Libija je 1955. godine pristupila Ujedinjenim nacijama. Dve godine kasnije američki naftni koncern Eso prvi put je kontrolisao bušotine nafte u Libiji. Ova zemlja na obali Sredozemnog mora poseduje najveće naftne rezerve u Africi, dakle najvažnija libijska izvozna roba je njena nafta, koju otprema u mnoge zemlje sveta. I za Švajcarsku je Libija najvažniji dostavljač sirove nafte. Ovo „crno zlato“ omogućilo je Libiji i njenim stanovnicima (ima oko šest miliona stanovnika) da za najkraće moguće vreme od izuzetno nerazvijene zemlje izraste u najbogatiju afričku državu.
Međutim, kao i u Iraku, nafta nije donela samo blagoslov već se za ovu zemlju i njen narod pretvorila u prokletstvo. Muamer Gadafi, koji je 1969. godine došao na vlast, sistematski se borio sa uticajima inostranih naftnih koncerna. Godine 1973. Libija je preuzela 51 procenat svih nelibijskih naftnih kompanija i samim tim je povratila kontrolu nad sopstvenim „crnim zlatom“. Time je Gadafi prizvao mržnju Britanaca i Amerikanaca. Sjedinjene Države su prvi put 1986. godine bombardovale Libiju bez mandata Ujedinjenih nacija, ali Gadafi je preživeo taj napad. Godine 2011. tri članice NATO-a – Francuska, Velika Britanija i SAD – ponovo su napale Gadafija. Ovog puta je libijski predsednik svrgnut i ubijen. Iako je pre napada na Libiju postojala Rezolucija UN, ona se nije odnosila na rušenje vlade i učešće kopnenih trupa, pa je zato i napadački rat 2011. godine bio protivzakonit.
Predsednik Regan bombarduje Libiju 1986. godine
U noći između 14. i 15. aprila 1986. godine američke vazdušne oružane snage bombardovale su libijsku prestonicu Tripoli i primorski grad Bengazi. Bio je to prvi protivzakonit rat bez mandata Ujedinjenih nacija koji je Amerika vodila protiv Libije. U Evropi i Sjedinjenim Državama ovaj rat je u međuvremenu gotovo zaboravljen. Napad tada ni NATO nije odobrio, Francuska, Italija i Španija odbile su da stave Amerikancima na raspolaganje svoje vazdušne prostore. Jedino su Britanci podržavali taj napadački rat i zato su američkim avionima omogućili korišćenje britanskih aerodroma.
Američka kiša bombi dobila je naziv operacija Kanjon Eldorado; poginulo je oko sto ljudi, između ostalih i Gadafijeva usvojena kćerka. Većina žrtava poginula je u snu od bombi. „Libijac kojeg su Amerikanci zaista hteli da ubiju bio je Gadafi“, smatra američki novinar Vilijam Blum. „To bombardovanje bilo je atentat.“ Blum svoju izjavu zasniva na informacijama anonimnog, ali po Njujork tajmsu, dobro obaveštenog vazduhoplovnog oficira koji je rekao: „Nema sumnje da su hteli da pogode Gadafija. Tako je bilo planirano. Hteli su da ga ubiju.“ Jedna bomba pala je u neposrednoj Gadafijevoj blizini i nanela mu povrede, ali je preživeo.
Američki predsednik Ronald Regan, koji je bio odgovoran za protivzakonit napad na Libiju, izjavio je da je to odgovor na napad na berlinsku diskoteku La bel 5. aprila 1986. godine prilikom kojeg su poginule tri osobe, između ostalih i dva američka vojnika stacionirana u Nemačkoj. „Dokazi su nedvosmisleni“, tvrdio je Regan u jednom televizijskom govoru 15. aprila 1986. godine, „teroristički napad na diskoteku La bel osmislila je i izvela libijska vlada.“ Da bi se izborile sa terorizmom, Sjedinjene Države su bile prinuđene da bombarduju Libiju. „Pre nekoliko nedelja, u Nju Orleansu sam predsednika Gadafija upozorio da ćemo njegovu vladu smatrati odgovornom za svaki nov teroristički napad na američke građane“, objasnio je Regan u govoru emitovanom na američkoj televiziji. „A ako nedelanjem zanemarujemo usmrćivanje američkih civila i vojnika, bilo da je to u noćnim klubovima ili u aerodromskim prostorijama, e to je nešto što već nije u skladu sa američkom tradicijom… Samoodbrana nije samo naše pravo već i naša obaveza. Ona je svrha noćašnje misije. Misije koja je saobrazna članu 51 Povelje Ujedinjenih nacija… ta misija, koliko god nasilna bila, približiće nas bezbednijem svetu za pristojne muškarce i žene.“
Prilično je drsko što je predsednik Regan u svom televizijskom govoru tvrdio da mu je član 51 iz Povelje UN dozvolio da bombarduje Libiju. To nije tačno. Nijedna zemlja ne sme da bombarduje drugu zemlju bez mandata Ujedinjenih nacija. A takav mandat nije postojao. Taj napad nije bio zakonit. Član 51 Povelje UN, doduše, jemči pravo na samoodbranu. „Ništa u ovoj Povelji ne umanjuje urođeno pravo na individualnu ili kolektivnu samoodbranu u slučaju oružanog napada protiv članice Ujedinjenih nacija.“ Međutim, osnivači UN sigurno pritom nisu mislili na nerazjašnjen napad sa troje poginulih u nekoj berlinskoj diskoteci. Do danas se ne zna da li je zaista Libija stajala iza tog napada. Ali, pre svega, ove tri žrtve terorizma u Berlinu nisu bile „oružan napad“ na Sjedinjene Države, pa samim tim nije postojalo ni pravo na samoodbranu.
