Vijetnam nije pripadao državama osnivačicama Ujedinjenih nacija i tek je 1977. pristupio ovoj svetskoj mirovnoj organizaciji. Vijetnamci su se u više navrata borili sa stranim silama. Ova zemlja je mnogo godina bila francuska kolonija, a za vreme Drugog svetskog rata bila je pod okupacijom Japana. Nakon incidenta u Tonkinškom zalivu 1964. godine, SAD su protiv Vijetnama započele protivzakonit napadački rat bez mandata UN, rat koji je trajao jedanaest godina i okončao se 1975. godine porazom Sjedinjenih Država. Ovaj protivzakonit rat prouzrokovao je ogromnu patnju i velike gubitke. Ubijeno je oko tri miliona Vijetnamaca, među njima mnogo žena, dece i starih. SAD su izgubile 58.000 vojnika, više nego u bilo kojem drugom ratu koji je imperija vodila posle 1945. godine. Danas ova zemlja u jugoistočnoj Aziji broji oko 93 miliona stanovnika i njom vlada Komunistička partija Vijetnama, jedina legalna partija u ovoj jednopartijskoj zemlji.
Francuska 1954. godine gubi svoju koloniju Indokinu
Kako bi obezbedila trgovačku rutu ka Kini, Francuska je u 19. veku poslala sto ratnih brodova u jugoistočnu Aziju. Francuzi su uspostavili kolonijalnu vladavinu u Indokini, koja je obuhvatala današnje države Vijetnam, Laos i Kambodžu. Kolonijalistička vlada naplaćivala je visoke poreze, a siromašno stanovništvo dizalo je nekoliko pobuna koje su Francuzi krvavo suzbijali.
U Drugom svetskom ratu, kada je Nemačka osvojila Francusku, Japanci su napali Vijetnam. I opet su se Vijetnamci borili sa stranim okupatorom. U isto to vreme Francuzi su se borili sa nemačkim napadačima. Rasprostranjeno mišljenje je da je francuskim komunistima borba sa fašizmom donela ugled među stanovništvom te zemlje, i iz tog razloga je posle rata Komunistička partija Francuske (Parti Communiste Français – PCF) na izborima 1946. godine dobila skoro dvadeset devet procenata glasova i samim tim je bila najjača partija u Francuskoj. Umetnici kao što je Španac Pablo Pikaso ili intelektualci poput Žan Pola Sartra bili su vrlo naklonjeni toj partiji.
U dalekom Vijetnamu komunistički revolucionar Ho Ši Min predvodio je pobunu protiv japanskog imperijalizma i francuskog kolonijalizma. Nakon što je Japan poražen u Drugom svetskom ratu, Ho Ši Min je u septembru 1945. godine proglasio nezavisnost Vijetnama. U Deklaraciji nezavisnosti Vijetnamu je kao uzor poslužila Deklaracija ljudskih i građanskih prava iz Francuske revolucije i Deklaracija nezavisnosti SAD.
To se nije svidelo francuskoj vladi te je započela rat protiv Vijetnama kako bi tu zemlju ponovo stavila pod svoju vlast. U novembru 1946. francuski ratni brodovi napali su Hajfong i ubili 6.000 Vijetnamaca. Ovaj napadački rat nije bio legalan pošto se odigrao bez mandata UN. Upotreba oružane sile protiv Vijetnama nije bila sasvim prihvaćena u Francuskoj skupštini. Komunistička poslanica Žanet Vermerš se 28. januara 1950. godine pred Skupštinom jasnim rečima pobunila protiv rata: „Vijetnamci nisu bombardovali Marselj. Ali vi ste bombardovali Hajfong!“ Žanet Vermerš, supruga generalnog sekretara Francuske komunističke partije Morisa Toreza, nije se ustručavala da rat koji je Francuska vodila protiv Vijetnama uporedi sa omraženom nemačkom okupacijom. Sada kada francuski vojnici spaljuju sela u Vijetnamu, „čine iste zločine“ kao i nacisti u Francuskoj pre nekoliko godina, glasilo je obrazloženje Vermeršove.
Ovo zapaljivo poređenje izazvalo je metež u Nacionalnoj skupštini u Parizu. Komunisti su tapšali. Konzervativne partije su vikale: „Dosta! Dosta! Dosta je gluposti! Gubi se napolje!“ Drugi su vikali: „Nisi dostojna toga da te zovu Francuskinjom!“ A predsednik Skupštine rekao je Vermeršovoj: „Gospođo, moram učtivo da vam kažem… da ste nedopustivo drsko uvredili ovu skupštinu i ceo francuski narod.“ Na šta je Vermeršova odgovorila: „U tom slučaju vas pitam: jesmo li ili nismo bombardovali Hajfong?“ Potrajalo je dok tog dana nije ponovo zavladao mir u francuskoj skupštini.
Uprkos komunističkoj opoziciji, Francuska je od 1946. vodila rat protiv Vijetnama, koji je podeljen na komunistički Severni Vijetnam koji je podržavala Kina, i Južni Vijetnam kojim je vladala Francuska. U takozvanom Indokineskom ratu na strani Francuza borilo se i 30.000 Nemaca u okviru Legije stranaca, a među njima i mnoga siročad iz Drugog svetskog rata i bivši pripadnici Vermahta i odreda SS-a. Neki Nemci su posle rata promenili stranu i borili se za vijetnamske komuniste. SAD su se umešale u rat i stale na stranu kolonijalne sile, pa su tako od 1950. tajno podržavale Francuze oružjem, između ostalog puškomitraljezima, džipovima, kamionima i avionima. Međutim, Ho Ši Min i Liga za nezavisnost Vijetnama koju je predvodio, porazili su evropske kolonijaliste 1954. u presudnoj Bici kod Dijen Bijen Fua i primorali Francuze da se povuku. Francuska vojna elita koja se još nije pomirila sa porazom koji su joj 1940. godine zadali Nemci, ponovni poraz u Vijetnamu doživela je kao veliku sramotu.
