Nikaragva je od 1945. godine članica UN. Ova centralnoamerička zemlja danas ima šest miliona stanovnika i sa severne stane graniči se sa Hondurasom, a sa južne sa Kostarikom. Privredni razvoj prevashodno je zasnovan na zemljoradnji, a ova zemlja čuvena je po svojoj kafi. U 16. veku zauzeli su je španski osvajači. Tada još nisu postojale Ujedinjene nacije. Kada je indijansko stanovništvo pružilo otpor tlačenju, evropski kolonijalni gospodari odgovorili su ratom, proterivanjem naroda i njegovim porobljavanjem. Tek 1821. Nikaragva se izborila za nezavisnost od španske krune. U dvadesetom veku Nikaragvu je zadesilo nekoliko nemilosrdnih građanskih ratova u kojima su sudelovale Sjedinjene Države. Međunarodni sud Ujedinjenih nacija osudio je 1986. američko mešanje u unutrašnju politiku Nikaragve, ali Vašington nije priznao presudu.
Gerilski vođa Augusto Sandino bori se protiv Jenkija
Godine 1909. Sjedinjene Države su poslale svoje vojnike u Nikaragvu, a povukle su ih ponovo tek kada je nikaragvanska vlada obećala da će poštovati američke interese. Nezadovoljstvo zbog višestrukih američkih invazija bilo je veliko. Augusto Sandino predvodio je borbu sa Amerikancima. Verovao je u primenu sile i bio je ubeđen da moraju vojno da poraze „Jenkije“. „Sandino je optimista i krasi ga neobična sposobnost da ubedi druge ljude u ostvarljivost njegovih čudesnih planova“, glasio je opis jednog Sandinovog oficira iz 1927. „Sandino ni u kojem slučaju nije hladnokrvan i nikada sam nije počinio nikakvu svirepost jer je bio religiozan i verovao je da će svaki pogrešan postupak biti kažnjen… Nije ga zanimao novac i skoro nikada nije imao ni paru u džepu… uvek priča o ’dobrobiti naše otadžbine’, najviše ga zanima stalež zemljoradnika.“
Vašington je sasvim drugačije procenio okolnosti i Sandina je proglasio „banditom“. Ne možemo dovoljno da naglasimo da su pojmovi kao što su „bandit“ ili „terorista“ igrali suštinsku ulogu u istoriji i ratovanju informacijama. Za većinu ljudi u Nikaragvi Sandino nije bio bandit, već „patriota“ i „revolucionar“. Jedan američki mornarički oficir zabeležio je tada u svom dnevniku: „Ljudi koji se bore protiv nikaragvanske vlade su revolucionari – bez obzira na to što ih mi nazivamo banditima. Sve to samo je povod koji bi trebalo da opravda naše postupke i obmane stanovništvo SAD, jer bi ono, kada bi bilo upoznato sa činjenicama, zahtevalo naše povlačenje iz Nikaragve bez odlaganja.“
SAD su tek 1933. ponovo povukle svoje vojnike, nakon što su stvorile Nikaragvansku nacionalnu gardu i glavnu komandu prepustile svom povereniku Anastasiju Somozi Garsiji. General Somoza borio se sa Sandinovim socijalističkim revolucionarnim gerilskim pokretom, otimao je i ubijao njegove pristalice, a 1934. naložio je i Sandinovo ubistvo. Malo kasnije Somoza je postao predsednik Nikaragve i vladao je zemljom kao nemilosrdan diktator sve dok 1956. nije ubijen. Sjedinjene Države podržavale su diktatora Somozu iako je bilo poznato da je – kao i kasnije diktator Pinoče u Čileu – bio umešan u teške zločine. Somoza je američkoj imperiji pomogao u obezbeđivanju njenih privrednih i geostrateških ciljeva u Nikaragvi. U tom smislu američki predsednik Frenklin D. Ruzvelt je i rekao o Somozi: „Verovatno je kurvin sin. Ali je naš kurvin sin.“
Anastasio Somoza Debajle, sin ubijenog predsednika, 1967. godine i sam je postao predsednik Nikaragve. Pohađao je Akademiju Vest point (West Point) u Sjedinjenim Državama i kao glavni komandant Nacionalne garde održavao je bliske odnose sa američkom vojskom. Nakon što je sebe proglasio diktatorom, Somoza mlađi borio se eskadronima smrti protiv svojih političkih protivnika, Sandinističkog fronta nacionalnog oslobođenja, takozvanih sandinista. Somozina Nacionalna garda bila je odgovorna za pogubljenja, mučenja, silovanja i sakaćenja. Kada je 1972. godine Nikaragvu zadesio zemljotres, diktator Somoza odvojio je od međunarodnih donacija pola milijarde dolara u svoju kasu, iako je novac zapravo bio namenjen celom narodu koji se nalazio u teškim okolnostima. Međutim, ovaj diktator nije imao ni trunke saosećanja i poštenja.