Sovjetski Savez bio je gnevan. Ruski državni mediji osudili su američki napad kao „državni terorizam“ i „krvav zločin“. I većina medija u Zapadnoj Evropi osudila je taj napad, iako mnogo blažim rečima. U Nemačkoj, Italiji i drugim zemljama održane su javne mirovne demonstracije. I nemački kancelar Helmut Kol bio je zabrinut. „Savetovali smo da se ne primeni sila. Sila nije dobro sredstvo za rešavanje problema.“ Kol je ipak uz to naglasio i da Libija predstavlja opasnost. Rekao je da je ona „izvor regionalne destabilizacije i središte međunarodnog terorizma“. I italijanski premijer Betino Kraksi upozorio je na spiralu nasilja. „Ta vojna akcija neće oslabiti terorizam, naprotiv, može čak da izazove eksplozivnu reakciju i podstakne fanatizam i samoubilačke atentate“, upozorio je Kraksi. U Velikoj Britaniji premijerku Margaret Tačer, koja je podržala Regana i napad na Libiju, opozicija je oštro kritikovala jer je, kao i većina britanskog stanovništva, bila protiv napada.
Dva dana pre protivzakonitog napada na Libiju, 14. aprila 1986, Libija je pred Savetom bezbednosti upozorila da „se američki nosači aviona i drugi američki brodovi približavaju libijskoj obali sa ciljem da izvedu vojni napad na Libiju.“ Međutim, Ujedinjene nacije nisu reagovale. Savet bezbednosti UN sastao se tek posle napada, 16. aprila 1986, i održao hitnu vanrednu sednicu. Američki ambasador u Ujedinjenim nacijama Vernon Volters, koji je pre toga radio za CIA, tvrdio je da postoje „neposredni, precizni i neopozivi dokazi“ da je Libija odgovorna za napad u Berlinu, na šta je sovjetski ambasador u UN Jurij Dubinin uzvratio da Sjedinjene Države nemaju pravo da bez mandata UN kao samoprozvani osvetnici vojno napadaju druge zemlje. I Kina, Tajland, Bugarska i druge zemlje složile su se da je napad SAD na Libiju protivzakonit i da predstavlja kršenje zakona ustanovljenih u Povelji UN. Rezoluciju koja je 21. aprila 1986. godine osudila napad podržalo je devet zemalja. Međutim, nije mogla da postane pravosnažna jer su tri članice NATO-a – Francuska, Velika Britanija i SAD, zemlje sa stalnim mestom u Savetu bezbednosti, uložile veto. Time se u potpunosti razotkrio sledeći obrazac: ako jedna članica NATO-a bombarduje neku afričku zemlju, zbog toga neće biti osuđena zato što će to sprečiti druge članice NATO-a koje u Savetu bezbednosti imaju pravo veta. Obrnut slučaj bio bi nezamisliv, da bi Libija pred Savetom bezbednosti prošla bez optužnice da je Gadafi 1986. godine bombardovao Vašington, Pariz ili London.
Libijci su shvatili da je Savet bezbednosti blokiran i ljutito su se obratili Generalnoj skupštini UN. Tamo je 20. novembra 1986. godine usvojena Rezolucija koja je sa 79 prema 28 glasova i 33 uzdržana glasa, osudila američki napad. Ako ništa drugo, Libijci su tada kao podršku imali većinu svetskih zemalja. Međutim, ova moralna pobeda bila je slaba uteha jer su rezolucije Generalne skupštine samo preporuke i nikoga ni na šta ne obavezuju. To znači da usvojena rezolucija nije imala nikakve posledice po američku imperiju, izuzev narušavanja javne slike o njoj i ugleda, što je dodatno ublažila činjenica da američki mediji skoro uopšte nisu izveštavali o toj rezoluciji.
Teroristički napad u Lokerbiju 1988. godine
Italijanski premijer Betino Kraksi bio je u pravu kada je u svojoj izjavi upozorio na činjenicu da više rata vodi do više terorizma. I rat i terorizam izrazi su uverenja da se veliki problemi moraju rešavati silom, a to je velika zabluda. Posle bombardovanja Libije povećali su se naboji između Tripolija, Londona i Vašingtona. Iznad malog škotskog grada Lokerbija je 21. decembra 1988. godine eksplodirao avion američke avio-kompanije PanAm. Prilikom tog teškog terorističkog napada poginulo je svih dvesta pedeset devet putnika, između ostalih, sto osamdeset devet Amerikanaca i jedanaest stanovnika Lokerbija.