Ubistvo predsednika Ngoa Dina Dijema
Kao što je Koreja podeljena na komunistički sever i kapitalistički jug, tako je i Vijetnam tada bio podeljen na dve zemlje. U komunističkom Severnom Vijetnamu, koji je negovao prisne odnose sa Kinom, predsednik je bio Ho Ši Min. SAD su 1955. godine na nameštenim izborima u Južnom Vijetnamu postavile na mesto predsednika katolika Ngoa Dina Dijema, a cilj im je bio zaustavljanje širenja komunizma u celom Vijetnamu. Međutim, Dijem je bio na čelu diktatorskog režima, obogatio se, obezbedio i sebe i svoju porodicu, a prema budistima je bio krajnje nemilosrdan. Da bi ukazali na tu tešku situaciju i u znak pobune spram Dijemovog režima, budistički monasi javno su se spaljivali. Kenedijeva administracija bila je sve nezadovoljnija Dijemom, pa je zato poslala svoje saradnike u Južni Vijetnam. Predsednika Dijema je 2. novembra 1963. svrgnula njegova vojska i ubila ga zajedno sa mlađim bratom Ngom Dinom Nuom. Udovica madam Nu odmah je znala da su Sjedinjene Države bile umešane u ubistvo njenog muža i tri dana nakon njegove smrti rekla je: „Onome kome su saveznici Amerikanci nisu potrebni neprijatelji“.
U javnosti je američka imperija licemerno izrazila svoju iznenađenost Dijemovom smrću. Međutim, iz dosijea iz Pentagona koji više nisu zapečaćeni možemo videti da su SAD bile odgovorne za Dijemovo svrgavanje i ubistvo. Ministar odbrane Robert Maknamara je 1969. godine sastavio strogo poverljiv izveštaj o situaciji u Vijetnamu. Taj Izveštaj Kancelarije ministra odbrane o vijetnamskim udarnim grupama (Report of the Office of the Secretary of Defense Vietnam Task Force), ukratko Pentagonski dokumenti (Pentagon Papers), u delovima je 1971. prosleđen novinarima, a danas je svima dostupan. U tom izveštaju o Dijemovom ubistvu piše: „SAD moraju u celosti da snose svoj deo odgovornosti za vojni puč protiv Ngoa Dina Dijema“. „Od avgusta 1963. odobravali smo planove za izvođenje puča koje su nam predlagali vijetnamski generali i obećali smo im podršku prilikom uspostavljanja nove vlade. U oktobru smo Dijemu uskratili vojnu pomoć, što je bila jasna uvreda, a time smo istovremeno generalima dali zeleno svetlo. I za vreme planiranja i za vreme izvršenja održavali smo tajnu vezu sa generalima… Kada se Dijemova devetogodišnja vladavina približila krvavom kraju, naše učešće u njegovom svrgavanju povećalo je našu odgovornost i sudelovanje u stvaranju Vijetnama, u kojem, defakto, više ne postoji nikakva vlada.“
U poglavlju o Kubi objasnio sam da su SAD bezuspešno pokušavale da ubiju Fidela Kastra. U Vijetnamu su bile uspešnije. Podrazumeva se da je sudelovanje u ubistvu predsednika neke druge zemlje protivzakonito i da krši zakone ustanovljene u Povelji UN. To je protivzakonito i kada se to sudelovanje odvija u tajnosti, i protivzakonito je čak i u slučaju da je taj predsednik nemilosrdan i bezobziran. Ubistvo i napadački ratovi su teški zločini. I SAD su potpisale Povelju Ujedinjenih nacija. Međutim, predsednik Kenedi i njegovi savetnici nisu poštovali zakon o zabrani agresije kada su podržali ubistvo vijetnamskog predsednika.
Harizmatičan Kenedi nije bio omiljen samo u Sjedinjenim Državama već i u Evropi. Verovatnoća da će 1964. godine ponovo dobiti izbore bila je velika. Samo mali broj ljudi tada je znao da je Kenedi nameravao da povuče i taj mali broj američkih vojnika koji su se tada već nalazili u Vijetnamu. „Ovaj vijetnamski rat je neprestano prisutan u mojoj glavi, proganja me i danju i noću“, rekao je Kenedi 20. oktobra 1963. „Ako budem ponovo izabran, prvo što ću uraditi je sledeće: povući ću Amerikance iz Vijetnama.“ Nekoliko generala iz Pentagona i saradnika CIA na visokim položajima bilo je šokirano tom izjavom, mislili su da je Kenedi previše „mekan“ prema komunizmu. Američki predsednik ubijen je 22. novembra u Dalasu, svega dvadeset dana posle Dijema.
