Sirija je 1945. godine pristupila Ujedinjenim nacijama kao jedna od zemalja osnivačica. Međutim, ova svetska mirovna organizacija nije uspela da zaštiti Siriju kada je u njoj 2011. godine, izbio nemilosrdan rat. Zalivske države Saudijska Arabija i Katar u saradnji sa zemljama NATO-a SAD, Velikom Britanijom, Francuskom, Turskom i Nemačkom u ovom trenutku pokušavaju da sruše predsednika Bašara el Asada. Kada je ova knjiga objavljena 2016. godine, rat u Siriji još uvek je trajao. Za mnoge posmatrače sa kojima sam razgovarao, rat u Siriji je zbog velikog broja različitih učesnika potpuno nesaglediv. „U Siriji vlada haos, uopšte ne mogu da sagledam šta se tamo događa“, uobičajen je odgovor koji sam često imao priliku da čujem. Naravno, ni ja ovde ne mogu da sprovedem zaključnu ili čak obuhvatnu analizu rata u Siriji, budući da je ovaj rat čak i za nas istoričare veoma višeslojan i pritom mnogi izvori još uopšte nisu dostupni. Jedino je izvesno da je rat u Siriji izuzetno svirep rat. Stefan de Mistura, specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija za Siriju, procenio je u aprilu 2016. godine da je u Siriji poginulo više od 400.000 ljudi. Šta se, zaboga, tamo dogodilo? Kako je ova prilično stabilna zemlja mogla da sklizne u anarhiju i haos?
Da li je Asad novi Hitler?
U medijima zemalja NATO-a u Evropi i Severnoj Americi sirijski predsednik Bašar el Asad predstavljen je kao „novi Hitler“ ili „koljač iz Damaska“. To je ratna propaganda koja bi trebalo da pruži moralno opravdanje promeni režima u Damasku. I Norijegu u Panami, Miloševića u Srbiji, Huseina u Iraku, Bin Ladena u Avganistanu i Gadafija u Libiji proglašavali su „novim Hitlerom“ kako bi pred običnim narodom NATO opravdao protivzakonite ratove koje vodi. Ljudi tada zaboravljaju da Povelja UN izričito zabranjuje nasilne promene režima i da je istorijska stvarnost često mnogo složenija nego što to tvrdi propaganda koju širi NATO.
Sirija ima oko 22 miliona stanovnika. Preko sedamdeset procenata su sunitski muslimani, što je oko 17 miliona ljudi. I kurdska manjina takođe je sunitska. Pored toga, u Siriji živi i dva miliona hrišćana i tri miliona muslimanskih alavita, koji uopšteno ispovedaju šiitski islam. Alaviti su preuzeli vlast pod Hafizom el Asadom 1970. godine i od tada su vlada, vojska i vojna tajna služba pod njihovom kontrolom. Hafiz el Asad je bio predsednik sve do svoje smrti 2000. godine, a od tada vlada njegov sin Bašar el Asad.
Sirija, kao ni Saudijska Arabija, Katar, Belorusija ili Kina, nije demokratska zemlja sa više različitih partija za koje je na izborima moguće glasati. Propaganda koju širi NATO iznova i iznova ističe da sve zemlje koje nisu demokratske baš zbog toga i sme da bombarduje. To je teška glupost zbog koje bi mogao da izbije požar u celom svetu. Povelja UN sasvim jasno zabranjuje napadačke ratove i naglašava da svaka zemlja sama sme da odredi svoj oblik vladavine u skladu sa zakonom očuvanja suvereniteta. NATO očigledno može da ruši vlade, ali na tragičnim primerima Avganistana, Iraka i Libije možemo sasvim jasno videti da bombe koje baca ne mogu da stvore novu demokratiju. U državama sa uspešnim demokratskim uređenjem neophodne su razne partije, slobodni izbori, prihvatanje političke opozicije, zaštita građanskih i ljudskih prava, sloboda štampe i, pre svega, miroljubivo rešavanje sukoba. Ova poslednja tačka je presudna, a upravo kada je reč o tom pitanju, NATO je veoma loš uzor.
U Siriji su iznova i iznova postojali slučajevi mučenja i zloupotrebe moći. Alaviti na vlasti držali su fundamentalističke muslimane i džihadiste podalje od položaja moći; jedna pobuna Muslimanske braće u Hami 1982. godine suzbijena je bez milosti. Stoga je jasno da Asadovu vladu bez dvoumljenja možemo svrstati među nedvosmisleno autoritarne vlade. „Vlada nije trpela nikakva odstupanja u mišljenju“, glasio je zaključak godišnjeg izveštaja Amnesti internešenela 2010. godine. „Kritičari vlade, borci za ljudska prava, osumnjičeni da su protivnici vlade i druge osobe čija mišljenja odstupaju od vladinih, često ostaju dugo u zatvorima. Neki od njih osuđeni su na nepravedne zatvorske kazne“, tvrdi Amnesti. „Mučenja i druge vrste zlostavljanja svakodnevna su pojava i ostaju nekažnjeni.“ Ipak, svako ko na temelju ovih činjenica Asada naziva „novim Hitlerom“, ublažava sve ono što se događalo za vreme Trećeg rajha.
Međutim, pre svega zemlje koje napadaju Siriju – između ostalih Katar, Saudijska Arabija, Turska i SAD – ne mogu da tvrde da su u pogledu morala nadmoćne, naročito kada je reč o temama kao što su ljudska prava ili demokratija. U ovom slučaju se jarac koji je sve obrstio predstavlja kao baštovan. Američka tajna služba CIA je, u okviru takozvanog Programa vanrednih premeštaja zatvorenika (Extraordinary Rendition Programm) i pre nego što je izbio rat, u više navrata slala političke zarobljenike u Siriju kako bi ih tamo mučila sirijska tajna služba. Za to se saznalo preko slučaja Mahira Arara, sirijsko-kanadskog dvojnog državljanina koji je 2002. godine prilikom presedanja uhapšen na Aerodromu Džon F. Kenedi u Njujorku, pritom je lažno optužen da je član Al Kaide i potom deportovan u Siriju. Arara je Sirijska vojna tajna služba (SMI) deset meseci držala u sićušnoj ćeliji širokoj devedeset centimetara, dugačkoj 1,8 metara i visokoj dva metra. Arar je 2003. godine pušten na slobodu, nakon čega se vratio u Kanadu, gde je uspeo da dokaže da je nedužan.
Iako su se Asad i njegov aparat moći ponašali nemilosrdno prema svojim političkim protivnicima, alaviti su ipak uvideli da tako istaknut položaj svog klana i dominaciju partije Baas ne mogu da zasnivaju isključivo na nasilju. Zato su sklopili savez sa sunitskom većinom, trgovcima i zanatlijama iz Damaska i Alepa. „Ta pogodba izgledala je ovako: vi nećete stavljati pod znak pitanja našu moć, a mi vama zauzvrat nećemo smetati prilikom obavljanja vaših poslova“, objašnjava nemački stručnjak za Bliski istok Mihael Liders. Verskim manjinama, pre svega hrišćanima, jemčena je sloboda ispovedanja vere sve dok ne dovode u pitanje alavitsku vlast. Razne etničke grupe živele su zajedno u miru. Hrišćani su slobodno smeli da ispovedaju svoju veru, a šiiti i suniti su se poštovali i nisu se međusobno ubijali. Asadov klan vladao je Sirijom – sekularnom državom sa obeležjima socijalizma.
„Sirija je bila miroljubiva zemlja, i ispod površine nije bilo nikakvih skrivenih naboja“, seća se indijski ambasador Šri V. P. Haran 2009. godine. „Sirijska ekonomija je dobro napredovala, a prosečna stopa rasta iznosila je preko pet procenata“. Niti je bilo rata niti je vladao teror. „Održavanje javnog reda nikada nije predstavljalo nikakvu teškoću“, rekao je indijski ambasador koji je službovao u Siriji od 2009. do 2012. godine. Pre nego što je izbio rat, često je sedeo u kafedžinici u centru Damaska, pio čaj i razgovarao sa ljudima. „Bili su to prekrasni trenuci i predivni dani“, rekao je ambasador Haran. „Koleginice su mi pričale da mogu da nose nakit i u dva sata ujutru se vraćaju same pešice kući i pritom se osećaju bezbedno. U nekim delovima grada restorani su bili otvoreni do pet sati ujutru.“ Javna bezbednost bila je na visokom nivou.
Sirijski predsednik Asad nije novi Hitler. Pre nego što je izbio rat, fakultetski obrazovan oftamolog Asad dobio je podršku osamdeset procenata stanovništva, a na osnovu jedne ankete sprovedene 2009. godine proglašen je najomiljenijom osobom u zemlji. Asad nije fundamentalista, već je njegovo usmerenje sekularno i liberalno. „Istina je da je narod osećao naklonost prema predsedniku Asadu. Mlad je, obrazovao se na Zapadu i nije zaluđen ni novcem ni moći – mišljenje je mnogih Sirijaca“, piše Karin Lojkefeld, koja kao slobodna novinarka izveštava o Bliskom i Srednjem istoku za dnevnu štampu i nedeljnike i iz prve ruke je upoznata sa stanjem u Siriji. Međutim, u medijima zemalja NATO-a niko nije želeo da čuje njenu istančanu analizu. „Predstavljate Asada suviše pozitivno, nedostaje nam kritika jer je kasapio svoj narod, jer je diktator koji je uništio svoju zemlju, to su zamerke koje često čujem od urednika i prilikom raznih razgovora“, objašnjava Lojkefeldova.
Da bi smenu režima bolje prodali građanima zemalja NATO-a, morali su Asada da predstave kao novog Hitlera, dok su glasove koji su ga predstavljali i na drugačiji način, glasove kao što je, na primer, glas Lojkefeldove, morali da predupređuju i sakrivaju. Otkako je počeo rat 2011. godine, Zapadni mediji širili su „u velikim razmerama lažne priče“ o Siriji kako bi Asada predstavili kao demona, glasila je kritika novinara Helmuta Šebena, koji je šesnaest godina radio za Švajcarsku radio-televiziju SRF. Mnogi izveštaji koje su emitovali CNN, ZDF i Špigel jednostrano su se temeljili na mutnom izveštavanju „Sirijske opservatorije za ljudska prava“ (SOHR) Osame Alija Sulejmana, koji je pod pseudonimom Rami Abdul Rahman iz „kancelarije za odnose sa javnošću Asadovih protivnika“ u svojoj neupadljivoj jednoobraznoj kući u nizu istih u Koventriju severno od Londona, vodio kampanju i slao u svet priče o Siriji.
Tajni rat NATO-a protiv Sirije
Glavni razlog za izbijanje rata u Siriji je to što su zemlje NATO-a – SAD, Velika Britanija, Francuska i Turska želele da svrgnu Asada i sprovedu smenu vlade u Damasku. Mnogo šta se odvijalo u tajnosti i za javnost dugo nije bilo vidljivo, ali u međuvremenu su dostupni istorijski podaci koji dokazuju da je rat u Siriji tajni rat koji je izazvao NATO. „Depeše Ministarstva spoljnih poslova potvrđuju da je Bušova vlada radila na destabilizovanju Sirije i da su se ta nastojanja nastavila i pod Obaminom vladom“, otkrio je američki istraživački novinar Sejmur Herš u aprilu 2016. „Buš je za vreme svog predsednikovanja Siriju uvek dovodio u vezu sa ’osovinom zla’ – Irakom, Iranom i Severnom Korejom.“ U decembru 2006, više od pet godina pre nego što je počeo rat, Vilijam Roubak, koji je radio u američkoj ambasadi u Damasku, napravio je analizu „slabih tačaka“ Asadove vlade i naveo spisak metoda koje bi „povećale verovatnoću“ njegovog destabilizovanja. Roubak je preporučio da se podgreju međuverski naboji. „Druga depeša iz 2006. godine dokazuje da je američka ambasada potrošila pet miliona dolara za finansiranje disidenata“, rekao je Herš.
Godine 2008, tri godine pre nego što je izbio rat, SAD su na Bilderberškom skupu zahtevale Asadovo svrgavanje. Bilderberška grupa je privatna organizacija osnovana 1954. godine, a njeni članovi su uticajni ljudi iz oblasti politike, vojske i ekonomije, prevashodno iz zemalja NATO-a. Oni se sastaju svake godine, a prvi put se to odigralo u hotelu Bilderberg u blizini Arnhajma u Holandiji, pa odatle potiče njihovo ime. Na skupovima pripadnika Bilderberške grupe razgovara se o prošlim i budućim ratovima u kojima sudeluje NATO, jer većina učesnika verno podržava vojni savez NATO i nema baš najbolje mišljenje o Povelji UN. Skupovi Bilderberške grupe obično traju tri dana i uglavnom se održavaju u prvorazrednim hotelima. Pristup je dozvoljen isključivo osobama sa pozivnicama. I mada to možda deluje pomalo preterano, mogli bismo da kažemo da je Bilderberška grupa nešto nalik trustu mozgova (think tank) članica NATO-a.
Prilikom Bilderberškog skupa održanog od 5. do 8. juna 2008. godine u Čantiliju u Virdžiniji u SAD, američka ministarka spoljnih poslova Kondoliza Rajs zahtevala je svrgavanje sirijske vlade, izveštavao je francuski novinar Tijeri Mejsan. Rajsova je govorila u ime Bušove administracije. Na tom susretu i Evropljani su podržali taj plan, između ostalih nemački stručnjak za Bliski istok Folker Pertes, direktor Zadužbine za nauku i politiku u Berlinu. Pertes je kasnije predvodio projekat Dan posle (The Day After – TDA) čiji je cilj bio Asadovo svrgavanje i uvođenje „demokratske tranzicije“ u Siriji. Postojanje projekta TDA obznanjeno je u Nemačkoj tek 2012. godine.
Istoričari teško mogu da provere kojim je rečima američka ministarka spoljnih poslova Rajs pet godina pre izbijanja rata u Siriji tražila Asadovo svrgavanje. Jer Bilderberški skupovi odvijaju se u tajnosti, a mediji ne pišu o njima, sasvim u skladu sa preporukama NATO-a medijskim kućama. Ni učesnicima nije dozvoljeno da posle skupa iznose pojedinosti o identitetima sudeonika skupa. Učesnici, doduše, posle održanog skupa dobijaju protokol, ali ti protokoli su, kao prvo, za razliku od protokola UN, nedostupni istoričarima, a kao drugo, nisu protokoli u kojima je zabeleženo ko je šta rekao, već su sažeci razgovora u kojima nikada nijedna izjava nije pripisana nekoj određenoj osobi, nego je uvek navedena samo zemlja iz koje ona potiče.
I penzionisani američki general Vesli Klark, koji je kao vrhovni komandant savezničkih snaga za Evropu (SACEUR) predvodio vojsku NATO-a prilikom protivzakonitog napada na Srbiju 1999. godine, potvrdio je da neokonzervativne struje iz Bušove administracije nisu želele da sruše samo Huseina u Iraku već i Asada u Siriji. To mu je još u maju 1991. u Pentagonu ispričao izričito neokonzervativni Paul Volfovic. „Iz Zalivskog rata smo naučili da svoju vojsku možemo upotrebiti u tom regionu – Bliskom istoku – a da nas pritom Sovjeti neće zaustaviti“, navodno je rekao Volfovic. „Imamo sada otprilike pet ili deset godina vremena da se razračunamo sa tim starim sovjetskim režimima – Sirijom, Irakom i Iranom – pre nego što se obrazuje sledeća supersila koja će pred nas postaviti neke nove izazove.“
I Britanci su želeli da svrgnu Asada, razotkrio je bivši francuski ministar spoljnih poslova Rolan Dima. „Bio sam u Engleskoj dve godine pre nego što je izbio rat u Siriji“, priseća se Dima 2009. „Razgovarao sam sa britanskim službenicima na visokim položajima i poverili su mi da pripremaju nešto u Siriji“, ispričao je Dima. „Velika Britanija pripremala je pobunjenike kako bi ih upotrebila za invaziju na Siriju. Pitali su me da li sam još uvek ministar spoljnih poslova i želim li da učestvujem.“
I Francuzi su hteli da svrgnu Asada, samo što nisu bili složni u vezi sa ovim pitanjem. Nikola Gale, Sarkozijev savetnik za Srednji istok, navodno je proleća 2011. godine na tajnoj sednici Francuskog ministarstva spoljnih poslova u Parizu rekao: „Bašar el Asad mora da bude svrgnut i biće svrgnut.“ Tome se navodno usprotivio Erik Ševalje, francuski ambasador u Damasku, i objasnio da, u skladu sa saznanjima koja je sakupio u Siriji, „Asadov režim neće pasti i da je Asad snažan“. Međutim, Gale se nije obazirao na to. „Prestanite da pričate takve besmislice. Ne bi trebalo da se držimo činjenica, već moramo da gledamo dalje od svog nosa“, navodno je Gale odgovorio Ševaljeu.