U Ujedinjenim nacijama zastupnik Nikarage uvek je bio na strani Sjedinjenih Država. Kada je kubanski ministar spoljnih poslova Raul Roa u januaru 1961. godine, kratko pre invazije u Zalivu svinja, pred Savetom bezbednosti UN izneo pojedinosti o kampovima za vojnu obuku u Gvatemali i Nikaragvi, Nikaragva je odbacila te optužbe, a Savet bezbednosti nije preduzeo ništa. Kao što je Kuba i predvidela, u aprilu su paravojne jedinice sačinjene od kubanskih egzilanata predvođene Amerikom izvršile napad preko nikaragvanske obale. Kada je pak Kuba Ujedinjenim nacijama izložila te činjenice, Somozin ambasador je sve porekao, rekao je da je laž da je njegova vlada „na bilo koji način umešana u bilo koji čin agresije.“ I da će Nikaragva i „dalje zadržati svoju neutralnost“. Sjedinjene Države mogle su da se oslone na svog diktatora Somozu.
Sandinisti preuzimaju vlast
Tek je 1979. godine Sandinistički front nacionalnog oslobođenja (Frente Sandinista de Liberacion Nacional – FSLN) svrgnuo ovog nemilosrdnog diktatora. Somoza je morao da pobegne u Majami. Na vlast je došla koalicija kojoj je pripadao i Danijel Ortega. Sandinisti su raspustili omraženu Nacionalnu gardu i sproveli kampanju opismenjavanja jer mnogo ljudi u Nikaragvi nije umelo da čita. Sandinisti su za samo jednu godinu smanjili postotak nepismenosti sa 50 na 13 procenata, a organizovali su kampanju i za zdravstvenu negu, nakon čega je smrtnost dece svedena na 40 procenata u odnosu na stanje koje je vladalo pre revolucije.
Osim toga, Sandinisti su uveli nov zakon koji je obezbeđivao pravo na život, telesni integritet, pravnu sigurnost, slobodu mišljenja, zaštitu od ropstva, religijsku slobodu, pravo na rad, pravo na pripadnost sindikatu i pravo na štrajkovanje i pritom je ukidao smrtnu kaznu i mučenje. Nakon dugogodišnjeg nasilja ova zemlja se nadala novom početku. Nova nikaragvanska vlada održavala je bliske odnose sa Kubom i zemljama Varšavskog pakta. Međutim, sandinizam se od kubanskog Kastrovog komunizma razlikovao po izričitoj kritici politike tradicionalnih komunističkih partija i po naglašavanju demokratske i socijalističke ideje kojom se rukovodila Nikaragvanska revolucija.
Kontraši započinju protivzakonit napadački rat 1981. godine
U Povelji Ujedinjenih nacija jasno piše da sve članice smeju same da oblikuju svoju unutrašnju politiku, bilo da je ona socijalistička, komunistička ili kapitalistička. Međutim, administracija predsednika Ronalda Regana koja je u januaru 1981. godine ušla u Belu kuću, došla je do zaključka da su sandinisti komunisti, te da stoga moraju da se bore sa njima. SAD ovog puta nisu poslale sopstvene trupe kao dvadesetih godina 20. veka, već su finansijski i vojno podržale nikaragvanske kontraše. Te paravojne jedinice, u kojima se okupilo mnoštvo vojnika iz bivše Somozine Nacionalne garde, delovale su prevashodno iz susednog Hondurasa, a njihovo glavno obeležje bila je krajnja svirepost.
