Posle pada Berlinskog zida Evropa se nadala da će ojačati mir, da će se smanjivati vojni budžeti, da će biti manje neprijateljstava ili da će čak doći do ukidanja NATO-a. Međutim, nažalost, dogodilo se upravo suprotno. Jugoslavija, jedna od osnivačica Ujedinjenih nacija 1945. godine, raspala se usled niza ratova u kojima je učestvovao i NATO. Jugoslavija danas više ne postoji. Umesto nje nastalo je šest novih država koje su sve članice UN, naime: Slovenija, Hrvatska, Bosna, Srbija, Makedonija i Crna Gora. Međunarodni pravni status Kosova je sporan. To područje je 1999. godine u okviru protivzakonitog napadačkog rata koji je vodio NATO, odvojeno od Srbije.
Sjedinjene Države postavljaju vojnu bazu u bivšoj Jugoslaviji
Balkan je most između Evrope i Srednjeg istoka i zato je za snažnu Evropu strateški veoma važna oblast. Ni za vreme hladnog rata američka imperija nije imala nikakav uticaj na socijalističku višenacionalnu državu Jugoslaviju, kojom je vladao komunista Josip Broz Tito. Jugoslavija, koja nije zavisila ni od Sovjetskog Saveza, vodila je politiku nesvrstanosti i nije pripadala Varšavskom paktu predvođenom Moskvom. Komunistička partija Jugoslavije (KPJ), koja je postala poznata po svojoj borbi sa nemačkim i italijanskim okupatorima za vreme Drugog svetskog rata, bila je jedina legalna partija i u svojim rukama držala je uzde moći. Različite etničke grupe živele su zajedno u miru.
Međutim, nakon raspada Sovjetskog Saveza promenila se i geostrateška uloga Jugoslavije. NATO je iskoristio slabost Sovjetskog Saveza, bombardovao je SR Jugoslaviju i proširio na Balkanu uticaj američke imperije i Severnoatlantskog vojnog saveza. Albanija, Hrvatska i Slovenija danas su članice NATO-a. Na Kosovu je 1999. godine izgrađena velika američka vojna baza Kamp Bondstil (Camp Bondsteel), u kojoj je stacionirano 5.000 američkih vojnika. Kamp Bondstil opremljen je restoranom brze hrane Burgerking, bioskopima, teretanama, ima dve hrišćanske kapelice i supermarket. Iznad Kampa vijori se američka zastava. Imperija SAD time je obeležila svoje prisustvo na Balkanu.
Zamislite samo da je Jugoslavija tih devedesetih godina bez mandata Ujedinjenih nacija bombardovala SAD i da je na Floridi postavila vojnu bazu sa 5.000 vojnika. Naravno, to se nije dogodilo. Ali ceo svet bi se s pravom i te kako pobunio protiv toga. Sjedinjene Države bi se sasvim izvesno žalile Savetu bezbednosti UN i istovremeno bi vojno primorale Jugoslaviju da zatvori vojnu bazu, povuče vojnike i plati ratnu odštetu. U tom smislu su za istoričare poput mene vojne baze veoma važni znaci u okviru savremene istorije jer upućuju na to kako je moć raspodeljena između imperije i vazala.
U javnosti je sve, naravno, prikazano drugačije, mediji izbegavaju pojam „američka imperija“, a ko i gde tačno ima svoje vojne baze, ostaje nepregledno. Osim toga, NATO i SAD su za vreme rata u Jugoslaviji naglasili da tu ni u kojem slučaju nije reč o širenju opsega moći i sopstvenim interesima. Sve što se dogodilo u Jugoslaviji, tako glasi zvanična verzija, dogodilo se zarad pomoći ljudima na Balkanu i zarad stvaranja boljeg sveta. „Želimo da stvorimo svet u kojem vladaju tolerancija i sloboda“, objasnio je američki predsednik Džordž Buš sa velikim žarom 24. jula 2001. prilikom svoje posete Kampu Bondstil pred okupljenim američkim vojnicima, koji su slušali njegove reči i verovali im. „Zahvaljujući vama, sloboda se širi u celom svetu“, uveravao ih je predsednik.
Američka imperija cepa Jugoslaviju
Bivši agent CIA Robert Ber ima sasvim drugačije viđenje američke spoljne politike i 2016. godine je objasnio da su Sjedinjene Države sasvim svesno destabilizovale komunističku Jugoslaviju i razbile je na više manjih država time što su u toj višenacionalnoj zemlji huškale i raspirivale zavadu između različitih etničkih grupa. U američkoj spoljnoj politici ne postoji ni trunka tolerancije kakvu je predsednik Buš pomenuo u svom govoru pred vojnicima, naprotiv, kada to služi njihovim imperijalističkim interesima, oni sasvim namerno i svesno podstiču netrpeljivost između raznih etničkih grupa. „Postoje dva razloga iz kojih je usmerena pažnja ka Kosovu“, rekao je Ber, koji je 1991. zajedno sa drugim agentima CIA boravio u bosanskoj prestonici Sarajevu. „Kao prvo, zato što tamo postoje dragocene rude i druge sirovine, a kao drugo, kako bismo tamo postavili vojnu bazu NATO-a.“
Ber je verodostojan izvor. On je 1976. kao dvadesetčetvorogodišnjak pristupio CIA i spada među one Amerikance koji poznaju svet i iz ličnog iskustva znaju šta je politika moći i kako deluje. Ber je 1997. godine napustio CIA i od tada piše knjige i drži predavanja kako bi upoznao ljude sa nedovoljno poznatom stranom američke spoljne politike.
SAD su jednostavno uspele da razbiju višenacionalnu državu Jugoslaviju zato što su između različitih etničkih grupa već postojale istorijske razmirice i naboji koje je bilo moguće iskoristiti i pojačati. U etnologiji se pod etničkom grupom ili narodom podrazumeva grupa ljudi koja se na osnovu religije, jezika, istorije i kulture razlikuje i izdvaja u odnosu na druge etničke grupe. U bivšoj Jugoslaviji postoje velike etničke razlike. Većina naroda u Srbiji su pravoslavni hrišćani i govore srpskim jezikom. U Hrvatskoj takođe žive hrišćani, ali su u većini katolici i govore hrvatskim jezikom. Hrvati bez teškoća mogu da se sporazumevaju sa ljudima koji govore srpski ili bosanski zato što su ti jezici veoma slični. U Bosni je većina stanovništva muslimanske veroispovesti. Slovenija je opet većinski katolička, a stanovništvo govori slovenačkim jezikom.
Nijedan od tih različitih naroda na Balkanu nije bolji ili lošiji od ostalih. Međutim, u procesu razbijanja Jugoslavije uloga zlikovaca pripala je Srbima. „Cilj propagande bio je otcepljivanje jugoslovenskih republika kako bi se odvojile od matice i postale samostalne“, objasnio je Ber, koji je i sam sudelovao u tajnim operacijama CIA u Sloveniji. „A za to nam je bio potreban žrtveni jarac kojem će za sve biti pripisana odgovornost, dakle i za rat i za nasilje. Srbija je izabrana da odigra tu ulogu pošto je na određeni način bila stožerna republika tadašnje Jugoslavije.“
Mnogim Evropljanima nije jasno da je američka imperija tajnim operacijama namerno razbila Jugoslaviju. Međutim, ovde upotrebljena taktika ima dugačku tradiciju. „SAD kao imperija ne mogu neprekidno da intervenišu u Evroaziji“, objasnio je američki geostrateški stručnjak Džordž Fridman iz Stratfora 2015. godine. „U trenutku kada svojom čizmom zakoračimo na evropsko tlo, na osnovu demografskih razlika brojčano smo potpuno inferiorni. Ali možemo iz pozadine da ohrabrujemo države u kojima postoji razdor“, naglasio je Fridman. U Iraku su huškali sunite, šiite i Kurde jedne na druge, a to je dovelo do potpune destabilizacije te zemlje. Isto je urađeno i sa različitim etničkim grupama u Jugoslaviji. „Ni Britanci, istorijski posmatrano, nisu osvojili Indiju, već su samo razne indijske države nahuškali jedne na druge“, naglasio je Fridman.
Za vreme rata u Jugoslaviji sve strane počinile su teška zlodela i zato je još i danas nepoverenje između Srba, Hrvata i Albanaca veliko. Bivši agent CIA Robert Ber savetuje pogođenima da ostave prošlost u prošlosti i da u budućnosti tragaju za putevima saradnje i tolerancije. To je pametan savet. „Zaboravite prošlost jer je bila izmanipulisana i pogrešna. Samo ste obmanuti i postignuti su željeni ciljevi“, rekao je Ber. „Međutim, ne smete nastaviti da se mrzite zbog toga! Morate pokazati da se možete izdići iznad toga i da ste razumeli ko je u ovom slučaju zapravo pravi krivac! Želim najiskrenije da vam se izvinim. Iz tog razloga već duže vreme istražujem i pišem knjige koje se bave razotkrivanjem tajni CIA i Bele kuće.“
Proglašenje nezavisnosti Hrvatske i Slovenije 1991. godine
Posle ponovnog ujedinjenja Nemačke 3. oktobra 1990. godine, Evropa je doživela dubokosežne promene. Nemačko ujedinjenje okončalo je četiri decenije podeljenosti Nemačke i ljudi su slavili na nemačkim ulicama i trgovima. U isto to vreme, međutim, započeo je sukob u Jugoslaviji, koja je do tada živela u jedinstvu. Šta se dogodilo? Početni potez odigrao se u Americi, kaže Mansur Kan. Američki kongres je 5. novembra izglasao Zakon o odobravanju novčanih sredstava inostranstvu (Foreign Operations Appropriations Law 101–513). Ovaj zakon je odredio da se u roku od šest meseci Jugoslaviji uskrati svaka vrsta finansijske pomoći i ukinu svi krediti i zajmovi. Osim toga, ovaj prilično nepoznat zakon zahtevao je da svih šest jugoslovenskih republika održi zasebne izbore. Tek nakon ispunjavanja ovog uslova bili su voljni da svakoj od tih republika zasebno ponovo pruže novčanu pomoć. Ovaj zakon bio je veoma opasan i već je 27. novembra 1990. Njujork tajms citirao izveštaj CIA koji je sasvim tačno predviđao da će u Jugoslaviji izbiti krvav građanski rat.