Rat za naftovode i gasovode zalivskih monarhija Katara i Saudijske Arabije
Da bi sprovele smenu vlade, četiri zemlje NATO-a – SAD, Velika Britanija, Francuska i Turska – morale su da imaju saveznike na licu mesta, a to su bile sunitske zalivske monarhije Katar i Saudijska Arabija. I one su htele da svrgnu Asada, samo što su za to imale druge razloge. Kao što je to uglavnom slučaj kada je reč o Bliskom istoku, i ovog puta su sirovine nafta i gas bile u središtu pažnje.
Za razliku od susedne zemlje Iraka, Sirija ne raspolaže velikim rezervama nafte i gasa. Sirija je pre izbijanja rata raspolagala sa 400.000 barela nafte dnevno i pet milijardi kubnih metara gasa godišnje. To su pozamašne brojke, ali u poređenju sa Saudijskom Arabijom, Iranom i Katarom, sirijsku količinu nafte i gasa moramo smatrati skromnom. Ipak, ja smatram da je protivzakonit napad na Siriju i te kako imao veze i sa naftom i sa gasom, zato što je Sirija izuzetno važna zemlja kada je reč o postavljanju naftovoda i gasovoda, to jest transporta tih sirovina, a tu činjenicu su izuzetno retko pominjali mediji zemalja NATO-a. Onaj ko kontroliše vladu u Damasku može da kontroliše i dopremanje nafte i gasa preko sirijskih naftovoda i gasovoda u Evropu.
Suecka kriza dokazuje važnost Sirije kao tranzitne zemlje za naftu i gas. Kao što je ranije već izloženo, Francuska, Velika Britanija i Izrael su 1956. godine protivzakonito napale Egipat, a kao odgovor na to egipatski predsednik Naser blokirao je Suecki kanal. Kao zaobilaznu rutu mogli su da upotrebe veliki naftovod koji je pripadao koncernu Iračka naftna kompanija (Iraq Petroleum Company – IPC), koji prenosi naftu iz iračkog Kirkuka preko Sirije do libijskog Tripolija, luke na Sredozemnom moru. Nekoliko stanica sa pumpama omogućavaju transport nafte kroz pustinju, a najviša tačka koju mora da prebrodi na putu kroz taj naftovod nalazi se na devetsto metara nadmorske visine. Međutim, Naser je osujetio ovu mogućnost time što je 1956. sirijskim inženjerima naložio da izvrše sabotažu pumpi tog naftovoda. Nakon toga transport nafte kroz Siriju bio je onemogućen.
Godine 2009, dve godine pre izbijanja rata, vođeni su pregovori u vezi sa sirijskim naftovodima i gasovodima. Vladar Katara šeik Hamad el Tani doleteo je u tursko letovalište Bodrum, gde je tamošnjem premijeru i potonjem predsedniku Redžepu Erdoganu objasnio da bi Katar želeo da sagradi gasovod koji bi od Katara, preko Saudijske Arabije, Jordana i Sirije, vodio do Turske. „Veoma smo zainteresovani za gasovod od Katara do Turske kojim bismo mogli da raspolažemo“, rekao je El Tani. Turčin Erdogan bio je oduševljen ovim predlogom i nadao se da će tako još povećati moć Turske. Evropska unija previše zavisi od ruske nafte. „Naftovod koji se proteže od Katara do Turske pomogao bi da se ova teškoća jednom zauvek razreši“, smatrao je Erdogan.
Turska i Katar morali su da savladaju samo jednu prepreku: za planiran gasovod bio im je neophodan pristanak Sirije, međutim, Asad je to odbio. „Godine 2009. Asad je odbio da potpiše sporazum koji je predložio Katar, sporazum koji je predviđao izgradnju gasovoda od Katara, preko Saudijske Arabije, Jordana, Sirije, pa sve do Turske kako bi bilo omogućeno zaobilaženje Rusije u snabdevanju evropskog tržišta“, izveštavao je britanski istraživački novinar Nafiz Ahmed. „Asad je svoje odbijanje obrazložio zaštitom interesa svog ruskog saveznika koji je najveći snabdevač Evrope gasom.“
Asadova odluka nije bila posve neočekivana. Jer Sirija je već godinama saveznik Rusije, u Moskvi kupuje oružje, a Rusi u Latakiji i Tartusu imaju svoje vojne baze. Zato Sirija nije bila spremna da podrži Katar u preplavljivanju Evrope gasom, već se opredelila da stane iza interesa Putina i Gazproma. Ta odluka nije naljutila samo vladara Katara El Tanija i turskog premijera Erdogana već i saudijskog princa Bandara bin Sultana, budući da je i on podržavao projekat koji je Katar želeo da sprovede u delo jer bi to oslabilo njegovog večnog neprijatelja Iran.
I u ovom slučaju nafta i gas za lokalno stanovništvo nisu postali blagoslov, već prokletstvo. „Mislim da su Saudijska Arabija i Turska dve najveće pretnje svetskom miru“, smatra Amerikanac Dik Blek, republikanski senator u Virdžiniji. „Saudijska Arabija svojom vahabitskom doktrinom širi terorizam po celom svetu. A ne Iran ili Sirija ili bilo koja druga zemlja.“ To je veoma opasno, upozorio je Blek, jer Saudijci i Turci snabdevaju oružjem džihadiste kako bi svrgnuli Asada. „Turska svesrdno pomaže ratnicima Islamske države i Frontu al Nusra koji je tesno povezan sa Al Kaidom… Sve to se dešava iz Turske, uz odobravanje samog političkog vrha.“
Sirijska vlada prozrela je dvostruku igru Katara, Saudijske Arabije i Turske i zato je godinu dana nakon što je izbio rat, u julu 2012. potpisala sa Iranom ugovor o građenju naftovoda. Ugovor je potvrđivao da će u budućnosti na sirijskoj teritoriji biti izgrađen gasovod koji će iz Irana, preko Iraka i Sirije dopremati gas u Evropu. Ova Asadova odluka bila je čist šamar sunitskim zemljama Saudijskoj Arabiji i Kataru. Jer ako ne uspeju da svrgnu Asada i ako njegov gasovod ikada bude izgrađen, Iran će postati još moćnija zalivska država, a na evropskom tržištu, umesto katarskog, prodavaće se iranski gas.
Javnosti nedovoljno poznato nalazište gasa koje je jedan od važnih uzroka potpirivanja rata u Siriji i koje izrabljuju i Iran i Katar, nalazi se u Persijskom zalivu i obuhvata površinu od 10.000 kvadratnih kilometara. To je najveće nalazište gasa na svetu. Nalazište je podeljeno granicom: Katar svoj deo naziva Severno polje (North Field), a Iran svoj deo naziva Južni Pars (South Pars). Ove dve zemlje se takmiče koja će bolje i brže isprazniti to nalazište. Katar od 1996. tankerima izvozi tečni prirodni gas iz Severnog polja, ali to se odvija sporo, skupo je i zahtevno – gasovod bi omogućio lakše i brže izrabljivanje. Nacionalna iranska naftna kompanija (NIOC) koja je zadužena za izvore gasa u Južnom Parsu, veruje da će još tridesetak godina moći da koriste ovo nalazište dok se ne isprazni, dakle makar do 2040. godine.
Pri tome je reč o milijardama. U OPEK-ovom Godišnjem statističkom glasilu (OPEC – Annual Statistical Bulletin) piše da je Katar 2013. godine izvezao naftu u vrednosti od 60 milijardi dolara, Iran takođe u vrednosti od 60 milijardi, a Saudijska Arabija čak u vrednosti od 320 milijardi dolara. Borba za gasovode i naftovode i potencijalnu zaradu koja bi tako mogla da bude ostvarena jeste stvarnost. Veoma su važna pitanja gde se nalaze naftovodi i gasovodi i čije će se sirovine naći na tržištu. Zarad ovako velikih interesa dozvoljeno je i ubijanje. Rat u Siriji je u suštini ekonomski rat i vodi se zbog gasovodnih trasa i izvoza gasa u Evropu koji bi obezbedio astronomsku zaradu.
Saudijski princ Bandar bin Sultan bio je tako gnevan zbog Asadove odluke da sirijsku teritoriju stavi na raspolaganje Iranu da je u avgustu 2013. godine otputovao u Moskvu i pokušao da nagovori Ruse da dozvole Asadovo svrgavanje. Saudijci su obećali da, uprkos planiranom svrgavanju Asada, Katar neće izgraditi naftovod u Siriji, pa samim tim neće moći ni povoljno da ponudi gas evropskom tržištu. Međutim, Putin nije poverovao obećanju Saudijaca i rekao je da će Rusija i u ovim teškim vremenima prijateljski podržati Siriju.
Početak rata u Siriji u Dari u martu 2011. godine
U prethodnom poglavlju videli smo da su američka tajna služba CIA i britanska tajna služba MI-6 za vreme takozvanog „Arapskog proleća“ povredili suverenitet Libije, da su ojačale i podržale pobunjeničku vojsku i da su ciljano potpirivale naboje između neprijateljskih frakcija u toj zemlji. U Siriji se dogodilo nešto slično. Ovde je grad Dara na jugu Sirije blizu jordanske granice odigrao presudnu ulogu jer je upravo u njemu započeo rat.
Sirijska vojska je 11. marta 2011. u Dari zaustavila kamion koji je stigao iz Iraka i prevozio tovar „oružja i eksploziva, kao i uređaje za noćno osmatranje“. Novinska agencija sirijske vlade SANA, objasnila je da je oružje bilo namenjeno „sprovođenju akcija u Siriji koje bi ugrozile unutrašnju bezbednost zemlje, a cilj im je širenje nasilja i haosa“. Dok je taj kamion zaustavljen, mnogi drugi stigli su do svojih odredišta, budući da Sirijci nisu bili u stanju da nadziru celu granicu ka Iraku i Jordanu.
Istog meseca započele su demonstracije. „Obodreni ’Arapskim prolećem’, nisu samo pripadnici zapostavljenog sunitskog donjeg staleža zahtevali slobodu, demokratiju i socijalnu pravdu“, napisao je nemački novinar Jirgen Todenhefer. Ti zahtevi bili su sasvim punovažni, a većina je protestovala miroljubivo. Teškoću su predstavljali napadi na policijske stanice. Baš kao u Libiji, kao da slede jasno propisan scenario, usledili su napadi na sirijske bezbednosne snage. Sirijski predsednik pokušao je da umiri sukob. „Međutim, postoje sile koje ne žele nikakvo umirivanje“, rekao je Todenhefer. U zemlju su stigli oružje i novac, „a glavni pokrovitelj, baš kao i u Libiji, bila je mala zemlja Katar.“
Indijski ambasador Šri V. P. Haran, koji je od 2009. do 2012. godine službovao u Siriji, potvrđuje da je rat potpiren iz inostranstva. „Mnogi problemi u Siriji su inostranog porekla, potiču iz izvora koji su pokušali da se otarase tog režima sa kojim nije lako ostvariti saradnju“, rekao je Haran. „Od februara, kada su u Bahreinu započeli protesti, nekoliko nevladinih organizacija trudilo se da organizuje proteste i u Damasku“, priseća se indijski ambasador, „međutim, jedva da je učestvovalo dvadeset-trideset ljudi“. Nije postojala većina koja je želela da svrgne Asada. U martu je nekoliko mladih uhapšeno u Dari jer je po zidovima ispisivalo grafite sa pozivom: „Narod želi da smakne Asada“. Nakon toga došlo je do demonstracija, a u gradovima Dari i Latakiji postalo je prilično haotično, dok je u Alepu sve bilo mirno. Stoga su „autobusima odvozili ljude za Alep“, a ti ljudi su potom „palili šta su stigli po ulicama i ponovo se vraćali odakle su došli. Novinari su posle toga izveštavali o tome i prenosili da se narod u Alepu pobunio“, ispričao je indijski ambasador. Mediji, pre svega katarski televizijski program Al Džazira, dodatno su raspirivali opštu netrpeljivost i nemire.
Južnosirijski grad Dara prvi je destabilizovan. Na Fejsbuku i drugim društvenim medijima 15. mart proglašen je „Danom gneva“ i tada su se u Dari odigrale prve velike demonstracije. Te demonstracije nastavile su se 18. marta. Na to su državni organi moći odgovorili upotrebom vodenih topova i suzavca i pritom su ubili prva dva demonstranta.
Trećeg dana protesta u Dari, 20. marta, demonstranti su tražili oslobađanje mladića koji su po zidovima pisali grafite sa pozivom na smenu vlade. „Kako bi smanjila naboje, vlada je – što je za nju bilo nesvakidašnja odluka – ponudila da pusti uhapšene mladiće“, glasio je izveštaj u listu Izrael nešenel njuz (Israel National News), „ali ubijeno je sedam policajaca i zapaljeni su i opljačkani glavno sedište partije Baas i zgrada suda.“ Time je dodatno potpirena spirala nasilja. Fejsbuk stranica pod nazivom „Sirijska revolucija 2011.“ pozivala je narod na pobunu protiv predsednika Asada i tražila je okončanje korupcije i tlačenja.
Kada dođe do paljenja vladinih zgrada i ubijanja policajaca, svakako se ne može reći da je reč o miroljubivim demonstracijama, već o pokušaju izazivanja haosa uz pomoć agenata provokatora. Naoružani muškarci umešali su se među demonstrante i pucali su na policajce i civile. „Od samog početka sam na protestima među tim demonstrantima viđao naoružane ljude… oni su prvi pucali na policiju“, ispričao je svedok, jezuitski sveštenik Frans van der Lugt, australijskom politikologu Timu Andersonu. „Uglavnom je nasilje bezbednosnih snaga usledilo kao odgovor na nemilosrdno nasilje naoružanih pobunjenika.“ Anderson je napisao izvrsnu knjigu koja se bavi ovom temom i u njoj s pravom govori o „prljavom ratu protiv Sirije“ jer su tu miroljubive i opravdane demonstracije zloupotrebljene kako bi se započeo rat.
Saudijska Arabija je upotrebila agente provokatore i isporučila je oružje u džamiju Omari u Dari, džamiju koja je islamistima služila kao skladište oružja. U razdoblju između marta i avgusta 2011. sve više naoružanih salafita, pripadnika Muslimanske braće i Al Kaide, prelazilo je granicu iz Iraka ka Siriji. Ti džihadisti hteli su da svrgnu sekularni „nevernički“ Asadov režim i uspostave „Božju državu“. Među džihadistima nalazili su se i „snajperisti koji su, što je bilo veoma neobično, pucali i na demonstrante i na snage bezbednosti“, izveštavao je Todenhefer. „Oni su žestoko potpirili opštu netrpeljivost. Uglavnom ni po kome nije sporno da su učestvovali ti agenti provokatori. Sporno je samo u čije su ime izvršavali taj zadatak.“
Džihadisti su namerno dozvolili da se rasplamsa nasilje jer su želeli Asadov pad. Dok su sahranjivali pobijene policajce i vojnike, snajperisti su pucali sa krovova na okupljene ožalošćene. „Nekoliko izveštaja, a i video-snimaka, pokazuju snajperiste na krovovima koji su za vreme sahrana ubijenih pucali na gomilu i policajce“, saznao je Australijanac Anderson. Al Džazira, katarska televizijska stanica, pokušala je da zbuni javnost izjavom da je „nejasno ko je na koga pucao“. Istovremeno je u Saudijskoj Arabiji islamista i salafista Adnan el Arur pozivao na „sveti rat“ protiv liberalnih alavitskih muslimana: „Tako mi Alaha, samlećemo tela (alavita) i njihovo meso bacićemo psima.“ Džihadisti su sasvim otvoreno izjavili da teže uspostavljanju kalifata i da Siriju žele etnički da „očiste“: „Hrišćane u Bejrut, alavite u grob“, glasio je njihov borbeni poklič. Nasilje je postajalo sve izraženije dok na kraju 11. jula 2011 – unutarsirijski nemiri trajali su četiri meseca – američka ministarka spoljnih poslova Hilari Klinton nije izjavila da je sirijski predsednik Asad izgubio legitimitet i da „nije nužan za preživljavanje“ Sirije. Ne drži datu reč i uprkos sve većim protestima ne želi da sprovede reforme. Time je Klintonova sasvim otvoreno zatražila smenjivanje vlade.
