Rat koji je 2014. godine izbio u Ukrajini na prvi pogled deluje kao građanski rat Ukrajinaca protiv Ukrajinaca. Zato, po Povelji UN, ovaj sukob nije slučaj za Ujedinjene nacije pošto su one zadužene samo za međudržavne sukobe. Međutim, svako ko malo bolje pogleda otkriće da su i američka imperija i velesila Rusija bile tajno umešane u rat u Ukrajini. Samim tim je rat u Ukrajini, koji je još uvek trajao u trenutku kada je ova knjiga otišla u štampu, naročito osetljiv međunarodni sukob budući da su ovde, naposletku, sukobljene dve stalne članice Saveta bezbednosti sa pravom veta i obe raspolažu nuklearnim oružjem. I baš kao i u slučaju Kubanske krize, obe strane igraju sa skrivenim kartama i Ukrajinu pokušavaju da uvuku u sferu svog uticaja. Time u toj zemlji stvaraju razdor između proameričkih i proruskih Ukrajinaca.
Širenje NATO-a ka Istoku
Istorijski posmatrano, Ukrajina pripada ruskoj sferi uticaja. Ukrajina je jedna od zemalja osnivačica Ujedinjenih nacija i od 1945. godine je članica sa zasebnim glasom u Generalnoj skupštini. Ukrajina, doduše, za vreme hladnog rata nije bila samostalna država, već je, kao i Belorusija, bila jedna od republika u okviru Sovjetskog Saveza. Zato je Ukrajina uvek davala svoj glas tek nakon što bi se usaglasila sa Moskvom. Kao deo Sovjetskog Saveza, Ukrajina je bila pripadnica Varšavskog pakta, vojnog saveza koji je predvodila Rusija i koji je 1955. nastao kao odgovor na osnivanje NATO-a. Komunistička partija Ukrajine (KPU) nadzirala je politiku Ukrajine i strogo ju je usaglašavala sa Komunističkom partijom Sovjetskog Saveza (KPSS), jedinom istinskom političkom silom u Sovjetskom Savezu. Od 1945. do 1991. godine Ukrajina je bila pod neprikosnovenim uticajem Moskve.
Kada je pao Berlinski zid i raspao se Sovjetski Savez, iz temelja se promenila geopolitička karta sveta. Ukrajina je 24. avgusta proglasila nezavisnost od Sovjetskog Saveza. Raspad Sovjetskog Saveza (kao i raspad Jugoslavije) prvi put je Sjedinjenim Državama pružio mogućnost da svoj uticaj prošire i na Istočnu Evropu i da zemlje koje su nekada pripadale Varšavskom paktu primi u NATO. Poljska, Češka i Mađarska postale su 1999. godine članice NATO-a. Zatim su se 2004. godine priključile i Bugarska, Estonija, Letonija, Litvanija, Rumunija, Slovačka i Slovenija. Godine 2009. pridružile su mu se i Albanija i Hrvatska. Posle tog proširenja broj zemalja NATO-a porastao je na 28 država.
Sa stanovišta Rusije, ovo veliko širenje NATO-a ka Istoku nije samo provokacija već i stvarna opasnost. Rusi su se osećali prevareno. Jer nakon pada Berlinskog zida 1989. godine, oni su podržali mirno ujedinjenje Nemačke time što su Nemačkoj Demokratskoj Republici dopustili da izađe iz Varšavskog pakta i da, ponovo ujedinjena Nemačka, postane članica NATO-a. Kako bi to omogućili, Rusi su pod vodstvom Mihaila Gorbačova mirno povukli iz NDR-a 340.000 vojnika.
Ponovno ujedinjenje Nemačke odvijalo se pod okriljem saveznog kancelara Helmuta Kola i ministra spoljnih poslova Hansa-Ditriha Genšera. Američki ministar spoljnih poslova Džejms Bejker objasnio je u novembru 1989. godine da SAD nemaju ništa protiv ponovnog ujedinjavanja, ali samo pod uslovom da ujedinjena Nemačka postane članica NATO-a. Tada je postojala i ideja da NDR izađe iz Varšavskog pakta, a SRN iz NATO-a i da ponovo ujedinjena Nemačka postane neutralna zemlja, kao Austrija, Švedska ili Švajcarska koje ne pripadaju nijednom vojnom savezu. Smatram da bi bilo ispravnije da je Nemačka izašla iz NATO-a i postala neutralna evropska zemlja. Ali za predsednika Džordža Buša starijeg, neutralna Nemačka nije dolazila u obzir.
Sovjetski predsednik Mihail Gorbačov, koji je 1990. godine dobio Nobelovu nagradu za mir, pristao je na ujedinjavanje Nemačke i njeno pristupanje NATO-u, ali je zauzvrat tražio da se NATO ne širi dalje ka Istoku. Američka imperija jemčila je Rusima da se to neće dogoditi. NATO svoj uticaj „neće širiti ni centimetar dalje ka Istoku“, obećao je američki ministar spoljnih poslova Džejms Bejker 9. februara 1990. godine u Kremlju u Moskvi. Nemački ministar spoljnih poslova Genšer pre toga je, 31. januara u Evangelističkoj akademiji u Tucingu, u svom govoru objasnio da se „širenje teritorije NATO-a ka Istoku, to jest, bliže granicama Sovjetskog Saveza, neće dogoditi“.
NATO je svoje obećanje višestruko prekršio primanjem Poljske, Češke, Mađarske, Bugarske, Estonije, Letonije, Litvanije, Slovačke, Slovenije, Albanije i Hrvatske. To je, naravno, naljutilo Ruse. „Naše kolege sa Zapada ponovo su nas slagale, donosile su odluke nama iza leđa i stavljale nas pred svršen čin“, kritikovao je Putin. „To se dogodilo kada je reč o proširenju NATO-a ka Istoku i postavljanju vojnih baza pored naših granica.“
Prekršeno obećanje Amerikanaca da neće širiti NATO ka Istoku retko se pominje u Zapadnim medijima zemalja NATO-a zato što bi to taj savez i američku imperiju prikazalo u lošem svetlu. Neki mediji su čak izveštavali da takvo obećanje nikada nije postojalo. „Priča da je prekršena data reč, obična je legenda“, smelo je izjavio nemački novinar Ignac Lozo. Međutim, to nije tačno. Nemačka novinarka Gabrijele Krone-Šmalc, bivša korespondentkinja Prvog programa Nemačke televizije (ARD), jasno je utvrdila da se iz dostupnih dosijea Državnog sekretarijata SAD (to jest, Ministarstva spoljnih poslova, US State Department,), može videti da je ministar spoljnih poslova Džejms Bejker 9. februara 1990. Mihailu Gorbačovu i sovjetskom ministru spoljnih poslova Eduardu Ševardnadzeu, „čvrsto jemčio“ da „ni jurisdikcija ni sama vojska NATO-a neće biti pomereni dalje ka Istoku“, pod uslovom da se Moskva složi da ujedinjena Nemačka postane članica NATO-a. Gorbačov je tada rekao: „Svako širenje teritorije NATO-a (ka Istoku) je neprihvatljivo“, a Bejker je na to odgovorio: „Slažem se sa tim.“
O obećanju da područje NATO-a neće biti prošireno ka Istoku, ne postoji pismeni ugovor, verovatno je Gorbačov smatrao da to nije nužno, budući da je u trenutku tog dogovora još postojao Varšavski pakt. Ipak, za Ruse je taj usmeni sporazum bio punovažan kao zvaničan ugovor. Između nemačkog ministra spoljnih poslova Hansa-Ditriha Genšera i ruskog ministra spoljnih poslova Eduarda Ševardnadzea postojao je odnos ispunjen poverenjem. U jednoj napomeni Ministarstva spoljnih poslova zapisano je o razgovoru koji su Genšer i Ševardnadze vodili 10. februara 1990: „Svesni smo da priključivanje ujedinjene Nemačke NATO-u nameće složena pitanja. Međutim, za nas je jasno: NATO se neće širiti ka Istoku.“
Već sama činjenica da se Nemačka Demokratska Republika nakon završetka hladnog rata i pada Berlinskog zida priključila Saveznoj Republici Nemačkoj u NATO-u, predstavlja prvo proširenje NATO-a ka Istoku. Osim toga, iako su Nemačka i SAD Rusiji obećale da se NATO neće širiti dalje ka njoj, upravo SAD i Nemačka bile su dve države koje su se devedesetih godina najviše zalagale za proširenje NATO-a ka Istoku. Nemački ministar odbrane Folker Rije iz CDU-a, bio je prvi poznati Zapadni političar koji je u martu 1993. godine prilikom predavanja na Londonskom međunarodnom institutu za strateške studije javno zahtevao proširenje NATO-a. Rijevo ponašanje već je bilo kršenje date reči i u potpunoj suprotnosti sa svim prethodno zajemčenim obećanjima. „Rije je smatrao da se Nemačka nalazi pred izborom da bude na ivičnom ili na središnjem strateškom položaju.“
Kada je devedesetih godina sve više zemalja pristupalo NATO-u, i Gorbačov je uvideo da je obmanut. Nemačka, SAD i druge Zapadne zemlje su mu, nakon ponovnog ujedinjavanja Nemačke 1990. godine, obećale da se neće ni za centimetar proširiti ka Istoku, ljutito je istakao Gorbačov 2009. godine, kada su Albanija i Hrvatska pristupile NATO-u. „Amerikanci se nisu pridržavali dogovora, a Nemci su bili ravnodušni. Možda su čak trljali ruke i govorili kako su samo odlično nasamarili Ruse“, srdio se Gorbačov. Takvo nepouzdano ponašanje dovelo je dotle da „Rusi sada više ne veruju zapadnjačkim obećanjima“.