Ova ubistva dva predsednika dodatno su zavrtela spiralu nasilja i izazvala su haos u Vijetnamu. Osnovni principi nauke o miru potpuno su zanemareni. „Mir zahteva nešto mnogo teže od izvršenja osvete ili pukog okretanja drugog obraza“, objašnjava američki psiholog i medijator Maršal Rozenberg. „Zahteva da se saosećajno ophodimo prema strahovima i neispunjenim potrebama koje nas pokreću na međusobno napadanje“, kaže Rozenberg, koji je svojim dragocenim radom i u SAD i u mnogim drugim zemljama doprineo promeni svesti i rušenju predstava o tome šta je neprijateljsko. „Kada ljudi postanu svesni tih osećanja i potreba, gube želju za uzvraćanjem jer su spoznali da neznanje vodi do nagona za napadanjem. Umesto toga njihov cilj postaje stvaranje spona saosećajnosti i jasnoće koje im omogućavaju da nadvladaju nasilnost i uspostave partnerske odnose.“
Ratna laž o događajima u Tonkinškom zalivu 1964. godine
Američki predsednik Lindon Džonson, koji se posle ubistva Kenedija uselio u Belu kuću, u decembru 1963. godine pred Generalnom skupštinom UN potvrdio je da Ujedinjene nacije smatra dragocenom i važnom organizacijom koja čuva mir u svetu. „Mi podržavamo Ujedinjene nacije kao najbolje oruđe stvoreno da očuva mir u svetu i doprinese dobrobiti čovečanstva“, rekao je Džonson.
Ovo je bila drska laž. Predsednik Džonson i druge vođe američke imperije iznova i iznova su ubistvima i napadačkim ratovima podrivali rad UN. SAD su uključivale Savet bezbednosti i Generalnu skupštinu UN samo kada je to išlo u prilog njihovim ciljevima, na primer za vreme Kubanske krize 1962. kako bi se javno pobunile protiv sovjetskog postavljanja nuklearnih raketa na Kubi i tako naterale Moskvu da ih ponovo ukloni. U tim slučajevima su Ujedinjene nacije bile nekakva „svetska pozornica“ na kojoj su Sjedinjene Države mogle medijski delotvorno da iznesu svoj problem širokoj javnosti. Američki državni sekretar za međunarodne poslove Ričard Grabner izneo je mnogo iskrenije mišljenje nego Džonson kada je u februaru 1963. godine objasnio: „Mi u Vašingtonu… Ujedinjene nacije posmatramo beskompromisno pragmatično kao sredstvo za sprovođenje naših nacionalnih ciljeva.“
I napadački rat protiv Vijetnama usledio je bez mandata Ujedinjenih nacija. Bio je to težak zločin. Ne samo američko stanovništvo već i ceo svet obmanjivali su ratnim lažima. Predsednik Džonson obrazložio je rat drskom tvrdnjom da su Vijetnamci prvi napali SAD, pa imperija sada samo uzvraća udarac. Predsednik Džonson tvrdio je da su Vijetnamci napali razarač USS Medoks koji je patrolirao ispred obale Vijetnama. Džonson je 4. avgusta 1964. u svom govoru emitovanom kasno uveče u 23:36 doslovce rekao sledeće: „Kao predsednik i vrhovni komandant, imam dužnost da obavestim američki narod da me je višestruko neprijateljsko vijetnamsko dejstvovanje protiv američkih brodova u Tonkinškom zalivu primoralo da američkoj vojsci izdam naredbu da reaguje. Prvi napad na brod Medoks, koji se odigrao 2. avgusta, neprijateljski čamci ponovili su i danas, 4. avgusta… Ovaj nov čin agresije prema našoj vojsci pokazuje koliko je važna borba za mir i bezbednost u jugoistočnoj Aziji… Da bi se obezbedio mir, neophodna je nepokolebljivost.“
Šta se pak zaista odigralo u Tonkinškom zalivu? Američki razarač Medoks plovio je ispred obale Severnog Vijetnama. To je dozvoljeno sve dok vojni brod ne uđe na vijetnamsku priobalnu morsku teritoriju. Severni Vijetnam je pod tom priobalnom teritorijom podrazumevao prostranstvo od dvanaest milja, to jest dvadeset kilometara od kopna. Istoričari teško mogu da rekonstruišu gde se tačno tada nalazio razarač Medoks. Jasno je da je Medoksovo prisustvo provociralo Severni Vijetnam jer je Severni Vijetnam bio u ratu sa Južnim Vijetnamom, a SAD su podržavale Južni Vijetnam.
Od novembra 1963. godine američki vojni savetnici podržavali su Južni Vijetnam u sprovođenju OPLAN-a 34A (Operational Plan 34A) u okviru kojeg su južnovijetnamski patrolni čamci plovili duž obale Severnog Vijetnama i u okrilju noći razarali radarska postrojenja i vojna skladišta Severnog Vijetnama. CIA je ove napade Južnog Vijetnama na severnovijetnamsku infrastrukturu smatrala strogo poverljvim i javnost nije bila upoznata sa njima. Ujedinjene nacije su potpuno bespomoćne kada je reč o ovakvoj vrsti tajnog ratovanja. Mala flota južnovijetnamskih brzih patrolnih čamaca sprovodila je i početkom avgusta činove sabotaže. Ti napadi sa mora trajali su uvek vrlo kratko, bili su poput uboda iglom. Iz ugla Severnog Vijetnama, izgledalo je kao da američki razarač Medoks upravlja južnovijetnamskim napadima i pruža im podršku. „Razarač je bio provokacija, trebalo je svoj sivi pramac i američku zastavu da gurne duboko u utrobu Severnog Vijetnama, a svoje petoinčne topove nabije u nos komunističkoj mornarici“, objasnio je američki novinar Džejms Bamford. „To što su se uporedo sa ovom misijom odvijali napadi na obali, lako je stvorilo utisak da Medoks upravlja tim napadima, a to je bila samo dodatna provokacija.“
Severni Vijetnam odgovorio je na tu provokaciju slanjem tri brza patrolna čamca u Tonkinški zaliv kako bi se odbranio od napada na osnovu OPLAN-a. Kada su severnovijetnamski čamci prišli Medoksu na manje od šest milja, Amerikanci su započeli paljbu. Medoks je pogodio jedan od tih severnovijetnamskih čamaca i ubio četiri člana posade. Severnovijetnamci su ispalili nekoliko torpeda, dakle podvodne projektile sa sopstvenim pogonom i bojevim glavama, ali nijedan od njih nije pogodio Medoks. Američki razarač Medoks prilikom te razmene vatre 2. avgusta nije ni pogođen ni oštećen, nijedan Amerikanac nije poginuo.