Nije sasvim jednostavno precizno odrediti datum kada je počeo ovaj tajni rat, jer je vođen veoma tiho i barem ispočetka u javnosti gotovo da nije kao takav ni opažen. Po američkom senatu, podrška CIA Kontrašima započela je u decembru 1981, te stoga početak ovog protivzakonitog rata moramo da smestimo u 1981. godinu. Kontraši, koje je predsednik Regan nazivao „borci za slobodu“, postavljali su mine, krali stoku, palili njive i izvodili terorističke napade na civilno stanovništvo Nikaragve – sve to sa ciljem da oslabe državu. Kako bi slomili sandiniste, kontraši su silovali i mučili njihove žene. Kontraši su, tako je pisalo u jednom američkom istražnom izveštaju, bili odgovorni za „nemilosrdne napade na civilno stanovništvo, otmice, silovanja, ubistva, sakaćenja i druge oblike nasilja.“ Razgovori sa bivšim vođama kontraša i drugim svedocima potvrdili su da su oni zaista „mučili i sakatili nenaoružane civile, odrubljivali im glave i vadili oči.“
Ti teški zločini nisu kažnjeni zato što je Regan svoju zaštitničku ruku položio na ove „borce za slobodu“. Naravno, taj rat nije bio zakonit, budući da ni Honduras ni SAD ili kontraši nisu dobili mandat UN koji bi predstavljao pravnu podlogu za nemilosrdne napade na susednu zemlju Nikaragvu. Generalna skupština UN izričito je kao čin agresije zabranila „slanje naoružanih bandi, grupa, paravojski ili plaćenika ili ako oni deluju u njeno ime, ako takve grupe oružanom silom deluju protiv druge države“.
Međutim, Regan je uradio baš to. Što znači da snosi krivicu za težak zločin agresije i da bi, da je još živ, zajedno sa ostalim vođama kontraša morao da se pojavi pred Međunarodnim krivičnim sudom UN u Hagu, koji tada još nije postojao.
U prvoj godini rata Američki kongres odobrio je budžet od 19 miliona dolara za podrivanje vlade u Nikaragvi, naravno, uz pomoć kontraša. Zatim je Američki kongres izglasao zakon koji je zabranio CIA da uz pomoć kontraša svrgne nikaragvansku vladu (Boland Amandman). Međutim, 1983. godine Američki kongres odobrio je dodatnih 24 miliona dolara kao „pomoć protiv siromaštva“ upućenu kontrašima. Kada su sandinisti okupljeni oko Danijela Ortege 1984. godine pobedili na izborima i nakon što su učvrstili svoju moć, Američki kongres je 1985. odobrio još 27 miliona dolara kao „humanitarnu pomoć“ kontrašima. Kontraše su avionima dovozili u Floridu i Kaliforniju, gde su ih obučavale američke specijalne jedinice i tajna služba CIA. CIA je u svojim priručnicima izričito preporučivala kontrašima da primenjuju silu protiv civila. U Hondurasu, koji se nalazi severno od Nikaragve, Amerikanci su 1982. započeli gradnju aerodroma, vojnih baza i radarskih postrojenja za kontraše. Osim toga su u nikaragvanskim lukama postavljali mine kako bi zaustavili brodski saobraćaj. Američki piloti učestvovali su u operacijama protiv nikaragvanskih trupa i avionima su snabdevali kontraše. Obaveštajna služba CIA ubacila je bubice za prisluškivanje u kancelarije sandinista kako bi mogla da nadzire reakcije Nikaragve na napade kontraša. „Naš nadzor Nikaragve je tako dobar da možemo čuti puštanje vode u managvanskim toaletima“, hvalio se jedan analitičar koji je radio za CIA.