Američka imperija je u proširivanju NATO-a ka Istoku sledila predloge Zbignjeva Bžežinskog, savetnika za bezbednost predsednika Kartera, koji je uvek preporučivao jačanje Severnoatlantskog saveza. „Evropa je prirodni saveznik Amerike“, tvrdio je Bžežinski. „Delimo iste vrednosti i, u suštini, i isto religijsko nasleđe; zasnovana je na demokratskim principima i izvorni je zavičaj većine Amerikanaca.“ Zato je Evropa podobna da bude „američki nezaobilazan geopolitički most ka Evroaziji“, preko kojeg će SAD proširiti svoju moć na celu Evroaziju. „Stari svet je za SAD od izuzetnog geostrateškog značaja“, naglašavao je Bžežinski.
Ne smemo zaboraviti da se tada, posle raspada Sovjetskog Saveza i pucanja Varšavskog pakta 1. jula 1991, i NATO nalazio usred velike egzistencijalne krize pošto više nije bilo razloga za njegovo postojanje. Posle hladnog rata evropski mirovni pokreti su se nadali da će doći do smanjivanja troškova za naoružavanje i da će zavladati mir. Što se mene tiče, smatram da bi bilo bolje da je istovremeno sa raspadom Varšavskog pakta raspušten i vojni savez NATO. Međutim, to se nije dogodilo. Američka imperija objasnila je da je NATO važan i da mora da postoji i dalje kao odbrambeni vojni savez.
Tadašnji generalni sekretar NATO-a i bivši nemački ministar odbrane Manfred Verner iz Hrišćansko-demokratske unije Nemačke (CDU), održao je 17. maja 1990. vatreni govor u kojem se zalagao za opstanak NATO-a. „Za nas je neprihvatljivo da ujedinjena Nemačka bude neutralna ili nesvrstana“, naglasio je generalni sekretar NATO-a. Niko ne mora da se plaši NATO-a, jer njegov osnovni zadatak je „sprečavanje ratova. Naša strategija i naš savez isključivo su odbrambeni. Nikome ne predstavljaju pretnju, ni danas niti će sutra. Nikada nećemo biti prvi koji će upotrebiti oružje“, naglasio je Verner, a to se kasnije ispostavilo kao laž. Rekao je i da će poštovati punovažne bezbednosne interese Sovjetskog Saveza. „Činjenica da smo spremni da ne postavljamo vojsku NATO-a iza granica Savezne Republike Nemačke jemči bezbednost Sovjetskom Savezu“, glasila su uveravanja generalnog sekretara, ali se ispostavilo da su i ona bila laž.
Tada niko nije ni slutio da će NATO 1999. godine bez mandata UN bombardovati Jugoslaviju, zatim 2001. godine Irak i 2011. godine Libiju i Siriju. Takav razvoj tog odbrambenog saveza u napadački savez kratko nakon pada Berlinskog zida bio je nezamisliv i da je neko predskazao da će se sve tako odvijati, proglasili bi ga ludim.
Samit NATO-a u Bukureštu 2008. godine
Skoro svi političari u Rusiji jasno su izrazili svoje neslaganje u odnosu na proširenje NATO-a ka Istoku – ovakvo stanovište predstavlja spoljnopolitički konsenzus u Rusiji. „Demonizacija Vladimira Putina nije politika“, sasvim je ispravno upozorio bivši američki ministar spoljnih poslova Henri Kisindžer. „Zapad mora razumeti da Ukrajina za Rusiju nikada neće biti tek neka strana država“, strepnje Rusa moraju da shvate vrlo ozbiljno, a Ukrajina nikada ne sme da uđe u NATO, naglasio je Kisindžer. Ukrajina je dugo bila sastavni deo Rusije, a osim toga je Rusija svoju flotu na Crnom moru i 25.000 vojnika stacionirala u Sevastopolju i Feodosiji na Krimskom poluostrvu. Prisustvo ruskih trupa na Krimu zajemčeno je ugovorima do 2047. godine i Moskva je uvek naglašavala da se neće odreći te zone uticaja.
Međutim, NATO nije mario za to. Prilikom Samita NATO-a u rumunskoj prestonici Bukureštu u aprilu 2008. godine, američki predsednik Džordž Buš mlađi podržao je plan da Ukrajinu i Gruziju prime u NATO, iako je znao da će to naljutiti Ruse. „Zamislite samo kakva bi preneraženost zavladala u Vašingtonu kada bi Kina osnovala moćan vojni savez i pokušala da pridobije Kanadu i Meksiko“, tačno je prokomentarisao američki politikolog Džon Mershajmer sa Univerziteta u Čikagu. Mershajmer smatra da je Zapad provocirao Ruse i zato je kriv za rat u Ukrajini. I Britanci su na Samitu NATO-a u Bukureštu podržali proširenje NATO-a primanjem Ukrajine i Gruzije. Međutim, Francuska i Nemačka suprotstavile su se tome i došlo je do sukoba unutar NATO-a. Ipak je u zaključnom „Izveštaju iz Bukurešta“ 3. aprila 2008. pisalo da NATO „pozdravlja težnju ka evroatlantskim integracijama“ Ukrajine i Gruzije. Savez je „danas odlučio da bi ove dve zemlje trebalo da postanu članice NATO-a.“
NATO je „postao prvenstveno američko strateško oruđe, posle 1991. godine snažnije nego ikada“, glasila je primedba bivšeg saveznog kancelara Helmuta Šmita u oktobru 2008. godine u jednom novinskom članku. „Sjedinjene Države pomoću NATO-a žele da obezbede ulogu predvodnika u Evropi.“ Sadašnja nemačka kancelarka Angela Merkel potpuno se podredila tom vodstvu i podržala je predsednika Buša i njegov plan da Ukrajinu i Gruziju prime u NATO. „Rekli smo da Gruzija i Ukrajina mogu da postanu članice NATO-a ako to žele“, priznala je Merkelova 17. avgusta 2008. godine u Sočiju u Rusiji. „Ta izjava i dalje važi.“
Rusima su se upalile signalne lampice i Amerikanci su to znali. Vilijam Berns, američki ambasador u Rusiji, u internom memorandumu upućenom članicama NATO-a – koji je objavio Vikiliks – upozorio je da članstvo Gruzije i Ukrajine u NATO-u u Rusima „dodiruje osetljiv živac“. I u Ukrajini je stanovništvo podeljeno u vezi sa pitanjem pristupanja NATO-u, ruske etničke grupe su protiv toga i Rusija se pribojava „da bi to moglo da dovede do velikog rascepa, nasilja ili čak građanskog rata“, glasilo je jasno upozorenje ambasadora Bernsa 1. februara 2008. godine, i pre nego što je održan Samit NATO-a u Bukureštu 2008. godine. „U tom slučaju bi Rusija morala da odluči hoće li se umešati ili neće. A Rusija ne želi da je dovode u takav položaj u kojem mora da donosi takvu odluku.“
Četiri meseca posle Samita NATO-a, 8. avgusta 2008. godine, Gruzija je uz pomoć Amerikanaca napala Južnu Osetiju, koja je proglasila nezavisnost. Gruzijski predsednik Mihail Sakašvili je pre toga ulazak svoje zemlje u NATO proglasio nacionalnim prioritetom i nadao se da će uz pomoć Amerike moći ponovo da osvoji Južnu Osetiju. Američki oficiri obučavali su gruzijsku vojsku. Gruzija nije posedovala mandat Saveta bezbednosti i zato je njen napadački rat bio protivzakonit. Rusija se umešala i pobedila u tom ratu. Hajdi Taljavini, stručna savetnica za područje Kavkaza pri Švajcarskom ministarstvu spoljnih poslova i bivša specijalna izaslanica za Gruziju u UN, istražila je okolnosti nastanka sukoba. Taljavinijeva je došla do zaključka da je Gruzija započela rat.