Naravno da je Poveljom UN zabranjeno dizanje u vazduh putničkog aviona. Pogođene zemlje prilikom terorističkih napada uvek imaju teškoću da u što kraćem roku saznaju ko se krije iza napada. Budući da sam se posle dugogodišnjeg istraživanja u drugoj knjizi bavio terorističkim napadima u Evropi i njihovim razjašnjavanjem, mogu da kažem da su teroristički napadi veoma složeni i mutni zločini čije raskrinkavanje može potrajati i više godina. Prvo je važno razjasniti da li je reč o državnom terorizmu ili počinioci ne deluju u ime neke države. U slučaju da je reč o državnom terorizmu, mora da se razjasni koja se država krije iza napada, a to je izuzetno teško pošto svaki državni počinilac, po pravilu, obaveštajna služba ili vojne specijalne jedinice, čini sve da ukloni svoje tragove.
Tokom godina su u vezi sa terorističkim napadom u Lokerbiju ponuđeni razni krivci. Neki istraživači objasnili su da se iza tog napada krije Iran i da je to bila osveta za to što je američki ratni brod Vinsens pola godine pre Lokerbija oborio iranski putnički avion Iran er 655 i pritom usmrtio dvesta devedeset ljudi. Drugi pisci tvrde da je CIA izvela operaciju obaranja aviona pod lažnom zastavom da bi Libiji podmetnula krivicu i ujedno ocrnila Gadafija. Treći su, opet, pokušali da objasne kako je sam Gadafi naložio taj napad kako bi se osvetio za Reganov protivzakonit napadački rat.
Godine 2001. Škotski sud u Holandiji izjavio je da je teroristički napad u Lokerbiju bio libijski državni terorizam i osudio je libijskog tajnog agenta Abdela Baseta el Megrahija na doživotnu robiju. Megrahi je 2009. godine pušten iz zatvora. I opet je nafta u pozadini odigrala važnu ulogu. Britanska vlada se založila za njegovo puštanje kako bi britanskom naftnom koncernu BP „omogućila pristup libijskim resursima“, pisalo je u listu Noje cirher cajtung.
Posmatrači sudskog procesa došli su do zaključka da Megrahi nije bio kriv. „Ja sam bio jedan od posmatrača procesa kojeg su angažovale Ujedinjene nacije“, objasnio je Austrijanac Hans Keler, profesor filozofije sa Univerziteta u Insbruku. „Po mom mišljenju, Megrahi nije bio kriv u duhu optužbe… sud se oslanjao na iskaze nepouzdanih svedoka… stekao sam utisak da je reč o tajnoj operaciji.“
Spirala nasilja nije okončana terorističkim napadom u Lokerbiju, naprotiv. U tajnom ratu obaveštajnih službi navodno su i Britanci pokušali da ubiju Gadafija, iako je to po Povelji UN protivzakonit postupak. Britanac Dejvid Šejler, koji je radio za Britansku obaveštajnu službu MI-6 u Odeljenju za borbu protiv terorizma unutar zemlje, otkrio je da je MI-6 platio terorističkoj mreži Al Kaidi 100.000 funti za ubijanje Gadafija. Ričard Barlet iz MI-6 organizovao je atentat. Atentat je sproveden 1996. godine, ali nije bio uspešan zato što su teroristi postavili bombu ispod pogrešnog automobila, pa je poginulo sedam libijskih civila, dok je Gadafi preživeo.
Zalaganje za prava žena u Libiji
Muamer Gadafi bio je diktator i za vreme njegove četrdesetogodišnje vladavine u više navrata došlo je do zloupotrebe moći. „Stotine slučajeva ’uklanjanja ljudi’ i drugih teških kršenja ljudskih prava iz sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka ostalo je nerazjašnjeno“, glasio je zaključak humanitarne organizacije Amnesti internešenel 2010. godine. Libijska „Agencija za unutrašnju bezbednost (Internal Security Agency – ISA), koja je sudelovala u tim povredama ljudskih prava, mogla je i dalje da deluje nekažnjeno.“ ISA je nadzirala libijsko društvo. „Osobe koje su zastupale drugačije političko mišljenje ili su ih sumnjičili za terorističke zločine, hapsili su i saslušavali ih“, glasila je kritika Amnesti inernešenela upućena Gadafiju.
Uprkos takvim okolnostima, bilo bi pogrešno Gadafijevu četrdesetogodišnju vladavinu nazvati „režimom zasnovanom na teroru“, kao što su to često činili mediji u zemljama NATO-a. Gadafi je sproveo obuhvatne socijalne reforme i poboljšao je stanje ljudskih prava u Libiji, a to potvrđuje i mnoštvo izveštaja Ujedinjenih nacija. Ojačana su prava žena. Za razliku od mnogih drugih zemalja arapskog sveta u kojima su žene tlačene, žene u Libiji pod Gadafijevom vladavinom imale su pravo na obrazovanje, posao, razvod, ličnu svojinu i lični dohodak. Žene pod Gadafijem u Libiji nisu morale da se zabrađuju. Pod njegovom vladavinom povećao se broj žena koje su završile fakultet. Ujedinjene nacije s pravom smatraju da jačanje prava žena spada među najvažnije razvojne ciljeve te organizacije, jer je miroljubiv i pravedan razvoj moguć samo ako se okonča nasilje muškaraca prema ženama i ako je omogućen ravnopravan i nenasilan suživot oba pola.