Međutim, nisu svi Amerikanci podržavali predsednika Regana i njegov rat protiv Nikaragve. Bilo je i onih koji su oštro osuđivali podršku kontrašima. Bil Gandal bio je jedan od tih kritičara. Kao mlad vojnik u mornarici on se i sam 1928. godine u Nikaragvi borio protiv vođe revolucionara Augusta Sandina. „Nikada nismo uspeli da ga uhvatimo zato što ljudi nisu želeli da nam daju nikakva obaveštenja, i to bez obzira na to koliko smo ih mučili.“ Gandal i drugi pripadnici mornarice poznavali su prljavu stranu rata u koju spadaju „silovanja, paljenja koliba, sečenje genitalija. Godinama sam imao košmare“, prisećao se Gandal. „Moja savest nije bila uključena u to vreme koje sam proveo kao pripadnik mornarice. Učili su nas da isključimo savest.“ Kada je ostario, Gandalu se vratila savest i postao je oštar protivnik protivzakonitog rata protiv Nikaragve. „Prava je strahota što podržavamo kontraše, budući da ih predvode bivši Somozini ljudi“, bunio se Gandal. „Video sam da su oni počinili mnoga zlodela. Učili su zanat od marinaca i nastavili su naše delo.“ Sve u svemu, antiratni pokret u Americi ostao je veoma mali i nije mogao ni da oslabi niti da okonča rat kontraša.
Međunarodni sud pravde osuđuje SAD 1986. godine
Zajedno sa Ujedinjenim nacijama 1945. godine, osnovan je i Međunarodni sud pravde (MSP) sa sedištem u Hagu. On je glavna institucija UN za mirno rešavanje sukoba. Generalna skupština ili Savet bezbednosti UN mogu, u vezi sa svakim pravnim pitanjem, da zatraže veštačenje MSP-a. Stranke Međunarodnog suda pravde mogu da budu samo države kao što su Nikaragva, Kuba ili SAD, ali ne i pojedinci kao što su Anastasio Somoza ili Ronald Regan. MSP ne smemo da pobrkamo sa Međunarodnim krivičnim sudom, čije je sedište takođe u Hagu i koji sudi pojedincima, a ne državama.
Nikaragva se u više navrata obraćala Savetu bezbednosti UN i molila za pomoć. Međutim, američki ambasador u UN Vernon Volters, koji je pre toga radio kao zamenik direktora CIA, bio je upućen u pozadinu protivzakonitog rata protiv Nikaragve i uložio je veto, tako da Savet bezbednosti nije mogao da osudi postupke SAD. Nikaragva je u svom očajanju 9. aprila 1984. pred Međunarodnim sudom pravde podnela tužbu protiv SAD i navela da podržavanjem rata koji vode kontraši narušavaju suverenitet Nikaragve. Istorijske činjenice dokazuju da je to zaista bilo tako. Nikaragva je objasnila „da vlada Sjedinjenih Država stvarno finansira kontraše, razvija njihovu strategiju i usmerava njihovu taktiku i da je od samog početka cilj američke vlade rušenje nikaragvanske vlade.“
Sjedinjene Države je ta tužba prilično uznemirila. Vašington je objasnio da se oni samo brane i pozivao se na član 51 Povelje UN koji svim državama u svetu priznaje pravo na samoodbranu. SAD su tražile od Međunarodnog suda pravde da ne prihvati ovaj slučaj. Međutim, izneseni argumenti nisu bili dovoljno uverljivi, tako da je 10. marta 1984. Međunarodni sud pravde objasnio da obe strane moraju da poštuju Povelju UN. „Pravo Nikaragve na suverenitet i političku nezavisnost mora u potpunosti da bude ispoštovano i ni na koji način ne sme da bude podrivano, ni vojnim ni paravojnim aktivnostima koje su, u skladu sa zakonima međunarodnog prava, zabranjene“, opomenuo je Međunarodni sud pravde.
Ali Sjedinjene Države odbile su da se povinuju zahtevima Međunarodnog suda pravde, tako da su, uprkos tim upozorenjima, nastavile da podržavaju kontraše, koji su i dalje vodili protivzakonit napadački rat protiv Nikaragve. Time su se Sjedinjene Države oglušile o Međunarodni sud pravde i Povelju UN. Nikaragva je tužila Ameriku zbog kršenja zakona ustanovljenih u Povelji UN zato što je podržavala, obučila i naoružala vojsku pobunjenika koja je ratovala protiv Nikaragve. Sjedinjene Države proglasile su taj sudski proces nepravednim i osporile nadležnost tog suda, te stoga nisu dalje ni prisustvovale sudskom procesu.