Kratak rat koji je vodila Gruzija bio je predigra znatno opasnijeg sukoba u vezi sa Ukrajinom. Američki geostratezi u međuvremenu sasvim otvoreno objašnjavaju da je važno rasplamsati rat između Nemačke i Rusije kako bi oslabili Evropu i obezbediti dominaciju američke imperije. „Glavni cilj SAD, zbog kojeg smo iznova i iznova vodili ratove – počev od Prvog i Drugog svetskog rata pa do hladnog rata – imao je veze sa odnosom Nemačke i Rusije“, objasnio je američki geostrateg Džordž Fridman iz Stratfora na jednom predavanju u Čikagu 2015. godine. „Jer kada bi se udružile, bila bi to jedina sila koja bi mogla da nas ugrozi. Naš glavni cilj je da obezbedimo da se to ne dogodi.“ Fridman je predložio da bi bilo najbolje kada bi te dve zemlje oslabile jedna drugu. „Predlažem tehniku koju je predsednik Ronald Regan primenio protiv Iraka i Irana: podržao je obe strane u ratu! Tako su se borili jedni protiv drugih umesto protiv nas. Bilo je to cinično i nemoralno“, rekao je Fridman, „ali je postiglo cilj“.
Zahvaljujući nadmoćnim vazdušnim vojnim snagama, američka imperija može da nadzire vazdušni prostor u mnogim delovima sveta, dok istovremeno svojim brodovima vlada svetskim morima. „SAD vladaju svim svetskim morima. Nijedna sila to nikada nije mogla. Zato mi možemo da napadnemo druge zemlje, a one ne mogu da napadnu nas. To je veoma lepo“, istakao je Fridman. Međutim, kada je reč o kopnenim trupama, u Evropi i Aziji SAD su znatno slabije: „U trenutku kada svojom čizmom zakoračimo na evropsko tlo, na osnovu demografskih razlika brojčano smo potpuno inferiorni“, istakao je Fridman kao nešto što bi trebalo imati na umu. Zato je važno potpirivati sukobe između različitih frakcija i trebalo bi Ukrajinu snabdeti oružjem. „Rusija misli da Sjedinjene Države žele da razbiju Rusku Federaciju. Međutim, ja smatram da ne želimo da ih ubijemo, već samo da ih povredimo.“
U nemačkom Bundestagu ratni planovi Sjedinjenih Država su izazvali proteste zato što je određenom broju poslanika postalo jasno da to ne bi oslabilo samo Rusiju već i Nemačku. „Sasvim posebne američke ciljeve u Evropi nedavno je sasvim otvoreno pojasnio šef Stratfora“, istakla je dobro obaveštena Sara Vagenkneht iz stranke Levice, dok je kancelarka Angela Merkel sedela u prvom redu i slušala njen govor. „Glavni cilj SAD je da spreče savez između Nemačke i Rusije. Zato što su udružene jedina sila koja bi mogla da ugrozi SAD.“
Puč u Ukrajini 20. februara 2014. godine
Nakon što je ukrajinski predsednik Viktor Janukovič u novembru 2013. godine odbio da potpiše Sporazum o pridruživanju sa Evropskom unijom, na čuvenom kijevskom Trgu nezavisnosti (Majdan) došlo je do velikih demonstracija. Američki senator Džon Makejn posetio je 15. decembra 2013. godine tabor demonstranata na Majdanu i pozvao ih da sruše ukrajinsku vladu.
Krajem februara zaoštrili su se sukobi na Majdanu. Dogodio se masakr 20. februara 2014, snajperisti su sa različitih zgrada zapucali na policajce i demonstrante i pritom je poginulo više od četrdeset ljudi. Nastao je haos. Odmah je tadašnja vlada predsednika Viktora Janukoviča proglašena krivcem za masakr. „Svet ne sme da posmatra kako neki diktator vrši pokolj nad svojim narodom“, izjavio je u nemačkom tabloidu Bild bokser Vitalij Kličko, koji je želeo rušenje tadašnje vlade. Smena režima protekla je uspešno: Janukovič je svrgnut i morao je da pobegne u Rusiju.
Međutim, ko je zaista stajao iza tog puča? „Teško je reći ko je pucao, ni ja ne znam“, objasnila je Ina Kirš, koja je 20. februara bila u Kijevu gde je radila kao direktorka Evropskog centra za modernu Ukrajinu. „Ali nema sumnje da je reč o nekome čiji je cilj bio zaoštravanje sukoba. Dakle, ne Janukovič, koji sigurno nije želeo sam sebe da svrgne sa vlasti.“ Kiršova tvrdi da su mnogi demonstranti bili plaćeni. „Postoje ljudi poput Džordža Soroša koji finansiraju revolucije. Soroš je podržao i demonstracije na Majdanu, plaćao je ljudima da učestvuju – za dve nedelje učestvovanja u demonstracijama na Majdanu zaradili su više nego što bi mogli da zarade za četiri radne nedelje u zapadnoj Ukrajini“, rekla je Kiršova. I na kontramitingu, na anti-Majdanu, ljudi su takođe plaćeni, zatim su prešli na Majdan i tamo su im ponovo platili gotovinom. To u Ukrajini nije ništa neobično.“
I nemačka televizija ARD istraživala je puč i u tu svrhu poslala je tim novinara u Ukrajinu. „Mislimo da su mnogi koji su usmrćeni 20. februara namerno ubijeni odozgo ili, drugim rečima: uradili su to profesionalni snajperisti“, tvrdio je nemački novinar Štefan Štuhlik, urednik političke emisije Monitor. „To je, naravno, čista suprotnost teoriji Državnog tužilaštva: veći deo specijalnih policijskih jedinica ’Berkut’ nalazio se, po opštem mišljenju, dole na ulici.“ Monitor je u jednoj uzbudljivoj emisiji pojasnio da je vlada, koja je nakon puča došla na vlast, usmerila svoje tužilaštvo na specijalne jedinice „Berkut“ i pripisala im odgovornost za masakr. „Državno tužilaštvo kaže: znamo ko je kriv, bili su to Janukovičevi ljudi, poznajemo pripadnike jedinice ’Berkut’“, rekao je Štuhlik. Međutim, ta teza se ne poklapa sa činjenicama. „Sigurno nije bilo tako jednostavno“, objašnjava Štuhlik. „S jedne strane, tog dana su očevidno pucali otpozadi u leđa demonstrantima, a to je važno zato što se tog 20. februara iza leđa demonstranata nalazio hotel Ukrajina, jedno od njihovih glavnih uporišta. Zatim se preko radio-veze Janukovičevih snajperista zapravo moglo čuti kako se čude što neko ubija ljude – i da to rade neki profesionalni snajperisti koje ne poznaju.“ „Berkut“, specijalna jedinica ukrajinske policije, postala je žrtveni jarac.
Posle puča vlast u Ukrajini preuzeli su Arsenij Jacenjuk na položaju premijera i Petro Porošenko na mestu predsednika, dva prijatelja SAD čiji je zadatak bio da Ukrajinu uvedu u NATO. U ovom trenutku, doduše, „ne postoji većina koja bi podržala ulazak Ukrajine u NATO“, rekao je predsednik Porošenko u maju 2014. godine, ali je obećao da će se založiti za članstvo u NATO-u. „Uopšteno nam je potreban nov bezbednosni savez sa Evropom i SAD kako bismo mogli vojno da zaštitimo Ukrajinu“, rekao je Porošenko. „Ja ću se, kao predsednik, boriti za taj savez i odmah ću započeti pregovore.“
Fuck the EU: protivzakonit puč koji su Sjedinjene Države sprovele u Kijevu
Dok je svrgnut predsednik Janukovič dobio azil u Rusiji, nov predsednik Porošenko, koji je preuzeo vlast posle puča, otputovao je u Vašington i tamo je u septembru 2014. pred Američkim kongresom održao vatren govor u kojem je objasnio: „Zahvaljujem SAD što su pokazale takvu solidarnost“. U međuvremenu, na osnovu postojećih istorijskih dokumenata možemo izvesti zaključak da su Sjedinjene Države u februaru 2014. potpomogle puč u Ukrajini. „Bio je to puč koji je finansirao Zapad, ne postoji nikakva sumnja“, objasnio je bivši oficir CIA Rej Makgovern. Rekao je da su SAD srušile ukrajinsku vladu i da je Viktorija Nuland vukla konce iz američkog ministarstva spoljnih poslova, zajedno sa američkim ambasadorom u Ukrajini Džefrijem Pjatom.