Kapetan Džon Herik sa ratnog broda Medoks hteo je nakon ovog sukoba da se povuče iz te oblasti, ali njegovi nadređeni iz Pentagona naredili su mu da se vrati u Tonkinški zaliv. Ministar odbrane Maknamara je 4. avgusta obavestio predsednika Džonsona da su Medoks ponovo gađali torpedima. Ali to je bila laž. Agencija za nacionalnu bezbednost (National Security Agency – NSA), američka tajna služba zadužena za nadzor i dešifrovanje elektronske komunikacije, u decembru 2005. godine otpečatila je više od 140 nekada strogo poverljivih dokumenata o incidentu u Tonkinškom zalivu, između ostalih i jedno istraživanje istoričara Roberta Hanjoka koji je radio za NSA, istraživanje koje potvrđuje ono što su mnogi istoričari odavno naslućivali: 4. avgusta nije se ni dogodio drugi napad na američke brodove u Tonkinškom zalivu. „Većina izveštaja, kada bismo ih podvrgli preciznoj analizi, jasno bi pokazala da napad nije postojao“, glasi trezven i jasan Hanjokov zaključak.
Napad na Medoks bio je izmišljen. Cela priča je od samog početka bila sumnjiva. Džin Potit, glavni radarski analitičar CIA u to vreme, na osnovu dostupnih podataka zaključio je da je nemoguće da „su ispaljena torpeda na razarača“. Potit je prozreo ratnu laž Džonsonove administracije. „Prilično je jasno da su predsednik i Maknamara razmišljali o tome kako da postupe. Želeli su rat. Bio sam zaprepašćen kada sam narednog jutra pročitao novine i ustanovio da su počeli vazdušni napadi“, prisećao se Potit kasnije. „Mislim da bi bilo ispravno da su činjenice potvrđene pre nego što su započeli napad. Lako i brzo smo mogli da istražimo da li je postojao napad ili nije.“
Ali Bela kuća uopšte nije želela podrobnije istraživanje tog događaja. I to iako Povelja UN izričito ističe da moraju biti ustanovljene činjenice pre nego što dođe do primene sile. „Savet bezbednosti može vršiti istragu svakog spora ili svake situacije koja bi mogla da dovede do međunarodnog trvenja ili da se izrodi u spor, kako bi utvrdio dovodi li nastavljanje ovog spora ili situacije u opasnost održanje međunarodnog mira i bezbednosti“, naglašeno je u članu 34. Međutim, budući da je predsednik Džonson hteo rat, nije se obratio UN. Kada su 1999. Maknamaru pitali da li se tog 4. avgusta dogodio „napad“, priznao je: „Po mom mišljenju, jasno je, hm, da se nije dogodio.“
Na zasedanju Saveta bezbednosti UN 5. avgusta 1964. godine u Njujorku činjenice su potpuno izvrnute. Britanci su objasnili da je Vijetnam napao SAD i da zato one imaju pravo na samoodbranu u skladu sa članom 51 Povelje UN. „Budući da ovde imamo posla sa višestrukim napadima koji su postajali sve nasilniji, SAD su, u skladu sa principom samoodbrane, imale pravo… da preduzmu nešto kako bi sprečile dalje napade na svoje brodove“, rekao je britanski ambasador pri Ujedinjenim nacijama. Nejasno je da li su Britanci u tom trenutku znali da je ceo incident u Tonkinškom zalivu izmišljen. „Preventivno delovanje koje služi tom cilju… u potpunosti je u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija i članom 51“, tvrdio je britanski zastupnik u Savetu bezbednosti UN.
CIA manipuliše masovnim medijima
Američka štampa preuzela je, bez ikakvog preispitivanja, ratne laži predsednika Džonsona i predstavila SAD kao žrtvu Vijetnama koja je morala da odgovori na podmukao i zao napad. „Američki avioni bombardovali su Vijetnam posle drugog napada na naše ratne brodove. To smo uradili da bismo zaustavili novu agresiju“, glasio je naslov u Vašington postu 5. avgusta 1964. A cenjeni Njujork tajms istog dana izveštavao je na naslovnoj stranici: „Nakon ponovnih napada na američke brodove u Tonkinškom zalivu, predsednik Džonson naložio je odbrambene mere protiv vijetnamskih brodova i severnovijetnamske infrastrukture.“ Bile su to ratne laži, ali čitaoci to nisu znali.