Petnaest sudija Međunarodnog suda pravde zaključilo je 27. juna 1986. slučaj „Nikaragva protiv SAD“ jasnim osuđivanjem protivzakonitog rata Sjedinjenih Država protiv Nikaragve. Međunarodni sud pravde je obrazložio: „Sud ne prihvata argumente Sjedinjenih Država da je reč o kolektivnoj samoodbrani i ustanovio je da su se Sjedinjene Države pružanjem podrške kontrašima protivpravno umešale u unutrašnje poslove druge države; da su bombardovanjem nikaragvanskih luka izvršile nezakonit čin agresije prema drugoj državi; da su nadletanjem nikaragvanske teritorije narušile njen suverenitet; da su miniranjem nikaragvanskog priobalnog mora izvršile nezakonit čin nasilja protiv druge države, povredile su njen suverenitet i prekinule mirno trgovinsko moreplovstvo; tim napadima prekršile su ugovor o prijateljstvu, trgovini i saobraćaju sa Nikaragvom, a uskraćivanjem informacija o miniranju narušile su međunarodno trgovinsko pravo; pravljenjem priručnika za gerilske borce koji su dali kontrašima pospešile su povredu humanitarnog ratnog prava; tim napadima i opštim privrednim embargom prekršile su njihov ugovor o prijateljstvu sa Nikaragvom; stoga ovaj sud izriče presudu po kojoj su SAD u obavezi da okončaju sve te nezakonite radnje, da se distanciraju od njih i, osim toga, nalaže obavezu plaćanja reparacionog iznosa.“
Svako ko pročita presudu Međunarodnog suda pravde i njegovo obrazloženje dugačko više od stotinu strana, može videti da su se od petnaest sudija svi, osim sudije Roberta Dženingsa iz Velike Britanije, sudije Šigeru Ode iz Japana i sudije Stivena Švegela iz SAD, složili sa ovom presudom. SAD su, naravno, znale da Međunarodni sud pravde nema moć da sprovede tu presudu. Američka imperija se najviše plašila reparacionih plaćanja i činjenice da bi to bio presedan koji bi i drugima mogao da posluži kao primer. Druge zemlje Latinske Amerike, naposletku i Kuba, imale su ozbiljne razloge za potraživanje reparacija od Sjedinjenih Država. Reparacioni iznos procenjen je na sedamnaest milijardi dolara. Ali SAD su odbile i nisu želele da plate Nikaragvi ni jedan jedini cent.
Vernon Volters je 22. oktobra 1986. pred Savetom bezbednosti UN odbacio ovu presudu. „SAD ne prihvataju presudu Međunarodnog suda pravde donesenu na osnovu slučaja koji je iznela Nikaragva“, rekao je Volters. Američki ambasador je tvrdio da su u Nikaragvi samo podržavali „demokratski otpor“. Volters je osudio saradnju sandinista sa Sovjetskim Savezom i Kubom i objasnio da Nikaragva destabilizuje susedne zemlje. „Sandinisti su još od 1979. godine Nikaragvu pretvorili u raj za teroriste iz celog sveta“, rekao je Volters, i dodao da su sandinisti svom narodu doneli „patnje, smrt i ropstvo“, da su „izdali svoj narod“, te da je stoga s pravom 20.000 Nikaragvanaca uzelo oružje u ruke i borilo se protiv vlastite vlade. Nikaragva je svojom „propagandom izmanipulisala“ Međunarodni sud pravde, Generalnu skupštinu i Savet bezbednosti i time ih odvratila od posvećivanja pažnje mnogo važnijim slučajevima.
Indijski ambasador u UN Činmaja Garekan zastupao je sasvim drugačije stanovište. Izričito je zamolio SAD da se povinuju presudi Međunarodnog suda pravde. Sud je ustanovio „da su Sjedinjene Države brojnim činovima agresije povredile međunarodno pravo i da je sada obaveza SAD da odmah prekinu sa takvim delovanjem i plate Nikaragvi reparacioni dug. U slučaju da stranke koje su u sporu ne mogu da postignu dogovor, taj dug ustanovljava Međunarodni sud“, rekao je indijski ambasador. I dodao da samo ako sve zemlje poštuju Povelju UN, u tom regionu ponovo mogu da zavladaju mir i sigurnost.