Kada izbijanje rata u Siriji uporedimo sa izbijanjem rata u Libiji i pučem u Ukrajini, upadljivo je to što su sva tri rata koja je vodio NATO započela tajnim ratnim dejstvima. Nije bila reč o otvorenom napadu tenkovima i vojnicima kao kada je, na primer, 1990. godine Sadam Husein napao Kuvajt ili kada je Džordž Buš stariji 1989. napao Panamu i ceo svet odmah mogao da vidi ko je napadač. Naprotiv, ovde su uvek na delu tajne operacije koje podržavaju razbuktavanje sukoba, dok oni koji vuku konce, ostaju u pozadini. Savet bezbednosti UN i stanovništvo zemalja NATO-a teško mogu da prozru takve sukobe, tim pre što zemlje koje učestvuju u tajnim operacijama poriču svaki dodir sa zemljom u kojoj se vodi rat i pritom dobro sakrivaju svoje tragove.
Džihadisti kao kopnena vojska NATO-a
Pošto nisu želele da pošalju svoje uniformisane vojnike, članice NATO-a i zalivske monarhije oslonile su se na radikalne islamiste iz raznih zemalja kao svoju kopnenu vojsku koja će svrgnuti Asada. Na prvi pogled tvrdnja da su članice NATO-a obučavale džihadiste i snabdele ih oružjem, hrišćanima u Evropi i SAD nije lako svarljiva. Jer sve zemlje NATO-a – izuzev Turske i Albanije – hrišćanske su zemlje. Zašto bi hrišćani podržavali militantne muslimanske teroriste? Mnogi ljudi sve do danas ne mogu to da prihvate. Međutim, istorijski podaci pokazuju da se upravo to dogodilo, a cilj je bio svrgavanje Asada. NATO je u Siriji potpirio sukob između šiita i sunita, kaže analitičar CIA Filip Žiraldi, „a hrišćani će biti samleveni.“
Rat u Siriji zapravo je novo izdanje saradnje Amerikanaca i CIA sa džihadistima, upravo onako kako se već odigralo i osamdesetih godina u Avganistanu i devedesetih godina u Bosni. „Salafiti, Muslimanska braća i Al Kaida u Iraku (AQI) (tadašnji naziv potonje Islamske države), glavne su oružane sile koje predvode napad u Siriji“, pisalo je u jednom izveštaju Odbrambene obaveštajne agencije DIA u avgustu 2012. i s pravom je ukazano na činjenicu da te oružane sile teže uspostavljanju kalifata. „Zapad, zalivske države i Turska podržavaju opoziciju, dok Rusija, Kina i Iran podržavaju Asadov režim.“
Naravno, mediji članica NATO-a u Evropi i Severnoj Americi ne mogu čitaocima otvoreno i iskreno da saopšte da NATO sarađuje sa džihadistima kako bi svrgnuo Asada. To bi običan narod i te kako potreslo, tim pre što NATO neprestano naglašava kako je važna borba sa militantnim islamistima. Međutim, još je važnija smena režima, džihadiste samo upotrebljavaju zarad ostvarenja cilja – sasvim u skladu sa starom vojnom taktikom: „Neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj“. U medijima koji su prijateljski nastrojeni prema NATO-u – u Špiglu, Zidojče cajtungu, Frankfurteru algemajne cajtungu i Noje cirher cajtungu – nikada se ne pominju džihadisti, već je uvek upotrebljena reč „pobunjenici“ (Rebell). To nas nesvesno podseća na film Buntovnik bez razloga (Rebel Without a Cause) u kojem se Džejms Din kao buntovnik bori za ljubav i priznanje. Psiholozi znaju da reč „pobunjenik“ bolje zvuči u našim glavama nego „džihadista“ ili čak „islamski terorista“, kako sirijska vlada naziva džihadiste. Sasvim isključeno je da se u medijima NATO-a pojavi vest poput: „NATO i zalivske monarhije sarađuju sa islamskim teroristima kako bi svrgnuli Asada“. Tako nešto nemoguće je pročitati u mejnstrim medijima.
„U Beloj kući još uvek tvrde da postoje umereni pobunjenici. To je sumanuto“, objasnio je američki novinar Sejmur Herš u maju 2016. godine. „I dalje naoružavamo ljude za koje još uvek mislimo da nisu islamisti.“ Američka borba protiv Asada jača džihadiste. „Sa stanovišta strategije borbe protiv terorizma, to što radimo potpuno je bezumno“, mišljenje je nezavisnog analitičara Herša. I članica Američkog kongresa Tulsi Gabard sa Havaja, upozorila je na programu CNN da su se SAD udružile sa pogrešnim ljudima i sada, htele – ne htele, veslaju u istom čamcu. „SAD i CIA pokušavaju da svrgnu Asadovu vladu“, rekla je Gabardova u oktobru 2015. godine. „SAD i CIA bi trebalo da okončaju ovaj protivzakonit i kontraproduktivan rat protiv Asadove sirijske vlade i usredsrede se na borbu protiv… islamističko-ekstremističkih grupa.“ Svrgavanje Asada i borba protiv Islamske države su protivrečni, pronicljivo je ustanovila Gabardova, i rekla da je važno usredsrediti se na borbu protiv Islamske države jer će u suprotnom „progon verskih manjina i hrišćana u Siriji postati još strašniji, a naš neprijatelj još mnogo moćniji.“
Malopre citiran izveštaj DIA „pokazuje da je američka vlada, najkasnije u avgustu 2012. godine, bila upoznata sa stvarnom ekstremističkom prirodom pobune u Siriji i njenim verovatnim ishodom“, a svakako i sa stvaranjem terorističke milicije Islamske države, rekao je Čarls Šobridž, koji je u britanskoj tajnoj službi bio zadužen za odbranu od terorizma. „Međutim, smatrali su to korisnim za američku spoljnu politiku. To takođe ukazuje na činjenicu da postoji višegodišnje nastojanje da se pomoću podaničkih medija sasvim svesno obmane Zapadna javnost time što će im sirijski pobunjenici biti predstavljeni kao umereni ljudi“, smatra Šobridž. Ali to nikada nije bilo istina. Borbu protiv Asada su od samog početka predvodili džihadisti iz Al Kaide, koji su kasnije postali ID.
Stručnjaci za terorizam kao što je Šobridž, smatraju da je saradnja NATO-a i džihadista opasna, i sasvim su u pravu. Muslimanska braća, Front al Nusra, Al Kaida i Islamska država u Iraku i Siriji (ISIS) – ponekad i Islamska država u Iraku i Levantu (IDIL) koju nazivaju i DAEŠ – sve su to militantni džihadisti. Bore se protiv Asada za uspostavljanje kalifata. SAD su svojom ratnom propagandom zbunile narod, više niko ne zna sa kojim grupama sarađuju, a protiv kojih se bore. I takozvana Slobodna sirijska vojska (FSA), koja se uglavnom sastoji od sunitskih vojnika koji su dezertirali iz Sirijske vojske, takođe je oruđe za svrgavanje Asada. Nakon što bi bande Al Kaide, Al Nusre ili ISIS-a osvojile neku teritoriju, davale bi hrišćanima obično nekoliko dana da pobegnu, a one koji nisu pobegli jednostavno bi iskasapile. Ni prema šiitima nisu imali ni trunku trpeljivosti. ID je na područjima koje je osvojila rušila šiitske džamije i obezglavljivala „nevernike“ koji nisu bili spremni da prime sunitski islam. Razumljivo je što te fanatične džihadiste nazivaju „teroristička milicija“.
„Dok čitaš sadržaj tog tajnog dokumenta, ne možeš a da se ne zapanjiš“, rekao je Jirgen Todenhefer, kada je pomenut dokument DIA 2015. godine izašao u javnost. Jer tada je postalo jasno da članice NATO-a sarađuju sa džihadistima kako bi svrgnuli Asada. Ključni odlomak moramo pročitati dva puta pre nego što uspemo da poverujemo u ono što smo upravo pročitali: „Salafiti, Muslimanska braća i Al Kaida u Iraku (AQI) (tadašnji naziv potonje Islamske države) glavne su oružane sile koje predvode napade u Siriji“, piše u ovom dokumentu sasvim jasno i time potvrđuje da „Zapad, zalivske države i Turska“ sarađuju sa ovim grupama kako bi svrgnuli Asada. „Dobitnik Nobelove nagrade za mir kumuje terorizmu! Zapad na strani međunarodnog terorizma! Kao svestan pomagač međunarodnog terorizma!“, kritikovao je Todenhefer. Međutim, mediji NATO-a samo su pustili da taj dokument potone u vrtlogu ratnog meteža. jedino alternativni mediji, kao što su Hintergrund i KenFM, izveštavali su o tome svoje čitaoce i gledaoce.
Direktor američke vojne obaveštajne službe DIA general Majkl Flin potvrdio je novinaru Mehdiju Hasanu da je taj izveštaj verodostojan. „Da, video sam taj dokument DIA iz avgusta 2012“, rekao je Flin. Novinar Mehdi Hasan je zatim postavio pitanje zašto SAD sarađuju sa radikalnim džihadistima. „Bila je to svesna odluka vlade“, odgovorio je Flin. „Stvarno morate da pitate američkog predsednika šta to radi, jer sve to prilično zbunjuje.“ General Flin je ovim odgovorom ukazao na suštinu. Zaista zbunjuje činjenica da NATO sarađuje sa Al Kaidom. Ta saradnja postaje razumljiva tek nakon što shvatimo da je krajnji cilj smena vlade, i tek kada to uvidimo, sve u vezi sa ratom u Siriji postaje jasno. Oliver Stoun, čuveni američki reditelj, scenarista i producent, koji se u svojim filmovima Vod, Džon F. Kenedi i Nikson iznova i iznova kritički bavio američkom istorijom, kritikovao je i ovu američku dvostruku igru. „Time destabilizujemo ceo region, stvaramo haos“, izjavio je Stoun. „A onda optužujemo ISIS za haos koji smo sami izazvali.“
U SAD postoje ozbiljna neslaganja u vezi sa ratom u Siriji. General Majkl Flin i drugi oficiri visokih činova u SAD ne žele da Asada zamene fundamentalisti. Smatraju pogrešnim to što članice NATO-a podržavaju radikalne islamističke grupe kao što su ID i Al Nusra. „Američka javnost bi pobesnela kada bi imala uvid u informacije tajnih službi koje iz dana u dan najobazrivije iznosimo na svetlost dana“, rekao je Flin istraživačkom novinaru Sejmuru Heršu. „Bili smo upućeni u dugoročnu strategiju i planove napada ID i razgovarali smo i o činjenici da je Turska namerno okretala glavu dok je Islamska država u Siriji postajala sve moćnija.“ Međutim, odgovarajući izveštaji DIA su u Obaminoj administraciji naišli na „ogroman otpor“. „Imao sam osećaj da niko nije želeo da čuje istinu“, rekao je Flin, koji je morao da podnese ostavku. Pukovnik Patrik Lang, koji je deset godina radio za DIA, objasnio je da je Flin „navukao na sebe gnev Bele kuće jer je želeo da obelodani istinu o Siriji… odbijao je da drži jezik za zubima.“
Istorijska istraživanja zavise od informacija zasnovanih na insajderskom znanju ukoliko žele da se probiju kroz šipražje laži i nasilja kojim je obavijen rat u Siriji.
Oružje iz rata u Libiji u rukama džihadista
Danas živimo u eri informacija. Podaci kruže svetom mnogo brže nego što je to bilo ikada ranije, pa zato i zemlje koje vode ratove sve teže uspevaju da sakriju svoje tajne. „NATO je već tajno učestvovao u ratu u Siriji“, izjavio je dobro obavešten bivši analitičar CIA Filip Žiraldi, još u decembru 2011. godine. „Neobeleženi avioni NATO-a sleću na turske aerodrome u blizini sirijske granice i isporučuju oružje iz arsenala ubijenog libijskog predsednika Muamera Gadafija.“ Oružje zaplenjeno za vreme protivzakonitog napadačkog rata koji je NATO sproveo u Libiji prosleđeno je dalje u Siriju, gde su naoružavani džihadisti. Sve to odvijalo se u tajnosti. U novinama u Berlinu, Bernu i Beču nije bilo moguće pročitati bilo šta o tome, a ni u večernjim vestima nije bilo nikakvog pojašnjavanja raznih povezanosti.
Rat u Siriji bio je protivzakonit napadački rat koji su vodili NATO i zalivske monarhije. Međutim, u zemljama NATO-a u Evropi i Severnoj Americi većina ljudi pogrešno je verovala da je reč o građanskom ratu u kojem se diktator bori protiv svog naroda i da NATO ni na koji način ne učestvuje u njemu. Žiraldi je vrlo rano razotkrio presudnu ulogu koju igra NATO, ali to nije privuklo veliku pažnju. „Francuske i britanske specijalne jedinice obučavaju sirijske pobunjenike tamo na licu mesta“, rekao je Žiraldi, „CIA i američke specijalne jedinice snabdevaju pobunjenike obaveštajnim podacima kako bi mogli da izbegnu moćne jedinice sirijske vojske.“
Leta 2012. godine, kada je već 4.800 Asadovih vojnika poginulo u borbi protiv džihadista, najzad je i Špigel počeo da izveštava o tajnoj ulozi NATO-a, ali je i dalje, u skladu sa jezičkim odredbama propagande kojom se služi NATO, džihadiste nazivao „borci za slobodu“ ili „pobunjenici“. „Neprestano su iskrsavale glasine da strane specijalne jedinice, baš kao u Libiji, i u Siriji obučavaju borce za slobodu. Međutim, još uvek ne postoje pouzdani izvori“, pisalo je u ovom nemačkom nedeljniku. Samo što su u ovom slučaju postojali dokazi da i Britanci i Amerikanci učestvuju u ratu u Siriji. Amerikanci, pisalo je u nedeljniku Špigel, daju savete Saudijskoj Arabiji i Kataru u vezi sa tim „koje pobunjeničke vojne grupe treba podržati isporukama oružja, a koje ne.“
SAD podržavaju sve grupe koje žele da svrgnu Asada, pri čemu su u javnosti uvek isticale da sarađuju samo sa „umerenim pobunjenicima“, dakle, sa onim „dobrim“. U avgustu 2012. godine američki predsednik Obama javno je izjavio da je odobrio da CIA tajno pruža podršku sirijskim pobunjenicima. Istog meseca je trominutni film prikazao kako teroristi u nekom školskom dvorištu u Alepu nemilosrdno pogubljuju zarobljene pristalice sirijskog predsednika Bašara el Asada. Za vreme tog rata u opticaju se našlo još mnogo podjednako strašnih video-snimaka. Nemilosrdnost džihadista bila je više nego očevidna.