Detaljno istraživanje puča, koje je sproveo politikolog Ivan Kačanovski iz Odseka za političke nauke na Fakultetu Otava, takođe je potvrdilo da se u Ukrajini u februaru 2014. godine odigrao puč. Jedinica „Berkut“ bila je samo žrtveni jarac kojem je pripisan zločin u okviru operacije pod lažnom zastavom kako bi se bacila ljaga na tadašnjeg predsednika. „Majdanski masakr 20. februara 2014. godine bio je uspešna operacija pod lažnom zastavom koju su sprovele vođe ’Majdanskog protesta’ i skriveni snajperisti kako bi preuzeli vlast u Ukrajini“, tvrdi politikolog Kačanovski. „Nova vlada, kojoj je taj masakr pomogao da preuzme vlast, krivotvorila je rezultate istrage.“
Sličnu analizu izneo je i estonski ministar spoljnih poslova Urmas Paet, koji je u prisluškivanom telefonskom razgovoru već 26. februara 2014, dakle svega šest dana nakon masakra, objasnio izaslanici Evropske unije za spoljnu politiku Ketrin Ešton da demonstrante koji su poginuli 20. februara nije usmrtila vlada, već njeni (odnosi se na Ketrin Ešton) saradnici koji su danas u vladi. Paet je objasnio da povrede mrtvih demonstranata i nekoliko policajaca koji su tog dana takođe ubijeni, nose „isti rukopis“. Reč je o „istoj vrsti metaka“. Paet je dodao da su sve snažnije „indicije da se iza snajperista ne krije Janukovič, već neko iz nove koalicije“, dakle grupa ljudi oko Porošenka, koji je nakon puča preuzeo vlast. Eštonova je bila preneražena izjavama estonskog ministra spoljnih poslova i odgovorila mu je: „Mislim da bismo želeli da sprovedemo istragu. Ovaj, ne znam. Zaboga.“
U većini novina u Evropi i Americi, kao i na poznatim televizijskim stanicama, retko se moglo pročitati ili čuti nešto o ovoj skrivenoj strani međunarodne politike. Zato većina stanovništva nikada nije imala utisak da su Sjedinjene Države zapravo izvele puč i promenile vlast u Ukrajini. Međutim, Pol Kreg Roberts, koji je za vreme Reganove administracije bio na položaju zamenika ministra finansija, upravo je to potvrdio. „Neokonzervativci misle da je istorija izabrala SAD da uspostave vlast nad celim svetom“, kazao je Roberts. „Obama je neokonzervativnu Viktoriju Nuland imenovao za zamenicu državnog sekretara. Kancelarija Nulandove sarađuje sa CIA i nevladinim organizacijama koje finansira Vašington i upravo ona je organizovala državni puč u Ukrajini.“
Viktorija Nuland je u okviru Američkog ministarstva spoljnih poslova organizovala puč u Ukrajini, sastavila je novu vladu oko premijera Jacenjuka i uvredila je Evropljane izjavom: „Fuck the EU“, što se moglo čuti u prisluškivanom telefonskom razgovoru. Kratko pre puča 20. februara, Nulandova je telefonirala sa američkim ambasadorom u Kijevu Džefrijem Pjatom. Pjat je bio zadužen za uspostavljanje veze sa pučistima. „Ne mislim da bi Klič trebalo da bude deo nove vlade… mislim da to nije neophodno, smatram čak da to nije dobra ideja“, rekla je Nulandova preko telefona Pjatu u vezi sa čuvenim bokserom Vitalijem Kličkom, koji je predvodio proteste na Trgu nezavisnosti. „Mislim da je Jacenjuk pravi čovek, ima odgovarajuće iskustvo u oblasti ekonomije, a i političko iskustvo.“ Ujedinjene nacije i generalnog sekretara Ban Ki Muna mogli bi da upotrebe za obavljanje javnog rada, predložila je Nulandova. Ban Ki Mun „mogao bi da pomogne da se sve odradi kako treba. I znaš šta: Fuck the EU“.
Svega nekoliko nedelja pre puča, 2. februara 2014, američki ministar spoljnih poslova Džon Keri na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji pred medijima nastupio je zajedno sa ukrajinskim opozicionim političarima Petrom Porošenkom, Vitalijem Kličkom i Arsenijem Jacenjukom, pohvalio ih je i rukovao se sa njima pred blicevima kamera. Posle puča Jacenjuk je postao premijer, a Porošenko predsednik, baš kao što su Nulandova i njen nadređeni ministar spoljnih poslova Džon Keri i hteli. Vitalij Kličko, bivši prvak sveta u boksu teške kategorije, morao je da se zadovolji položajem gradonačelnika Kijeva.
Neki Ukrajinci su, naravno, znali da Amerikanci žele da sruše njihovu vladu. Poslanik Oleg Carev je još 20. novembra 2013. u Ukrajinskom parlamentu razotkrio američke pripreme za puč, međutim, njegov govor prekinulo je mnoštvo povika i opaski koje su dobacivale njegove kolege. „Kao zastupnik ukrajinskog naroda, od aktivista iz ’Organizacije Volja’ dobio sam jasne dokaze da na našoj teritoriji, američka ambasada u Kijevu pomaže i neposredno sudeluje u sprovođenju projekta ’Tehkamp’ (TechCamp), u okviru kojeg se odvijaju pripreme za potpirivanje građanskog rata u Ukrajini.“ I da u okviru tog projekta treba da bude organizovana revolucija kako bi se srušila tadašnja vlada. „Taj projekat nadzire američki ambasador u Ukrajini Džefri Pjat i on je neposredno odgovoran za njegovo sprovođenje“, otkrio je poslanik Carev. „Američki predavači objasnili su kako internet i digitalni mediji mogu da budu upotrebljeni za manipulisanje javnim mnenjem… i zarad izazivanja nasilnih nemira.“ Takve tehnike već su uspešno sproveli u Libiji, Egiptu i Tunisu. Iako Povelja UN zabranjuje „mešanje u unutrašnja pitanja neke zemlje“, s pravom se pobunio Carev. „Moramo to da istražimo!“ Međutim, njegov zahtev nije naišao na odobravanje većine.
Prisluškivan razgovor između Viktorije Nuland i ambasadora Pjata istorijski je dokaz da su Sjedinjene Države srušile ukrajinsku vladu. Kada je taj prisluškivan razgovor sa provokativnom izjavom: „Fuck the EU“, dakle „ko jebe EU“, izašao u javnost, Nulandovoj je bilo veoma neprijatno zbog toga. „Podrazumeva se da je gospođa Nuland razgovarala sa svojim evropskim partnerima i da se izvinila zbog svoje izjave“, saopštila je 7. februara 2014. godine portparolka Američkog ministarstva spoljnih poslova Dženifer Psaki. Kancelarka Angela Merkel to nije smatrala nimalo zabavnim i preko portparolke je poručila da je izjava Nulandove „potpuno neprihvatljiva“. Portparol Ministarstva spoljnih poslova u Berlinu dopunio je: „Na osnovu ovoga još jednom možemo zaključiti da je glupavo prisluškivati“.
Činjenicu da se Nulandova već mesecima bavila smenom vlade u Ukrajini možemo ustanoviti na osnovu njenih javnih izjava. „Otkako je 1991. godine postala nezavisna, američki narod podržao je njenu tranziciju ka demokratiji i tržišnoj privredi svotom od pet milijardi dolara, a godine 2013. pomoć koju smo pružili premašivala je sto miliona dolara“, rekla je Nulandova na predavanju 14. novembra 2013. pred uticajnim Atlantskim savetom (Atlantic Council) u Vašingtonu. Američka imperija želela je da proširi svoj uticaj na Ukrajinu. Pokušala je da uspostavi ekonomski prostor koji će „se protezati od Lisabona do Donjecka, a njegovo obrazovanje podstaći će tržišne reforme“, istakla je Nulandova. „S tom namerom su EU i Sjedinjene Države pregovarale o Transatlantskoj zoni slobodne trgovine (TTIP) koja obećava rast, ulaganja i radna mesta sa obe strane Atlantika.“
Naravno, po Povelji UN, svrgavanje neke vlade je protivzakonito i predstavlja prekršaj u odnosu na međunarodno pravo. Amerikanci to dobro znaju. „Saslušali smo sve snimke saradnika iz Ministarstva spoljnih poslova, čuli smo kako zajedno sa američkim ambasadorom u Ukrajini kuju zaveru o rušenju vlade“, kritikovao je bivši američki poslanik Kongresa Ron Pol. „Čuli smo kako se zamenica ministra spoljnih poslova Viktorija Nuland hvalila time što su SAD potrošile pet milijardi dolara za smenu vlade u Ukrajini. Zašto je to u redu?“
I nemački profesor državnog prava Karl Albreht Šahtšnajder s pravom je puč u Ukrajini opisao kao kršenje međunarodnog prava. „Zapad je podržao prevrat u Ukrajini, možda je čak i njegov vinovnik“, rekao je Šahtšnajder. „To su teška kršenja unutrašnjeg i spoljnog suvereniteta Ukrajine. Očigledno je da se ’Majdan’ nije dogodio sam od sebe i da ga nisu pokrenuli građani Ukrajine“, procenio je okolnosti Šahtšnajder dva meseca posle puča. On smatra da je Zapad „iskoristio već uveliko oproban postupak rušenja vlade koji je tobože izazvan nekakvom revolucijom“. U suštini je reč o širenju NATO-a. „Nema sumnje da je Zapad intervenisao ’subverzivno’, kako se to kaže u međunarodnom pravu, ne bi li dobio prijatniju vladu koja je spremna da uvede Ukrajinu u EU, a potom i u NATO“, zaključio je ovaj stručnjak u oblasti međunarodnog prava.