Međutim, imperija se nije obazirala ni na Međunarodni sud pri UN, kao ni na mišljenje Nikaragve, Indije ili drugih zemalja. Umesto da „bez odlaganja okončaju sve te nezakonite akcije, to jest da se distanciraju od njih“, kako je to zahtevao Međunarodni sud pravde, SAD su, u pokušaju da obesmisle taj sud, kontrašima odobrile dodatnih sto miliona dolara iste te nedelje u kojoj je doneta presuda Međunarodnog suda pravde i nastavile su protivzakonito da ratuju protiv Nikaragve.
Međutim, iako su Sjedinjene Države zanemarile presudu, imperija je u moralnom pogledu zadobila udarac jer je njena dekadencija postajala sve očevidnija. Kada je Generalna skupština UN u novembru 1986. godine glasala da li Međunarodni sud pravde ponovo treba da se pozabavi Sjedinjenim Državama i njenim vojnim i paravojnim delovanjem protiv Nikaragve, odnos od 94:3 u korist ponovnog suđenja bio je veoma jasan, jedino je Velika Britanija bila uzdržana, a SAD, Izrael i El Salvador glasali su protiv toga. Međutim, Međunarodni sud pravde nije se ponovo posvetio tom slučaju jer je nakon glasanja u Generalnoj skupštini pred Savetom bezbednosti usledio veto Sjedinjenih Država. Američki ambasador u UN Herbert Okun tvrdio je da mora da uloži veto zato što ta rezolucija krši osnovne principe ljudskih prava.
Kako zemlja koja jedina u svetu u arhivama vlade čuva original osnivačke Povelje UN može da se ogluši i o Povelju UN i o presudu Međunarodnog suda pravde i da ih sabotira i nadmeno zanemari? Koliko su građani Amerike upućeni u ova dešavanja? Ne mnogo, budući da američki mediji ne izveštavaju o tome. To je tragično zato što ispravljanje takvog vladinog ponašanja ne može da usledi spoljašnjom silom, već bi, u skladu sa demokratskim procesima prosvećivanja sopstvenog stanovništva, to trebalo da bude zadatak američkog mirovnog pokreta.
Afera Iran–Kontra
Administracija Ronalda Regana koja je vodila protivzakonit rat protiv Nikaragve, ne samo da je zanemarila presudu Međunarodnog suda pravde u Hagu već i zahteve sopstvenog, američkog parlamenta u Vašingtonu – a to je na videlo iznela afera Iran–Kontra. Ta zavera privukla je pažnju javnosti u celom svetu i da je besprekorno razjašnjena, mogla je da dovede do tužbe protiv predsednika Regana zbog zloupotrebe službenog položaja (Impeachment) i do njegovog smenjivanja.
Sandinisti su 5. oktobra 1986. u Nikaragvi oborili mali transportni avion koji je doleteo iz El Salvadora, pripadao je CIA i prenosio je pet tona oružja, municije i vojnih čizama. Jedini preživeo, Amerikanac Judžin Hasenfus, uhapšen je i pred kamerama je priznao da SAD Kontrašima isporučuju oružje, kao i da su im već više puta uspešno dopremile municiju i oružje. To je bilo veoma pipavo jer je Američki kongres svojim Amandmanom Boland (Boland Amendment) izričito zabranio CIA da snabdeva kontraše oružjem. U Vašingtonu su se trudili da umanje nastalu štetu, predsednik Regan je uveravao medije da Bela kuća nema nikakve veze sa Hasenfusom i isporukama oružja kontrašima.
U isto to vreme CIA je na drugoj strani sveta u Iranu, koji je bio pod vodstvom ajatolaha Ruholaha Homeinija, tajno prodavala protivtenkovsko oružje i pokretne protivvazdušne sisteme kako bi podržala Iran, koji je tada bio u ratu protiv Iraka i Sadama Huseina. Iranci su zauzvrat obećali da će pomoći u oslobađanju američkih taoca koje su militantni islamisti držali u zarobljeništvu u Bejrutu u Libanu. Ta pogodba „oružje za taoce“ bila je osetljiva jer je Američki kongres Iran izričito proglasio „terorističkim režimom“ kojem, ni u kojem slučaju, ne smeju da prodaju oružje. Kada su 5. novembra 1986. jedne libanske novine pisale o toj tajnoj prodaji oružja, u Vašingtonu su se ponovo potrudili da ublaže štetu. Predsednik Regan opet je sve porekao. Rekao je da ne menjaju oružje za taoce i da je ta priča potpuno netačna i izmišljena.