Međutim, samo nekoliko medija kritikovalo je „neobznanjeni rat koji su Zapad i zalivske diktature vodile protiv Sirije“, a jedan od njih bio je dnevni list Junge velt. „Mešanje u unutrašnje poslove suverene države predstavlja kršenje međunarodnog prava, a to se odnosi i na potpirivanje oružane pobune i na naoružavanje i obuku pobunjenika“, dakle, potpuno je protivzakonito. Nije prihvatljivo ni to što se takvo postupanje zajednice zemalja koje zastupaju vrednosti Zapada predstavlja kao nešto „na šta on (Zapad) ima prirodno i zakonsko pravo“. I teolog Ojgen Dreverman, jedan od pokretača nemačkog mirovnog pokreta, oštro je osudio takvu saradnju sa džihadistima. „Prvo uzgajaju svoje krvoločne pse, obučavaju ih, dresiraju, a kada ovi počnu da ujedaju ili nisu dovoljno poslušni, moraju da ih istrebe u ratu protiv terorizma“, smatra Dreverman. „Da li to zaista i dalje treba da prolazi kao nekakva mudrost američke vlade i strategija kojom se rukovodi NATO?“
Nemački stručnjaci, čak i oni koji su znali da je u suštini reč o napadu koji izvodi NATO sa ciljem smenjivanja vlade, predstavljali su rat u Siriji lažno kao religijski sukob i time stvorili dodatnu pometnju. Volfgang Išinger, predsedavajući na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, tvrdio je na radiju Dojčlandfunk (Deutschlandfunk) da je sukob u Siriji prvenstveno religijski motivisan i da je pobuna protiv Asada „šiitsko-sunitski verski rat“. Pritom nije pomenuo da je NATO pružao pomoć džihadistima. Predsednik Asad je, naravno, situaciju procenio sasvim drugačije. „Ko su teroristi? Ko je Islamska država? Ko je Front al Nusra? Jednostavno je, to su ekstremistički proizvodi Zapada“, rekao je Asad u razgovoru sa Raša tudej. „Baš kao i Al Kaida, koja je u Avganistanu služila u borbi sa Sovjetskim Savezom.“
Saradnja NATO-a sa džihadistima samo je postepeno izbijala na površinu. Leta 2012. nedeljnik Špigel izveštavao je o tome kako su bivši pripadnici britanske specijalne jedinice SAS u Iraku pored sirijske granice obučavali džihadiste, a zatim su ih slali na ratište u Siriju. „Prilikom obuke ograničavamo se na taktiku, tehnike i akciju“, rekao je jedan bivši pripadnik SAS-a. Ako Asadove protivnike „možemo da naučimo kako da se zaštite, pucaju i izbegnu snajperski metak, nadamo se da će im to pomoći“. Špigel pritom nije svojim čitaocima skrenuo pažnju na činjenicu da je zabranjeno podržavati pobunjenike i militantne bande u drugim zemljama kako bi se tako potpirio haos. Međunarodni krivični sud u Hagu zločin agresije ubraja među najteže zločine koji uopšte postoje.
Definicija zločina agresije je „da neka država upotrebljava oružanu silu protiv suvereniteta, teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti neke druge države“. Ujedinjene nacije su tom definicijom obuhvatile i tajno ratovanje i u tom smislu čin agresije je „kada jedna država pošalje naoružane bande, grupe, paravojsku ili plaćenike ili ako oni deluju u njeno ime, ako takve grupe oružanom silom deluju protiv druge države“. A upravo to se dogodilo Siriji. Članice NATO-a – SAD, Velika Britanija, Francuska i Turska su, zajedno sa Saudijskom Arabijom i Katarom, u odnosu na Siriju počinile zločin agresije i pritom su naoružavale i obučavale džihadiste.
Turska je, kao što je razotkrio BBC, u pograničnim oblastima sa Sirijom obučavala Asadove protivnike. Tvaiba Kanafani otišla je iz Kanade u Siriju i tamo se pridružila Slobodnoj sirijskoj vojsci (FSA). U Turskoj postoje tajni kampovi za specijalnu vojnu obuku. Tamo turska vojska obučava pobunjenike, pripadnike FSA. „Turci nam zaista mnogo pomažu“, rekla je Kanafani. „U tim kampovima su mnogi prošli kroz obuku. Obuka je veoma profesionalna. Dozvoljeno je spavanje samo četiri časa dnevno. Moraš da planinariš i naučiš da barataš oružjem. Bio je to žestok posao.“
I Rojters je od leta 2012. izveštavao o saradnji Turske i zalivskih monarhija sa džihadistima, koje je, doduše, u skladu sa terminologijom koju je zadao NATO, nazivao „pobunjenicima“. „Turska, Saudijska Arabija i Katar sirijske pobunjenike snabdevaju oružjem, tvrde insajderi iz zalivskih država“, izveštava Rojters. U južnoturskom gradu Adani, u blizini vazduhoplovne baze NATO-a Indžirlik, Asadovi protivnici imali su tajnu bazu. „U toj bazi Turci su vodili glavnu reč“, tvrdila je „jedna osoba koja je upućena u događaje“ u katarskoj prestonici Dohi. I američka tajna služba CIA takođe je uticajna i prisutna u toj bazi. U martu 2013. Njujork tajms je potvrdio u ozbiljnom članku da je oružje iz Katara i Saudijske Arabije stizalo u Tursku i Jordan i odatle otpremano dalje za Siriju. Time je potvrđeno da je rat u Siriji „potpirivan spolja“, tvrdi stručna savetnica za Bliski istok Karin Lojkefeld.
Nasilje proizvodi nasilje. U svojoj borbi protiv džihadista Asad je dobijao podršku od Irana i šiitskog Hezbolaha i tako se rat dodatno proširio. I sirijski Kurdi borili su se za svoje živote i svoju državu i sarađivali su sa Kurdima iz Turske i Iraka. Kurdska milicija, takozvane Jedinice narodne odbrane (Yekineyen Parastina Gel – YPG) bore se protiv ID i osvojile su nekoliko oblasti duž sirijsko-turske granice, što je, opet, rasrdilo Turke, budući da Turska želi da spreči osnivanje nove države „Kurdistan“. Turski vojnici su u više navrata ulazili u oružane okršaje sa Jedinicama narodne odbrane, i Turska je pripadnike te pobunjeničke grupe proglasila „teroristima“.
Zamislite da je Sirija 2011. godine u Meksiku u blizini američke granice postavljala tajne vojne kampove i tamo zajedno sa Meksikancima obučavala bande koje se bave preprodajom narkotika i od njih pravila pobunjenike, nakon čega bi ti pobunjenici prelazili granicu sa SAD kako bi u Los Anđelesu i Vašingtonu ubijali američke vojnike i policajce i pritom još zapalili nekoliko vladinih zgrada. Bilo bi sasvim prirodno kada bi SAD pred Savetom bezbednosti UN takve postupke proglasile agresijom, a te borce teroristima. A u Siriji su upravo to Sjedinjene Države uradile zajedno sa Britancima, Turcima, Francuskom, Saudijskom Arabijom i Katarom. To je bilo protivzakonito i pogrešno i u celom regionu je izazvalo haos.
Džihadisti osnivaju kalifat u junu 2014. godine
Protivzakoniti ratovi koje je NATO vodio u Avganistanu, Iraku, Libiji i Siriji, nestabilnost, beznađe i haos doveli su do snažnog jačanja islamizma. Proglašavanje kalifata u delovima Sirije i Iraka u junu 2014. godine za džihadiste je značilo da su „odjednom postigli ono što je u njihovoj ideologiji predstavljalo dalek cilj za koji se činilo da će ga ostvariti tek u nekoj nesagledivoj budućnosti“, mišljenje je Arnolda Hotingera, švajcarskog stručnjaka za Bliski istok. U tom, zasad jedinom kalifatu na svetu, živi oko šest miliona ljudi. A budući da kalifat ima priliku da se služi sirovinama iz sirijskih i iračkih naftnih rezervi i da te sirovine potom preko Turske prodaje celom svetskom tržištu i pored toga od svog stanovništva da cedi novac od poreza, pljački i ucena, Islamska država u Siriji uspeva da finansira samu sebe. I borci Islamske države su prilično dobro plaćeni, „u svakom slučaju dobijaju više nego što su u svojim zavičajnim državama mogli da zarade kao povremeni najamni radnici ili nezaposleni“, tvrdi Hotinger.
Saradnja članica NATO-a sa islamistima veoma je opasna. Jer islamizam je radikalna, netrpeljiva i nasilna podgrupa islama. Niko ne bi smeo da poistoveti islamizam sa islamom. Islam je zasnovan na etičkim principima, reč je o miroljubivoj i tolerantnoj religiji sa više od jedne milijarde vernika iz najrazličitijih zemalja. Sasvim je pogrešno smatrati da su svi muslimani nasilni ili netrpeljivi, jer to jednostavno nije istina. Podjednako pogrešno bilo bi i kada bismo sve hrišćane, Jevreje ili hinduiste smatrali netolerantnim nasilnicima, budući da i ove veroispovesti u suštini propovedaju etičke principe i miroljubiv suživot sa drugima. Sasvim je jasno da i u hrišćanstvu postoje nasilne podgrupe kao što je, na primer, Kjukluks klan, ali kao što oni nisu predstavnici hrišćanstva, tako ni teroristička milicija Islamske države nije predstavnik islama.
Džihadisti i teroristička milicija Islamske države služe se svetim spisima islama kao u samoposluzi, uzimaju samo one delove koji im odgovaraju kako bi opravdali nasilje i pravo na moć. „Ideologija islamizma u svim njenim varijantama služi se isečcima iz prostranog mora islamskih religijskih spisa… a potom ih ponovo sklapa onako kako joj odgovara da bi mogli da posluže kao stubovi te ideološke tvorevine“, objašnjava orijentalista Hotinger. Kalifat na severozapadu Iraka i na istoku Sirije predvodi Abu Bakr el Bagdadi kao „kalif Ibrahim – zapovednik vernika“. Bagdadi je irački džihadista koji je odgovoran za mnoge ratne zločine. On i njegove pristalice Islamsku državu opisuju kao državu u kojoj vlada šerijat. „Budući da se šerijat zasniva na ogromnom korpusu nesistematizovanih pravnih preporuka, koje možemo nazvati i Božjim pravom, jasno je da u tom korpusu postoji mogućnost izbora pravnih odredaba kojima islamisti podupiru svoju ideologiju, baš kao što to čine i načinom na koji tumače Kuran i hadise“, kaže Hotinger. Islamisti „mogu da izvuku iz konteksta svaki odlomak koji se uklapa u njihove ideje i pritom zanemare sve ostalo“. Islamisti nisu tolerantni i bore se protiv svih koji ne prihvataju njihove ideje. U Islamskoj državi se bogohuljenje i homoseksualnost kažnjavaju smrću, isto kao i u Saudijskoj Arabiji. Pijenje alkohola je zabranjeno. Krađa se, kao i u Saudijskoj Arabiji, kažnjava odsecanjem ruke.
Islamizam je u islamskom svetu nastao „pod pritiskom Zapadnih nadmoćnih sila“, objašnjava Hotinger. U mnogim muslimanskim državama privilegovan i često korumpiran gornji stalež koji je dobijao podršku Zapada, potpuno je zanemario interese i potrebe donjeg staleža. U tom muslimanskom donjem staležu, koji se sastoji od miliona ljudi iz različitih zemalja, islamisti regrutuju svoje pristalice time što im nude oslonac i identitet. „Ideologije pronalaze svoje pristalice među ljudima i grupama koji svoje životne okolnosti smatraju nepravednim i beznadežnim“, kaže Hotinger, koji je proveo mnogo vremena u muslimanskim državama. „Ideologija im pruža osećaj pripadnosti i nadu da će uspeti da se snađu u okolnostima u kojima preovladava beznađe.“
Islamizam je ideologija, misaona konstrukcija. Pentagon smatra da ideologiju kao što je islamizam, može upotrebiti kao korisno oruđe za rušenje vlada, a da će ga kasnije uništiti nosačima aviona i dronovima. Međutim, to je ogromna zabluda i samo pokazuje nadmenost imperije. Jer ratna dejstva skoro u svim slučajevima vode do povećanja broja beznadežnih ljudi. U zemljama koje je bombardovao NATO – Avganistanu, Iraku, Libiji i Siriji – muslimanski fundamentalizam nije ublažen ili otklonjen, već postaje sve snažniji. „Dugotrajan rat u Avganistanu pretvorio se u stalan kamp za obuku u kojem su brojni islamistički ratnici stekli praktično iskustvo u korišćenju oružja i eksploziva“, navodi Arnold Hotinger. Međutim, tek protivzakoniti napadački ratovi članica NATO-a Sjedinjenih Država i Velike Britanije sa Irakom iz 2003. godine, pomogli su džihadistima da postanu ono što su danas. „Pružanje otpora Americi u sunitskim delovima Iraka dovelo je do novog razvoja sprege između oficira tajne službe, drugih otpuštenih oficira dotadašnje iračke vojske i islamističkih ideologa“, sasvim ispravno zaključuje Hotinger. „Neki od njih upoznali su se u američkom zatvoru u okviru Kampa Buka.“ Poražena vojska Sadama Huseina uskrsla je u vidu Islamske države. „Saradnja sa oficirima, bezbednjacima i obaveštajcima koje su nakon diktatorovog svrgavanja Amerikanci otpustili iz službe, obogatila je islamske džihadiste važnim tehnikama kojima su se obaveštajci služili nekoliko decenija dok su radili za Sadama.“
Nauka koja se bavi istraživanjem mira neprestano naglašava da nasilje uvek proizvodi još više nasilja. Napadom na Irak 2003. godine napravljeno je žarište iz kojeg se 2011. razbuktao požar. „Islamska država je, reći ću to sasvim nedvosmisleno i jasno, „made in USA“ (napravljena u Americi). Baš kao što su i Al Kaidu stvorili Amerikanci“, kaže Mihael Liders, pametan stručnjak za Bliski istok. „Zato što SAD ne razumeju da vojne intervencije… stvaraju haos. Rezultat su radikalne grupacije kao što je Islamska država.“ I Ulrih Tilgner, nemački stručnjak za Bliski istok, potvrđuje: „Bivši Sadamovi oficiri odgovorni su za naoružavanje i perfidnu terorističku strategiju Islamske države… Islamska država je uskrsnuće Sadamovog Iraka.“ Bio sam 2013. zajedno sa Ulrihom Tilgnerom, Arnoldom Hotingerom, Erihom Gizlingom i drugim stručnjacima za Bliski istok u Kataru, išli smo u posetu Al Džaziri i pokušali da izvan ratne teritorije steknemo neku sliku o ratu u Siriji.
Napad hemijskim otrovom izvršen u Guti 21. avgusta 2013. godine
Godine 2013. postalo je jasno kako opasni mogu da budu džihadisti. U alepskom predgrađu Kan el Asalu, 19. marta 2013. izvršen je napad u kojem je upotrebljeno hemijsko oružje. U istom trenu u medijima je počela da kruži tvrdnja da je sirijska vlada predsednika Asada odgovorna za taj napad. Međutim, to nije tačno. „Imamo izjave svedoka – lekara, izbeglica u susednim zemljama i bolničkih saradnika – da je korišćeno hemijsko oružje, ali da to nije delo vlade, već opozicije“, izjavila je Švajcarkinja Karla del Ponte, bivša tužiteljka Međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji. I švajcarski lekar Franko Kavali potvrdio je: „Za jedini slučaj u Siriji za koji se sa izvesnošću zna da je upotrebljeno hemijsko oružje, sasvim izvesno odgovornost snose džihadisti.“
Pobunjenici su očevidno u okviru napada pod lažnom zastavom taj ratni zločin pokušali da pripišu vladi kako bi ocrnili Asada. Međutim, taj pokušaj im nije uspeo. „Za prvi hemijski napad u Kan el Asalu u blizini Alepa u kojem je dvadeset devetoro ljudi izgubilo živote, odgovorni su džihadisti među pobunjenicima“, potvrdio je i dobro obavešten Ginter Majer, predsednik Centra za istraživanje arapskog sveta (ZEFAW) pri Univerzitetu Johanes Gutenberg u Majncu.