Rusi su bili veoma ljuti zbog tog puča. „Mislim da je ova kriza svesno izazvana“, rekao je Putin za italijanske novine Korijer dela sera (Corriere della Sera). Način izveštavanja u Zapadnim medijima „o onome što se dogodilo potpuno je neprihvatljiv“, istakao je ruski predsednik. Zemlje NATO-a mogle su da spreče puč, uvereno je tvrdio Putin. „Da su Amerika i Evropa rekle onima koji su izveli te protivustavne postupke: ’Ako na taj način preuzmete vlast, mi vas ni u kojem slučaju nećemo podržati. Morate da organizujete izbore i na njima pobedite’. Da se to dogodilo, sve bi se razvijalo sasvim drugačije.“ Međutim, zemlje NATO-a nisu uradile ništa slično. Potom je Rusija bila prinuđena da se umeša. „Želeo bih da naglasim još jednom: to nije bila naša odluka, nismo to želeli, ali jednostavno smo primorani da reagujemo na ono što se dogodilo.“
Ponovno osvajanje Krima u martu 2014. godine
Rusi su veoma budno posmatrali događaje u Kijevu. Pomoću Ukrajinske tajne službe nadzirali su najvažnije učesnike. Pucnji 20. februara 2014. ispaljeni su „sa zgrade Filharmonije na Trgu nezavisnosti. Ta zgrada… spadala je u područje odgovornosti komandanta Andreja Parubija“, objasnio je Aleksandar Jakemenko, koji je pod svrgnutim predsednikom Janukovičem vodio Ukrajinsku tajnu službu. „Bio sam spreman da pošaljem specijalnu jedinicu na Majdan kako bismo se izborili sa snajperistima, ali Parubij to nije dozvolio“, tvrdi šef obaveštajne službe. Parubij je radio za oligarha Porošenka, koji je posle puča preuzeo vlast. Porošenko i Parubij su bili koordinatori puča i u „suštini su stanovali u američkoj ambasadi, budući da nije bilo ni jednog jedinog dana da nisu odlazili u posetu američkoj ambasadi u Kijevu.“
Predsednik Vladimir Putin nije imao nameru da se bez borbe odrekne Ukrajine. Kao što je i sam rekao, Putin je neposredno posle svrgavanja Janukoviča u ranim jutarnjim časovima 23. februara 2014. godine izdao komandu za započinjanje „povraćaja“ Krima. „Do tog državnog udara nikada nam nije palo na pamet da odvojimo Krim od Ukrajine“, objasnio je Putin na državnoj televiziji. „Međutim, kada je posle puča postalo jasno da je u Kijevu na vlast došla proamerička vlada neprijateljski nastrojena prema Rusiji, mi smo morali da odbranimo uporište naše flote na Crnom moru i ruske strateške interese.“
Ruski vojnici u zelenim uniformama bez ikakvih oznaka zauzeli su 27. februara 2014. sve strateški važne tačke u Simferopolju, najvećem gradu na Krimskom poluostrvu. Ukrajinska skupština je zbog tih vojnika bez ikakvih oznaka na Krimu pozvala u pomoć Savet bezbednosti UN kako bi zaustavila „agresiju Ruske Federacije“. Budući da ruski vojnici nisu imali mandat Saveta bezbednosti UN, ta vojna intervencija na Krimu bila je protivzakonita. Međutim, toj protivzakonitoj intervenciji prethodio je protivzakonit američki puč u Kijevu za koji takođe nije postojao mandat Saveta bezbednosti UN. Puč u Kijevu i potonje zauzimanje Krima pokazuju da je naročito opasno kada stalni članovi Saveta bezbednosti krše međunarodno pravo.
„’Ne upada se jednostavno tako na tuđu državnu teritoriju’, objašnjava dobitnik Nobelove nagrade za mir Obama dok govori o Krimu i Donbasu“, rekao je teolog Ojgen Dreverman na jednoj mirovnoj demonstraciji u Berlinu u decembru 2014. godine. „Ali ko je to onda upao u Vijetnam, Irak, onako usput u Somaliju, Grenadu i Panamu, u Avganistan, zatim još jednom u Irak? I ko je pritom lagao svet o događajima u Tonkinškom zalivu, o bebama u kuvajtskim bolnicama, o takozvanom srpskom planu Potkovica i Huseinovom oružju za masovno uništenje?“ Dreverman je rekao da američka imperija nema nikakav moralni autoritet i da zato nema pravo da kritikuje druge zemlje.
Savet bezbednosti UN sastao se u Njujorku 1. maja 2014. kako bi razgovarao o okolnostima u Ukrajini. „Ruska vojska je protivzakonito ušla na Krimsko poluostrvo, teritoriju Ukrajine“, žalio se ambasador Jurij Sergejev, zastupnik nove ukrajinske vlade, i time je Rusija „nemilosrdno pogazila“ Povelju UN. Ruski ambasador Vitalij Čurkin odgovorio je da Rusija smatra „da je svrgavanje predsednika Janukoviča bilo protivzakonito“. Janukovič je bio zakonski izabran predsednik Ukrajine. Zbog razvoja događaja u Ukrajini tokom prethodnih dana nastala je „krizna situacija koja zapravo ne bi smela da postoji. Nije postojao nijedan objektivan razlog za izbijanje te krize“, rekao je Čurkin, koji je Zapadu zamerao to što je podržao demonstracije na kijevskim ulicama. „Zašto su neke naše kolege sa Zapada dovele naoružane borce na ulicu“ i time izazvale sukob, pitao je ruski ambasador. „Zašto je došlo do tako grubih uplitanja u unutrašnje poslove jedne suverene države?“
Sjedinjene Države su, naravno, drugačije posmatrale taj slučaj. Američka ambasadorka u UN Samanta Pauer zatražila je od svih zemalja članica UN „da podrže novu vladu u Ukrajini i da izbegavaju nepotrebnu primenu sile“. Gospođa Pauer je dvolično naglasila da nijedna strana sila ne sme da interveniše u Ukrajini, iako su SAD upravo to uradile kada su sudelovale u organizovanju puča. Pauerova je to držala u tajnosti i napala je rusku intervenciju: „Uznemireni smo zbog izveštaja koje smo dobili jutros o intervenciji ruske vojske na Krimu“, rekla je Pauerova. „Ne postoji zakonska osnova za takvu intervenciju. Rusija narušava suverenitet, teritorijalni integritet i nezavisnost Ukrajine“, bunila se Samanta Pauer. „Naša velika želja je da okončamo ovaj sukob i pronađemo rešenje koje će ukrajinskom narodu omogućiti da sam određuje svoju sudbinu, svoju vladu i svoju budućnost.“
Britanski ambasador u UN ser Mark Lajal Grant pridružio se Sjedinjenim Državama i objasnio da je ruska vojna intervencija „velika pretnja suverenitetu, nezavisnosti i teritorijalnom integritetu Ukrajine. Osuđujemo svaki vid agresije prema Ukrajini“, istakao je Grant, „i podržavamo novu ukrajinsku vladu“. Francuski ambasador Žerar Aro oprezno je objasnio da je „opasno“ kada Rusija šalje svoje trupe u Ukrajinu, ali je ujedno upozorio i ukrajinsku vladu da „uzme u obzir punovažne ruske interese“.
Predsednik Putin brzo je uvideo da su Ujedinjene nacije u Njujorku sprečene da deluju. Zato je 1. marta u Ruskoj skupštini dobio odobrenje da se vojno umeša u Ukrajini kako bi zaštitio ugrožene ruske zemljake i pripadnike flote na Crnom moru. Putin je 4. marta preko državne televizije objasnio da je smena vlade u Kijevu bila protivustavni puč. Istog tog dana Putin je porekao da su vojne trupe bez obeležja na Krimu ruski vojnici, već je tvrdio da je reč o „lokalnim jedinicama koje pokušavaju da se odbrane“. Tek 16. aprila 2014. godine Putin je u jednoj televizijskoj emisiji izjavio da su „ljubazni ljudi u zelenom“ pripadnici ruske vojske.