Jednoobrazna štampa bila je usklađena sa Belom kućom i Kongresom. Već 7. avgusta 1964. američki parlament izglasao je Rezoluciju o Tonkinškom zalivu (Gulf of Tonkin Resolution) koja je predsedniku Džonsonu pružila pravnu podlogu „za sprovođenje svih neophodnih koraka kako bi suzbio dalje napade na američku vojsku i sprečio nastavak agresije.“ I opet su SAD lažno predstavljene kao napadnuta, a ne kao napadačka zemlja. Nisu tražile podršku Ujedinjenih nacija. Vijetnamski rat bio je protivzakonit napadački rat zasnovan na lažima. Predsednik Džonson odgovoran je za činjenje teškog zločina agresije. Da je živ, Džonson bi morao da odgovara pred Međunarodnim sudom pravde Ujedinjenih nacija u Hagu, koji pak, u trenutku kada je širena laž o događajima u Tonkinškom zalivu, još nije postojao.
Paralela sa ratom u Iraku 2003. godine i lažima u vezi sa oružjem za masovno uništenje (atomsko, biološko i hemijsko oružje) i više je nego očigledna. „Kao i kasnije pred napad na Irak, Kongres je 1964. godine na osnovu laži izdao američkom predsedniku sveobuhvatnu punomoć za vođenje rata“, napisao je švajcarski novinar Martin Kilijan u novinama Tages-ancajger (Tages-Anzeiger). Tonkinška ratna laž je u medijima odjeknula tako snažno da su samo dva senatora glasala protiv Tonkinške rezolucije. „Obično ne polazim od toga da me predsednik laže“, pravdao je senator Vilijam Fulbrajt kasnije svoje odobravanje. „Zemlja i ovaj komitet su lažnim povodom uvučeni u sukob koji je hiljade ljudi koštao života i naneo ogromnu štetu moralnom kredibilitetu naše zemlje u svetu“, glasila je zamerka američkog senatora Alberta Gora starijeg, oca kasnijeg vicepredsednika Ala Gora, kada je 1968. godine shvatio da je Džonson slagao parlament. Međutim, tada je rat već odavno počeo i bilo je teško izaći iz njega a pritom ne izgubiti obraz.
To što su laž o događajima u Tonkinškom zalivu širile sve novine, nije bila slučajnost. Američki novinar Karl Bernstin, koji je radio za Vašington post, otkrio je u jednom članku, koji je 1977. podigao veliku prašinu, koliko je tesno CIA sarađivala sa američkim masovnim medijima. „Apsolutno najdragoceniji odnos, potvrdili su saradnici CIA, održavali su sa novinama Njujork tajms i televizijskom stanicom CBS“, naglasio je Bernstin. Vrlo brzo nakon osnivanja CIA 1947. godine, ova tajna služba počela je da sarađuje sa američkim medijima. „Kada bismo tu činjenicu detaljnije istražili, posledica bi bila čitav niz veoma neprijatnih razotkrivanja nekoliko najuticajnijih američkih novinara iz pedesetih i šezdesetih godina.“
Neki novinari sakupljali su informacije u inostranstvu, a zatim ih prosleđivali CIA. Drugi „su bili stoprocentno zaposleni u CIA, dok su se u stranim zemljama predstavljali kao novinari“, otkrio je Bernstin. Od osnivanja CIA, ukupno je sa ovom tajnom službom sarađivalo više od četiristo novinara na ovaj ili onaj način, a mnogi od njih bili su na veoma odgovornim položajima. „Kada je 1976. senator Frank Čerč sproveo istragu delatnosti CIA, veliki broj senatora otkrio je kako je snažno CIA bila zastupljena u američkim medijima“, zaključio je Bernstin. „Ali saradnici CIA na visokim položajima, kao što su bivši direktor CIA Vilijam Kolbi i Džordž Buš, ubedili su Specijalni odbor da ograniči svoja istraživanja u ovoj oblasti i da u zaključnom izveštaju ne ističe celokupnu razmeru saradnje.“
Ni čitaoci Njujork tajmsa, kao ni današnji potrošači masovnih medija, uopšte nisu bili svesni da su članak koji su čitali uz doručak ili u kancelariji, baš kao i emisija koju su posle večere gledali na televiziji, poticali iz pera CIA i da su bili namešteni u skladu sa potrebama vlade u Beloj kući. Džonsonova administracija je 1964. godine želela podršku naroda i Kongresa za rat u Vijetnamu. Preko CIA je bilo moguće upravljanje televizijom i novinama, tako da je zaista stvoreno raspoloženje odobravanja tog rata iako nije postojao mandat UN. Trik je bio jednostavan: činjenica da se sve odvijalo bez mandata UN namerno je u novinama, na radiju i televiziji prećutkivana, pa se to pitanje nije ni postavljalo.
Pored Njujork tajmsa, i čuvene novine Vašington post pripremale su takozvani „zavičajni front“, dakle majke i očeve koji su svoje sinove kao vojnike slali u rat i koji su svojim poreskim davanjima plaćali avione i bombe. Ketrin Grejem, kćerka bankara Judžina Mejera, u to vreme je bila vlasnica uticajnih medijskih brendova Vašington post i Njuzvik. Njen suprug Filip Grejem, koji je 1963. godine počinio samoubistvo, bio je veoma uticajan urednik u Vašington postu. Grejem se hvalio da „novinara možeš da kupiš jeftinije nego dobru prostitutku, dakle za svega nekoliko stotina dolara mesečno.“ Grejemovo mišljenje bilo je da je medijske radnike moguće kupiti kao prostitutke, oni za novac nude svoje usluge, i to veoma povoljno.