Savet bezbednosti UN prihvatio se tog slučaja i odlučio je da pošalje stručnjake u Siriju kako bi tamo istražili napad otrovnim gasom. Inspektori koji za Ujedinjene nacije istražuju napade hemijskim oružjem, stigli su 19. avgusta 2013. u Gutu, koja se nalazi u blizini Damaska gde je izvršen drugi, još mnogo strašniji napad otrovnim gasom koji je usmrtio između trista i hiljadu i po ljudi. Američka imperija odmah je Asada optužila za taj zločin. „Spremni smo da izvršimo udar kad god poželimo“, izjavio je predsednik Obama na televiziji. „Kakvu to poruku šaljemo ako dozvolimo da neki diktator nekažnjeno gasom ubije stotine dece?“ I kancelarka Angela Merkel je izjavila da je Asad verovatno odgovoran za taj hemijski napad. Nakon toga su sve novine u Nemačkoj i Švajcarskoj počele da pozivaju na rat protiv Sirije. Naslov u listu Cajt glasio je: „Zapad nimalo ne sumnja u Asadovu krivicu“. A švajcarski tabloid Blik (Blick) postavio je pitanje: „Hoće li Obama sada napasti Siriju?“
Mediji su javnu preneraženost usmerili ka Asadu. Činjenicu da je NATO sarađivao sa džihadistima ni ovog puta niko nije pomenuo. „Asadova vlada je ubila gasom više od hiljadu ljudi“, tvrdio je ozbiljnog izraza lica američki predsednik Obama na televiziji. „Znamo da je odgovoran Asadov režim… I zato sam posle pažljivih savetovanja odlučio da je u interesu Sjedinjenih Država da na Asadovu upotrebu hemijskog oružja odgovorimo usmerenim vojnim udarcem.“ Načelnik Generalštaba Denis Mekdona tvrdio je u listu Njujork tajms: „Niko od svih onih sa kojima sam razgovarao ne sumnja u podatke tajnih službi koje su napad sarinom dovele u vezu sa Asadovim režimom“.
Po zakonskim odredbama kojima se rukovodi Međunarodni krivični sud u Hagu, primena otrovnih gasova je sasvim jasno opisana kao ratni zločin. Ratni zločini su definisani kao „teški prestupi“ protiv zakona i običaja koji se primenjuju u slučajevima međunarodnih oružanih sukoba, naime „namerni napadi na civilno stanovništvo“ i „primena otrova i otrovnog oružja“. Krivični sud sasvim jasno i svaki čin agresije smatra teškim zločinom. Predsednik Obama je pokušao da zbuni stanovništvo tvrdnjom da je američko bombardovanje Sirije, dakle zločin agresije, opravdano jer je Asad upotrebom bojnih otrova počinio ratni zločin. Ova argumentacija nije dobra. Kada se na jedan zločin odgovori još jednim zločinom, na kraju nije počinjeno manje, nego više zločina.
Rusi su drugačije procenili okolnosti. Napadački rat koji su Sjedinjene Države htele da započnu protiv Sirije protivreči zakonima ustanovljenim međunarodnim pravom, upozorio je ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov. Zapadne zemlje nemaju nikakve dokaze za to da je sirijska vlada izvela napade hemijskim oružjem. Kada bi takvi dokazi postojali, trebalo bi ih predočiti Savetu bezbednosti UN u Njujorku. I Ban Ki Mun, generalni sekretar UN, upozorio je Sjedinjene Države da ne smeju same da donose takve odluke. Zahtevao je od Vašingtona da zatraži od Ujedinjenih nacija da istraže napad otrovnim gasom. Obama je odlučio da odustane od napada jer je ruski predsednik Putin ubedio sirijskog predsednika Asada da zaustavi program proizvodnje hemijskog oružja i dozvoli da postojeći arsenal tog oružja bude uništen pod međunarodnim nadzorom – tako SAD više nisu imale uverljiv razlog da napadnu Siriju.
Ujedinjene nacije su 15. septembra 2013. obelodanile svoj prvi izveštaj o napadu gasom, u čijem sastavljanju je, između ostalih, učestvovao i Ake Selstrom, koji je potvrdio da je prilikom napada u Guti 21. avgusta upotrebljeno hemijsko oružje. „Taj rezultat nas je veoma uznemirio“, napisali su pisci izveštaja. Ovaj stručan izveštaj nije se bavio nagađanjima u vezi sa tim ko je odgovoran za taj napad. Komisija je 12. decembra 2013. godine predstavila drugi zaključni izveštaj koji je potvrđivao da je 19. marta 2013. i u Kan el Asalu upotrebljeno hemijsko oružje, ali ni ovog puta nije bilo pomena ko je odgovoran za taj napad.
Istraživački novinar Sejmur Herš potom je postavio ključno pitanje: „Čiji sarin?“, i ukazao na to da se iza napada kriju džihadisti. Još u maju 2013. godine „CIA je izvestila Obaminu administraciju da Al Nusra koristi sarin, a i dostavila je još nekoliko potresnih izveštaja o drugoj sunitskoj grupi koja učestvuje u ratu u Siriji, naime o Al Kaidi u Iraku (AQI), koja takođe zna kako se proizvodi sarin“, razotkrio je Herš. Bile su to šokantne vesti. „Jer je Al Nusra grupacija poznata po tome što je izvršila nebrojene suicidne bombaške napade protiv hrišćana i nesunitskih muslimana“ u Siriji. Al Nusra želi da svrgne Asada u Siriji i uvede šerijat. Dejvid Šed iz američke vojne obaveštajne službe DIA u junu 2013. je obavešten „da Al Nusra ima mogućnost da nabavi i upotrebi sarin“, a izraelska tajna služba je čak uspela da nabavi i uzorak tog sarina, saznao je Herš.
Međutim, administracija predsednika Obame „zanemarila je sve podatke koje je dobila o Al Nusri i njenim mogućnostima da upotrebi sarin i nastavila je sa tvrdnjama da samo Asadov režim raspolaže hemijskim oružjem“, objašnjava Herš. To je bio opak Obamin trik kojim je želeo da opravda napad na Siriju. I američka ambasadorka u UN Samanta Pauer sudelovala je u ovoj opasnoj igri kada je u septembru 2013. izjavila: „Važno je razumeti da samo Asadova vlada raspolaže sarinom i da nismo dobili ni najmanji ukaz na to da i opozicija poseduje sarin.“
„Kada se odigrao napad, trebalo je osumnjičiti i Al Nusru, ali Obamina administracija selektivno je procenjivala informacije dobijene od tajnih službi kako bi opravdala napad na Asada“, glasio je Heršov zaključak. „Postupak posebnog izdvajanja i odabira informacija dobijenih od obaveštajnih službi ličio je na postupak sproveden zarad opravdavanja rata u Iraku.“ Analiza hrabrog novinara Herša omogućila nam je da jasnije sagledamo ponore rata u Siriji. Međutim, Vašington post i Njujorker odbili su da objave njegovu priču, bila im je previše vrela, pa je Herš zato svoje članke morao da objavi u književnom časopisu London rivju of buks (London Review of Books).
Hrabri poslanici Turske skupštine poslužili su se rezultatima Heršovog istraživačkog rada, nastavili su sa istraživanjem slučaja upotrebe otrovnog gasa i saznali da dokumenti i sakupljena građa državnog istražnog postupka sprovedenog u Adani – postupka koji se bavi napadom sarinom na jednog trgovca – potvrđuju da su teroristi koristili taj gas. „Imamo snimke telefonskih razgovora koji pokazuju da je ISIS iz Turske dobio sirovine neophodne za proizvodnju gasa sarina“, otkrio je turski poslanik Eren Erdem u oktobru 2015. godine. Ako je Erdem u pravu, to znači da Turska – a samim tim i NATO – stoji iza ovog ratnog zločina. „Zapad se ponaša licemerno u vezi sa ovim slučajem“, rekao je Erdem. On je tvrdio i da Zapad ne želi da razreši ovaj teroristički napad hemijskim oružjem zato što i sam plovi u istom čamcu. Predsednik Erdogan nije želeo da dopusti širenje ovakvih izjava i zato je protiv ovog poslanika podigao optužnicu zbog veleizdaje. „Dobijam pretnje smrću“, rekao je Erdem. „Ali ja sam kao rodoljub protiv ovoga (napada otrovnim oružjem) jer to uništava dobar glas moje zemlje.“ On takođe tvrdi da ima dosije sa „svim pojedinostima u vezi sa tim kako je sarin proizvođen u Turskoj i isporučivan teroristima“.
Snimci odrubljivanja glava i američki napad 23. septembra 2014. godine
„Obamina administracija se nadala da će uz podršku takozvanih ’umerenih’ muslimanskih pobunjeničkih grupa uspeti da svrgne vladu Bašara el Asada i umesto nje postavi proameričku privremenu vladu, koja će sprečiti građenje gasovoda Iran–Irak–Sirija“, glasila je precizna analiza Australijanca Majka Vitnija leta 2014. godine. „Međutim, taj naum do sada nije urodio plodom, a verovatno ni u nekoj bližoj budućnosti neće uroditi plodom.“ I zato će verovatno jednom biti izgrađen gasovod od Irana do Sirije, a SAD, Saudijska Arabija i Katar će izgubiti rat u Siriji, smatrao je Vitni.
Međutim, imperija ne odustaje baš tako lako. Nakon što napad otrovnim gasom nije bio dovoljan povod za američki napad na Siriju, Vašington je izneo nov razlog, naime obezglavljivanje američkog novinara Džejmsa Folija. Isprva nije bilo jasno ko je snimio video. Foli je pritom nosio narandžast kombinezon kao zatvorenici iz Gvantanama. Jedan dželat sakriven crnom maskom, kojem je britanska štampa zbog njegovog londonskog naglaska dala nadimak „Džihad Džon“, prislonio je Foliju oštar nož uz grlo. Sam čin se na snimku nije video, već samo obezglavljeno Folijevo telo. CNN je tu priču preuzeo i objavio je sa šokantnim naslovom: „ISIS odrubio glavu Amerikancu“. Tajne službe bi trebalo da provere da li je snimak stvaran, tvrdio je CNN.
Još jedan snimak pojavio se 2. septembra 2014. i na njemu ISIS obezglavljuje Stivena Sotlofa, još jednog američkog novinara. Forenzičari američkog Nacionalnog instituta za forenziku medija pri Denverskom univerzitetu objasnili su da ubistva Folija i Sotlofa nisu autentična, ali da se to ne odnosi i na slike obezglavljenih leševa. „Zanimljivo je to što oba odrubljivanja glava prikazana na snimcima deluju namešteno“, rekao je Džef Smit sa Denverskog univerziteta. I istraživački novinar Vilijam Engdal, izjavio je da sumnja u njihovu autentičnost. Taj snimak je postavila Rita Kac iz sumnjive organizacije za praćenje međunarodnih terorističkih grupacija na internetu (Search for International Terrorist Entities – SITE). „Detalji koji su iskrsli u međuvremenu potvrđuju da je reč o krivotvorenim događajima koje su očevidno odigrali profesionalni glumci – sa ciljem da pridobiju javnost za američko bombardovanje Sirije i svrgavanje demokratski izabranog predsednika Bašara el Asada“, tvrdio je Engdal.
Ne mogu da procenim jesu li ti snimci pravi ili nisu. Sigurno je da je priča u vezi sa otrovnim gasom nepravedno pripisana Asadu i da bi zato i snimke sa odrubljivanjima glava trebalo podrobnije istražiti. Međutim, to se do danas nije dogodilo. Obama je iskoristio snimke sa obezglavljivanjima kako bi vazdušni rat protiv Iraka proširio i na Siriju. „Na varvarski način odrubili su glave dvojici američkih novinara“, objasnio je na televiziji predsednik Obama 11. septembra 2014. godine. Obama je podsetio na napade koji su se odigrali 11. septembra 2001. i pritom je upozorio: „ID u Iraku i Siriji predstavlja opasnost za celo čovečanstvo… ako im se ne suprotstavimo, teroristi će zapretiti celom regionu i Sjedinjenim Državama“, rekao je Obama. „Naš cilj je jasan, oslabićemo ID i potom je uništiti… biće nam potrebno izvesno vreme da istrebimo taj kancerogeni izdanak ID“, objasnio je Obama. Potom je sasvim otvoreno zatražio Asadovo svrgavanje: „U borbi protiv Islamske države ne možemo se osloniti na Asadov režim koji teroriše sopstveni narod. Taj režim je izgubio svoju punopravnost. Moramo da jačamo opoziciju kao protivtežu ID.“ Američki predsednik zaključio je govor ovim rečima: „Mi Amerikanci, prihvatamo svoju ulogu nacije koja je preuzela vodstvo. Od Evrope do Azije, od Afrike do Bliskog istoka, mi se zalažemo za slobodu, pravdu, dostojanstvo. Te vrednosti bile su naše vodilje još od vremena osnivanja naše zemlje… Neka Bog zaštiti Sjedinjene Države.“
Obama je objasnio da neće uključiti američke kopnene trupe, već će sarađivati sa lokalnom vojskom na licu mesta. Međutim, u vezi sa pitanjem ko su ti partneri na licu mesta, vladala je ogromna zbunjenost. Obamina veoma složena strategija predviđala je slabljenje ISIS-a i jačanje Slobodne sirijske vojske (FSA). Ni američki televizijski novinari nisu odmah shvatili o čemu je zapravo reč, budući da su FSA i ISIS, iako u sukobu, ipak i braća po oružju. „Pomalo sam zbunjen“, priznao je voditelj Čak Tod na televizijskoj stanici NBC. „Mislio sam da se Slobodna sirijska vojska bori protiv Asada, često rame uz rame sa ISIS-om?“ To njegova sagovornica Samanta Pauer nije mogla da porekne, ali ga je ipak uveravala: „FSA će biti u mnogo jačem položaju, tako će moći i da se bori protiv ISIS-a i da vrši pritisak na Asada.“
Rusija je bila sumnjičava. Ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov upozorio je da postoje razlozi za pretpostavku da američki vojni udari ne pogađaju samo teritorije kojima vlada ISIS već i one na kojima se nalazi Asadova sirijska vojska i da time žele da oslabe Asada, uprkos činjenici da se ta vojska takođe bori protiv terorističke milicije Islamske države. I iranski predsednik Hasan Rohani pobunio se nakon što je u Njujorku održan govor koji je opravdavao američke vojne namere, rekao je da je planiran američki napad na Siriju protivzakonit jer ne postoji mandat Saveta bezbednosti UN, kao i zato što sirijska vlada nije odobrila tu vojnu akciju.
Međutim, ovog puta američki napad na Siriju nije mogao da bude sprečen. Jedanaest godina posle napada na Irak, 23. septembra 2014, Amerika je započela bombardovanje Sirije, a svoj oružani napad obrazložila je borbom protiv terorizma. Međutim, pošto taj napad nije podržan mandatom UN, moramo napomenuti da je protivzakonit. Švajcarski mediji bili su oduševljeni. „Najzad: Obama zamahuje velikom toljagom“, glasio je udarni naslov članka u večernjem izdanju tabloida Blik. „Ove noći SAD su se zvanično umešale u rat u Siriji. Bombe i dronovi usmrtili su dvadeset nemilosrdnih terorista, pripadnika ISIS-a.“
Priča o eksplozivnoj buradi
Dok su vazdušni napadi u Siriji postajali sve žešći, u Zapadnim medijima kružila je optužba da je Asad bacao „eksplozivnu burad“ na civile. „Eksplozivna burad“ su jeftine bombe napravljene od metalne buradi ili drugih većih posuda napunjenih eksplozivom i komadićima metala, i mogu da ih bacaju i helikopteri i avioni koji ne pripadaju vojsci. Dok je sam bacao bombe na Siriju, Obama je 28. septembra 2015. godine pred Generalnom skupštinom UN tvrdio da Asad baca „eksplozivnu burad i tako vrši pokolj nevine dece“, pri čemu ni na koji način nije potkrepio svoje tvrdnje. Obama je time pokušao da povrati moralnu nadmoć u ovom propagandnom ratu, ali u tome nije bio posve uspešan. „Poznata mi je još jedna zemlja koja je upotrebljavala eksplozivnu burad: Sjedinjene Američke Države. U Vijetnamu smo sedam godina bacali eksplozivnu burad punjenu napalmom“, komentarisao je američki novinar Sejmur Herš.