Ovaj američki zakon stavio je Jugoslaviju pod ogroman finansijski pritisak zato što zemlja više nije mogla da plaća dugove koje je imala prema Zapadu. Vrlo brzo izbili su sukobi i svi su počeli međusobno da se optužuju. Seme razdora je proklijalo. Budući da je bilo sve manje novčanih sredstava, bogatije republike Slovenija i Hrvatska potraživale su veći deo novca za sebe. Tvrdile su da je to pravedno zato što su one i prihodovale veći deo novca. Međutim, istovremeno su i siromašnije republike Bosna, Makedonija, Crna Gora i Srbija zbog loše privredne situacije tražile više novca, a njihov argument glasio je da je novčana jednakost među republikama važna upravo u trenucima privredne krize kako bi se obezbedila stabilnost Jugoslavije.
Raspoloženje je postajalo sve napetije i tako su 25. juna 1991. godine bogatije republike Hrvatska i Slovenija istovremeno proglasile nezavisnost. Jugoslovensko vodstvo, zabrinuto zbog gubitka finansijskih sredstava, otcepljivanje je proglasilo protivzakonitim, tvrdilo je da nijedan deo zemlje ne sme da se otcepi i zato je 26. juna 1991. poslalo Jugoslovensku narodnu armiju (JNA) sa tenkovima u Republiku Sloveniju. Bio je to građanski rat, a ne protivzakonit napad jedne članice UN na druge članice UN. Međutim, budući da je JNA bila sastavljena od pripadnika različitih nacija, taj napad odmah je izazvao naprsline unutar zemlje. Hans Košnik tvrdi da se veći deo Narodne armije „više nije sastojao od bespogovornih Jugoslovena“. Slovenci, Hrvati, Makedonci i kosovski Albanci koji su služili vojni rok u Narodnoj armiji „nisu više ni pomišljali na to da se srcem i dušom bore za ideju koja više nije bila njihova“. Rat u Sloveniji protekao je bez preteranih posledica i nije trajao ni pune dve nedelje, pošto se „Beograd nije mnogo zanimao za Sloveniju jer tamo nije bilo mnogo Srba“, objasnio je Košnik, koji je posle rata sudelovao u ponovnoj izgradnji Bosne.
Savet bezbednosti UN je 25. septembra 1991. godine doneo odluku o uvođenju opšteg embarga na izvoz oružja Jugoslaviji koji, doduše, nije mogao da umiri situaciju, budući da se oružje već nalazilo u zemlji. Nakon što se Jugoslovenska narodna armija povukla iz Slovenije, pogoršale su se okolnosti u Hrvatskoj. Tamo se pravoslavna srpska manjina izjasnila protiv otcepljenja jer se plašila da će im katolička većina uskratiti prava. A budući da je u Hrvatskoj živelo mnogo Srba, Srbija ni u kojem slučaju to nije želela da prihvati. Uprkos tako nategnutim okolnostima, Nemačka je već 23. decembra 1991. priznala nezavisnost Hrvatske i Slovenije. To nije bilo pametno, budući da je u Beogradu izazvalo veliko nezadovoljstvo pošto je time zacementiran put ka nezavisnosti tih republika, što je samo dodatno potpirilo razbuktavanje građanskog rata.
Izbio je rat između katoličkih Hrvata i pravoslavne srpske manjine u Hrvatskoj kojoj su pomagali vojnici iz Srbije. Ova dva hrišćanska naroda ubijala su se međusobno. Iz dana u dan jačali su nacionalizam i ksenofobija. Katolik Franjo Tuđman, kojeg su Hrvati nakon proglašenja nezavisnosti izabrali za predsednika, potpirivao je podelu i zahtevao da se Hrvati više ne mešaju sa Srbima. „Hvala bogu što nisam oženjen ni Srpkinjom ni Jevrejkom“, podrugivao se Tuđman. I time se zalagao za sve što razdvaja, a ne za ono što objedinjuje. Mržnja između raznih etničkih grupa postajala je sve veća.
Jugoslavija se sve više i više raspadala. U septembru 1991. godine i Makedonija je proglasila nezavisnost. U oktobru 1991. usledilo je proglašavanje nezavisnosti Bosne i Hercegovine. Samo su još Srbi, predvođeni Slobodanom Miloševićem, ostali unutar prvobitnog tela Jugoslavije i oružanom silom su se borili sa otcepljivanjem drugih republika. Međutim, Srbija je morala da uvidi da Hrvatska neće odustati od svoje nezavisnosti i da je bila vojno dovoljno snažna da svoj naum sprovede u delo. Oko šest meseci posle izbijanja rata, 9. januara 1992, srpski predsednik Slobodan Milošević proglasio je da je rat u Hrvatskoj okončan „jer su ratni ciljevi Jugoslovenske narodne armije postignuti i uključivanjem posmatrača Ujedinjenih nacija srpska manjina je zaštićena od hrvatskih napada“.
Nakon što je pregovorima ostvareno primirje u Hrvatskoj, Savet bezbednosti je 21. februara 1992. svojom Rezolucijom 743 odlučio da pošalje na Balkan Plave šlemove kako bi „tamošnje stanovništvo zaštitili od opasnosti oružanih napada“. Zaštitne snage Ujedinjenih nacija (United Nations Protection Force – UNPROFOR) trebalo je u Hrvatskoj da zaštite srpsku manjinu i da posluže kao tampon-zona između sukobljenih strana. Ispočetka je bilo 16.000 vojnika, da bi ih kasnije bilo čitavih 30.000. Vojnici su bili i državljani članica NATO-a Francuske, Velike Britanije, Kanade, Danske, Belgije, Holandije, Norveške, ali i Rusije, Kenije i Nepala.
Ova jedinica Plavih šlemova sastavljena od pripadnika najrazličitijih zemalja dobila je zadatak da u Hrvatskoj napravi tri Zaštićene zone Ujedinjenih nacija (United Nations Protected Areas – UNPA) u kojima su živeli Srbi. Da bi zaštitili Srbe, Plavi šlemovi su raspolagali tenkovima, džipovima, bolničkim vozilima i kamionima. Sva vozila Ujedinjenih nacija bila su bela – dakle, namerno nisu bila nikako kamuflirana kako bi izdaleka bila vidljiva – a na njima se nalazio veliki znak UN. Mandat Saveta bezbednosti obavezivao je Plave šlemove na neutralnost, nisu smeli ni na čijoj strani da se umešaju u rat.
Početak rata u Bosni 1992. godine
Posle okončavanja ratnih dejstava u Sloveniji u julu 1991. godine i u Hrvatskoj u januaru 1992. godine, izbio je u Bosni strašan rat. U Bosni su živeli bosanski muslimani, katolički Hrvati i pravoslavni Srbi. U graničnim područjima između raznih etničkih grupa počinjeni su teški zločini. Rat u Bosni izbio je 7. aprila 1992. godine, kada su SAD i Evropska unija podržale otcepljenje Bosne time što su, na nezadovoljstvo Srbije, priznale nezavisnost ove mlade države. Posle toga buknule su borbe između bosanskih Srba i bosanskih Hrvata i muslimana. Hrvatski predsednik Franjo Tuđman poslao je svoje trupe i borio se za ciljeve Hrvata u Bosni. Srbija, pod vodstvom Slobodana Miloševića, poslala je svoje trupe i borila se zajedno sa Radovanom Karadžićem, vođom bosanskih Srba, za ciljeve Srba u Bosni.
I Ujedinjene nacije podržale su razbijanje Jugoslavije. Na osnovu Rezolucije UN izglasane 22. maja 1992, Bosna, Hrvatska i Slovenija primljene su kao samostalne države u Ujedinjene nacije. Alija Izetbegović, muslimanski predsednik Bosne, proglasio je potom Jugoslovensku narodnu armiju, u kojoj je svega nekoliko meseci pre toga učestvovala i Bosna, okupacionom vojskom. Time se građanski rat pretvorio u napadački rat na suverenu članicu UN. Borbe u Bosni postale su još žešće.
Sjedinjene Države podržavale su u Bosni čas Hrvate, čas muslimane, ali nikada i Srbe. Mnogi nisu upoznati sa činjenicom da su u ratu u Bosni učestvovali i militantni muslimani iz drugih zemalja, što je dodatno raspirivalo rat. Iran je bosanskim muslimanima isporučivao oružje. Budući da je bila reč o mladoj državi koja je tek stekla nezavisnost, Bosna nije posedovala pravu vojsku. „Pomoću novca i boraca iz islamskog sveta podignuta je bosansko-muslimanska vojska“, objašnjava nemački novinar Jirgen Elzeser u svojoj knjizi Kako je džihad stigao u Evropu. Militantni muslimani, koji su se osamdesetih godina zajedno sa CIA u Avganistanu borili protiv Rusa, dovedeni su u Bosnu, a među njima se nalazio i poznati Osama bin Laden. Bin Laden je 1993. dobio bosanski pasoš i bio je jedna od zvanica na prijemu u predsedničkoj palati u Sarajevu, tvrdi Elzeser. „Pre svega su strani džihadisti u toku trogodišnjih borbi (1992–1995) počinili užasne zločine“, napisao je Elzeser. Podrška džihadistima pokazuje da SAD nisu bile zainteresovane za smirivanje situacije u Bosni, već su zakulisno pojačavale napone.
Srbima, naravno, nije promaklo da su se džihadisti umešali u ratna dejstva u Bosni. Jugoslovenski ambasador u UN Dragomir Đokić pobunio se 19. februara 1993. protiv toga što se preko hrvatske teritorije „vrše isporuke oružja muslimanima i Hrvatima u Bosni“, ali Savet bezbednosti se time nije pozabavio. Nekoliko meseci kasnije ambasador Đokić predao je Savetu bezbednosti dokumente u kojima su bila nabrojana srpska sela koja su uništili muslimani i spisak imena srpskih žrtava. Sve strane počele su da ukazuju na „genocid“, pri čemu su Hrvati isticali „genocid nad Hrvatima“, Srbi su se žalili „zbog genocida nad Srbima“, dok su se muslimani bunili zbog „genocida nad muslimanima“.
NATO bombarduje Bosnu u maju 1995. godine
Budući da su napetosti između etničkih grupa postajale sve veće, od juna 1992. godine uključeni su Plavi šlemovi i u Bosni, gde su opet napravili zaštićene zone kako bi zaštitili manjine. Međutim, ono što je u Hrvatskoj prošlo relativno dobro, u Bosni se pretvorilo u pravu katastrofu. Oprema, vojna snaga i mandat Plavih šlemova bili su preslabi. Bila je to katastrofa već u najavi. Tri zaraćene strane, Hrvati, muslimani i Srbi, borile su se nemilosrdno u Bosni za svaki metar i ubijale se međusobno svuda gde je dolazilo do sudara etničkih grupa. UN nisu uopšte bile u stanju da razlikuju borce i jemče bezbednost u zaštićenim zonama.