Grejem i drugi urednici bili su veoma uticajni. I danas je redakcija strateško središte svakih novina, pri čemu glavni urednik obično ima poslednju reč. Urednici odlučuju koje će priče biti objavljene, a koje neće. Oni odlučuju kako će glasiti udarni naslovi i koje će se slike pojaviti, i tako upravljaju mislima i osećanjima čitalaca novina i gledalaca televizije. Možemo da zamislimo naslov poput „SAD bombarduju Vijetnam bez mandata Ujedinjenih nacija“ uz sliku vijetnamske devojčice koja kleči pored svojih roditelja ubijenih američkim bombama, ali tako nešto, naravno, te 1964. godine nije objavljeno. Jer to bi u potpunosti poljuljalo podršku „zavičajnog fronta“. Umesto toga ili nečeg sličnog, Vašington post je širio propagandnu laž Džonsonove administracije: „Napadnut američki razarač u Tonkinškom zalivu“ i uz to slika broda. Stoga niko nije ni pomišljao na UN, a ni na zabranu agresije utemeljenu u međunarodnom pravu. Štaviše, odmah se probudio odbrambeni refleks jer svako ko je napadnut mora da se brani da bi preživeo.
CIA je, još otkako je osnovana, davala sve od sebe da utiče na to kako će i šta zabeležiti istorija, a to čini i danas. U okviru operacije Mokingberd (Mockingbird) – što u prevodu znači „ptica rugalica“ – ova tajna služba je pedesetih godina sistematski nadzirala novine, časopise, televiziju, holivudske filmove i knjige i uvek se svesrdno zalagala za širenje pozitivnog odnosa prema američkoj spoljnoj politici, CIA i njenim aktivnostima. U sklopu operacije Mokingberd „CIA je pokušavala da spreči objavljivanje članaka i knjiga koji su CIA predstavljali u lošem svetlu“, možemo da pročitamo u Enciklopediji o američkim tajnim službama. „CIA je u tajnosti pomagala objavljivanje knjiga koje pozitivno prikazuju rad ove tajne službe… isto tako su finansirani i odgovarajući holivudski filmovi.“
Danas, pedeset godina posle incidenta u Tonkinškom zalivu, svet medija suštinski se promenio. Ljudi sve manje čitaju štampane novine i nisu se značajno smanjili samo tiraži novina, kao što su Njujork tajms i Vašington post, već i na nemačkom govornom području novine sve više gube čitaoce. Mladi ljudi informacijama pristupaju prevashodno preko smartfona i laptopova. Pritom, naravno, čitaju i internet-izdanja Njujork tajmsa ili Noje cirher cajtunga, ali potom vrlo brzo prelaze i na ponude drugih medija i video-sadržaja preko Jutjuba. Svako ko sam traga za sadržajima koji ga zanimaju i pritom poredi razne izvore, danas ima mogućnost da prozre ratne laži, pod uslovom da tome pristupa obazrivo. U 21. veku potrebna nam je mnogo veća upućenost u to kako rade mediji da bismo mogli da prevaziđemo taj nezdrav spoj nasilja i laži.
Protivzakonito bombardovanje Laosa i Kambodže
Vijetnamski rat doneo je nesreću i susednim zemljama Laosu i Kambodži. Obe zemlje su od 1955. godine članice Ujedinjenih nacija i za vreme rata u Vijetnamu zvanično su bile neutralne, što znači da nisu sudelovale u borbenim dejstvima. Međutim, to im nije jemčilo zaštitu. Jer nakon što su američki vazdušni napadi uništili puteve za dopremanje zaliha iz Severnog Vijetnama u Južni Vijetnam, Severnovijetnamci su pribegli saobraćajnicama u susednom Laosu i Kambodži kako bi snabdeli svoje borce na jugu, a time su povredili neutralnost tih komšijskih zemalja. Mreža puteva poznata pod nazivom „Ho Ši Minova staza“ sastojala se od većih puteva po kojima su mogli da voze kamioni, ali i od uskih puteljaka za bicikliste ili vijugavih staza kojima je bilo moguće kretati se isključivo pešice.