Gadafi se branio od nadmoći međunarodnih naftnih koncerna, nacionalizovao je libijsku naftu i, zahvaljujući prihodima od nafte, obezbedio je stambeni prostor za celo stanovništvo. Beskućnici gotovo da nisu ni postojali. Osim toga, Gadafi je ojačao i socijalni položaj porodica. Budući da je Gadafi smatrao da su majke stubovi društva, libijske majke uživale su u nizu povlastica kao što su dečji dodaci, besplatni dnevni boravci, besplatno zdravstvo i ostvarivanje prava na penziju u pedeset petoj godini života. Tragično je što su Evropljani i Amerikanci, koji su često isticali nerazvijenost afričkih zemalja, izazvali haos u najuspešnijoj afričkoj zemlji. „Muamer Gadafi preuzeo je, dolaskom na vlast, možda najsiromašniju zemlju u Africi. Međutim, u trenutku njegovog ubistva, Libija je, bez sumnje, bila najbogatija afrička zemlja. Libija je imala najviši bruto proizvod po glavi stanovnika, njeni žitelji imali su najduži životni vek u Africi i manji broj ljudi živeo je ispod granice siromaštva nego u Holandiji“, objasnio je Garikaj Čengu iz Instituta „V. E. B. Du Bojs“ za istraživanje Afrike pri Univerzitetu Harvard. Libijci su uživali ne samo u besplatnom zdravstvenom sistemu i besplatnom obrazovanju već nisu plaćali ni struju i vodu. U Indeksu ljudskog razvoja Ujedinjenih nacija Libija se nalazila na 53. mestu. „Daleko od toga da je to bila vojna diktatura, Libija je pod Gadafijem bila najimućnija demokratija u Africi“, tvrdio je Čengu.
Međutim, ove pozitivne činjenice nisu pominjali u Zapadnim masovnim medijima. Kako bi pružili moralnu podlogu za napadački rat protiv Libije, zemlje NATO-a morale su da prikažu sasvim drugačiju sliku Gadafija i Libije. Predstavili su ga kao strašnog diktatora zaslužnog za terorističke napade širom sveta, a Libiju kao nazadnu zemlju nastanjenu varvarima.
Govor Muamera Gadafija pred Ujedinjenim nacijama 2009. godine
Gadafi je odlučno odbijao da prihvati globalnu nadmoć Sjedinjenih Država. Kada su SAD 2008. godine obrazovale Komandu američke vojske u Africi (United States Africa Command – AFRICOM), vojnu regionalnu komandu za afrički kontinent, Gadafi je ostale afričke vlade ubedio da ne dopuste AFRICOM-u da postavi svoje sedište u njihovim zemljama, a to je veoma razljutilo SAD. Sjedinjene Države bile su primorane da sedište AFRICOM-a otvore u Štutgartu u Nemačkoj, u kojoj ni vlada ni stanovništvo nisu pružali nikakav otpor.
Gadafi nije krio svoju kritičnost prema imperiji. Nekoliko godina pre nego što je ubijen, održao je izuzetan govor pred Ujedinjenim nacijama u kojem je oštro prekorio zloupotrebu moći članica NATO-a. Rekao je da Povelja UN zabranjuje napadačke ratove. „Ali šta se sve od tada dogodilo? Šezdeset pet ratova vođeno je otkako su osnovane Ujedinjene nacije i Savet bezbednosti – šezdeset pet ratova u kojima je poginulo više miliona ljudi nego u Drugom svetskom ratu“, rekao je Gadafi. „Jesu li ti ratovi vođeni zarad zajedničke dobrobiti? Nisu, ti ratovi nisu služili ostvarenju opšte dobrobiti, okoristilo se nekoliko zemalja.“
Rekao je i da Ujedinjene nacije štite prvenstveno interese najmoćnijih zemalja sa pravom veta u Savetu bezbednosti. „Kada bi neka zemlja, na primer Libija, napala Francusku, cele Ujedinjene nacije odmah bi reagovale zato što je Francuska suverene članice Ujedinjenih nacija, a odgovornost svih nas je da zaštitimo nezavisnost država.“ Međutim, takvu zaštitu ne dobijaju i male zemlje. Stalni članovi Saveta bezbednosti su u više navrata „pribegavali ratnim dejstvima i nemiroljubivim sredstvima“, kritikovao je Gadafi. „Pokriveni povlasticom prava veta, koju su sami sebi dali kao stalni članovi Saveta bezbednosti, vode ratove koji su milione ljudi koštale života.“
Princip nemešanja u unutrašnje poslove drugih država ustanovljen je u Povelji UN i zato „nijedna zemlja nema pravo da se meša u unutrašnje poslove druge zemlje, bez obzira na to da li u toj zemlji vlada demokratija, diktatura, da li je socijalistička ili kapitalistička, progresivna ili reakcionarna“, rekao je Gadafi u svom govoru. Istakao je da Ujedinjene nacije moraju da budu preuređene. Moć Saveta bezbednosti mora da pređe u ruke Generalne skupštine. „Kaže se da bi Generalna skupština trebalo da uradi sve što Savet bezbednosti predloži. Naprotiv, Savet bezbednosti bi trebalo da uradi sve što predloži Generalna skupština“, zahtevao je Gadafi. „Ovo su Ujedinjene nacije, skup 192 zemlje. A ne Savet bezbednosti, koji se sastoji od samo petnaest zemalja.“ Pogrešno je što su odluke Saveta bezbednosti obavezujuće, dok su odluke Generalne skupštine samo preporuke, trebalo bi da bude obrnuto, zahtevao je libijski predsednik.
