoljan uvid da nam je potreban pravedniji svet sa više samoobnovljive energije, iskrenijim medijima i manje nasilja, neophodna su dela koja ostvaruju takvu viziju. Zato je Gandi sasvim ispravno rekao: „Budi ti promena koju bi želeo da vidiš u ovom svetu.“