„Hiljadostruko ponavljanje tvrdnje“ da Asad namerno bacanjem eksplozivne buradi ubija decu, „služi Zapadu kao obrazloženje za nužnost Asadovog svrgavanja“, objašnjava nemački istraživač mira Joahim Žijar. Skretanje pažnje na vazdušni rat bilo je veoma smelo, budući da je Vašington u gotovo svim ratovima koje je vodio višestruko koristio kasetne bombe i bombe sa osiromašenim uranijumom belim fosforom i ukupno je u prethodnih sedamdeset godina bacio više bombi na druge države nego bilo koja druga zemlja. Zato priča o eksplozivnoj buradi, istorijski posmatrano, nije nimalo uverljiva. A i mimo toga, mnogo podataka je krivotvoreno ili izvrnuto. Američka organizacija za zaštitu ljudskih prava Hjuman rajts voč (Human Rights Watch – HRW) 26. februara 2015. je preko Tvitera pustila u opticaj fotografiju nekog prilično razorenog grada uz tekst „Uprkos zabrani, Sirija baca eksplozivnu burad“. Međutim, tu istu fotografiju objavio je još 13. februara Njujork tajms i pritom se na njoj nalazio kurdski grad Kobani, koji je uništen „nakon napada islamističkih trupa i vazdušnih napada američkih koalicionih snaga“, razotkrio je Žijar. To je bilo veoma drsko: Amerikanci su bombardovali taj grad, a potom su kao dokaz Asadovih zločina pustili u opticaj sliku upravo tog grada. Direktor Hjuman rajts voča Kenet Rot 8. maja 2015. pustio je u opticaj još jednu sliku nekog razorenog grada kako bi skrenuo pažnju na to „u šta su Asadova eksplozivna burad pretvorila Alep“. Žijar je potom razotkrio da je slika snimljena godinu dana ranije i da je na njoj prikazana Gaza.
Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija bavi se problemom terorizma
Reč „terorista“ na prvi pogled nudi usmerenje i jasnoću u veoma složenom svetu: teroristi su zli ljudi koji drugima odrubljuju glave i opasani eksplozivom dižu sebe i druge u vazduh. Sasvim jasan i dobar opis slike neprijatelja. Međutim, stvarnost je mnogo složenija. Da li će nekog nasilnog mladića nazvati teroristom, džihadistom, pobunjenikom ili borcem za slobodu, zavisi od ugla posmatranja. Mudžahedine koje je naoružala CIA i koji su se osamdesetih godina prošlog veka borili u Avganistanu, u Zapadnim medijima nazivali su „borci za slobodu“ ili „pobunjenici“. Rusi su ih nazivali „saudijski teroristi“. Slično je bilo i sa ratom u Srbiji: borce OVK, koje je podržavao NATO, mediji članica NATO-a slavili su kao „borce za slobodu“, dok su ih u Srbiji nazivali „teroristima“. Budući da ih je Vašington finansirao i obučavao, ni u ratu u Nikaragvi američka vojska kontraše nikada nije nazivala teroristima, iako su i te kako to zaslužili. Drugim rečima: nasilje ima mnogo lica i zato od političkog stanovišta zavisi koga će proglasiti teroristom, a koga neće. Danas reč „terorista“ u suštini znači isto što i pojmovi „protivnik“ ili „neprijatelj“.
Sve ovo postaje još očevidnije kada proučimo rasprave vođene pred Savetom bezbednosti UN. Dok su na Siriju padale prve američke bombe 24. septembra 2014. godine, u Njujorku se okupio Savet bezbednosti kako bi se pozabavio problemom terorizma. Odnosi među zvanicama bili su vrlo nategnuti. U Ujedinjenim nacijama se obično sastaju ambasadori raznih zemalja. Ovog puta su to, doduše, bili državnici i ministri spoljnih poslova. Toj sednici prisustvovao je i predsednik Barak Obama sa svojim ministrom spoljnih poslova Kerijem i ambasadorkom Pauer. Iz Francuske i Velike Britanije doputovali su predsednik Fransoa Oland i Dejvid Kameron. Ruski zastupnik bio je ministar spoljnih poslova Lavrov. Cela sednica bila je posvećena terorizmu, pri čemu ni u jednom trenutku pojam „terorizam“ nije jasno definisan, tako da je svaki govornik mogao da ima drugačije razumevanje pitanja koga će u Siriji svrstati među „teroriste“, a koga u „umerenu opoziciju“. Svih petnaest zastupljenih zemalja jednoglasno je prihvatilo Rezoluciju 2175, koja sve zemlje u svetu obavezuje na borbu protiv terorizma.
Predsednik Obama govorio je prvi i objasnio je da su Al Kaida, Al Nusra i ISIS „terorističke organizacije koje ugrožavaju živote ljudi u Siriji i Iraku“, te je zato nužno boriti se protiv tih grupacija. Francuski predsednik Fransoa Oland, složio se sa tim i izrazio je svoju preneraženost zbog ubistava dvojice američkih novinara. I britanski premijer Kameron izjavio je da su ubistva američkih novinara varvarski činovi, „kao u srednjem veku“. I zato IDIL, Al Šabab, Boko haram i Al Kaidu moraju da poraze vojnim sredstvima. Međutim, kada uzmemo u obzir da su ove tri članice NATO-a potajno podržavale džihadiste i zajedno sa zalivskim monarhijama izazvale rat u Siriji 2011. godine, ovakve govore moramo smatrati čistim licemerjem.
Nakon što su SAD, Nigerija, Francuska i Velika Britanija obznanile svoje objave rata terorizmu, argentinska predsednica Kristina Kirhner mudro je opomenula sve da je važno o svemu dobro promisliti. „Okolnosti se neprestano usložnjavaju“, opisala je Kirhnerova spiralu nasilja i rekla da „još uvek postoje grupe koje su iz dana u dan sve nemilosrdnije“. Tim grupama neprestano dajemo različite nazive. Još pre godinu dana Asadove protivnike u Siriji nazivali smo „borci za slobodu“. „Sada smo saznali da se mnogi od tih boraca za slobodu bore u redovima ISIS-a. Ko je podržavao Asadove protivnike, naoružao ih i stao na njihovu stranu, dok ih je istovremeno predstavljao kao borce za slobodu?“ Kirhnerova je znala da su SAD, Velika Britanija, Turska, Saudijska Arabija i Katar naoružali i obučili Asadove protivnike, ali to nije htela da izgovori sasvim otvoreno jer su sve te zemlje prisustvovale sednici. Stoga je rekla: „Zato mislim da mnogo šta moramo još jednom podrobnije da osmotrimo. To bi, pre svega, trebalo da urade oni kojima na raspolaganju stoje mnogo bolje informacije nego predsednici Argentine“. Dodala je i da bi trebalo saznati ko je od tih terorističkih grupacija otkupljivao naftu, ko im je isporučivao oružje i obučavao ih. Osim toga, trebalo bi rešiti i sukob u Palestini, pošto on samo dodatno potpiruje napone na Bliskom istoku i vodi do radikalizacije muslimana, glasili su zahtevi Kirhnerove.
Ruski ministar spoljnih poslova Lavrov slično je obrazložio svoje mišljenje. Islamska država, Al Nusra i „druge terorističke grupacije“ postale su snažne jer su dobile „pomoć iz inostranstva“, rekao je Lavrov. Treba prestati sa ispoljavanjem takvog dvostrukog morala „koji teroriste deli na dobre i loše teroriste“. „Sada je važno da sve zemlje uvaže Rezoluciju Saveta bezbednosti koja zahteva obustavljanje svake vrste podrške teroristima, zabranu svakog oblika protivzakonite trgovine naftom… i zaustavljanje krijumčarenja oružja iz Libije“. Napad na Irak, bombardovanje Libije i „podrška ekstremističkim Asadovim protivnicima u Siriji, dodatno su pogoršali problem terorizma“, istakao je Lavrov i tražio rešavanje sukoba u Palestini, jer taj sukob olakšava teroristima dobijanje „moralne podrške i regrutovanje novih članova.“
Posle njega reč je dobio turski predsednik Redžep Erdogan. „Prvo bih želeo da zahvalim svom prijatelju Baraku zato što je omogućio ovaj razgovor na najvišem mogućem nivou“, tako je Erdogan započeo svoj govor. „Iako je sirijska vlada upotrebila silu protiv svog stanovništva, međunarodna zajednica nije preduzela ništa“, tvrdio je Erdogan. „To je dovelo do toga da se Al Kaida ponovo pojavi u Siriji i da je sada pod drugim nazivom Islamska država u Iraku i Levantu – IDIL (Islamic State in Iraq and the Levante – ISIL), postala još jača.“ Erdogan, naravno, nije pomenuo da su se Asadovi protivnici obučavali u tajnim kampovima u Turskoj i da su ih tamo snabdevali oružjem. „Turska se uvek trudila da spreči prolazak stranih boraca ka tom regionu“, uveravao je Erdogan dvolično. Rekao je da je Turska, na osnovu borbe protiv Kurda, veoma dobro upoznata sa problemom terorizma. „Turska je mnogo godina patila zbog terorizma, pritom je poginulo više hiljada dece“, tako je Erdogan opisivao borbu sa Kurdima, koje je paušalno nazvao „teroristima“. „Mi spadamo među one zemlje koje najbolje razumeju koliko patnji može da prouzrokuje terorizam.“
Turski predsednik Erdogan i katarski kralj El Tani su, kao što je gore navedeno, 2009. godine vodili pregovore o gasovodu, čije je građenje u Siriji predsednik Asad potom odbio. Sada su se ta dva čoveka ponovo srela u Savetu bezbednosti UN u Njujorku. „Katar je član međunarodnog saveza koji se bori protiv terorizma“, uveravao je El Tani licemerno. „Postoje terorističke vlade koje ubijaju svoje građane“, žalio se El Tani, misleći pritom na sirijsku vladu. „Ne možemo čekati da još više ljudi bude ubijeno“, opomenuo je šeik i pritom je sasvim izričito pozvao prisutne da sruše Asada.
Svako ko prouči govore održane pred Savetom bezbednosti brzo će uvideti da svaka zemlja zastupa drugačije gledište kada je reč o problemu terorizma. Srpski ministar spoljnih poslova Ivica Dačić potvrdio je da borba protiv terorizma u svakom slučaju mora da se nastavi. Dačić je naglasio i da Srbija ima svoja iskustva sa terorizmom, ukazao je pritom na OVK i napad koji je izvršio NATO 1999. godine i istakao da su tada „borci iz inostranstva“ prodrli u Srbiju. „Krajem devedesetih na Kosovu, južnoj srpskoj pokrajini, ti ekstremisti iz inostranstva borili su se rame uz rame sa grupacijama koje su se zalagale za otcepljenje“, objasnio je Dačić. Zatim je pakistanski ministar spoljnih poslova Sartaj Aziz rekao da je njegova zemlja platila „visoku cenu“ u borbi protiv terorizma. „Više od 50.000 ljudi, među njima i veliki broj pripadnika bezbednosnih službi, postalo je žrtva terorizma“, rekao je Aziz. I alžirski ministar spoljnih poslova Ramtan Lamamra objasnio je da je njegova zemlja devedesetih godina stekla veliko iskustvo u borbi sa terorizmom i da će borba protiv terorizma još dugo trajati. I šiitski irački premijer Hajder el Abadi prisustvovao je ovoj sednici. „Na ulicama Bagdada svakog dana eksplodiraju automobilske bombe“ i ubijaju ljude, žalio se El Abadi. Sunitska teroristička milicija ISIS osvojila je delove Iraka i ubila je stotine Iračana. Teroristička milicija prodaje iračku naftu pomoću krijumčara i uz to ima svu podršku pristalica bivšeg sunitskog predsednika Sadama Huseina. „Ako želimo da se izborimo sa terorizmom širom sveta, moramo prvo da ga porazimo u Iraku“, zahtevao je El Abadi.
Pred kraj sednice, nakon što je Obama već otišao a dalje ga je zastupao ministar spoljnih poslova Keri, reč je dobio ambasador Bašar el Džafari, stalni zastupnik Sirije u Ujedinjenim nacijama. U Siriji deluju teroristi „koji biju bitke drugih zemalja“. Podrška teroristima je sredstvo tajnog ratnog dejstvovanja. Iako su predsednik Turske Erdogan i katarski šeik El Tani sedeli u istoj prostoriji, El Džafari se nije suzdržavao kada je objasnio da su Turska, Katar i Saudijska Arabija „glavni sponzori terorizma“. Izgovaranjem ove sasvim ispravne tvrdnje, značajno je podigao stepen napetosti u prostoriji. Rekao je da su u Siriji teroristi napali stanovništvo, vojsku, škole, bolnice, džamije, crkve, istorijske spomenike, fabrike i stambene zgrade i da su sirijskoj državi naneli ogromnu štetu. „Ti zločini ne bi mogli da se dogode da nije bilo podrške koju su teroristi dobili od nekoliko država članica ove međunarodne organizacije. Te zemlje štite teroriste u medijima, obučavaju ih i finansiraju.“ El Džafari je izneo i jasnu kritiku američkog napada na Siriju iako nijednom nije izričito pomenuo SAD: „Želimo da naglasimo da vojni napadi neće ostvariti svoj cilj, naime borbu protiv terorizma, ako ne budu sprovođeni u skladu sa međunarodnim pravom i u dogovoru sa zemljama pogođenim tim napadima.“ Svima je bilo jasno o čemu je govorio sirijski ambasador: napad SAD na Siriju bio je protivzakonit jer Vašington nije imao ni mandat Saveta bezbednosti ni saglasnost predsednika Asada.
Francuska započinje bombardovanje Sirije 27. septembra 2015.
Sirija je do kraja Drugog svetskog rata bila francuska kolonija. Pariz je od tada neprestano pokušavao da ponovo ojača svoj nekadašnji uticaj u tom regionu. Francuske vazduhoplovne snage započele su svoj napad 27. septembra 2015, godinu dana posle američkog napada – takođe bez mandata Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. „Francuske vazduhoplovne snage su prvi put bombardovale položaje terorističke milicije Islamske države u Siriji. Doduše, sporno je pitanje da li je to u skladu sa međunarodnim pravom“, izveštavala je nemačka televizija ARD. Sirijski narod mora da bude zaštićen i od islamista i „od pogubnog bombardovanja koje sprovodi Bašar el Asad“ – tako je Francuska obrazložila svoj ulazak u rat.
Naravno, francuski napad na Siriju bio je u potpunosti protivzakonit, i to je i u nemačkim vestima trebalo da bude jasno izgovoreno. Međutim, u medijima članica NATO-a postoji jasno pravilo da nije dozvoljeno kritikovati ratove u koje je umešan NATO. Bilo bi podjednako protivzakonito i da je u septembru 2015. godine Asad bombardovao Pariz. Povelja UN sasvim jasno kaže da nijedna zemlja ne sme da bombarduje drugu zemlju bez mandata Saveta bezbednosti. Ponašanje Francuske bilo je naročito štetno jer je „pre izbijanja građanskog rata u Siriji specijalnim vojnim operacijama stvorila okolnosti koje su u stvari i dovele do rasplamsavanja građanskog rata“, prisećao se nemački političar iz Hrišćansko-demokratske unije Vili Vimer. „Zajedno sa ostalim zemljama koje su učestvovale u ratu – SAD, Velikom Britanijom, Saudijskom Arabijom i Katarom, stvarali su okolnosti koje su predstavljale udarac na poznate slabe tačke u Siriji“. Francusko bombardovanje je protivzakonit čin protivan međunarodnom pravu, glasio je sasvim ispravno Vimerov zaključak. Francuska vlada nema nikakvo pravo „da napadne Siriju. Jedinu pravnu podlogu koja je mogla da postoji, Francuska je odbacila od samog početka: to je mandat Saveta bezbednosti UN.“
Rusija započinje bombardovanje Sirije 30. septembra 2015.
Zbog napada zemalja NATO-a – SAD i Francuske – na Siriju, i turske, saudijske i katarske podrške džihadistima, iz dana u dan rastao je pritisak na sirijskog predsednika Asada. Mnogi su očekivali da su napokon stvoreni uslovi za sprovođenje smene vlade u Damasku i da će Asad biti svrgnut. Međutim, Asad nije ni pomišljao da se preda. Nakon poziva Vladimira Putina, Asad je otputovao u Moskvu i zamolio Ruse za pomoć. Rusija je bila svedok napada Sjedinjenih Država i Velike Britanije 2003. godine na Irak i na kraju i vešanja Sadama Huseina. Bila je svedok i francuskog, britanskog i američkog napada na Libiju 2011. godine, a zatim i ubistva Muamera Gadafija i činjenice da je potom zakopan negde u pustinji. Pritom Ujedinjene nacije u svim ovim slučajevima nisu preduzele ništa kako bi zaštitile pogođene zemlje. To je Moskvu nagnalo da se vojno umeša u Siriji kako bi sprečila Asadovo svrgavanje.