Međutim, pre svega nedostaje poštovanje Međunarodnog krivičnog suda UN u Hagu. Taj sud se „usredsredio samo na male zemlje i zemlje Trećeg sveta. Moćne zemlje Međunarodni krivični sud zaobilazi, a i kada postoje presude, niko ih ne poštuje“, rekao je Gadafi. Tako ne može. „Kolonijalističke zemlje, koje su druge narode oštetile svojom vladavinom, trebalo bi da plaćaju odštetu za počinjenu štetu i uzrokovanu patnju“, tražio je Gadafi. Samo ako krivci budu plaćali, doći će do promene u načinu mišljenja. I krivci za rat u Iraku moraju da budu izvedeni pred sud, zahtevao je Gadafi. Napad na Irak 2003. godine „predstavljao je žestoko kršenje Povelje UN… Bio je to masakr, genocid. Poginulo je više od milion i po ljudi. Zalagaćemo se za to da slučaj Iraka završi pred Međunarodnim krivičnim sudom, želimo osobe odgovorne za ta masovna ubistva da vidimo pred sudom.“ Time je Gadafi najavio svoju nameru da Buša i Blera strpa u zatvor. Malim zemljama kao što je Libija jasno je da su velike zemlje moćnije, rekao je Gadafi. „Ali mi nismo stoka jednostavno namenjena za klanje“, istakao je libijski predsednik dve godine pre nego što je ubijen. „Mi imamo pravo na život i spremni smo da se branimo. Imamo pravo da dostojanstveno živimo na ovoj planeti.“
Iako nije izričito pominjao američku imperiju, Gadafi je kritikovao SAD. „Osnovna pretpostavka bila je da će nas predsednici velikih zemalja koje su stalne članice Saveta bezbednosti i sa pravom veta, štititi i čuvati mir. Umesto toga, dobili smo bombe sa laserskim navođenjem iz borbenih aviona F-III. Tako su postupali. Kao da im je glavni moto: predvodićemo svet bez obzira na to da li on to želi i kaznićemo svakoga ko nam se suprotstavi.“ Prisutni u prostoriji koji su poznavali istoriju znali su da je F-III američki avion kojim je 1986. godine izvršen napad na Libiju, a predsednik o kojem je govorio bio je Regan.
Libijski predsednik kritikovao je i protivzakonit napadački rat SAD protiv karipske ostrvske države Grenade, koji se dogodio 25. oktobra 1983. Dok je držao ovaj govor, Gadafi, naravno, nije znao da će i u samoj Libiji pobunjenici uskoro podstaći nemire i da će je bombardovati NATO. Ali bila mu je poznata sudbina Grenade. Ta zemlja je „okupirana, iako je članica UN. Napalo ju je pet hiljada ratnih brodova, sedam hiljada vojnika i nebrojeni avioni iako je najmanja država na svetu“, podsećao je Gadafi prisutne na Generalnoj skupštini UN. „To se dogodilo nakon stvaranja Ujedinjenih nacija, Saveta bezbednosti i uvođenja prava veta. Predsednika Grenade gospodina Morisa Bišopa, ubili su. Kako je to moglo da se dogodi i ostane nekažnjeno. To je tragedija. Kako možemo jemčiti da su Ujedinjene nacije dobre? Da je neka zemlja dobra? Da možemo da imamo bezbednu budućnost? Možemo li da imamo poverenja u Savet bezbednosti? Možemo li da imamo poverenja u UN?“ Gadafi je mračno naslućivao da se Savetu bezbednosti ne može verovati i da ni Libija nije bezbedna, što znači da i nju mogu da pogode protivzakoniti napadački ratovi. I bio je u pravu.
Izbijanje građanskog rata u februaru 2011. godine
„Arapsko proleće“ donelo je velike promene na Bliskom i Srednjem istoku i u Severnoj Africi (Middle East and North Africa, skraćeno MENA), srušeno je nekoliko vlada. Jedan protestni pokret oterao je tuniskog moćnika Bena Alija iz zemlje. Zatim se 11. februara 2011. povukao i egipatski predsednik Hosni Mubarak. U Kraljevini Bahrein u Persijskom zalivu demonstranti su zahtevali reforme, posle čega je Saudijska Arabija bez mandata Ujedinjenih nacija poslala vojsku u tu susednu zemlju kako bi zaštitila bahreinsku vlast i suzbila revoluciju.