Na Krimskom poluostrvu i na istoku Ukrajine većina ljudi govori ruski i oseća povezanost sa Rusijom. Još 16. marta 2014. godine 97 procenata stanovništva na Krimu glasalo je za otcepljivanje od Ukrajine i pripajanje Ruskoj Federaciji, što je Moskva prihvatila već 18. marta. Sve se odigralo izuzetno brzo. Od tada poluostrvo Krim više ne pripada Ukrajini, već Rusiji.
„Naše kolege u Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi kažu da kršimo međunarodno pravo“, branio se posle pripajanja Krima Putin u jednom govoru u Kremlju. „Dakle, barem se sećaju da međunarodno pravo uopšte postoji – bolje kasno, nego nikada“, što je izazvalo smeh u sali. Ruska vojska nije napala Krim „jer je već bila tamo – u skladu sa međunarodnim sporazumom. Da, pojačali smo naše prisustvo tamo, ali nismo prekoračili dogovorenu brojnost vojnika jer to uopšte nije bilo neophodno“, napomenuo je Putin. „Kada je Ukrajina proglasila svoju nezavisnost od Sovjetskog Saveza, njeni argumenti bili su istovetni, skoro doslovce. Ukrajina je iskoristila to pravo, ali je ono uskraćeno žiteljima Krima. Zašto?“ Osim toga, u slučaju Kosova Zapad je objasnio da je jednostrano otcepljivanje Kosova od Srbije zakonito i da za to nije potrebno nikakvo odobrenje centralne vlade. Nejasno je zašto i u slučaju Krima ne bi bila primenjena ista merila. Rusija svoju mornaričku bazu u Sevastopolju neće prepustiti NATO-u jer bi to predstavljalo „sasvim ozbiljnu pretnju za ceo jug Rusije“.
Slično kao i Gadafi pre njega, i Putin je u svom govoru oštro iskritikovao američku imperiju. „Sjedinjene Države se ne rukovode međunarodnim pravom, već svojom vojnom silom. Rade šta god žele“, rekao je Putin. Kako bi svojim „agresivnim delima dale privid zakonitosti, one od međunarodnih institucija iznuđuju neophodne rezolucije, a ako im to, iz nekog razloga, ne pođe za rukom, zanemaruju i Savet bezbednosti i cele Ujedinjene nacije“, kao što je to, na primer, bio slučaj prilikom napada na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine. „Da li je taj postupak bio pokriven mandatom Ujedinjenih nacija? Nije. A zatim su napale Avganistan, Irak, sasvim otvoreno su se oglušile o Rezoluciju Saveta bezbednosti u odnosu na Libiju kada su, umesto uspostavljanja „zone zabrane letenja“, bombardovale tu zemlju.“ To višestruko nepoštovanje međunarodnog prava veoma je naškodilo odnosima između naroda.
Otcepljenje Krima i ruski veto u Savetu bezbednosti
SAD su 15. marta 2014. predložile rezoluciju koja potvrđuje „suverenitet, jedinstvo i teritorijalni integritet Ukrajine u okviru njenih međunarodno priznatih granica“ i sprečava otcepljivanje Krima od Ukrajine. Međutim, Rusija je uložila veto. Ostalih trinaest zemalja glasalo je za tu rezoluciju. „Samo je Rusija spremna da krši međunarodno pravo, da se oglušuje o Povelju Ujedinjenih nacija i da ne poštuje svoje bilateralne sporazume“, rekao je britanski ambasador u UN Mark Lajal Grant. Ruski ambasador u UN Vitalij Čurkin odgovorio je da stanovnici Krima imaju pravo na samoopredeljenje nakon što se „u februaru dogodio protivustavni oružani puč koji su izveli radikalni nacionalisti“. Kineski ambasador Liu Đieji pokazao je da ima razumevanja za takvu procenu okolnosti, budući da je rekao da je u Ukrajini „postojao uticaj stranih učesnika“ i da je to dovelo „do nasilnih nemira na ulicama i krize u zemlji“. Kina je prilikom glasanja ostala uzdržana.
U Nemačkoj se raspravljalo o tome da li se pripajanje Krima Rusiji može smatrati „secesijom“ ili „aneksijom“. U SAD i Evropi „svi su odmah koristili pojam aneksija“, rekla je novinarka Gabrijela Krone-Šmalc, „a pritom je to, sa stanovišta međunarodnog prava, pogrešno. Činjenica je da međunarodno pravo u sebi objedinjuje makar dva međusobno protivrečna zakona. Nepovredivost granica i pravo na samoopredeljenje svakog naroda. Oba su podjednako važna. Dakle, od slučaja do slučaja moramo da posmatramo koji je važniji od onog drugog. I nemoguće je da pravo na samoopredeljivanje prihvatamo za određene delove sveta, a za druge ne prihvatamo“, rekla je Krone-Šmalc kada je govorila o Kosovu. Reč „aneksija“ služila je kako bi ocrnila Rusiju u zemljama NATO-a, što nije pošteno.
Aneksija je kada jedna država nasilno prisvoji teritoriju neke druge države. Svakodnevnim jezikom rekli bismo da je reč o „osvajanju“. Međunarodno pravo jasno zabranjuje aneksiju. A secesija je otcepljenje pojedinih delova teritorije od neke države sa ciljem obrazovanja suverene države ili priključivanja drugoj državi. To se, na primer, dogodilo u slučaju otcepljenja Kosova od Srbije koje su podržale zemlje NATO-a. U međunarodnom pravu sporno je da li se pravo na samoopredeljenje odnosi i na narodne manjine ili, drugim rečima, da li narodne manjine posredstvom secesije mogu da istupe iz neke državne zajednice. Jedan deo pravnika smatra da je to dopušteno i zakonito.
Nemački profesor državnog prava Karl Albreht Šahtšnajder smatra da je u slučaju pripajanja Krima Rusiji sasvim jasno reč o secesiji, a ne o aneksiji. Posle puča i „nasilnog preuzimanja vlasti“ uz pomoć stranih sila u Kijevu, Krim je imao pravo da sprovede referendum i priključi se Rusiji. Korišćenjem „blagih sredstava“ Moskva je „sprečila ulazak SAD u njeno područje moći“, što možemo uporediti sa pomorskom blokadom kojom se predsednik Kenedi odbranio od stacioniranja ruskog nuklearnog oružja na Kubi 1962. godine. „Niko na Zapadu tu blokadu nije proglasio kršenjem međunarodnog prava“, priseća se Šahtšnajder.
I stručnjak za pravo Rajnhard Merkel, profesor kaznenog prava na Hamburškom univerzitetu, smatra da je priključivanje Krima Rusiji secesija. „Da li je Rusija napala i osvojila Krim? Nije. Da li su referendum na Krimu i njegovo otcepljenje od Ukrajine bili kršenje međunarodnog prava? Nisu“, objasnio je Merkel. Dakle, da li je referendum bio potpuno zakonit? „Nije; oglušili su se o ukrajinski ustav“, kaže Merkel, „ali to nije pitanje međunarodnog prava.“ Zapad preneraženo govori o aneksiji. „Međutim, to je propaganda“, objasnio je Merkel. „Ono što se dogodilo na Krimu bilo je nešto sasvim drugo: naime secesija, proglašavanje državne nezavisnosti referendumom koji je potvrdio želju za otcepljenjem od Ukrajine. Zatim je usledio zahtev za pristupanje Ruskoj Federaciji koji je Moskva prihvatila.“
Kada uzmem u obzir sve dostupne podatke, moram da izvedem zaključak da je otcepljivanje Krima secesija i da je pojam aneksija pogrešan i služi isključivo potpirivanju napona sa Rusijom. Međutim, kancelarka Angela Merkel, koja je pod snažnim uticajem Sjedinjenih Država, govorila je u Moskvi 10. maja 2015. godine u Putinovom prisustvu opet o „aneksiji Krima“, koju je nazvala „zločinačkom“. Putin je bio ljut i Kremlj je odmah reagovao. „Gospođi Merkel se u njenom govoru ušunjala pojmovna greška, upotrebila je reč aneksija, a ne ponovno ujedinjenje“, objasnio je portparol Kremlja Dmitrij Peskov, i istakao je da je ta „definicija pogrešna“.