Moskva je brzo reagovala. Svega tri dana posle francuskog napada, ruska vojska je 30. septembra 2015. započela bombardovanje Sirije. Budući da je zvanična sirijska vlada pozvala ruske borbene avione, nije bilo kršenja Povelje UN. Ne postoji zakon koji zabranjuje intervenciju neke države u građanskom ratu u slučaju da je to želja vlade pogođene države. „U takvim okolnostima ruska intervencija u Siriji ni na koji način ne krši međunarodno pravo“, rekla je pravnica Laura Fiser.
Za razliku od Amerikanaca i Francuza, Rusi su sve svoje akcije izveli u dogovoru sa Asadom i njegovom vladom. Ruske vazduhoplovne snage napale su zajedno sa zvaničnom sirijskom vojskom uporišta Islamske države i pobunjenika koje je podržavala Amerika. Američki avioni su istovremeno napadali ID, dok su sirijski Kurdi, koje su podržavali Amerikanci, ratovali u pograničnom pojasu između Turske i Sirije. Ovaj zamršen i složen rat u kojem je učestvovalo mnogo različitih strana, pretio je da preraste u sukob između Rusije i Amerike. „Ruski vazdušni napadi pogodili su pobunjenike koje je podržavala Amerika“, pisalo je u Njujork tajmsu. „Ruske krstareće rakete prolazile su kroz područja u kojima deluju i američki borbeni avioni.“ Okolnosti su zaista bile opasne. U ratu uvek mogu da se dogode neplanirani obrti. U novembru 2015. Turska je oborila ruski borbeni avion. Rusija se pobunila i objasnila da se avion nalazio iznad sirijske teritorije, dok je Turska tvrdila da su Rusi protivzakonito prodrli u turski vazdušni prostor.
Nakon toga porasla je napetost između Rusije i Turske. U martu 2016. ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov izjavio je da članica NATO-a Turska ne poštuje uputstva Sjedinjenih Država. „Sada SAD osećaju da se više ne mogu osloniti na to da će se ozbiljni problemi rešiti sami. Ne mogu više da kontrolišu čak ni one zemlje koje su bile njihovi dugoročni saveznici“, rekao je Lavrov. Rus je bio sasvim u pravu kada je ovo izjavio, jer dok su Sjedinjene Države podržavale Kurde u Siriji, Turska je u Siriji bombardovala iste te Kurde. Članice NATO-a se, dakle, nisu zalagale za isti cilj. „Višestruko smo Americi skretali pažnju na to da se time narušavaju svi naši sporazumi, naša rezolucija“, kritikovao je Lavrov. Očigledno je, dakle, da Vašington ne kontroliše Tursku, jer činjenica je da njihovi ciljevi nisu isti. Ankara nije želela da dozvoli jačanje Kurda i Federacije severna Sirija (tzv. Zapadni Kurdistan). „Na području Sirije postoje zapadne i istočne enklave, a Islamska država se nalazi između njih. I mada se Kurdi sa obe strane bore protiv ID, i uz našu pomoć i uz pomoć Sjedinjenih Država, Turci tvrde da je za njih neprihvatljivo da se te dve enklave ujedine, čak ni ako bi rezultat tog ujedinjavanja bio poražavanje Islamske države.“ Time je postalo jasno da je Erdoganu bilo važnije da spreči ujedinjenje Kurda na sirijskoj teritoriji, nego da porazi terorističku miliciju ID.
Nisu samo članice NATO-a bile na sukobljenim stranama u ratu u Siriji, ni sunitski pobunjenici nisu uspeli da iznedre i postave jedinstveno vodstvo. Američki stručnjak za Bliski istok Džošua Landis na osnovu toga je izveo zaključak da je Zapad u Siriji doživeo „spektakularan neuspeh“. Potezi Asada i Putina su bolje usaglašeni, precizniji su, te su stoga i delotvorniji. Rat u Siriji trajaće još godinu ili dve, glasila je Landisova prognoza u februaru 2016. godine. „Ako Rusi svojim vazduhoplovnim snagama uspeju da pomognu Asadu da izvojuje pobedu, kratkoročno će biti više izbeglica. Međutim, dugoročno posmatrano, to bi prekinulo građanski rat i razbilo bi i Islamsku državu i Al Nusru.“
Velika Britanija započinje bombardovanje Sirije 2. decembra 2015.
Kako su godine prolazile, rat u Siriji se sve više usložnjavao jer je sve više učesnika uvukao u spiralu nasilja. Članica NATO-a Kanada bacila je u aprilu 2015. godine prve bombe na Siriju, ali je brzo uvidela da time samo narušava međunarodno pravo. „Izgovor nije moguć: vazdušni napadi koje je izvela Kanada zasnivaju se na slaboj ili, u najmanju ruku, nedovoljno čvrstoj pravnoj podlozi“, kritikovao je pravnik Robert Lesperans. I Australija je 15. septembra bombardovala Siriju. Turska je 16. septembra započela bombardovanje Sirije. Sirija je, zajedno sa Poveljom UN, skliznula u haos.
Jasno je da Britanci, koji su, kao što je ranije izloženo, uz pomoć bivših pripadnika elitne jedinice SAS pred početak rata u tajnosti obučavali Asadove protivnike, nisu želeli da konačnu pobedu prepuste Asadu i Rusiji. Zato su se, posle duge faze povlačenja zakulisnih poteza, 2. decembra 2015. sasvim otvoreno umešali u rat i započeli bombardovanje Sirije. U Londonskoj skupštini je pre toga 397 poslanika glasalo za ulazak u rat, dok je 223 poslanika glasalo protiv ulaska. „Donji dom doneo je ispravnu odluku kako bi osigurao bezbednost Velike Britanije“, radovao se premijer Dejvid Kameron i pritom dodao da je taj napadački rat u službi borbe protiv terorizma.
U avgustu 2013. godine Britanski parlament nije izglasao ulazak u rat. Promena mišljenja usledila je tek posle velikog terorističkog napada. Teroristi su 13. novembra u Parizu u koncertnoj dvorani Bataklan i na drugim mestima ubili sto trideset ljudi. Većina atentatora bila je poreklom iz Francuske i Belgije. Ipak su francuski predsednik Oland i britanski premijer Kameron pažnju javnosti usmerili ka Siriji. U Francuskoj je proglašeno vanredno stanje. Bivši predsednik Nikola Sarkozi tražio je čak „totalni rat“ protiv islamista.
Takvo izražavanje – zahtevanje „totalnog rata“ – izazvalo je u istoričarima poput mene veliku zabrinutost, zato što je neko jednom već pitao: „Želite li totalni rat? Želite li ga, ako je potrebno totalniji i nemilosrdniji nego što danas uopšte možemo da zamislimo?“ To je 18. februara 1943. izgovorio Hitlerov ministar propagande Jozef Gebels u berlinskoj Palati sportova. Međutim, većina Francuza nije se sećala tog govora. Bili su šokirani, uplašeni, zbunjeni i besni. I zato im se činilo da je „totalni rat“ pametna ideja.
Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je 20. novembra 2015, nedelju dana posle terorističkih napada u Parizu, Rezolucijom 2249 jednoglasno osudio te terorističke napade. „Islamska država u Iraku i Levantu (IDIL) – poznata i pod imenom DAEŠ – za ceo svet predstavlja pretnju do sada neslućenih razmera, pretnju po mir i nacionalnu bezbednost“, zaključio je Savet bezbednosti. Odmah posle toga francuski ambasador u Ujedinjenim nacijama Fransoa Delatr objasnio je novinarima da pravo na kolektivnu samoodbranu predstavlja pravnu podlogu za rat koji Francuska vodi protiv Sirije. Međutim, to nije bilo tačno, zaključio je u oktobru 2015. profesor Filip Lagranž sa Univerziteta u Poatjeu. „Sve do sada Francuska je uvek postupala u skladu sa međunarodnim pravom kada je reč o opravdanosti primene sile“, rekao je Lagranž. „Da bi se bombardovala Sirija, neophodna je ili saglasnost zakonite vlade te zemlje ili rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. U našem slučaju ne postoji ni jedno ni drugo.“
Francuski list Le mond tvrdio je da je Rezolucija 2249 višeznačna. „Rezolucija 2249 ne pruža sasvim jasnu pravnu podlogu za upotrebu vojne sile u Siriji ili Iraku pošto u njoj nije nedvosmisleno ukazano na poglavlje VII Povelje Ujedinjenih nacija koje reguliše primenu sile“, sasvim ispravno je objasnio Le mond. „Međutim, formulacija koja ustanovljava da su ’sve nužne mere’ u borbi protiv Islamske države dozvoljene, ostavlja dovoljno prostora za tumačenje koje je u skladu sa postupcima francuskih diplomata“, tvrdio je taj list. Ali to nije tačno. Tačno je da u tački 5 Rezolucije 2249 koja sve države poziva na borbu protiv terorizma piše „preduzeti sve nužne mere“, međutim, to nije podložno višeznačnom tumačenju jer odmah potom sledi – „u skladu sa međunarodnim pravom, pogotovo sa pravom ustanovljenim u Povelji UN“.
Budući da je Francuska još od 27. septembra 2015. bombardovala Siriju, rasprava o pitanju da li Rezolucija 2249 izglasana 20. novembra 2015. pruža pravnu podlogu za bombardovanje prilično je hipotetična, čim uzmemo u obzir da rezolucija mora da prethodi primeni vojne sile kako bi za napad postojala pravna podloga. Dakle, članica NATO-a Francuska bombardovala je Siriju bez mandata Ujedinjenih nacija. To je protivzakonito. Predsednik Oland je odgovoran za tešku agresiju i morao bi, zajedno sa američkim predsednikom Obamom, da odgovara za svoje postupke pred Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu.
I Britanci su teroristički napad u Parizu iskoristili za svoj rat u Siriji. Premijer Kameron je 26. novembra 2015. u Donjem domu u Londonu sasvim izričito zastupao stanovište da Rezolucija 2249 dozvoljava bombardovanje Sirije. Rekao je da je ta Rezolucija jednoglasno prihvaćena i da potvrđuje da IDIL predstavlja opasnost za ceo svet. „Rezolucija poziva sve države, ponovo citiram, ’da preduzmu sve nužne mere’ kako bi sprečile sve činove terorizma“, rekao je Kameron u Skupštini pre glasanja. Zato sada moraju da sarađuju sa oko 70.000 pripadnika Slobodne sirijske vojske. I, dodao je: „Nećemo moći da porazimo IDIL ako odstupimo od namere da i Asad mora da bude svrgnut.“
Britanski premijer Kameron preoblikovao je Rezoluciju 2249 Ujedinjenih nacija u poziv na smenu režima, iako u Rezoluciji nije bilo ni reči o tome. Francuski i britanski napadi na Siriju bili su podjednako protivzakoniti kao američki i predstavljaju kršenje međunarodnog prava. Ove tri članice NATO-a još jednom su počinile zločin agresije. U Londonu je oko 4.000 ljudi protestovalo protiv napada na Siriju. Na plakatima i transparentima stajale su njihove poruke: „Don’t bomb Syria“ („Ne bombardujte Siriju“) i „Stop the war“ („Zaustavite rat“). NATO je još 2001. u Avganistanu, 2003. u Iraku i 2011. u Libiji dokazao da njegova politika bombardovanja nije urodila plodom. Međutim, britanska vlada nije poslušala demonstrante koji su se zalagali za mir.
Sirijski ambasador u UN Bašar el Džafari, koji u Zapadnim medijima gotovo nikada nije dolazio do reči, protestovao je 16. septembra 2015. pred Savetom bezbednosti UN i žalio se da ceo svet priča o borbi protiv terorizma, dok istovremeno u Siriji koristi teroriste za svrgavanje zakonite vlade. „Zašto samo teroriste u Siriji i Iraku nazivate ’nedržavne oružane snage’“, pitao je El Džafari. „Teroristu u Sjedinjenim Državama nazivaju terorista. Kada se u Francuskoj, Španiji, Belgiji ili Velikoj Britaniji pojavi neki terorista, svi ga nazivaju teroristom. Zašto ga ne nazivaju teroristom kada u Siriji čini zlodela? To su zataškavanja.“ Neprihvatljivo je da zemlje članice Ujedinjenih nacija koriste teroriste kao tajnu vojsku protiv Sirije. „Zaustavite mešanje Turske, Saudijske Arabije, Katara i Jordana. Zaustavite vojna obučavanja ’umerenih opozicionih terorista’“, rekao je El Džafari srdito. „Ako postoji zataškavanje onoga što su radili ISIS, Al Nusra… i druge terorističke bande u Siriji, zaključak je da postoje i zemlje koje te bande štite.“ A to ni na koji način nije u skladu sa Poveljom UN. El Džafari se „iskreno“ nada da će „sirijsku krizu razmatrati nezavisno od političke agende određenih zemalja koje se zalažu za vojne intervencije, zemalja koje su, između ostalog, i članice ovog Saveta bezbednosti“. „Patnje Sirijaca se povećavaju i umnožavaju. Dosta je bilo!“
Iznova i iznova se Savet bezbednosti UN bavio ratom u Siriji. I iznova i iznova je ambasador El Džafari pokušavao da rasvetli okolnosti. „Postoje dokazi za to da inostrano mešanje u unutrašnje poslove država vodi do njihovog razaranja, humanitarnih kriza i haosa i pretvara ih u fabrike ekstremista i terorista“, glasila je jasna i tačna analiza ovog Sirijca. „Upravo to se dogodilo kada su uništili Irak, Libiju i druge zemlje. Upravo to se dogodilo otkako su nam doveli ISIS, Al Nusru, Horasan i druge.“ Razaranje Sirije je rezultat spoljnog mešanja „čije razmere svako može da vidi, što uključuje i one koji su ga planirali.“
Nemačka se uključuje u rat u Siriji 4. decembra 2015. godine
Dok su druge članice NATO-a već uveliko bombardovale Siriju, Nemačka je još oklevala da se umeša u taj rat. Raspoloženje se promenilo tek posle terorističkog napada u Parizu. U raspravi koja je vođena u Bundestagu 4. decembra 2015, poslanik Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD) Rolf Micenih zalagao se za rat objašnjenjem: „Napadi na Pariz urezaće se u evropsko sećanje“ i zato sada moramo vojno da se suprotstavimo Islamskoj državi. Micenih je citirao Rezoluciju 2249 Saveta bezbednosti i objasnio da je u njoj zajednica zemalja pozvana da se „svim sredstvima bori“ protiv te pretnje i da je to „pravna poveznica sa Poveljom Ujedinjenih nacija“. Ova Micenihova izjava navodila je na izvođenje pogrešnog zaključka. Jer svako ko pročita Rezoluciju 2249 jasno će videti da ona Nemačkoj ne daje nikakvo pravo da vodi rat protiv Sirije. I Hrišćansko-demokratska unija Nemačke (CDU) takođe se zalagala za ulazak u rat u Siriji. Evropljani „moraju napokon da prihvate političku odgovornost za ovaj region, a to je i u interesu naše nacionalne bezbednosti“, zahtevao je poslanik Norbert Retgen, dok su mu skandirali pripadnici CDU-a i SPD-a.
Drugi poslanici nisu želeli da podrže rat. „Pre tačno tri nedelje u Parizu je 130 ljudi poginulo u varvarskom terorističkom napadu. Počinioci su bili skoro isključivo francuski i belgijski državljani, odrasli u divljim predgrađima Brisela i Pariza“, objasnila je Sara Vagenkneht iz Levice. „A vi sada predlažete da se borimo protiv Islamske države i pokušamo da je oslabimo time što ćemo takođe bombardovati i ubijati nevine ljude, žene i decu u Raki i drugim gradovima?“ Vagenknehtova je rekla da će glasati protiv primene vojne sile u Siriji, jer „rat sve samo pogoršava… i rat i bombardovanje takođe su terorizam.“ Kada su 2001. glasali da li da se u uključe u rat u Avganistanu, mnogi u Bundestagu su još mislili da se bitka protiv terorizma može dobiti ratovima, ali talibani u međuvremenu imaju veću podršku stanovništva nego ikada ranije. „Ceo taj rat bio je velik promašaj.“ U Libiji i Siriji ponovila se ista priča. „Pentagon je nedavno i sam priznao da je podržavao razne islamističke terorističke grupe i na početku čak i Islamsku državu – sa ciljem svrgavanja Asada“, dodala je dobro obaveštena poslanica. „To je tužna istina: prvenstveno je Zapad, a ponajviše Sjedinjene Države, tvorac čudovišta koje nam danas svima uliva strah u kosti. To je istina koju ne želite da čujete. To čudovište je proizvod naših ratova, ratova koje vodi Zapad širom sveta… U svim tim ratovima uvek su glavni ciljevi bili gas, nafta ili povećanje područja moći.“ Rat protiv Sirije nije podržan mandatom Ujedinjenih nacija, narušava međunarodno pravo i krši ustav. Trebalo bi obustaviti nemačke isporuke oružja Saudijskoj Arabiji i Turskoj, zaključila je Vagenknehtova.