I Libiju je zahvatilo „Arapsko proleće“. Nekoliko stotina učesnika sudelovalo je u malim demonstracijama 15. februara 2011. Opozicione grupe pozivale su na održavanje „Dana gneva“ 17. februara, i u raznim libijskim gradovima odazvalo se po nekoliko hiljada ljudi. Dok su pak protivnici režima u Tunisu i Egiptu prevashodno ostali miroljubivi, u Libiji – baš kao i u Siriji – određene opozicione grupe su od samog početka bile veoma nasilne.
Protivnici vlade neposredno su napali policajce i vojnike, dakle državne službenike, i time su izazvali građanski rat. Pobunjenici su delovali nemilosrdno. Zapalili su 15. februara policijske stanice u Zintanu i El Baidi, a policajci su sa teškim opekotinama prebačeni u bolnice. „I u danima koji su usledili u mnogim mestima su spaljene policijske stanice i javne zgrade“, napisao je Joahim Žijar u novinama Junge velt. U El Baidi je na „Dan gneva“ pogubljeno pedeset afričkih crnaca koji su predstavljeni kao „plaćenici u Gadafijevoj službi“. U Bengaziju su linčovali dva policajca. U Derni su naoružani islamisti osvojili jednu kasarnu i kao taoce zarobili vojnike i civile. Pobunjenici su pretili da će pobiti taoce ako se vojska ne povuče iz grada. Već 20. februara Bengazi je bio pod vlašću muslimanskih pobunjenika.
Takvim napadima pobunjenici su svesno izazivali nasilne reakcije libijskih bezbednosnih snaga i rasplamsavanje nasilja. Gadafijeva vojska je primenila silu protiv pobunjenika i time je upala u zamku. Zapadni mediji i televizijski kanali u Kataru i Saudijskoj Arabiji Al Džazira (Al Jazeera) i Al Arabija (Al Arabiya) stvarali su raspoloženje neophodno za uključivanje NATO-a time što su „preterano naglašavali nasilnost vladinih organa i pritom zanemarivali ulogu pobunjenika. Zamerke opozicionih grupa prihvatali su bez ikakvih provera“, rekao je Žijar. I u Nemačkoj su masovni mediji potpirivali mržnju prema Gadafiju. Na primer, Frankfurter rundšau nije izveštavao o napadu pobunjenika na vojsku i policiju, već isključivo o Gadafijevoj reakciji: „U najvećim nemirima otkako je preuzeo vlast pre četrdeset dve godine, Gadafi je dozvolio pokolj među libijskim stanovništvom“, pisalo je u Frankfurter rundšauu 20. februara. „U nekoliko gradova vojska je prethodnog vikenda proizvoljno pucala na gomilu. Delom su koristili i puškomitraljeze i granate protiv demonstranata. Međunarodna organizacija za zaštitu ljudskih prava Hjuman rajts voč (Human Rights Watch) navodi da su u proteklih nekoliko dana poginule barem sto četiri osobe, dok drugi izvori pominju i više od dvesta mrtvih. Skoro sve žrtve poginule su od hica u glavu, potiljak ili grudi, izvestili su lekari u bolnicama.“
Nedovoljno obavešten čitalac novina nije znao da su pre toga militantni muslimani linčovali policajce i vojnike. Kada bi čitao o mrtvima, laik bi uvek imao utisak da su ih sve usmrtile Gadafijeve trupe. Ratna propaganda protiv Libije doživela je vrhunac u vestima koje je prenela Al Džazira da libijska vlada ratnim avionima i helikopterima puca na miroljubive demonstrante. Televizijska stanica zalivske zemlje Katara pustila je preko telefona svedočenje „očevica“, koji je uzbuđeno izveštavao o tobožnjim Gadafijevim zločinima u Tripoliju. „Nezamislivo je šta ovde posmatramo. Borbeni avioni i helikopteri nasumice bombarduju deo grada po deo grada. Ima mnogo, mnogo mrtvih“, izveštavao je preko telefonske linije Adel Mohamed Saleh. Svakoga ko se usudi da priđe povređenima gađaju „snajperi i strani vojni plaćenici“. Al Džazira je u pozadini emitovala slike povorke miroljubivih demonstranata, dok je pomenut „svedok“ na kraju upućivao gorljiv poziv „međunarodnoj zajednici“ da prestane samo da posmatra masakr već da se umeša i uvede zabranu letenja. Telefonski svedok Saleh tvrdio je da svuda padaju bombe i da će, ako se ništa ne dogodi, „libijsko stanovništvo biti istrebljeno“, da su u toku „genocid, krvoproliće, masovna ubistva kakva su se dogodila i u Ruandi“.