Zaduženi stručnjaci obavestili su Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija u Njujorku da su „zaštićene zone“ u Bosni preslabe. Egipatski generalni sekretar UN Butros Gali, a i francuski general i komandant UMPROFOR-a Bernar Žanvije, objasnili su da mandat Saveta bezbednosti neće moći da ispuni svoju svrhu i da su „zaštićene zone“ u opasnosti. Žanvije je predlagao da se odustane od Srebrnice i ostalih pet „zaštićenih zona“.
Kada je nasilje postalo još veće, istupio je NATO i predstavio se kao rešenje. Međutim, posmatrači su upozorili NATO da ne vrši vazdušne napade protiv Srba pošto bi oni mogli da budu kontraproduktivni zato što bi mogli da izlože slabe Plave šlemove opasnosti od osvetničkih napada neke od zaraćenih strana ili da čak budu uzeti kao taoci. Međutim, NATO se nije obazirao na ta upozorenja. Ultimatum Ujedinjenih nacija bosanskim Srbima da povuku tešku artiljeriju iz kruga Sarajeva i predaju je UN, bezuspešno je istekao 25. maja. Nakon toga NATO je na osnovu zahteva SAD 25. i 26. maja 1995. započeo sa bombardovanjem srpskih položaja u blizini Sarajeva u Bosni.
Bombardovanjem Bosne 1995. godine NATO se odrekao principa odbrane i prešao u napad. Time je NATO prekršio sopstveno obećanje da će se mešati samo u slučaju da je napadnuta neka zemlja članica NATO-a. A to se nije dogodilo, bilo je sasvim očigledno da Bosna nije napala nijednu članicu NATO-a i da to stoga nije bio slučaj za mešanje NATO-a. NATO je zanemario sve ove činjenice i pozivao se na ultimatum koji je Savet bezbednosti postavio bosanskim Srbima uz obrazloženje da pomaže u obezbeđivanju „zaštićenih zona“. Međutim, proizveli su upravo suprotno. Srbi su na bombardovanje NATO-a odgovorili napadom na „zaštićene zone“ i zarobili su kao taoce trista Plavih šlemova, privezali ih kao žive štitove za bandere i drveće kako bi odvratili NATO od daljih bombardovanja.
Savet bezbednosti UN uvideo je slabosti Plavih šlemova u Bosni pa je 16. jula 1995. umesto njih kao podršku UMPROFOR-u obrazovao Snage za brzo reagovanje (Rapid Reaction Force – RRF), jedinicu sastavljenu od 4.000 vojnika iz zemalja članica NATO-a – Francuske, Velike Britanije i Holandije. Međutim, ni ova mala vojska nije uspela da zajemči bezbednost u „zaštićenim zonama Ujedinjenih nacija“. Naponi između etničkih grupa postajali su sve veći i sve su se više razbuktavali.
Masakr u Srebrenici 1995. godine
Srebrenica je gradić u istočnoj Bosni u kojem su većina stanovnika muslimani. Pored prestonice Sarajeva, Srebrenica je verovatno najpoznatiji grad u Bosni zato što je to ime povezano sa masakrom koji se tamo dogodio za vreme rata u Bosni. Sa stanovišta istorijskih istraživanja, veoma je sporno šta se tačno tada dogodilo u Srebrenici. Izvesno je da je Savet bezbednosti UN Srebrenicu i još dve istočnobosanske teritorije oko Goražda i Žepe proglasio „zaštićenim zonama“ u kojima je upotreba teškog oružja bila zabranjena. Sigurno je i da su vojnici UN bili preslabi i nisu uspeli da obezbede zaštitu za oko 50.000 ljudi u Srebrenici.
Srpske trupe godinama su opsedale „zaštićenu zonu UN Srebrenicu“ i samo su u izuzetnim slučajevima propuštale u grad konvoje sa humanitarnom pomoći. Nakon što je NATO u maju 1995. bombardovao Srbe u Bosni, naponi su se povećali. Sa srpskog stanovišta, NATO je samo pogoršao ratne okolnosti i oni su sada uzvraćali udarac. Dvanaest hiljada srpskih vojnika je 5. jula 1995. uz podršku tenkova i artiljerije i pod vodstvom bosansko-srpskog generala Ratka Mladića napalo Srebrenicu. Oko trista lako naoružanih holandskih pripadnika Plavih šlemova trebalo je, po nalogu UN, da zaštite ovu teritoriju. Međutim, kako je trista lako naoružanih Holanđana bez borbenog iskustva moglo da se nosi sa 12.000 teško naoružanih ratom prekaljenih Srba? U ovoj neravnopravnoj bici Srbi su brzo izvojevali pobedu. Zaštićenu zonu osvojili su 11. jula i od tada je prešla u ruke Srba. Više od 40.000 muslimana prognano je iz Srebrenice. Međutim, nisu svi uspeli da sačuvaju svoje živote. Srbi su u „zaštićenoj zoni Ujedinjenih nacija“ ubili nekoliko hiljada muslimana. Tačan broj je sporan. Sud za ratne zločine pri Ujedinjenim nacijama tvrdi da je u Srebrenici ubijeno između 7.000 i 8.000 bosanskih muslimana. Pisac Aleksander Dorin smatra da je ovaj broj nedokazan i prevelik i da je ovakvo poimanje istorije posledica uticaja američke imperije i prvenstveno je služilo omalovažavanju Srba.
Srebrenica je bila prava katastrofa koja je narušila poverenje u Ujedinjene nacije. U zemljama NATO-a političari i novinari govorili su o „genocidu“ i tvrdili da su Ujedinjene nacije potpuno nesposobne. U Nemačkoj je politički predstavnik „Zelenih“ Joška Fišer, krajem jula 1995. godine u otvorenom pismu pozvao svoju partiju da još jednom sagleda iz drugog ugla ovaj slučaj. Srebrenica pokazuje da su vojne intervencije zarad sprečavanja genocida nužne. U nedeljama nakon događaja u Srebrenici, UN su „pretvorene u žrtvenog jarca“, objašnjava stručnjak za Ujedinjene nacije Andreas Cumah. „Posledica toga je da je danas u očima javnosti srozan ugled Ujedinjenih nacija i da one očigledno više nisu podobne ni za kakav oblik vojnih misija – bilo da je reč o Plavim šlemovima ili nekim drugim borbenim misijama.“
Imperija SAD predstavila je NATO kao alternativu Ujedinjenim nacijama, a ovaj vojni savez se posle Srebrenice ponudio kao snažna vojna sila koja je jedina u stanju da obezbedi mir i spreči teške zločine. Sve to bilo je samo pozorište. Srebrenica ne pokazuje da su Povelja UN i Organizacija UN bezvredni, već da su sile sa pravom veta u Savetu bezbednosti UN odgovorne za slabu opremljenost i neispunjiv mandat tih trista holandskih Plavih šlemova u Srebrenici. To je bilo sasvim apsurdno, kao da fudbalski trener na teren pošalje samo dva igrača i golmana, a onda oni protiv nadmoćnijeg tima sa jedanaest igrača treba da izguraju utakmicu od devedeset minuta. Poraz je bio neizbežan.
U pozadini je američka imperija vukla konce. Andreas Cumah je razotkrio da su CIA i američka vojna tajna služba Odbrambena obaveštajna agencija (Defence Intelligence Agency – DIA) prisluškivale razgovore koje su preko telefona i radio-stanice vodili bosansko-srpski general Ratko Mladić i šef Štaba srpske vojske Momčilo Perišić, vrhovni vojni komandant u vladi predsednika Miloševića. „Prilikom tih razgovora preko telefona i radio-stanice planirali su i razmatrali sve pojedinosti srpskog napada na Srebrenicu“, rekao je Cumah. „I cilj napada – osvajanje grada i proterivanje muslimanskog stanovništva – nekoliko puta sasvim su jasno pomenuli.“ Pre napada i posle njega kružili su američki bespilotni izviđački avioni iznad Srebrenice i pravili snimke iz vazduha. SAD su bile odlično obaveštene.
Ukupno je u ovom ratu poginulo 100.000 ljudi, među njima vojnici i civili svih etničkih grupa, dakle, muslimani, Hrvati i Srbi. Nema sumnje da su Srbi za vreme rata u Bosni počinili teške zločine, to potvrđuju i istraživanja UN. Međutim, i Hrvati i muslimanska vojska ratovali su u Bosni nemilosrdno i ubijali su decu, žene i stare. Ti zločini koje su muslimani i Hrvati počinili nad Srbima u medijima zemalja NATO-a skoro da nisu pominjani jer je muslimanski predsednik Alija Izetbegović imao podršku američkog predsednika Bila Klintona, te su samim tim članice NATO-a stajale na strani muslimana. Samo su zločine koje su počinili Srbi javno kritikovali, fotografisali i detaljno istraživali. Mira Beham ukazuje na to jednostrano izveštavanje u medijima u svojoj knjizi Ratni doboši i napominje da je priča o Srebrenici samo napola ispričana. „Druga polovina priče je da je jeseni 1992. u zajednicama Srebrenica i Bratunac masakrirano između 1.200 i 1.500 srpskih civila, da je spaljeno pedeset srpskih sela, za šta je bio odgovoran Naser Orić, bosansko-muslimanski general i komandant Srebrenice.“
Holandski Plavi šlemovi su nakon poraza u Srebrenici doživeli traumu, pa su se zato holandski istoričari detaljno pozabavili ratom u Bosni. Holandski istoričar Ces Vibes, koji je imao necenzurisan pristup dosijeima holandske obaveštajne službe, potvrđuje da je, sve u svemu, veoma jednostrano izveštavano o ratu u Bosni: srpske zločine su naduvavali, dok su muslimanske i hrvatske zločine umanjivali. Saznao je da su SAD preko Saveta bezbednosti UN, istini na volju, poslale Plave šlemove u Bosnu i da su se tako, barem u očima svetske javnosti, zalagale za mir, ali su pritom istovremeno naoružavale muslimane u Bosni i time dodatno raspirivale međuetničke napone. Ces Vibes je potvrdio „tajni savez između Pentagona i radikalnih islamističkih grupa sa Srednjeg istoka koje su bile zadužene za pomaganje bosanskim muslimanima.“ Kada je 1993. godine Bil Klinton kao novi predsednik ušao u Belu kuću, američka pomoć bosanskim muslimanima još je pojačana, a imperija ih je iskoristila protiv srpskih hrišćana. Klintonova administracija je „sve vreme bila promuslimanska i protivsrpska“, smatrao je Ces Vibes, „a prilikom iznošenja političkih stanovišta istina je generalno izvrtana kako bi Srbi ispali negativniji od ostalih učesnika u građanskom ratu. To je obično teklo uporedo sa neobaziranjem na nepoželjne postupke Hrvata i muslimana.“
Medlin Olbrajt, američka ambasadorka u UN, nije ostavila mnogo prostora za sumnju da imperija podržava bosanskog predsednika Aliju Izetbegovića. „Vaša budućnost i budućnost Amerike neraskidivo su povezane“, naglasila je Olbrajtova povodom ponovnog otvaranja američke ambasade u bosanskoj prestonici Sarajevu.