Poslanici koalicije CDU/CSU i većina poslanika SPD-a glasali su za vojnu intervenciju u Siriji protiv Islamske države, dok su Levica i većina zelenih glasali protiv rata. I tako je, 4. decembra 2015, rezultat glasanja bio: 445 poslanika glasalo je za ulazak u rat u Siriji, 145 poslanika glasalo je protiv njega, a sedmoro se uzdržalo od glasanja. Baš kao i kada je bila reč o ratu protiv Srbije 1999. godine ili o ratu protiv Avganistana 2001. godine, niko nije pitao nemački narod. Posmatrano sa stanovišta istoričara, neobično je kako se Nemačka posle dugačkog razdoblja bez ratova za prilično kratko vreme pretvorila u zemlju koja učestvuje u vojnim intervencijama u tuđim zemljama.
Vili Vimer, bivši državni sekretar u Ministarstvu odbrane, dugogodišnji političar CDU-a i bivši vicepredsednik OEBS-a, oštro je osudio politiku koju vodi kancelarka Angela Merkel iz stranke CDU. Slanje vojske u rat u Siriji je pogrešno. U razgovoru sa berlinskim novinarom Kenom Jebsenom, Vimer je opomenuo: „Saveznu vladu ne zanima ni šta piše u njenom ustavu u vezi sa zabranom vođenja napadačkih ratova, niti je zanima Povelja Ujedinjenih nacija, a ni zakon o monopolu na upotrebu sile. Danas moramo poći od toga da je jedini cilj akcija naše vojske u Siriji gaženje i nipodaštavanje Povelje UN.“ Vimer je izjavio da je veoma zabrinut i pre svega „začuđen što narod tako ćuti“.
Rat u Siriji – u ovom slučaju delim Vimerovo mišljenje – narušava temelje Povelje UN. Argument da je reč o borbi protiv terorizma toliko zemalja uvlači u rat da je teško pregledno ispratiti šta se sve zapravo tu dešava. „Ono što kancelarka sada radi, nakon što su Sjedinjene Države započele protivzakonite ratove protiv Avganistana, Iraka, Libije i Sirije, predstavlja uništavanje Ujedinjenih nacija, koje su nastale kao proizvod Drugog svetskog rata i patnji koje su zadesile Evropu“, objasnio je Vimer. „Tako od Ujedinjenih nacija više neće ostati ni traga!“
Vili Vimer, koji je od 1976. do 2009. godine bio neprekidno skupštinski poslanik, poznaje međunarodnu politiku iz prve ruke. On spada među one hrabre Nemce koji su angažovani u mirovnom pokretu i koji izražavaju kritiku postupaka NATO-a. „Ujedinjene nacije su degradirane u slepo crevo vojnog saveza NATO-a“, rekao je Vimer. „Ako se više ne rukovodimo međunarodnim pravom, prema nama će se odnositi u skladu sa zakonom džungle, američkim zakonom, i bićemo umešani u veliki rat… To je ono što Sjedinjene Države žele da postignu… Takav razvoj je stravičan.“ Vimer je podsetio na Hitlerov protivzakonit napad na Poljsku i upozorio na činjenicu da Nemačka svojim učešćem u ratu u Siriji zajedno sa Francuskom, „nastavlja svoju politiku iz 1939. godine.“
Ministarka pravde Ursula fon der Lejen iz CDU-a je, naravno, sve ovo posmatrala sasvim drugačije. Napadi u Parizu pokazali su da se i Nemačka nalazi na nišanu terorističke milicije Islamske države. Ministarka odbrane pozvala se na Rezoluciju 2249 Saveta bezbednosti izglasanu 20. novembra. Ona od svih država traži da preduzmu sve nužne mere kako bi zaustavile delovanje Islamske države. I zato će Nemačka sa najviše 1.200 vojnika sudelovati u borbi protiv Islamske države. Vojnici će avionima tipa „tornado“ podržavati izviđačke akcije američkih saveznika. Osim toga, avioni-tankeri leteće do američkih aviona kako bi u vazduhu punili gorivom borbene avione NATO-a. Zatim, jedna nemačka fregata biće, kao podrška, stavljena na raspolaganje francuskom nosaču aviona Šarl de Gol. Fon der Lejenova je tvrdila da je podržavanje partnera NATO-a ispravno i važno.
Na internet stranici Savezne vlade, kao pravna podloga za nemačko učešće u ratu u Siriji, navedeno je pravo na kolektivnu samoodbranu i član 51 Povelje UN. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija „pozvao je sve države da preduzmu nužne mere u borbi protiv takozvane Islamske države u Siriji (Rezolucija 2249, 20. novembar 2015)“. Ova internet stranica navodi građane na izvođenje pogrešnog zaključka. Stvara se utisak da je rat u Siriji zakonit jer su ga podržale Ujedinjene nacije. Međutim, upravo to nije tačno.
Vili Vimer je brzo prepoznao da Rezolucija 2249 Saveta bezbednosti ni na koji način ne opravdava uključivanje Nemačke u rat. „Postoje takozvani nadriadvokati koji prividno koriste neprikosnovenu pravnu argumentaciju kako bi opravdali postupke, koji ničim pod kapom nebeskom ne mogu da budu opravdani“, rekao je Vimer u razgovoru sa Kenom Jebsenom. „A ono što je uradila Savezna vlada i što je Skupština većinski prihvatila, upravo je tog kvaliteta… To možeš da uradiš kada postoji odluka Saveta bezbednosti koja pruža pravnu podlogu za primenu sile i vojnu intervenciju. Međutim, sve što su Ujedinjene nacije u vezi sa Islamskom državom ili stanjem u Siriji i napadima u Parizu izglasale u pismenom obliku, ne predstavlja nikakvu, ali baš nikakvu podlogu za takvu intervenciju. Savezna vlada je toga svesna i laže nemačku javnost… Svi mi umemo da čitamo i možemo da vidimo šta piše u toj rezoluciji. U njoj ne piše ništa što bi opravdalo primenu vojne sile Savezne Republike Nemačke!“
Rezolucija 2249, izglasana 20. novembra 2015, „osuđuje stravične terorističke napade“ koji su se nedelju dana ranije, 13. novembra, odigrali u Parizu, kao i sve ostale terorističke napade koji su se odigrali u Tunisu, Turskoj, Rusiji i Libanu. Ta rezolucija kaže „da oni koji izvršavaju terorističke napade ili su za njih odgovorni… moraju zbog toga da odgovaraju.“ Savet bezbednosti je naglasio da IDIL, Al Nusra i Al Kaida „predstavljaju do sada nepoznatu pretnju za svetski mir i bezbednost“, i da Savet bezbednosti zbog toga „odlučno želi da se svim sredstvima izbori sa tom pretnjom kakva do sada nikada nije postojala“. I zato – a sada sledi presudna rečenica na koju se ministarka pravde Fon der Lejenova kasnije pozivala – „…Savet bezbednosti sve članice Ujedinjenih nacija poziva da preduzmu sve nužne mere, u skladu sa međunarodnim pravom, pogotovo sa pravom ustanovljenim u Povelji UN… kako bi uništile zaštićene zone koje je IDIL uspostavila u velikim delovima Iraka i Sirije.“
Ova rezolucija je, dakle, pozivala na borbu protiv Islamske države i drugih terorističkih grupa. To je ispravna odluka jer mora da postoji borba protiv militantnog islamizma. Međutim, Rezolucija sasvim jasno kaže da ta borba mora da se odvija u skladu sa međunarodnim pravom i pravom ustanovljenim u Povelji UN. Ovaj zahtev je presudan. Ako se budemo borili protiv Islamske države i porazimo je, ali pritom uništimo Povelju UN, svet je napravio lošu trampu. Povelja Ujedinjenih nacija i u njoj ustanovljena zabrana agresije putokaz su koji, ako to želimo, može ponovo da nam pokaže put ka izlazu iz spirale nasilja. Rezolucija 2249 ni u kojem slučaju nije svim zemljama sveta dala pravo da bombarduju Siriju. Naprotiv, Rezolucija je sve države podsetila na to da moraju da poštuju Povelju UN.
I nemački Ustavni zakon (član 26) naglašava da Nemačka ne sme da sudeluje u bombardovanju drugih zemalja. „Protivustavni su postupci koji pospešuju ometanje miroljubivog suživota između nacija ili se sprovode sa tom namerom, pogotovo pripremanje napadačkog rata. Oni moraju da budu kažnjavani.“ Zakon predviđa da sudelovanje u napadačkom ratu bude kažnjeno doživotnom zatvorskom kaznom ili zatvorskom kaznom od najmanje deset godina.
Nemačka je prvu akciju u ratu u Siriji izvela 15. decembra 2015. godine. Nemački avion-tanker poleteo je iz turske vazduhoplovne baze Indžirlik, ušao je u sirijski vazdušni prostor i tamo je u letu dosipao gorivo borbenim avionima NATO-a. To nije bilo zakonito, budući da Nemačka nema mandat Saveta bezbednosti koji nemačkoj vazduhoplovnoj jedinici dozvoljava da uđe u sirijski vazdušni prostor. U Indžirliku je stacionirano dvesta nemačkih vojnika. Od 8. januara 2016. nemački avioni tipa „tornado“ svakodnevno su preletali Irak i Siriju. Kada je Savezna vlada proleća 2016. objavila da želi da uloži 65 miliona evra u proširenje turske vojne baze Indžirlik, Levica se pobunila. „Na Srednjem istoku ne sme da se dogodi još jedna beskrajna misija nemačke vojske“, upozorila je Skupštinu Kristina Buholc, članica Levice i portparolka za pitanja odbrane. Rekla je da Savezna vlada očigledno želi da, korak po korak, Nemačku pretvori u vojnu silu u tom kriznom regionu bogatom naftom. A to nije nikakav rat protiv terorizma, već borba za geostrateške i privredne interese.
I Oskar Lafonten, suprug Sare Vagenkneht, koji je dugo bio političar SPD-a, a potom i Levice, nije se uzdržavao u svojoj kritici upućenoj ratu koji su Sjedinjene Države izazvale u Siriji. „SAD već godinama bombarduju Bliski istok, a Evropljani moraju da se izbore sa talasima izbeglica“, žalio se Lafonten. „Uz to se i ovog puta ispostavlja da je Merkelova veran vazal svog velikog brata. Pritom bi zapravo bila dužnost Amerike da prihvati sve ljude koji beže od njihovih ratova koje vode zarad nafte.“
I za Vilija Vimera je veza između protivzakonitih ratova i talasa izbeglica bila više nego očigledna. „Kancelarka je zaista bila tako drska da kaže kako je najbolji način izlaženja na kraj sa talasima izbeglica borba protiv uzroka migracija“, rekao je Vimer. „U tom slučaju mogu samo da kažem da nemački narod zna da je izbeglička kriza posledica činjenice da Amerikanci u saradnji sa Francuzima i Britancima razaraju sve između Avganistana i Malija. Ako želim da se borim protiv uzroka tih migracija, ne smem da učestvujem u tim ratovima i moram da sprečim delovanje onih koji te ratove vode. Sa nemačkog tla, iz vojne baze Ramštajn, poleću dronovi koji širom sveta seju smrt, a mi učestvujemo u tome i potom se čudimo što ljudi koji su na licu mesta time pogođeni govore da će, kada smo im već uništili svaku osnovu za život, emigrirati kod nas. To je stvarnost sa kojom moramo da se suočimo. Kancelarka misli da je nemački narod glup, jer u suprotnom nikada ne bi izjavila tako nešto.“
Kancelarka Angela Merkel je to, naravno, posmatrala sasvim drugačije i u dogovoru sa Sjedinjenim Državama zahtevala je promenu vlade u Siriji. Rat u Siriji je, posle deset godina kancelarskog mandata Merkelove, bio prvi „njen“ rat. Jer u ratu u Libiji 2011. godine Nemačka nije sudelovala. A rat u Avganistanu Merkelova je preuzela od svog prethodnika Gerharda Šredera. Moramo poći od pretpostavke da Merkelova nije sasvim dobrovoljno napala Siriju – pritisak koji su vršile SAD i druge članice NATO-a bio je ogroman. Tek posle terorističkih napada u Parizu kancelarka je u potpunosti preuzela transatlantsko gledište i jezički ključ koji ide uz njega. Merkelova je izvrtala činjenice, pripisivala je Asadu odgovornost za izbegličku krizu i zahtevala njegovo svrgavanje. „Ne zaboravimo da je većina izbeglica koje su došle kod nas, pobegla od Asada“, smelo je tvrdila Merkelova. „On i dalje baca eksplozivnu burad na svoj narod – za njega ne može postojati budućnost u kojoj ostaje na čelu države.“
Time što je zahtevala smenu vlade u Siriji, Merkelova se svrstala među ratne mešetare SAD, Veliku Britaniju, Tursku, Saudijsku Arabiju i Katar. To nije zakonito. Nijedna zemlja ne sme da svrgne vladu druge zemlje. „U našem ustavu piše da se moramo pridržavati prava ustanovljenog u Povelji Ujedinjenih nacija“, podsećao je Vili Vimer nakon što se Nemačka uključila u rat u Siriji. „I u vojnom zakonu izričito piše – a u odnosu na to svaki vojnik mora da preispita svoje postupke – da vojnik sme da čini samo ono što je u skladu sa međunarodnim pravom. Ako to nije tako, a to se odnosi i na kancelarku ili kancelara, može da bude izveden pred sud i osuđen. A presuda bi mogla da bude i višedecenijska zatvorska kazna.“ Vimer je sasvim u pravu. Napad na Siriju odvija se bez mandata UN. To je protivzakonit rat. Svi koji sudeluju u njemu trebalo bi da se nađu pred sudom.
Na sreću, u Nemačkoj postoje pravnici koji ne saginju glavu pred američkom imperijom i vojnim savezom NATO, već i posle izbijanja rata nastavljaju da brane međunarodno pravo. „Za učešće nemačke vojske u ratu u Siriji ne postoji pravna podloga ni u međunarodnom pravu ni u ustavnom pravu“, žalio se Manuel Bruner, pravni savetnik za javno i međunarodno pravo pri Lajbnicovom univerzitetu u Hanoveru. „Samim tim je ceo poduhvat protivustavan.“ Međutim, budući da su opozicione stranke u Skupštini preslabe i ne mogu da ispune neophodan minimum glasova za podnošenje zahteva pred Ustavnim sudom, neće biti ni pokrenut postupak koji će preispitati ustavnost takvog delovanja. „Ono što Francuzi, Britanci, Amerikanci, Saudijci i Katarani rade u Siriji, postupci su agresora i zato Povelja UN zabranjuje takvo ponašanje i kažnjava ga“, kritikovao je i Vili Vimer. „To znači da smo na strani agresora.“
Protivzakonitim napadom na Srbiju 1999. godine, protivzakonitim napadom na Avganistan 2001. godine i protivzakonitim napadom na Siriju 2015. godine, Nemačka je pod pritiskom Amerikanaca i partnerskih zemalja NATO-a ponovo iskopala ratnu sekiru. To nije samo žalosno već je i opasno, budući da protivzakoniti ratovi spadaju među najteže zločine koji uopšte postoje. Nemački mirovni pokret se zato danas nalazi pred najvećim izazovom još od 1945. godine: uprkos strahu od terorizma, mora da pokaže da Nemačka može ponovo da se vrati na stazu mira i poštovanja međunarodnog prava.