Prilikom rata u Ukrajini ni SAD ni Rusija nisu poštovale međunarodno pravo. Prvo su SAD prekršile međunarodno pravo pučem izvršenim 20. februara 2014. godine. Kao odgovor na to, Rusija je takođe prekršila međunarodno pravo opsadom Krima 23. februara 2014. godine. Opsada se sastojala od pojačavanja već postojećih ruskih trupa koje su postavljene na strateški važnim mestima. Rusko „vojno prisustvo na Krimu izvan područja utvrđenog sporazumima smatra se narušavanjem međunarodnog prava“, rekao je Rajnhard Merkel. Ruska opsada Krima „bila je prekršaj u odnosu na važeće međunarodno pravo… na suverenitet zajemčen međunarodnim pravom i teritorijalni integritet Ukrajine“, naglašava Diter Dajzerot, sudija Saveznog upravnog suda. Zapad je to oštro kritikovao, iako je i sam „u velikom broju slučajeva kršio i još uvek krši međunarodno pravo (Kosovo, Irak, Avganistan, Libija, rat dronovima, Gvantanamo i drugi)“, rekao je Dajzerot kada je analizirao situaciju na Telepolisu.
Na nemačkim televizijama i u novinama nije postojalo objektivno izveštavanje o ratu u Ukrajini. Cela krivica za rat pripisana je Putinu i Rusiji, a to je bilo pogrešno i nije u skladu sa istorijskim činjenicama. Naslovi odabranih televizijskih emisija i novinskih članaka ukazuju na tu jednostranost: Putin nastavlja svoj pohod – Da li je Krim samo početak? (12. mart 2014); Haos u Ukrajini – hoće li Rusija u toj zemlji izazvati građanski rat? (16. april 2014); Opasnost od rata u Evropi – može li Putin još da bude zaustavljen? (16. novembar 2014); Vladimir Putin – najopasniji čovek u Evropi? (8. septembar 2014); Putinova glad za moći – koliko daleko će Moskva hteti da ide? (20. novembar 2014); Sukob u Ukrajini – Rusija protiv Zapada (5. februar 2015). U svim medijima kao neprijatelj je predstavljen „zao Rus“. „Putin se postarao za to da možemo da pomislimo kako bi u ovom delu sveta ponovo mogao da izbije rat“, objasnio je novinar Rolf-Diter Krauze na Prvom programu Nemačke televizije. „On više nije partner, već protivnik.“
Građanski rat u Ukrajini počinje 15. aprila 2014. godine
Posle puča u Kijevu i secesije Krima, u Ukrajini je izbio građanski rat. Novi premijer Arsenij Jacenjuk pokušao je pomoću vojske, tajne službe i policije da zadobije vlast nad celom zemljom. Međutim, nisu svi vojnici, policajci i pripadnici tajne službe želeli da slede naloge nove vlasti. U istočnom delu Ukrajine koji se graniči sa Rusijom i u kojem se govori ruski, oblasti Donjeck i Lugansk izjavile su da ne žele da prihvate novu vlast u Kijevu. Separatisti su zaposeli policijske stanice i upravne zgrade uz objašnjenje da nova vlada nije legitimna, da je na bespravan način preuzela vlast. Premijer Jacenjuk je to žustro porekao i sve separatiste proglasio je teroristima.
Ukrajinska vojska je 15. aprila 2014. godine započela svoju „specijalnu protivterorističku akciju“ i tenkovima i borbenim vozilima napala je grad Slavjansk u oblasti Donjeck. Time je započeo građanski rat u Ukrajini. Nekoliko kijevskih političara upozorilo je na upotrebu vojske protiv sopstvenog naroda. Kada su se na raznim mestima civili suprotstavili vojsci, mnogi vojnici su odbili da učestvuju pošto nisu želeli da pucaju na vlastiti narod.
Ruski predsednik Vladimir Putin je još istog dana, 15. aprila 2014, nazvao generalnog sekretara UN Ban Ki Muna i žalio se na to što je ukrajinska vlada primenila silu protiv sopstvenog naroda. Rekao je da Ujedinjene nacije moraju da osude „protivustavne postupke“ moćnika iz Kijeva. I ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov kritikovao je „povredu ukrajinskih pravnih normi i međunarodnog prava“. Međutim, budući da ukrajinska vojska nije izašla izvan granica svoje zemlje, ništa se nije dogodilo. Ujedinjene nacije nisu zadužene za unutardržavne sukobe kao što je borba Ukrajinaca protiv Ukrajinaca zato što ne smeju da narušavaju suverenitet nacionalnih država. Ujedinjene nacije su se, doduše, kao što je gore već navedeno, 2011. godine umešale u libijski građanski rat i osudile Gadafijeve akcije protiv vlastitog naroda. Međutim, u Ukrajini su karte bile drugačije raspodeljene jer su ovog puta Sjedinjene Države pod predsednikom Barakom Obamom podržavale poteze koje je premijer Jacenjuk povlačio protiv sopstvenog naroda, dok je Putin bio onaj koji ih je kritikovao. Samim tim bilo je jasno da Savet bezbednosti UN neće biti složan i da neće izglasati rezoluciju koja bi pružila pravnu podlogu za primenu vojnih sredstava u Ukrajini.
Neposredno pre nego što su započela borbena dejstva, direktor CIA Džon Brenan odleteo je za Kijev, verovatno kako bi posavetovao vladu koja je izvela puč kako da sprovede svoju „antiterorističku operaciju“. „Ukrajinska vlada je preuzela odgovornost i uspostaviće red i vladavinu prava“, glasilo je objašnjenje Džeja Karnija, portparola predsednika Obame u Beloj kući. Rečeno je da Kijev u građanskom ratu mora da postupa oprezno, „korak po korak“. Poseta direktora CIA izazvala je ogorčenost i bes u Rusiji. „Došao je pod lažnim imenom. Nakon što se sastao sa šefom bezbednosti, odlučeno je da će biti sprovedena akcija u Slavjansku“, tvrdio je jedan anonimni ukrajinski službenik u razgovoru sa RIA Novostima (Ruska novinska agencija). Moskovski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov zahtevao je od Vašingtona da bez odlaganja objasni svrhu Brenanovog putovanja i pitao je da li se napad ukrajinske vojske na separatiste u Slavjansku odigrao pod okriljem CIA. Međutim, CIA se ni na koji način nije oglasila u vezi sa tim. Portparolka Američkog ministarstva spoljnih poslova Dženifer Psaki samo je potvrdila da je Brenan zaista bio u Kijevu. „Obično ne komentarišemo putovanja direktora CIA, ali budući da okolnosti nisu obične zbog lažnih optužbi Rusa, možemo da potvrdimo da je direktor u okviru svog proputovanja Evropom, bio i u Kijevu“. Brenan ni u kojem slučaju nije pozvao Kijev da pošalje vojsku na separatiste u istočnoj Ukrajini. „Te tvrdnje su u potpunosti netačne“, tvrdila je Psaki.
U Nemačkoj je sve više ljudi uviđalo da i američka imperija i Rusija prikriveno pokušavaju da utiču na politički razvoj u Ukrajini. Neki su čak počeli da prate ruske medije na nemačkom jeziku. Kako bi ublažio sve veće nepoverenje prema Vašingtonu, predsednik Obama je savetovao Nemcima da više ne gledaju ruski kanal Raša tudej. „Bilo je optužbi da Amerikanci izazivaju nerede u Ukrajini“, objasnio je Obama prilikom konferencije za novinare koju je održao zajedno sa kancelarkom Angelom Merkel za vreme njene posete Vašingtonu u maju 2014. godine. „Moram da kažem da je u ovom slučaju najvažnije omogućiti Ukrajini da donosi sopstvene odluke.“ To, naravno, nije bilo tačno, budući da su Obamini saradnici tri meseca pre toga sproveli puč u Ukrajini. „Poslednje što bismo želeli su nemiri i haos u središtu Evrope“, uveravao je Obama licemerno. „Nemačku javnost koja možda gleda rusku televiziju želim da posavetujem da se usredsredi na činjenice – na ono što se zaista dogodilo u toj zemlji.“
U isto vreme, u Ukrajini se dodatno rasplamsavalo nasilje. U lučkom gradu Odesi na Crnom moru radikalne desničarske pristalice nove vlade napale su 2. maja 2014. godine proruske Ukrajince i spalile više od četrdeset ljudi u zgradi Doma sindikata. Kada je francuski reditelj Pol Moreira dokumentovao ulogu ekstremne desnice i ultranacionalista u ukrajinskom građanskom ratu i masakru u Odesi u filmu Maske revolucije, nova kijevska vlada zamolila je francusku televiziju da ne prikaže film, međutim, tu želju su Francuzi, uz ukazivanje na slobodu štampe, jednostavno zanemarili.