Zločini džihadista nisu istraživani. Dok su zločini Srba obznanjivani javnosti. Da bi to postigle, Sjedinjene Države koristile su svoj istaknut položaj u Savetu bezbednosti UN, pred kojim je ambasadorka Olbrajt 10. avgusta 1995. prikazala fotografije snimljene iz vazduha na osnovu kojih se moglo zaključiti da su Srbi u okruženju Srebrenice počinili zločine. „Oko 10.000 civila iz Srebrenice i 3.000 iz Žepe smatraju se nestalim“, objasnila je zabrinuto ambasadorka Olbrajt. „Neki se kriju, neki su verovatno zarobljeni. Neki su mrtvi. Moramo to da istražimo“, upozorila je Olbrajtova. „Te ljude su sistematski istrebljivali po nalogu bosanskih Srba… od naše obaveštajne službe dobili smo podatke koji to potvrđuju.“ Rezoluciju koju su predložile SAD i koja je zahtevala istraživanje događaja u Srebrenici i time oblikovala pisanje istorije rata u Bosni, svih petnaest članica Saveta bezbednosti prihvatilo je jednoglasno.
Ne postoji sumnja u to da su Srbi za vreme rata u Jugoslaviji sudelovali u teškim zločinima. Međutim, pogrešno je pripisivanje svih zločina Srbima i zanemarivanje zločina koje su počinili bosanski muslimani i Hrvati, kao i tajnog uticaja američke imperije. Činjenicu da istoriju pišu pobednici potvrđuju i presude Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, koji prvenstveno kažnjava srpske počinioce i u potpunosti zapostavlja ulogu tajnog delovanja predsednika Klintona i Sjedinjenih Država za vreme rata u Jugoslaviji. U aprilu 2016. godine Krivični sud je na osnovu ukazivanja na mrtve u Srebrenici osudio bosanskog komandanta Srba Radovana Karadžića zbog genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina na četrdeset godina zatvora, pri čemu je on, u trenutku izricanja presude, već imao sedamdeset godina.
Sve u svemu, situacija za vreme rata u Bosni za spoljne posmatrače bila je potpuno nesaglediva. Samo mali broj posmatrača prepoznao je tada da je raspad Jugoslavije bio u interesu Sjedinjenih Država. „U stvari je američka vlada raspirila vatru na Balkanu. Vašington je, kao piroman koji doliva ulje u vatru, učestvovao u svakoj fazi razvoja događaja“, glasi kritički zaključak američke mirovne aktivistkinje Sare Flanders iz Centra za međunarodne akcije (International Action Center) u Njujorku, organizacije koja američku javnost obaveštava o ratovima njene vlade. „Najveći deo odgovornosti za raspad Jugoslavije i građanski rat koji je iz toga proistekao snosi američka vlada. Ništa se nije dogodilo slučajno ili greškom; sve je bilo zasnovano na strateškim razmatranjima i odlukama. Svaki korak koji su preduzele SAD služio je potpirivanju rata i delovao je podsticajno na dalje rascepe u regionu.“
U Sarajevu je 28. avgusta 1995. godine pijacu Markale pogodila granata i ubila trideset osmoro ljudi. Plavi šlemovi i UN izveli su zaključak da je granata ispaljena sa srpskih položaja, ali Srbi su to poricali. NATO-u je taj slučaj poslužio kao povod za bombardovanje Bosne. Od 30. avgusta do 14. septembra 1995. NATO je bombardovao srpske položaje u Bosni. U okviru operacije Odmerena sila (Operation Deliberate Force) osam nacija sudelovalo je u tri hiljade borbenih akcija i bacilo je više od hiljadu bombi. Dve trećine napada izveli su američki avioni, ali i Nemačko ratno vazduhoplovstvo (Luftvafe) učestvovalo je u bombardovanju Bosne. Američki ratni brodovi ispaljivali su rakete tipa tomahavk na bosanske Srbe i razorili su njihovo glavno sedište u Banja Luci. I opet se ispostavilo da se NATO, bombardovanjem Bosne 1995. i prvom upotrebom borbenih aviona izvan teritorije NATO-a (out of area), od odbrambenog saveza pretvorio u savez napadača.
Srbi nisu zaista mogli da se suprotstave vazdušnom ratu koji je vodio NATO. Komandna centrala NATO-a smatrala je da su Srbi sposobni isključivo za blago bockanje; 30. avgusta u blizini Pala oborili su protivvazdušnom raketom francuski borbeni avion, ali piloti NATO-a uspeli su da se spasu. U zemljama NATO-a ovaj vojni savez prikazan je u medijima kao savez koji se bori za mir i mnogi građani su zaista verovali da je tako. „Ti vazdušni napadi, zajedno sa obnovljenom odlučnošću naših evropskih partnera i činjenicom da su Bosna i Hrvatska osvojile teritorije, napokon su ubedili Srbe da razmisle o miru“, objasnio je američki predsednik Bil Klinton nekoliko meseci kasnije, u govoru koji je putem televizije emitovan u celoj zemlji.
Rusija je bila besna zbog napada NATO-a koji se odigrao izvan njegove teritorije i zahtevala je 8. septembra 1995. od Saveta bezbednosti UN da odmah zaustavi bombardovanje. Kina je podržala taj zahtev. Međutim, članice NATO-a SAD, Francuska, Velika Britanija i Italija suprotstavile su se tome i nastavile su sa bombardovanjem još nedelju dana. U septembru 1995. Srbi su pristali da povuku svoje oružje iz Sarajeva. Misija Plavih šlemova UNPROFOR koju su neuspešno sprovele Ujedinjene nacije, okončana je. NATO je preuzeo skiptar u Bosni. Istorija balkanskih ratova „istovremeno je i istorija oduzimanja moći Ujedinjenim nacijama i uspostavljanja moći NATO-a“, ispravno je zapazila Hesenska zadužbina za istraživanje mira i rešavanje sukoba. „OUN je svedena na beležničku kancelariju NATO-a.“
Dejtonski sporazum u novembru 1995.
Američka imperija je u javnosti igrala ulogu pomiritelja, pa je krajem 1995. godine muslimanskog predsednika Aliju Izetbegovića, srpskog predsednika Slobodana Miloševića i hrvatskog predsednika Franju Tuđmana dovela u SAD i primorala ih da u vojnovazduhoplovnoj bazi u Ohaju, u gradiću Dejtonu, odsečeni od javnosti tri nedelje pregovaraju o budućnosti Bosne. Milošević je morao da se povinuje pritisku Sjedinjenih Država i tako su 21. novembra u okviru Dejtonskog sporazuma sva tri predsednika potvrdila nezavisnost Bosne. Kako nadmoć Amerike ne bi došla previše do izražaja, sporazum nisu potpisali u američkoj bazi, već svečano u Parizu 14. decembra 1995. godine. Američki predsednik Bil Klinton, francuski predsednik Žak Širak, nemački kancelar Helmut Kol i ruski predsednik vlade Viktor Černomirdin prisustvovali su toj ceremoniji. Dejtonskim sporazumom okončan je rat u Bosni.
Sjedinjene Države su posle rata u Bosni 1996. godine skinule sa tog položaja generalnog sekretara UN Butrosa Galija i zamenile ga Kofijem Ananom. Dok je četrnaest od petnaest članova Saveta bezbednosti u novembru 1996. glasalo za obnavljanje mandata cenjenog egipatskog generalnog sekretara, američka ambasadorka Medlin Olbrajt uložila je veto i sprečila drugi mandat Butrosa Galija. Budući da je bio profesor međunarodnog prava, Butros Gali je bio dobro upoznat sa američkim kršenjima postulata Povelje UN i te prestupe je u više navrata kritikovao, pa je time na sebe navukao gnev imperije. Malkom Harper, direktor Britanskog udruženja za Ujedinjene nacije (British UN Association), kasnije je kritikovao „sramno ponašanje“ Sjedinjenih Država i „laktanje i zadavanje udaraca drugim članovima Saveta bezbednosti“. A Butros Gali je postavio pitanje: „Zašto se vodi ovakav sveopšti rat protiv mene? Mogli su da iskoriste veto i bez svega ostalog što su uradili.“
SAD jačaju Oslobodilačku vojsku Kosova
Albanija je muslimanska država sa skoro tri miliona stanovnika i graničila se sa južnim delom Jugoslavije. Albanija je od 1955. godine članica UN. Raspadom susedne zemlje Jugoslavije i Albanija je uvučena u spiralu nasilja. Jer u Srbiji živi veliki broj Albanaca. Ti takozvani kosovski Albanci bili su nacionalna manjinu u Srbiji i živeli su u srpskoj pokrajini Kosovu. Kosovo je tada bilo sastavni deo Srbije, baš kao što je Bavarska sastavni deo Nemačke, Forarlberg sastavni deo Austrije, a kanton Tičino sastavni deo Švajcarske. Kosovski Albanci su shvatili da se posle raspada Jugoslavije povlače nove granice i počeli su da streme ka otcepljivanju od Srbije. Međutim, Srbi to ni u kojem slučaju nisu želeli da dopuste. Srbi su izričito naglasili da nikada neće tolerisati otcepljenje Kosova.
Kako bi postigli svoj cilj, kosovski Albanci su osnovali vojsku gerilaca, takozvanu Oslobodilačku vojsku Kosova ili skraćeno OVK, na albanskom Ushtria Çlirimtare Kosoves – UÇK. Cilj te vojske bio je da sprovede etničko čišćenje i izdejstvuje otcepljenje od Srbije. Gerilske jedinice OVK su 22. aprila 1996. godine napale srpsku policiju i srpske civile. Takvi napadi ponavljali su se tokom meseci i godina koje su usledile. Kako bi se izborio sa nemirima, predsednik Milošević je 1997. i 1998. pojačao svoje policijske snage na Kosovu. Paravojne jedinice OVK ubijale su Srbe i osvojile su nekoliko sela. Srpska policija i vojska borile su se protiv kosovskih Albanaca i OVK i ubijali ih, tako da su ovi iznova i iznova morali da se povlače preko granice u Albaniju. Sukob se odvijao duž granica, gde je postojao susret različitih etničkih grupa. Hiljade Srba proteranih iz Hrvatske naseljeni su u pokrajini Kosovo kako bi tamo obezbedili srpsku većinu.