SAD su 14. decembra 1964, po nalogu predsednika Džonsona, u okviru operacije Barel rol (Barrel Roll) započele bombardovanje Laosa sa ciljem uništavanja „Ho Ši Minove staze“. Nisu uspeli u tome. Kao što reka neprestano traži nove puteve kad god naiđe na prepreku, tako su i Severnovijetnamci uvek uspevali da pronađu zaobilazne puteve čim bi bombe razorile neke delove dotadašnje deonice. Američki napad na Laos usledio je bez mandata UN, te je stoga bio protivzakonit, a u Sjedinjenim Državama nije se pominjao, budući da je to bio rat koji su vodile u tajnosti. Posle operacije Barel rol, 1965. godine usledila je operacija Stil tajger (Steel Tiger), a 1968. godine operacija Komando hant (Commando Hunt). „Nijedna zemlja u svetu nije bombardovana nemilosrdnije“ nego što je to bio slučaj sa Laosom, tvrdi američki istoričar T. D. Olman. „SAD su za vreme rata u Vijetnamu bacile na Laos više od dva miliona tona bombi. Svakih osam minuta po avionski tovar bombi. Punih devet godina.“ Žitelji Laosa, većinom siromašni zemljoradnici, da bi preživeli, skrivali su se godinama u tunelima i pećinama. Po Indeksu ljudskog razvoja Ujedinjenih nacija, danas ova zemlja spada među zemlje „srednjeg ljudskog razvoja“. Međutim, širom cele zemlje još uvek ima mnogo bombi koje nisu eksplodirale, kaže Olman, koji je više puta obišao ovu državu. „Svaka majka, svaka supruga, svaka sestra i svako dete“, prenosi nam on, „ima supruga, brata ili kćerkicu koje su američke bombe ubile ili osakatile mnogo godina i posle završetka rata.“
Sjedinjene Države bombardovale su i Kambodžu kako bi tamo uništile vojne kampove Severnovijetnamaca. Napad je započeo 18. marta 1969. godine pod nazivom operacija Menu (Operation Menu) i predvodio ga je američki predsednik Ričard Nikson, koji se iste te godine, kao novi predsednik, uselio u Belu kuću. Za vreme predizborne kampanje ubijen je brat bivšeg predsednika senator Robert Kenedi – demokratski kandidat u kojeg su polagali velike nade. Nikson je obećao da će, ako pobedi, okončati rat u Vijetnamu. Međutim, čim je postao predsednik, uradio je upravo suprotno. Nikson nije imao mandat UN, te je stoga bombardovanje Kambodže bilo protivzakonito. Nikson nije imao ni mandat Američkog kongresa, budući da je samo pet uticajnih članova Kongresa bilo obavešteno o postojanju operacije Menu. Kada je napao Kambodžu, Nikson je počinio težak zločin agresije. Da je još živ, morao bi da se pojavi pred Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu, koji tada još nije postojao.
Kako bi zataškali protivzakonit rat protiv Kambodže, američki vojnici lažirali su protokole o izvršenim akcijama i navodili da su bombardovali ciljeve u Južnom Vijetnamu, dok su u stvari bacali bombe na Kambodžu. Zajedno sa svojim savetnikom za nacionalnu bezbednost Henrijem Kisindžerom i vodećim kadrovima iz Pentagona, Nikson je razvio ovaj podmukao sistem obmanjivanja. Tek 1972. godine američki parlament je obavešten o tajnom ratu koji su vodili protiv Kambodže. Senatori u parlamentu bili su besni zbog Niksonovih laži i posramljeni činjenicom da onih pet pripadnika parlamenta iz obe partije koji su bili upućeni u zaveru, nisu obavestili ostale članove da je u toku protivzakonit rat. „Jedno je kada lažemo da bismo obmanuli protivnika“, rekao je istoričar Erl Tilford. „Ali laganje Kongresa i važnih članova vlade, između ostalih šefa Štaba ratnog vazduhoplovstva, e, to je već nešto sasvim drugo.“
Rat u jugoistočnoj Aziji bio je krajnje nemilosrdan. Budući da su putevi za dopremanje zaliha kojima su se služili severnovijetnamski komunisti uglavnom bili prekriveni bujnom vegetacijom, SAD su u Vijetnamu, Laosu i Kambodži upotrebljavale i „agent oranž“. Ovaj hemijski herbicid koji se koristio za uklanjanje lišća, izazvao je među stanovništvom teške bolesti, rak i teška oštećenja nerođene dece još u majčinoj utrobi. I dugo vremena nakon završetka rata rađala su se deca sa teškim oštećenjima. Po proceni Crvenog krsta, u Vijetnamu je 2002. godine oko milion Vijetnamaca bolovalo od kasnih posledica hemijskog otrova „agent oranž“, između ostalog, rođeno je 100.000 dece sa teškim oštećenjima. Žrtve su podnele zajedničku tužbu protiv počinioca, ali ona je 2005. godine odbijena u Sjedinjenim Državama. Obrazloženje SAD glasilo je da „agent oranž“ ne spada u hemijske bojne otrove i da se zato njegovom upotrebom ne krši međunarodno pravo. Pritom nije uzeto u obzir da je rat u Vijetnamu započet zahvaljujući lažima o događajima u Tonkinškom zalivu bez mandata UN i da je samim tim već na najgrublji mogući način prekršeno međunarodno pravo.
U Tant, generalni sekretar Ujedinjenih nacija, uzaludno pokušava da posreduje
Generalni sekretar UN U Tant bio je veoma zabrinut zbog američkog napada na Vijetnam i rata koji je zahvatio jugoistočnu Aziju. Ali, kao i u slučaju Kubanske krize, nije mogao da preduzme ništa protiv jednostranog delovanja Sjedinjenih Država. Mnoge članice UN nisu podržavale američki napad na Vijetnam. Međutim, uprkos nemilosrdnosti Vijetnamskog rata, ni Savet bezbednosti ni Generalna skupština UN nisu preduzeli nikakve delotvorne korake kako bi sprečili taj protivzakonit napadački rat.