Čudesno je što su mnogi Zapadni mediji bez ikakve provere prenosili tu priču o helikopterima. Danas moramo da pođemo od toga da je ta horor priča verovatno izmišljena. „Iako za tu tvrdnju – kao što su napomenuli i Pentagon i Nemačka savezna vlada – nisu postojali nikakvi dokazi, ona je bila temelj za zahtevanje zabrane letenja iznad Libije i za usvajanje rezolucije Saveta bezbednosti“, zaključio je nemački novinar Joahim Žijar. A i bivši britanski ambasador u Libiji Oliver Majls objasnio je u intervjuu u Tages-ancajgeru 24. februara da ta priča nije verodostojna. „Sumnjam da je libijska vojna avijacija napala civile“, rekao je Majls. „Da se to zaista dogodilo, znali bismo mnogo više o tome.“
Građanski rat podrazumevao je žrtve i među pobunjenicima i među civilnim stanovništvom i među Gadafijevom vojskom. Sporno je koliko je ljudi poginulo od 17. februara do početka bombardovanja, koje je 17. marta sproveo NATO. Nejasno je i koliko ljudi je u tom razdoblju poginulo od posledica dejstvovanja pobunjenika, a za koliko smrti su odgovorne vojska i policija. Novinari su napustili ratnu zonu. Internet je isključen, mobilna mreža skoro uopšte više nije radila.
Američki predsednik Barak Obama tvrdio je u januaru 2011. godine da su osobe poginule u Bengaziju razlog intervencije NATO-a jer je želeo da spreči da u tom gradu bude ubijeno još više ljudi. Naložio je rat „kako bi zaštitio civile, zaustavio vojsku u pohodu i sprečio masakr.“ Američki predsednik je rekao da je Gadafi sproveo „vojnu operaciju protiv libijskog naroda. Ubijeni su nevini ljudi“. Rekao je i da je Gadafi „vojnim avionima i helikopterima napao sopstveno stanovništvo, koje više nije bilo u stanju da se odbrani od takvog vazdušnog napada.“ Gadafijeve trupe su bile na putu ka Bengaziju. „Znali smo da bi u Bengaziju došlo do teškog krvoprolića da smo sačekali još jedan dan, bilo bi velikih posledica po ceo region i to bi bila mrlja srama na savesti celog sveta.“ Zločine koje su počinili pobunjenici Obama nije pomenuo nijednom rečju.
I Međunarodni krivični sud Ujedinjenih nacija u Hagu preuzeo je od Sjedinjenih Država isto to viđenje okolnosti, pa je zato 3. marta 2011. pokrenuo zvaničan istražni postupak protiv Gadafija. „Državnici koji čine zločine protiv čovečnosti moraju razumeti da ne uživaju imunitet“, objasnio je glavni tužilac Luis Moreno-Okampo medijima. Za razliku od vremena kada je bio u toku rat u Iraku, kada se Krivični sud nije usuđivao da pokrene postupak protiv predsednika Buša i premijera Blera, u slučaju Libije Krivični sud je postao delatan svega tri nedelje nakon izbijanja građanskog rata. Pokrenut je istražni postupak protiv Gadafija zbog ubijanja nenaoružanih demonstranata, progona, proizvoljnih hapšenja i vazdušnih napada na civilno stanovništvo, rekao je Moreno-Okampo.
I predsednik Obama i glavni tužilac Moreno-Okampo jednostrano su prikazali građanski rat, dakle, samim tim i pogrešno. Istina je da je Gadafi uklanjao i ubijao svoje političke protivnike. Međutim, u građanskom ratu su i pobunjenici ubijali Gadafijeve pristalice, njegove policajce i vojnike. Time što je NATO stao na stranu pobunjenika, u medijima je stvorena pogrešna slika o „dobrim pobunjenicima“ koji se bore protiv „zlog Gadafija“. To je ratna propaganda. Papski nuncije u Libiji Đovani Inoćenco Martineli rekao je da je pre napada NATO-a, doduše, bilo „raznih sukoba… ali nisu počinjeni masakri nad civilnim stanovništvom.“
Da bi ojačali iskrivljenu sliku „nemilosrdan Gadafi“ protiv „dobrih pobunjenika“, morali su da prikažu brojku koja je dokazivala da je Gadafi ubio više ljudi nego pobunjenici. Frankfurter algemajne cajtung je 9. marta ponudio cifru od 1.000 mrtvih, koji su, navodno, pali u borbi sa Gadafijevim režimom. Međutim, 1.000 poginulih u građanskom ratu nije bilo dovoljno za opravdavanje napada koji je izvršio NATO. Zato je iz drugih izvora procurila znatno veća brojka: Gadafi je ubio 6.000 ljudi pre nego što se uključio NATO.
Međutim, da li je taj broj tačan? Odakle potiče? Tvrdnja da je Gadafi pobio 6.000 ljudi prvi put je iskrsla 25. februara 2011. godine na sednici Odbora za ljudska prava pri UN u Ženevi, a izneo ju je Libijac Sliman Bušeger, Gadafijev protivnik. Bušeger, generalni sekretar libijske Lige za ljudska prava, imao je lične motive za Gadafijevo svrgavanje. Pred Odborom za ljudska prava u Ženevi Bušeger je pričao o „6.000 ubijenih, od toga 3.000 ljudi samo u Tripoliju“. Bušeger je, u skladu sa novim konceptom UN „odgovornost za zaštitu“ (Responsibility to Protect – R2P), zahtevao odluku Saveta bezbednosti o vojnoj intervenciji u Libiji.