Amerikanci su znali da tu postoji neprijateljstvo između muslimanskih Albanaca i pravoslavnih Srba i odlučili su da iskoriste te okolnosti tako što će stati na stranu Albanaca i podržati stremljenje Kosova ka otcepljenju. Britanski oficir Džon Krosland, koji je do 23. marta 1999. godine bio vojni ataše u britanskoj ambasadi u Beogradu, potvrdio je to pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u Hagu. „Međunarodna zajednica podržala je OVK“, rekao je Krosland. „Bil Klinton, Ričard Holbruk i Medlin Olbrajt odlučili su da smene vladu u Srbiji, a OVK je bio jedno od sredstava pomoću kojeg je to sprovedeno u delo.“ Zločine koje je počinila OVK Sjedinjene Države nisu kritikovale zato što je OVK bila korisno oruđe za svrgavanje Miloševića. Istovremeno su zločini Srba u zemljama-članicama NATO-a opširno tematizovani na televiziji i u novinama. Tako je nastala veoma iskrivljena slika: Srbima je, kao što je to i u Bosni već bio slučaj, pripisana sva krivica, iako su obe strane podsticale spiralu nasilja.
„Moje mišljenje je da je OVK teroristička organizacija, a ne pokret boraca za slobodu“, objasnio je Krosland pred sudom UN. „OVK je započela oružanu borbu sa jednom suverenom državom i Srbija je imala pravo da se odbrani od njenih terorističkih taktika. Kada kažem da su Srbi imali pravo da suzbiju tu pobunu, ne želim da bacim veo preko užasnih zločina koje su počinili Srbi“, kazao je Krosland, koji je time pametno ukazao na činjenicu da su obe strane sudelovale u spirali nasilja. Doduše, rekao je da je pogrešno što je Kosovo otrgnuto od Srbije. „Jer otcepljivanje Kosova od Srbije isto je kao kada bismo otcepili Vels od Engleske“, napomenuo je Britanac.
Mnogi kosovski Albanci i poneki Srbi prebegli su za vreme tog rata u Švajcarsku i imao sam priliku da pričam i sa jednima i sa drugima. Uzajamna mržnja još je duboka i obe strane optužuju protivnika da je kriv za rat. Samo je mali broj ljudi svestan da su SAD svesno i namerno sudelovale u osnivanju OVK i time zakulisno pokrenule spiralu nasilja. Još 1998. godine su „elitne Jedinice za specijalne operacije (Special Operation Forces) obučile nekoliko stotina članova OVK kako da ratuju i primenjuju vojne taktike i opremile ih savremenim oružjem“, potvrdio je Albert Štahel iz Instituta za strateške studije u Švajcarskoj. Iako je bilo poznato „da OVK nije bila ništa drugo doli banda kriminalaca i terorista“, Sjedinjene Države su tu jedinicu podržavale oružjem, savetima i obukom, rekao je Štahel. „Uprkos povlačenju većeg dela Jugoslovenske narodne armije sa Kosova 1998. godine, jedinice OVK nastavile su da napadaju srpske policijske stanice na Kosovu i ubijaju policajce.“
Budući da se sukob nije stišavao, Ujedinjene nacije su 23. septembra zatražile primirje na Kosovu i povlačenje vojnih, policijskih i paravojnih snaga. Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) organizovala je 25. oktobra 1998. godine Kosovsku verifikacionu misiju (KVM) i poslala je 2.000 posmatrača na Kosovo kako bi nadzirali primirje. Time je smanjeno nasilje. U martu 1999. pre napada NATO-a, u celom Kosovu bilo je samo trideset devet mrtvih. OEBS je bio uspešan u svom nastojanju da smanji nasilje. Međutim, NATO je ipak želeo da bombarduje. „Osnova koja je poslužila kao opravdanje za učestvovanje Nemačke bila je takozvana humanitarna katastrofa“, priseća se nemački general Hajnc Lokvaj, koji je kao OEBS-ov posmatrač bio prisutan na Kosovu. Međutim, „takva humanitarna katastrofa kao kategorija međunarodnog prava koja bi opravdavala ulazak u rat pre početka rata nije postojala.“
Ipak je socijaldemokrata Rudolf Šarping, nemački ministar odbrane, vrbovao za ulazak u rat time što ga je lažno prikazao kao humanitarnu akciju. „Nikada ne bismo pribegli vojnim merama“, tvrdio je Šarping 27. marta 1999. godine dok su bombe padale na Srbiju, iako je znao da to nije istina, „da na Kosovu nije došlo do humanitarne katastrofe sa 250.000 izbeglica unutar Kosova, a ukupno čak preko 400.000 izbeglica, i brojem mrtvih koji je u ovom trenutku nesaglediv“. Međutim, priča o „nesagledivom broju mrtvih“ bila je neosnovana. I Norma Braun, američka diplomatkinja na Kosovu, potvrdila je da je Lokvaj u pravu, a da Šarping laže: „Pre početka bombardovanja nije postojala humanitarna kriza.“
Navodni masakr u Račku u januaru 1999. godine
Američki senator Hiram Džonson je za vreme Prvog svetskog rata 1917. godine ispravno ustanovio: „Istina je prva žrtva rata.“ To ni za vreme rata na Kosovu 1999. godine nije bilo nimalo drugačije. Baš kao što je laž o incidentu u Tonkinškom zalivu izazvala rat u Vijetnamu, tako je u ratu na Kosovu događaj u Račku iskorišćen kao povod za izbijanje rata. U noći između 15. i 16. januara 1999, u selu Račak u srpskoj pokrajini Kosovo ubijeno je četrdeset petoro ljudi. Američki diplomata Vilijam Voker, član kosovske misije OEBS, odmah je optužio Srbe za sprovođenje etničkog čišćenja i opisao to kao „masakr“. Ovu verziju kasnije je preuzelo tužilaštvo u svojoj optužnici protiv Miloševića pred Sudom za ratne zločine pri UN u Hagu. Voker je tvrdio da su u Račku Srbi iz najveće blizine pogubili četrdeset pet nenaoružanih albanskih civila. „Kada sam video te leševe sa uništenim licima zato što im je očigledno oružje prislonjeno pravo uz glavu, petnaestoro je očigledno pogubljeno – bilo mi je potrebno nekoliko minuta da se saberem i ponovo uspem da izgovorim povezanu rečenicu“, rekao je Voker 16. januara 1999. godine, otprilike dva meseca pre napada koji je izvršio NATO.
Zapadni političari su iskoristili tragediju iz Račka kako bi zabrinutu evropsku javnost ubedili u nužnost napada NATO-a na Jugoslaviju. Mrtvi iz Račka su tek posle rata iskopani, a finska patološkinja Helen Ranta obavila je obdukciju. Ranta je bila nepoverljiva i izrazila je sumnju da je pritom verovatno bila reč o manipulisanju i obmanjivanju javnosti: „Svesna sam da je moguće reći da je ceo scenario u ovoj maloj dolini bio namešten. Svesna sam toga. Jer to je zaista moguće. Na taj zaključak navodili su nas prvi rezultati naših istraživanja, kao i kasnija forenzička ispitivanja koja smo 1999. godine sproveli tamo na licu mesta.“
Neki od mrtvih iz Račka nisu bili nenaoružani civili, već pripadnici paravojne jedinice OVK. Međutim, Amerikanac Voker je mrtve borce OVK predstavio javnosti kao nevine civile koje su Srbi bezrazložno pogubili, priseća se Hajnc Lokvaj koji je služio u okviru misije OEBS-a: „Voker je oko sebe okupio tridesetak novinara, sa njima je otputovao tamo i ubrzo izjavio da je reč o masakru koji su počinili Srbi“, rekao je Lokvaj. „U tom trenutku to uopšte nije mogao da tvrdi, ali njegovu tvrdnju preuzeli su OEBS, Ujedinjene nacije i, bez ikakve zadrške, prihvatile su je i sve nacionalne vlade. NATO je sledećeg dana održao vanrednu sednicu, što je bio sasvim neuobičajen događaj. Možemo reći da je Voker svojim postupcima zapalio fitilj tog rata.“
Račak je služio kao okidač za rat na Kosovu. Nikoga nije zanimalo to što je američki diplomata Vilijam Voker osamdesetih kao američki ambasador službovao u El Salvadoru, gde je prikrio masakr nad civilnim stanovništvom. Zašto su mediji poverovali osobi kao što je Voker, zaista mi nije jasno. Međutim, Amerikanci nisu uspeli da obmanu baš sve. Nemački general Hajnc Lokvaj bio je jedan od retkih koji nisu želeli ćutke da posmatraju laži koje su se širile uoči izbijanja rata na Kosovu, već je jasno skretao pažnju na njih. „U prošlosti je nemačkoj genijalnosti često zamerano da je ćutala i kada je trebalo nešto da kaže“, rekao je general Lokvaj. „A ovo su bile okolnosti u kojima sam i ja želeo nešto da kažem i ne dopustim da manipulacija i propaganda ostanu nepomenuti.“ Time što su SAD zataškale svoju tajnu podršku OVK i što su poginule borce OVK u Račku predstavile kao masakrirane civile, stvorile su delotvornu ratnu laž kojom su obmanule stanovništvo u Evropi i SAD.
NATO bombarduje Srbiju i Kosovo 24. marta 1999. godine
NATO-u je kao povod poslužio događaj u Račku i tvrdio je da moraju da zaustave etnička čišćenja. I tako je NATO 24. marta započeo bombardovanje Srbije. Napad je usledio bez dozvole UN, te je stoga bio protivzakonit napadački rat. Napad NATO-a na Srbiju izveden je pod vodstvom SAD uz učešće raznih zapadnoevropskih demokratskih država, između ostalog članica NATO-a Nemačke, Velike Britanije, Francuske, Danske, Norveške, Italije, Holandije, Belgije, Portugalije, Turske i Španije. Time je veliki broj zemalja koje sebe ubrajaju među najdemokratskije na svetu prekršio zakone ustanovljene u Povelji UN, zakone koji izričito zabranjuju svaki vojni napad na nezavisne države ako ne postoji mandat Ujedinjenih nacija koji takav postupak ozakonjuje. Sve države koje su sudelovale snose krivicu za težak zločin agresije.