Generalni sekretar U Tant se 6. avgusta 1964, dva dana posle incidenta u Tonkinškom zalivu, u Beloj kući susreo sa predsednikom Džonsonom, ministrom spoljnih poslova Dinom Raskom i ambasadorom u UN Adlajom Stivensonom i predložio im da posreduje u pregovorima između Severnog i Južnog Vijetnama. U Tant je zamolio Vladimira Suslova, svog podsekretara u Ujedinjenim nacijama, da predsedniku Severnog Vijetnama Ho Ši Minu prenese usmenu poruku sa predlogom da započne poverljive pregovore sa Sjedinjenim Državama. U Tant u svojim sećanjima piše da je njegov saradnik Suslov preko Moskve u septembru dobio pozitivan odgovor iz Hanoja. Ho Ši Min je bio voljan da pregovara. U Tant je 23. septembra obavestio američkog ambasadora u UN Adlaja Stivensona, a ovaj mu je obećao da će odmah preneti tu vest Beloj kući. Međutim, ipak se posle toga ništa nije dogodilo jer predsednik Džonson nije želeo nikakve pregovore.
U novembru 1964. Stivenson je saopštio U Tantu da je Vašington preko sopstvenih kanala proverio da li je Hanoj spreman za pregovore i da pritom nisu stekli utisak da je ozbiljan u svojoj nameri da pregovara. Kada je 24. februara 1965. postalo jasno da je njegov pokušaj posredovanja doživeo neuspeh, U Tant je izvestio javnost na konferenciji za štampu. „Siguran sam da bi se veličanstven američki narod, kada bi samo bio upućen u prave činjenice i istorijsku pozadinu razvoja Južnog Vijetnama, složio sa mnom da je svako dalje prolivanje krvi nepotrebno“, izrazio se neobično jasno generalni sekretar UN. „Kao što znate, prva žrtva rata je istina.“ Time se U Tant sasvim nedvosmisleno izjasnio protiv rata. Ministar spoljnih poslova Din Rask bio je zbog toga tako besan da je nazvao U Tanta i srdito ga pitao: „Šta vi zamišljate ko ste, neka zemlja ili šta?“
I predsednik Džonson bio je ljut. Stivenson je izjavio da je predsednik Džonson „naročito potresen“ zbog ukazivanja na „prave činjenice“, zato što se na osnovu toga može zaključiti „da je američkom stanovništvu uskraćena istina“. U Tant je objasnio Stivensonu da mu je žao što je svojom izjavom Sjedinjene Države doveo u nezgodan položaj. U Tant ipak nije odustao i u više navrata je pokušao da organizuje tajne pregovore između Severnog Vijetnama i SAD kako bi izdejstvovao primirje. Ti pregovori zaista su se i odigrali u Parizu, ali nisu bili uspešni.
Unutar same zemlje Džonsonova administracija morala je da se izbori sa velikim demonstracijama protiv rata. „Jedna od prvih žrtava rata u Vijetnamu bila je Povelja Ujedinjenih nacija“, pobunio se dobitnik Nobelove nagrade za mir Martin Luter King 25. februara 1967. godine u jednom vatrenom govoru u Los Anđelesu. „Sjedinjene Države su vojnim intervencijama protiv Vijetkonga (Narodnog fronta za oslobođenje Južnog Vijetnama) i Severnog Vijetnama sasvim jasno počinile prekršaj u odnosu na Povelju UN“, potpuno ispravno je ustanovio ovaj afroamerički borac za ljudska prava. „Sasvim je očigledno da je naša vlada sramno pogazila svoje obaveze jer svoje zamerke u odnosu na Severni Vijetnam nije iznela pred Savetom bezbednosti. Umesto toga, jednostrano smo započeli totalni rat na azijskom tlu. Pritom smo zanemarili smisao i svrhu UN, te samim tim umanjujemo i delotvornost te institucije.“
Martin Luter King zahtevao je jasnim i izričitim rečima okončavanje rata u Vijetnamu, napomenuo je i da u Vijetnamu gine više Afroamerikanaca nego belaca i da bi ogromni izdaci za ratnu opremu trebalo da budu upotrebljeni za uspostavljanje socijalne pravde. „Bili mi toga svesni ili ne, naše učešće u Vijetnamskom ratu pokazuje da nemamo mnogo saosećanja prema tlačenima u ovom svetu, rat razotkriva našu antikomunističku paranoju i našu nesposobnost da osetimo strah i nevolju onih koji nemaju ništa. Rat dokazuje da učestvujemo u neokolonijalističkim pustolovinama… Te bombe koje bacamo u Vijetnamu eksplodiraju u našim domovima: uništavaju nadu i mogućnost stvaranja poštene Amerike.“ Svojim zalaganjem za prava Afroamerikanaca i oštrim kritikovanjem rata u Vijetnamu, Martin Luter King je na sebe usmerio mržnju američke elite. Ovaj borac za ljudska prava i mir ubijen je 4. aprila 1968. u Memfisu, u Tenesiju.
Mirovne demonstracije u Sjedinjenim Državama nisu mogle da zaustave Rat u Vijetnamu, kao ni jačanje „vojno-industrijskog kompleksa“; budžet za naoružanje porastao je u Americi 1975. godine na do tada nepojmljivih 90 milijardi dolara. Rat u Vijetnamu okončan je tek pobedom komunista i potpunom severnovijetnamskom okupacijom Sajgona 1. maja 1975. godine. SAD su bile vojno poražene i morale su, kao i Francuzi pre toga, kao gubitnik da napuste Vijetnam. Ho Ši Min, koji je sproveo svoj plan uključivanja zemljoradnika u političke procese i koji se zalagao za ravnopravnost muškaraca i žena, preminuo je 1969. godine nakon što mu je otkazalo srce. Nije doživeo pobedu nad SAD i ponovno ujedinjenje Vijetnama.