Ali onda su 22. novembra isplivali tajni dokumenti koji su potvrđivali da je novac od prodaje oružja Iranu iskorišćen za plaćanje isporuka oružja kontrašima. Predsednik je morao da promeni svoju priču za sto osamdeset stepeni i tako je 25. novembra 1986. u prepunoj prostoriji za konferencije za novinare u Beloj kući priznao da su Sjedinjene Države u tajnosti zaista prodavale oružje Iranu i da su od tog novca kupovale oružje za kontraše u Nikaragvi i isporučivale im ga. Regan je pred tim mnoštvom novinara objasnio da on nije bio upućen u sve te događaje i da su savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Pojndekster i njegov saradnik Oliver Nort iz Saveta za nacionalnu bezbednost (NSC) upleteni u ovu protivzakonitu zaveru i za nju snose odgovornost.
Ovaj skandal postao je glavna tema i svi su pričali o njemu. Prilikom saslušavanja pred Kongresom otkriveno je da su kontraši godinama mnogo tona kokaina krijumčarili u SAD i da je CIA bila upućena u postojanje ove trgovine drogom, da ju je tolerisala ili čak i potpomagala. Kako bi spasao svoju glavu, republikanski predsednik Regan je u decembru 1986. zaposlio takozvanu Komisiju Tauer (Tower Comission), nevladinu istražnu komisiju koju je sam sastavio i koja je svoj naziv dobila po njenom predsedavajućem, nekadašnjem republikanskom senatoru Džonu Taueru. Ta Komisija je 1987. godine objavila izveštaj u kojem je samo blago kritikovala predsednika Ronalda Regana. Predsednik nije bio na visini zadatka nadziranja i upravljanja glavnim spoljnopolitičkim aktivnostima zato što nije primetio da je Savet za nacionalnu bezbednost samostalno vodio spoljnu politiku. Komisija Tauer je Regana predstavila kao bespomoćnog, naivnog, povremeno nesposobnog i prvenstveno neupućenog učesnika, čije su poverenje zloupotrebili njegovi najbliskiji saradnici.
To, međutim, nije bilo tačno, jer je Regan bio sudeonik u zaveri i neposredno umešan u protivzakonit rat protiv Nikaragve i u prodaju oružja Iranu. To nedvosmisleno protivzakonito delovanje u okviru zavere Iran–Kontra Istražna komisija Tauer nije pripisala predsedniku, pa samim tim nije postojala ni zloupotreba službenog položaja, što znači da Regan nije morao da dâ ostavku. I uticajni ljudi iz drugog plana, između ostalih vicepredsednik Džordž Buš stariji, direktor CIA Vilijam Kejsi, ministar odbrane Kaspar Vajnberger i ministar spoljnih poslova Džordž Šulc koji su predvodili protivzakonit rat protiv Nikaragve i bili neposredno umešani u trgovinu oružjem sa Iranom, dobili su samo ukore. Jedino je protiv bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost Roberta Makfarlana i šefa osoblja Bele kuće Donalda Regana sproveden krivični postupak. Oliver Nort je osuđen, ali je zbog greške u pravnom postupku ostao na slobodi. Vlada je učinila sve što je u njenoj moći da zbuni građane. A budući da je skandal sa Nikaragvom, Iranom, Libanom i SAD obuhvatao tajnu politiku sprovođenu u četiri zemlje, za mnoge američke građane ceo taj slučaj je bio suviše složen i stanovništvo nije zaista dobro razumelo zloupotrebu moći Saveta za nacionalnu bezbednost. Kada je 1988. okončan Reganov predsednički mandat, američki narod izabrao je novog predsednika Džordža Buša starijeg, koji je kao vicepredsednik bio neposredno umešan u tu zaveru. Kao novoizabran predsednik, Buš je odmah pomilovao sve učesnike te afere. Time je pravosudno razrešavanje zavere doživelo potpun neuspeh.