Posle bombardovanja Bosne, napad na Srbiju 1999. godine bio je drugi napad NATO-a koji se odigrao izvan okvira njegove nadležnosti (out of area), drugim rečima: za vreme rata na Kosovu ovaj odbrambeni savez se jasno uočljivo pretvorio u napadački savez. Nemačke novine kao što su FAZ, Zidojče cajtung (Süddeutsche Zeitung), Cajt (Zeit) i Špigel (Spiegel) tapšale su tom preobražaju, što se može videti na osnovu istraživanja istoričara Kurta Griča. Masovni mediji slepo su preuzeli stereotip koji je nametnuo NATO, naime da su neprijatelj „zli pravoslavni Srbi“ koji se bore protiv „dobrih muslimana“. Isto se odnosi i na jezički izraz „kolateralna šteta“ za ljude koji su nenamerno ubijeni, iako se pojam kolateralna šteta u međunarodnom pravu odnosi isključivo na predmete, a ne i na ljude. Nekoliko priča je u potpunosti izmišljeno. Novinar Erih Ratfeld je u avgustu 1998. u novinama Tac.di tagescajtung (taz.die tageszeitung) raširio horor vest da su Srbi u Orahovcu ubili 567 ljudi, a među njima i 430 dece. Međutim, ta vest nije bila istinita, pa je zato Ratfelder dobio opomenu od Austrijskog saveta novinara. Tek pošto se rat završio, neki novinari su samokritično izjavili da su slepo verovali NATO-u. „Iznova i iznova me iznenađuje kako smo dozvolili da budemo tako zloupotrebljeni“, rekao je Andreas Pavlušek sa nemačkog prvog programa ARD.
Portparol NATO-a Džejmi Šej znao je da političke vođe u zemljama NATO-a moraju svoje učešće u ratu na dobar način da „prodaju“ svom narodu. „Rudolf Šarping je obavio zaista odličan posao“, radovao se Džejmi Šej. „To uopšte nije jednostavno, naročito u Nemačkoj, koja je pedeset godina odbranu shvatala isključivo kao zaštitu sopstvene zemlje i svoje vojnike nije slala negde tamo daleko da ratuju.“ I socijaldemokratski kancelar Gerhard Šreder i „zeleni“ ministar spoljnih poslova Joška Fišer takođe su sjajno obavili svoj zadatak, pohvalio ih je stručnjak za propagandu NATO-a. Jer raspoloženje javnog mnenja u Nemačkoj bilo je za NATO od suštinske važnosti. „Da smo izgubili podršku javnog mnenja u Nemačkoj“, rekao je Džejmi Šej, „izgubili bismo je i u celom Savezu.“
Nemačka ponovo ulazi u rat
Od 1945. do 1995. godine Nemačka nije bombardovala nijednu zemlju, jer plemenita misao: „Nikada više rat!“ bila je čvrsto utemeljena u narodu i to je nešto što su poštovale sve političke stranke. Međutim, bombardovanjem Bosne 1995. godine i protivzakonitim napadačkim ratom protiv Srbije 1999. godine, sve se naglo promenilo. Političko vodstvo i masovni mediji objasnili su narodu da je rat ispravan i nužan, čak i u slučaju da ga ne podržava mandat UN. Šta se, zaboga, dogodilo?
Razlozi za nemačko sudelovanje u ratu na strani NATO-a danas su dobro poznati: kao prvo, narod niko nije ništa pitao, nije postojao referendum o ulasku u rat. Napad na Srbiju bio je moguć samo zato što u Nemačkoj – za razliku od Švajcarske – stanovništvo ne sme da se izjasni u vezi sa važnim pitanjima. Da su pitali narod, sudelovanje nemačkih vojnika u ovom protivzakonitom napadačkom ratu vrlo verovatno ne bi bilo podržano.
Kao drugo, nemački masovni mediji su, pod uticajem NATO-a, podržavali rat i predstavljali ga kao „humanitarni rat“. Ova formulacija je teška besmislica, budući da nijedan rat nije humanitaran. Međutim, time što su masovni mediji Srbe uvek predstavljali kao „zlikovce“, a Albance uvek kao „dobre“ i što su to jednostrano izveštavanje potkrepljivali lažima, uspeli su da taj sumanut koncept uvale ljudima kao „humanitarni rat“. Veliko je razočaranje što ljudi u Nemačkoj nisu prozreli takvu ratnu propagandu. Jer su pouke iz prošlosti svima dostupne, a načini delovanja propagande nisu nikakva tajna. „Pronicljivost velikih masa veoma je ograničena, razumevanje malo, ali je zato zaboravnost velika“, sažeo je Adolf Hitler svoje misli o propagandi uoči Drugog svetskog rata. „I zato delotvorna propaganda mora da bude svedena na samo nekoliko suštinskih tačaka koje u vidu parola treba ponavljati onoliko dugo koliko je potrebno da i poslednja osoba bude u stanju da, kada čuje te reči, zamisli ono što je željeno.“ A njegov ministar propagande Jozef Gebels, dopunio je: „Propaganda mora da bude jasna, jednostavna, možda čak primitivna“, zato što „je narod uglavnom još primitivniji nego što možemo da zamislimo. Zato je sama suština propagande jednostavnost i neprestano ponavljanje.“ Upravo je na takav način među narod ubačena parola „humanitarni rat“.
Budući da narod nisu pitali za mišljenje, a masovni mediji su širili propagandu, izabrani političari morali su da spreče protivzakonit napadački rat, međutim, oni su uradili upravo suprotno i izričito su zahtevali upotrebu vojne sile. Presudno glasanje u Nemačkom parlamentu odigralo se u oktobru 1998. godine. Mnogi poslanici nisu prozreli ratnu propagandu i slepo su sledili vođe svojih partija. A s obzirom na to da su i bivši ministar spoljnih poslova Klaus Kinkel iz FDP-a, Stranke slobodnih demokrata (Freie Demokratische Partei) i novi ministar spoljnih poslova Joška Fišer iz partije Zelenih, a i bivši ministar odbrane Folker Rije iz CDU-a (Hrišćansko-demokratska unija Nemačke) i novi ministar odbrane Rudolf Šarping iz SPD-a, Socijaldemokratske partije Nemačke (Sozialdemokratische Partei Deutschlands) od svojih stranačkih članova tražili „da“ za rat, glasovi partija CDU/CSU (CSU – Christlich-Soziale Union, Hrišćansko-socijalna unija), SPD, FDP i Zelenih obezbedili su veliku većinu. „Nemačka ne sme da ostane po strani dok Savez u ovim nesvakidašnjim okolnostima pokušava upotrebom vojnih snaga da spreči humanitarnu katastrofu na pomolu“, opomenuo je Kinkel. Šarping je objasnio da Nemačka mora da bude uz SAD i NATO kada budu išli u rat: „Želimo da pružimo svoj doprinos zato što našim prijateljima i partnerima u inostranstvu time nešto stavljamo na znanje, naime pouzdanost, čvrstoću i postojanost u međunarodnim odnosima Savezne Republike Nemačke, a i da preuzimamo onaj deo odgovornosti koji iz toga proističe.“ Joška Fišer je tvrdio da možda uopšte neće doći do rata: „Danas odlučujemo o sudelovanju naše vojske u vojnoj akciji NATO-a, iako se svi nadamo, a bogu hvala, mislimo da je ta nada osnovana, da ta akcija nikada neće morati da se dogodi i da se nikada neće ni dogoditi.“
Samo Partija demokratskog socijalizma (Partei des Demokratischen Sozialismus – PDS), koja se kasnije preimenovala u Levicu, glasala je složno protiv rata. Njihov poslanik Gregor Gizi prebacio je ostalim poslanicima da kolektivno selektivno posmatraju postojeći sukob i da bombama neće sprečiti humanitarnu katastrofu, već će je samo pojačati. Otpor koji je pružio PDS nije promenio krajnji ishod: 16. oktobra 1998. od 580 prisutnih, 500 je glasalo „da“, a 62 glasalo je „ne“, dok se 19 uzdržalo od glasanja. Dugogodišnji moto: „Nikada više rat neće poteći sa nemačkog tla, nikada više nemački vojnici neće stajati na raspolaganju ni za šta osim za odbranu“, jednostavno je odbačen. Poslanici su odlučili da nemačka vojska sme da sudeluje u vazdušnom napadu NATO-a na Srbiju, a u slučaju nužde, čak i bez mandata UN.
Kada je 24. marta NATO započeo svoj vazdušni napad, socijaldemokratski kancelar Gerhard Šreder tvrdio je preko televizije da Nemačka uopšte i ne učestvuje u ratu: „Drage sugrađanke i sugrađani, večeras je NATO započeo izvođenje vazdušnih napada na vojne ciljeve u Jugoslaviji“, rekao je Šreder. „Time ovaj Savez želi da spreči dalje teške i sistematske povrede ljudskih prava, da spreči humanitarnu katastrofu na Kosovu. Jugoslovenski predsednik Milošević tamo vodi nemilosrdan rat. Mi ne ratujemo, ali smo pozvani da i vojnim sredstvima izdejstvujemo miroljubivo rešenje na Kosovu.“
Dan nakon što je počeo napadački rat, 25. marta 1999, sastao se Bundestag i održao vanrednu sednicu. „Svima vam je poznato da su u Povelji UN navedena samo dva slučaja opravdanog vojnog dejstvovanja“, pobunio se Gregor Gizi iz PDS-a, naime, ako postoji mandat Saveta bezbednosti ili ako je reč o samoodbrani. „Ovde nije ispunjen nijedan od ta dva uslova. Savezna Republika Jugoslavija – bez obzira na to kako mi procenjujemo njeno unutrašnje stanje – nije napala drugu državu.“ Zato je taj rat sasvim jasno protivzakonit. „Šta mislite, hoće li se druge države u budućnosti uopšte i obazirati na Povelju UN nakon što su NATO i Savezna Republika Nemačka dokazali da su spremni da zanemare Povelju UN i ipak krenu u vojnu akciju, i to u obliku rata!“ Rekao je da je sudelovanje Nemačke u ovom ratu pogrešno. „Nemačka u ovom veku nema baš nikakvo pravo da baca još bombi na Beograd“, opomenuo je Gizi. „Kada vodimo rat a da pritom nismo sami napadnuti, to je napadački rat, a ne odbrambeni. Upravo to zabranjuje Ustavni zakon Savezne Republike Nemačke. I taj zakon ste prekršili.“
I poslanik Hans-Kristijan Štrebele iz partije Zelenih govorio je protiv rata i sopstvene stranke, čija je većina članova podržavala rat. „Nedostojno je ove institucije što Nemačka posle pedeset četiri godine ponovo vodi rat“, kritikovao je Štrebele u svom govoru. „Više ne razumem svoju frakciju koja se zalagala za veći mir u svetu… To ne može i ne sme da bude istina. Sramota me je zbog moje države, koja sada opet vodi rat na Kosovu i ponovo bombarduje Beograd.“ Poslanik Volfgang Šojble iz partije CDU posmatrao je to upravo suprotno, podržavao je rat koji je vodio NATO u duhu „humanitarne angažovanosti“ i objasnio: „Ako ozbiljno shvatimo našu odgovornost koju snosimo za mir, slobodu i ljudska prava, ne možemo drugačije da postupimo. Zato naš zajednički zahtev agresoru mora da glasi: ubijanje u Evropi mora da bude okončano!“, nakon čega je Šojble dobio aplauz od stranaka CDU/CSU, SPD, FDP i mnogih Zelenih.