Obaranje putničkog aviona MH17 i sankcije protiv Rusije
Dok je američka imperija krila svoju ulogu koju je odigrala prilikom puča, u svim evropskim medijima pojačano je emitovana neprijateljska slika Rusije. SAD su pritiskale Evropsku uniju da uvede sankcije Rusiji. Posle secesije Krima, Evropska unija je u aprilu 2014. uvela prve sankcije, poput zabrane ulaska i zamrzavanja računa određenom broju Rusa i Ukrajinaca. Međutim, to je bilo samo bockanje. I zato su Sjedinjene Države izvršile pritisak na 28 članica Evropske unije da pooštre sankcije. Ali unutar EU nije vladala sloga povodom ovog pitanja. To se promenilo tek 17. jula 2014, kada je, usred bešnjenja građanskog rata, iznad istočne Ukrajine oboren putnički avion MH17 koji je pripadao avio-kompaniji Malezija erlajns (Malaysia Airlines), a leteo je iz Amsterdama za Kuala Lumpur. Poginulo je svih dvesta devedeset osam putnika.
Ovaj tragičan događaj, zajedno sa terorističkim napadom u Lokerbiju i oborenim putničkim avionom Iran er 655, spada u najstrašnije katastrofe vazduhoplovstva. Nerazjašnjeno je i sporno koja je od ove dve ratne strane u Ukrajini gađala avion i oborila ga. Nova ukrajinska vlada i SAD objasnile su da su proruski separatisti raketom zemlja–vazduh, oborili avion. Rusija je odgovornost za tu katastrofu pripisala borbenom avionu ukrajinske vojske ili raketi zemlja–vazduh koju je ispalila ukrajinska vojska. Jedna holandska istražna komisija došla je do zaključka da je avion verovatno oborila raketa tipa „buk“, ali pritom nije dala odgovor na pitanje koja ju je strana ispalila.
U Njujorku se i Savet bezbednosti UN bavio slučajem obaranja aviona MH17 i zato je 21. jula 2014. doneo Rezoluciju 2166 koja osuđuje obaranje aviona i zahteva potpuno, temeljno i nezavisno istraživanje slučaja. Savet bezbednosti se 29. jula 2014. još jednom pozabavio tom temom – sednicu su započeli minutom ćutanja za poginule žrtve. Zatim su Holandija i Malezija zatražile osnivanje međunarodnog suda UN koji bi razjasnio ko snosi krivicu za obaranje aviona. „Rusija želi i podržava međunarodnu istragu, ali za tako nešto nije neophodno osnivanje međunarodnog suda“, objasnio je ruski ambasador u UN Vitalij Čurkin i uložio je veto protiv te rezolucije. „Rusija vetom pokušava da spreči da dvesta devedeset osam žrtava dobije svoju pravdu“, pobunila se potom američka ambasadorka Samanta Pauer. Kina, Angola i Venecuela uzdržale su se od glasanja.
Rusija, koja je tim vetom sprečila izglasavanje rezolucije, pokazala je svojim ponašanjem u Savetu bezbednosti UN da od rata na Kosovu 1999. godine, rata u Iraku 2003. godine, rata u Libiji 2011. godine i rata u Siriji, više nema nikakvog poverenja u SAD i Zapad. Rusija se plašila da bi međunarodni sud posvećen slučaju obaranja putničkog aviona MH17 bio zloupotrebljen za širenje antiruske propagande. Ambasador Čurkin objasnio je da sumnja u nezavisnost istrage, kao i da takva istraga, „u svetlu agresivne propagande u medijima“, više ne može da bude zajemčena.
SAD i EU su bez ikakvih dokaza pripisali Rusiji krivicu za rušenje putničkog aviona MH17 i potom su 29. jula 2014. uveli Rusiji ekonomske sankcije. Jedna od posledica bilo je značajno slabljenje ruske valute rublje. „Želim da naglasim da su ove sankcije protivzakonite jer nisu utemeljene na odluci Saveta bezbednosti UN“, glasila je zamerka ruskog poslanika Vladimira Gutenjeva. „Te mere krše i pravila Svetske trgovinske organizacije i oglušuju se o međunarodno pravo.“ Rusima nije promaklo ni da se Švajcarska u tom slučaju odrekla svoje neutralnosti i sudelovala u sankcijama. „Pomalo smo razočarani“, rekao je ovaj ruski političar.
Građanski rat u Ukrajini se u međuvremenu sve više pogoršavao zato što su obe strane upotrebljavale teško naoružanje. Vlada je poslala borbene helikoptere u istočnu Ukrajinu, a separatisti su protivvazdušnim raketama obarali helikoptere. Tenkovi ukrajinske vojske napadali su separatiste, a ovi su se branili protivtenkovskim raketama. Separatisti i vojska ukrajinske vlade vodili su teške bitke oko donjeckog aerodroma, koji je pritom potpuno razoren. Spirala nasilja obrtala se sve većom brzinom.
SAD i Rusija vodile su skriveni rat za političku prevlast u Ukrajini. Ujedinjene nacije nisu mogle da se mešaju zato što zvanično nije bila reč o međunarodnom sukobu; glavni učesnici su zemlje sa stalnim mestom u Savetu bezbednosti koje pritom sve vreme sprovode svoje tajne operacije. Rusija je nakon američkog puča u Kijevu vojno podržala one delove Ukrajine u kojima se većinski govori ruski, a cilj je bio sprečavanje ulaska Ukrajine u NATO. Ne zna se tačno kada su prvi ruski vojnici stigli u Ukrajinu. Zna se samo da su se ruski vojnici u tom građanskom ratu borili na strani separatista. „Poslali su ovamo samo profesionalne vojnike“, objasnio je ruski vojnik Dorži Batomunkujev u razgovoru sa ruskim novinama Novaja gazeta. „Ja sam se javio dobrovoljno“, rekao je mladić koji je kao profesionalni vojnik imao trogodišnji ugovor sa Ruskom armijom i koji je 8. februara 2015. u okviru jedinice od trista vojnika i sa trideset jednim tenkom prešao granicu iz Rusije u Ukrajinu. „Svima je bilo jasno da prelazimo granicu“, rekao je Batomunkujev. On se, kao pripadnik tenkovske jedinice, borio na istoku Ukrajine, gde je 19. februara 2015. ranjen. Novinari lista Novaja gazeta razgovarali su sa njim u bolnici u Donjecku. „Prefarbali smo brojeve i sva druga obeležja na našim tenkovima. Skinuli smo sve oznake sa uniformi“, rekao je Batomunkujev.
Budući da su američki vojnici koji su obučavali ukrajinsku vojsku gledali američku televiziju, a ruski vojnici rusku, obe strane imale su sasvim različite slike neprijatelja. I obe strane bile su ubeđene da se bore za pravedan cilj. „Gledali smo vesti na televiziji“, seća se Batomunkujev vremena pre nego što su započeli akciju u Ukrajini. „A onda su u Odesi ljudi poginuli u požaru. Pozlilo nam je. Mislili smo: tako nešto niko ne sme da uradi, to je neljudski, nepravedno je.“ Zato je otišao u rat. „Borio sam se za pravedan cilj.“ Za vreme tih vojnih dejstava u Ukrajini, sa ostalim ruskim vojnicima slušao je preko mobilnog telefona Radio Sputnjik. „Puštali su emisiju u kojoj su raspravljali o pitanju da li u Ukrajini ima ruskih vojnika. Svi gosti rekli su: ne, nema. A eto, mi smo bili tu. A i ko bi tako nešto otvoreno priznao. Našoj vladi je jasno da moramo da pomognemo, ali da zvanično šaljemo vojsku – to bi razdražilo i Evropu i NATO. S druge strane, jasno je da i NATO sudeluje u sukobu, on isporučuje oružje.“
Zvanično posmatrano, rat u Ukrajini je građanski rat u kojem se Ukrajinci bore protiv Ukrajinaca. Međutim, budući da su u pozadini u sukobu učestvovale i SAD i Rusija, ovaj rat moramo, sa stanovišta istorije, da svrstamo u međunarodne sukobe – uporediv je sa Kubanskom krizom. Rat u Ukrajini traje i dok pišem ove redove. Kako će se završiti ovaj opasan sukob, bilo je nejasno 2016. godine, kada je ova knjiga otišla u štampu. Visoki komesar UN za ljudska prava Zeid Rad el Husein tvrdi da je u tom ratu za ove dve godine poginulo oko 10.000 ljudi. U Mirovnom sporazumu potpisanom u Minsku dogovoreno je povlačenje teškog naoružanja iz zone sukoba – to je bio dobar potez jer su potom splasnule borbe između ukrajinske vojske i separatista, što je stanovništvu ulilo nadu da dolaze bolja vremena.