Bombardovanje koje je izveo NATO trajalo je 78 dana i noći. NATO je bombardovao i civile, između ostalog stanice za snabdevanje vodom, mostove, brane, elektrane, železničke stanice, škole i bolnice. Celokupan broj žrtava bombardovanja Srbije procenjuje se na tri hiljade petsto ljudi. NATO je na Kosovu koristio i kasetne bombe i nedozvoljenu municiju sa osiromašenim uranijumom. Municija sa osiromašenim uranijumom može da izazove rak. Zato su Srbi posle rata zabeležili 10.000 slučajeva umrlih od raka.
Kada se Kina pred Savetom bezbednosti založila za rezoluciju koja će zaustaviti kišu bombi, napali su i same Kineze. NATO je 7. maja 1999. bombardovao kinesku ambasadu u Beogradu, poginula su tri Kineza, a dvadeset jedna osoba je povređena. NATO je to opisao kao strašnu grešku. Međutim, Kinezi nisu imali poverenja u NATO i smatrali su da je to učinjeno namerno; zato su to opisali kao „varvarski čin“. „Pekinška vlada je tada Savetu bezbednosti želela da predloži rezoluciju usmerenu ka okončavanju rata u Jugoslaviji“, seća se nemački političar Vili Vimer. „A to određeni krugovi u Americi nisu želeli. Ne kažem da se to odnosilo na celu američku vladu. Ali taj bombarder je odaslan da Kinezima očita lekciju. Kako kineska vlada ne bi sudelovala u rezoluciji i kako bi rat mogao da se nastavi.“
Za NATO je bilo veoma važno da ga u javnosti ne vide kao nemilosrdan i bezobziran vojni savez, što u stvarnosti jeste bio slučaj, jer je poput Hitlera vodio protivzakonite ratove. Bil Klinton je stoga u masovnim medijima proslavljan kao donosilac mira koji je, zahvaljujući svojoj odlučnoj akciji protiv koljača Miloševića, zaustavio krvoproliće na Balkanu. Nigde nije pomenuto da je isti taj Klinton za vreme rata u Bosni podržavao džihadiste protiv hrišćana, da je na Kosovu pomogao muslimanskoj OVK i da je svojim protivzakonitim napadačkim ratom prekršio zakone ustanovljene u Povelji UN.
„Moram da istaknem da smo otvorili flašu šampanjca kada je NATO 1999. godine krenuo u napad“, priseća se bombardovanja Srbije Džejms Harf iz uticajne američke Agencije za odnose sa javnošću „Ruder Fin“. Njegova marketinška firma sa sedištem u Vašingtonu propratila je raspad Jugoslavije ratnom propagandom. U avgustu 1991. je od hrvatske vlade dobila zadatak da širi propagandu u njihovu korist, u maju 1992. isti taj nalog dobila je od bosanske vlade, a jeseni 1992. i od vodstva kosovskih Albanaca. U svim slučajevima zadatak je glasio da Srbe moraju da prikažu kao tlačitelje i agresore, a Hrvate, bosanske muslimane i kosovske Albance kao žrtve. I upravo je ta propaganda poslužila NATO-u.
Ova agencija za odnose sa javnošću profesionalno je izvela svoj zadatak. Uspeli su u zemljama članicama NATO-a da loše obaveštenoj i tromoj javnosti „prodaju“ rat pod geslom „zli Srbi“. Džejms Harf je kasnije objasnio da ima spisak sa nekoliko stotina novinara, političara, zastupnika humanitarnih organizacija i akademika uz čiju pomoć je oblikovao javno mišljenje. „Presudna je brzina“, rekao je Harf. „Prva tvrdnja je najvažnija. Svako demantovanje je potpuno nedelotvorno.“ Slabo obrazovani Amerikanci nikada ne bi razumeli ratove na Balkanu. „Niko nije shvatao šta se događalo u Jugoslaviji. Velika većina Amerikanaca pitala se u kojoj li se afričkoj zemlji nalazi ta Bosna“, tvrdio je Harf raspoloženo.
Kada ratne laži preovaladavaju u medijima, Ujedinjene nacije su nemoćne. Uspeo nam je „čudesan poduhvat“, radovao se Harf posle rata zato što je Agencija za odnose sa javnošću „Ruder i Fin“, uspela da pridobije i Jevreje, koji su veoma uticajni u medijima. To se nimalo ne podrazumeva, već je bilo teško zato što je njegov hrvatski nalogodavac Tuđman iznova i iznova davao antisemitske izjave, a njegov drugi nalogodavac, muslimanski predsednik Izetbegović, zalagao se za stvaranje fundamentalističke države. Međutim, čim su „jevrejske organizacije u ovoj igri stale na stranu muslimanskih Bosanaca, mogli smo u očima javnosti da poistovetimo Srbe sa nacistima“, izjavio je radosno ovaj stručnjak za propagandu. „Skoro neposredno posle toga mediji su počeli da upotrebljavaju drugačiji jezik prepun pojmova kao što su etničko čišćenje, koncentracioni logori i slično, pojmove ispunjene velikim emocionalnim nabojem. To su pojmovi koji su stvarali poveznice sa slikama iz nacističke Nemačke i Aušvica. Niko nije mogao da se pobuni protiv toga a da pritom ne bude optužen za revizionizam. Ostvarili smo stoprocentni uspeh.“
Ratna laž o koncentracionom logoru u Prištini
Nekoliko nedelja pre napada NATO-a, 1. marta 1999. godine, nemački tabloid Bild objavio je potresnu vest: „Odvode ih u koncentracione logore“, uz komentar: „Koncentracioni logori. Košmar je uskrsnuo. Sa Kosova su juče učestalo pristizali izveštaji da Srbi trpaju hiljade Albanaca u jedan ogroman logor.“ Kada neko u Nemačkoj samo nagovesti nešto poput ovoga, oživljava nacionalnu traumu – ljudi su potreseni i lakše ih je odvući u rat. „Tajne službe i očevici izveštavaju o koncentracionim logorima i masovnim pogubljenjima“, napisale su 12. aprila nemačke novine Ekspres (Express) pod naslovom „Rat na Kosovu: dosije užasa“.
I nemački ministar odbrane Rudolf Šarping, govorio je 28. marta na konferenciji za štampu sasvim izričito o koncentracionim logorima kako bi time pružio okvir pravednosti ratu koji je upravo vodio NATO. „Kada čujem kako je na severu Prištine postavljen koncentracioni logor, kada čujem kako sakupljaju roditelje i učitelje i ubijaju ih pred decom, kada čujem kako u Prištini pozivaju srpsko stanovništvo da na svojim vratima napiše veliko ’S’ da bi bili izostavljeni prilikom čišćenja, jasno je da se događa nešto pred čim nijedan civilizovan Evropljanin ne sme da zatvori oči, izuzev u slučaju da želi da pogleda u iskreveljeno lice sopstvene istorije“, mračno je izjavio Šarping.
Nemački ministar odbrane je svojim lažima „prodao“ stanovništvu rat na Kosovu. Nemački novinari Jo Angerer i Matijas Vert želeli su da istraže Šarpingove tvrdnje i u tu svrhu su posle rata otputovali u Prištinu kako bi razgovarali sa svedokom Šabanom Keljmendijem i pitali ga da li je fudbalski stadion u Prištini zaista služio kao koncentracioni logor? „Tada nije postojao ni jedan jedini zarobljenik ili talac zarobljen na fudbalskom stadionu“, rekao je svedok. Koncentracioni logor nije postojao. Ni „S“ na vratima Srba. Sve ono što je ispričao nemački ministar odbrane bilo je, „u najboljem slučaju s najboljom namerom prenošena propaganda, ali veoma verovatno priča izmišljena zarad zastrašivanja“, glasio je zaključak novinara u njihovom dokumentarcu Započelo je jednom lažju.
I „zeleni“ ministar Joška Fišer služio se poređenjem Srba i nacista kako bi opravdao napadački rat koji je vodio NATO. „Ne samo da sam naučio: nikada više rat! Naučio sam i: nikada više Aušvic!“, rekao je Fišer 7. aprila 1999. godine, dok su bombe NATO-a padale na Srbiju. General Hajnc Lokvaj, koji je kao posmatrač za OEBS bio neposredno upoznat sa okolnostima na Kosovu, s pravom je rekao da su Fišerove i Šarpingove laži o koncentracionim logorima nečasne i podmukle. „U ovakvim slučajevima zaista moram da se saberem“, rekao je Lokvaj, „zato što je poređenje Aušvica sa okolnostima na Kosovu nečuvena tvrdnja. Kao Nemac, moram da se stidim što su nemački ministri uradili tako nešto jer običan čovek, običan Nemac bio bi pozvan pred sud kada bi u takvoj meri umanjivao značaj Aušvica i predstavljao ga tako pogrešno.“ Lokvaju je bilo jasno da izmišljene priče o koncentracionom logoru služe pružanju legitimiteta nemačkoj odluci da podrži protivzakonit rat koji je vodio NATO. „Smatram da je strašno to što su se upravo Nemci poslužili ovakvim poređenjima“, rekao je general.
Ratna laž o masakru u Rogovu
Obrazac koji se krio iza ratnih laži bio je čudesno jednostavan. Rat između srpskih bezbednosnih snaga i gerilaca OVK na Kosovu prouzrokovao je ubistva sa obe strane, to je bilo poznato. Međutim, izveštaji o tom nasilju su lažirani, budući da pogrešno prikazuju kako su nemilosrdni Srbi na Kosovu uvek bezrazložno ubijali nenaoružane Albance. U skladu sa tim, NATO je obrazložio da mora da bombarduje Srbiju kako bi zaustavio etnička čišćenja. Pritom niko nije pominjao da je NATO kršio zakone ustanovljene u Povelji UN i da su i kosovski Albanci činili nasilje i zločine. Međutim, pre svega su sasvim namerno širene laži. „Naš posao nije da proveravamo istinitost informacija. Za tako nešto uopšte nismo opremljeni“, opravdavao je stručnjak za propagandu Harf svoj gnusan posao. „Naš zadatak je da brzo širimo korisne informacije i prosledimo ih dobro smišljenim ciljnim grupama.“
I pre napada koji je izvršio NATO, 29. januara 1999. prilikom jedne bitke u seocetu Rogovu u južnom Kosovu poginuli su jedan srpski policajac i dvadeset četiri kosovska Albanca. Neki među mrtvima nosili su vojne čizme i imali su članske karte OVK i oznake vojnih činova. Međutim, nemački ministar odbrane Rudolf Šarping je na konferenciji za štampu 27. aprila 1999. sasvim iskrivljeno opisao bitku kod Rogova sa ciljem da opravda napad NATO-a koji se upravo odvijao: „Ovo što vam pokazujemo, već sam rekao da su potrebni jaki živci da bi se podnele ovako stravične slike, ali ove slike koje vam pokazujemo pojašnjavaju kako je nemilosrdno sve započelo, a tako se sve do sada i nastavilo“, rekao je Šarping dok je novinarima pokazivao slike krvavih leševa. „Uniforme koje možete da vidite su uniforme srpske specijalne policije. Po tome možete videti da su vojska i specijalna policija, a kasnije ne samo oni već i prave bande zatvorenika puštenih na slobodu i mnogi drugi, sudelovali u ovakvim zločinima. Ovo su potresne slike. I moram da uložim ogroman napor da sve ovo ispričam tonom koji neće, na određeni način, izazvati eksploziju“, kazao je nemački ministar odbrane.
Mediji su objavili ministrove tvrdnje bez ikakve prethodne provere i time su među nemačkim stanovništvom podsticali mržnju prema Srbima. „Leševi, svuda samo leševi. Ubijeni ljudi čije su lobanje smrskane palicom za bejzbol da niko ne bi mogao da ih identifikuje“, objavio je nemački tabloid Ekspres 28. aprila 1999. godine. „Slike strave i užasa, slike sa Kosova. Ministar odbrane Rudolf Šarping pokazao ih je juče kako bi dokazao da ne postoji sumnja: ovako svirepo besni srpski vođa Milošević. Zato i postoji ovaj rat: masovna ubistva moraju da budu zaustavljena.“
Propaganda koju je vodio NATO glasila je: mi samo koristimo nasilje da bismo sprečili nasilje. Međutim, kao i u slučaju sa koncentracionim logorima, ni ovaj opis ministra odbrane Šarpinga nije bio tačan. Nemački policijski službenik Hening Henš bio je kao OEBS-ov posmatrač prisutan na licu mesta u Rogovu. Potvrdio je da je tamo došlo do borbe između OVK i Srba i da nije reč o masakru civila. Isto je potvrdio i OEBS-ov posmatrač Hajnc Lokvaj: „Bilo je sasvim jasno da nije postojao masakr nad civilnim stanovništvom jer, po izveštajima OEBS-a, i sami komandanti OVK su potvrdili da su tamo poginuli borci za veliki cilj Albanaca. Dakle, samo je nemački ministar odbrane to naknadno protumačio kao masakr.“ Pored laži o koncentracionim logorima koji u stvarnosti nisu postojali i laži o masakru civilnog stanovništva u Rogovu, Šarping je obmanuo javnost i takozvanim planom Potkovica. Taj plan je predviđao da će Srbi navodno u okviru vojne operacije u obliku potkovice proterati sve Albance sa Kosova. Međutim, Šarping ni za to nije mogao da pruži ni jedan jedini dokaz.
Milošević umire u zatvoru Ujedinjenih nacija
Srpskog predsednika Slobodana Miloševića nije svrgnuo napad koji je izveo NATO, ali svakako ga jeste teško pogodio. Nakon dugotrajnih protesta koji su podržani iz inostranstva i masovnih demonstracija, Milošević je 5. oktobra 2000. svrgnut u narodnoj pobuni i potom je 29. juna 2001. godine izručen u Hag. Tamo je Savet bezbednosti UN osnovao Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju i Milošević je pred tim sudom Ujedinjenih nacija morao da odgovara zbog počinjenih ratnih zločina.
Najveći ratni zločin, u vezi sa tim su osnivači Ujedinjenih nacija 1945. godine bili složni, predstavlja napad na suverenu državu. To je zločin zbog kojeg bi morao da odgovara vojni savez NATO zato što je napao Srbiju 1999. godine. Taj zločin ne može da bude relativizovan time što je svrgnut „zao moćnik“ jer u Povelji Ujedinjenih nacija ne postoje kriterijumi za definiciju izraza „zao moćnik“. Tako je nastala neobična situacija u kojoj je predsednik Milošević morao da odgovara pred Sudom za ratne zločine, dok isti taj sud nije optužio i NATO.
Milošević je u Zapadnoj štampi predstavljen kao novi Hitler, glavni krivac za raspad Jugoslavije i ratove u Hrvatskoj, Bosni i Kosovu. „Ovo oživljavanje utvare Hitlera bilo je prevashodno upućeno Nemcima, koji do tada nisu bili voljni da ratuju, i tamošnjem mirovnom pokretu“, sasvim je ispravno ustanovila socijološkinja Marija Miz iz Kelna. Jer na Balkanu nije postojao Hitler, jugoslovenski komunisti borili su se u Drugom svetskom ratu protiv Hitlera. Međutim, za ovu propagandu osmišljenu u Vašingtonu ove istorijske činjenice bile su potpuno nevažne. Američki Tajms magazin još 1992. nazvao je Miloševića „balkanski kasapin“ i time je utro put njegovoj ulozi „novog Hitlera“.
Proces pred Sudom za ratne zločine u Hagu razvlačio se mnogo godina, saslušano je više od četiristo svedoka. Karla del Ponte, glavna tužiteljka iz Švajcarske, bila je 2006. godine ubeđena da je sakupljeno dovoljno materijala za dokazivanje Miloševićeve krivice. Međutim, Milošević nije osuđen. Preminuo je 2006. godine u zatvoru Međunarodnog suda za ratne zločine u Hagu. Posle njegove smrti postupak je obustavljen. Milošević je sahranjen u Srbiji.
Ratom na Kosovu NATO je jasno stavio na znanje da je spreman da bombarduje druge zemlje i bez mandata Ujedinjenih nacija. „Neki ljudi iz Ministarstva spoljnih poslova pričaju o tome da je Kosovo samo uvod u buduće ratove NATO-a koji će se odvijati na još udaljenijim mestima“, otkrio je savetnik u američkoj vladi Vejn Mari, koji je imao pristup tajnim dokumentima iz Pentagona. U celoj priči u vezi sa Kosovom za Vašington nisu bili važni Albanci, a ni Hrvati, oni su bili samo pioni na imperijinoj šahovskoj tabli. „Hteli su da pokažu da postoji smisao postojanja NATO-a“, istakao je Mari kada je navodio glavni razlog ratova na Balkanu. „A taj smisao je nešto sasvim drugačije od čisto odbrambenih zadataka zbog kojih je NATO osnovan.“
Uistinu je rat u Jugoslaviji i bombardovanje Bosne 1995. i Srbije 1999. prekretnica u istoriji NATO-a. Od tada vojni savez NATO širom sveta vodi napadačke ratove. Pre toga su zemlje članice NATO-a svaka za sebe vodile napadačke ratove bez ikakvih međusobnih dogovora, kao na primer SAD protiv Vijetnama i Kube ili Francuzi i Britanci protiv Egipta. Rat protiv Jugoslavije bio je tako poseban jer se odigrao izvan teritorije saveza NATO-a (out of area) i zato što pre toga Jugoslavija nije napala neku drugu članicu NATO-a. Time se NATO zaista preobrazio i umesto odbrambenog saveza postao napadački savez. „Takav razvoj NATO-a nema baš nikakve, ali ni najmanje veze sa ’odbranom’“, zamerio je s pravom nemački profesor Verner Ruf, stručnjak za međunarodne odnose. „Pre bismo mogli da kažemo da je na ovaj način nedvosmisleno iskazano ko kroji svetski poredak.“
Američki predsednik Bil Klinton i NATO su, bez sumnje, krivi zato što su napali Jugoslaviju bez mandata UN, čime su se oglušili o Povelju Ujedinjenih nacija. I nemački ministar odbrane Rudolf Šarping, koji se istakao svojim širenjem ratne propagande, i nemački ministar Joška Fišer, snose istu tu istorijsku krivicu. Međutim, ovom činjenicom glavna tužiteljka Karla del Ponte nije mogla da se pozabavi pred Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu zato što su Sjedinjene Države, kao stalni član Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, budno pratile da taj Međunarodni sud, koji je osnovao Savet bezbednosti, ne pokrene istragu o napadu koji je izvršio NATO.
Nemački kancelar Gerhard Šreder je barem iskreno priznao pred javnošću da je prekršio međunarodno pravo. Za vreme jedne tribine na temu rata u Ukrajini, Šreder je objasnio da u odnosu na Ruse u vezi sa pitanjem Krima, ne bi trebalo nastupiti neprimereno. Zapad gubi svoju verodostojnost ako neprestano drugima skreće pažnju na međunarodno pravo. „Jer i ja sam uradio isto to, prekršio sam međunarodno pravo“, rekao je Šreder. „Kada se postavilo pitanje događaja u Republici Jugoslaviji, ratu na Kosovu, mi smo poslali naše avione, naša tornada ka Srbiji i zajedno sa NATO-om bombardovali smo suverenu državu iako za tako nešto nismo imali dozvolu Saveta bezbednosti.“
Ako uzmemo u obzir da su Sjedinjene Države podržavale OVK i time namerno jačale međuetničke napone na Kosovu, možemo izvesti zaključak da bi američki predsednik Bil Klinton zbog protivzakonitog napada NATO-a na Srbiju 1999. godine koji je vođen bez mandata Saveta bezbednosti, zapravo morao da odgovara pred Međunarodnim krivičnim sudom UN u Hagu. I Gerhard Šreder, Joška Fišer i Rudolf Šarping bi zbog zločina agresije trebalo da odgovaraju pred Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu. Međutim, nije mnogo verovatno da će se to dogoditi. Jer i dalje važi ono što je Smedli Batler, general-major Američke mornarice i dobitnik Medalje časti, objasnio još 1935. godine: „Rat je prevara. To je oduvek bilo tako. Verovatno spada među najstarije prevare, a uz je to svakako najunosnija i sasvim izvesno najzlokobnija. Jedina čije su razmere međunarodne. I jedina je čiji se dobitak meri u dolarima, a gubitak u ljudskim životima.“