Bušeger je krunski svedok rata u Libiji. On je 1. marta 2011. izdejstvovao da Libiji ukinu članstvo u Odboru za ljudska prava. Ako je lagao i tih 6.000 mrtvih uopšte nisu postojali, samim tim i sva obrazloženja koja je iznosio NATO padaju u vodu. Zato je francuski novinar Žilijen Tej ispitivao Bušegera u želji da sazna kakve dokaze ovaj ima za tvrdnju da je ubijeno 6.000 ljudi. Tej je bio iznenađen kada mu je ovaj uživo pred kamerom odgovorio da nema nikakvih dokaza, već da mu je taj broj naveo Mahmud Džibril iz plemena Varfala, takođe jedan od Gadafijevih protivnika. Džibril, koji je diplomirao u Sjedinjenim Državama, radio je pre rata u Gadafijevoj vladi, ali je zatim prešao na stranu pobunjenika i za vreme rata bio je član prelazne vlade osnovane 27. februara 2011. godine, vlade iz koje je posle Gadafijeve smrti proistekla nova libijska vlada. Dakle, tvrdnja da je postojalo 6.000 ubijenih potiče od Gadafijevih protivnika koji su želeli njegovo svrgavanje i smrt. Stoga je lako moguće da uopšte nije tačna, već da je jednostavno izmišljena. „Ne postoje dokazi koji opravdavaju humanitarni rat protiv Libije“, glasio je sasvim jasan Tejov zaključak.
Određeni političari u Nemačkoj nisu primetili da je NATO navodnih 6.000 mrtvih i kršenje ljudskih prava koristio kako bi opravdao rat. Pre svega u partiji Zeleni, čiji su brojni članovi nekada važili kao protivnici ratova i kritičari NATO-a, oduševljenje za taj „humanitaran rat“ bilo je veliko. Zato na ovom mestu moram izričito da naglasim da je formulacija „humanitaran rat“, koja je korišćena i prilikom bombardovanja Srbije 1999, potpuna besmislica i obična ratna propaganda. Ne postoje „humanitarni ratovi“, baš kao što ne postoje ni „silovanja ispunjena ljubavlju“ ili „humanitarna odrubljivanja glava“.
Poslanici partije Zeleni bez provere su preuzeli laži koje je širio NATO. „Zeleni“ Tom Kenigs pozivao se na „genocid u Libiji“ koji sprovodi „vlada… spremna da počini masovne zločine protiv sopstvenog naroda“, zatim na „genocid koji je Gadafi najavio u Bengaziju“ i na neophodnost „okončavanja najteže povrede ljudskih prava“. Takva jednostrana i iskrivljena analiza koja je NATO i pobunjenike predstavljala kao „isključivo dobre“, a Gadafija i njegove pristalice kao „isključivo zle“, lako je izazvala oduševljenje za rat, pri čemu su kasnije tih nekoliko zemalja koje su sudelovale nazivali „međunarodna zajednica“, iz čega se mogao izvesti pogrešan zaključak. „Međunarodna zajednica je u Libiji dokazala“, rekao je Kenigs 8. novembra 2011, „da zaštita civila od genocida i zločina protiv čovečnosti nije puko obećanje.“
NATO u februaru 2011. godine nije bio samo neutralan posmatrač već je potpirivao i razbuktavao građanski rat time što je u tajnosti podržavao pobunjenike. Baš kao što je to bio slučaj i prilikom protivzakonitog napada na Srbiju 1999. godine, kada su britanske i američke specijalne jedinice samo još pojačale sukob time što su podržavale OVK, jednu od strana koje su sudelovale u građanskom ratu, i u Libiji su te tajne jedinice NATO-a bile prisutne mnogo pre nego što je Savet bezbednosti usvojio Rezoluciju 1973. I zato je napad na Libiju bio protivzakonit.
Britanci su poslali jedinice svoje Specijalne vazdušne službe (Special Air Service – SAS) kako bi ojačali pobunjenike u Bengaziju koji su bili u sukobu sa Gadafijem i kako bi zajedno sa njima izvršili sabotažu u vazdušnoj odbrani libijske vojske. „Stotine britanskih vojnika, pripadnika SAS-a, operisale su tri nedelje zajedno sa grupama libijskih pobunjenika“, otkrile su britanske novine Miror 20. marta 2011. Iz toga proizlazi da su britanske specijalne jedinice već krajem februara 2011. godine dejstvovale na libijskoj teritoriji. Njihove akcije bile su protivzakonite i predstavljale su udarac na libijski suverenitet. U nekoj drugačijoj situaciji Gadafiju bi bilo zabranjeno da pošalje libijske specijalne jedinice u Severnu Irsku kako bi tamo naoružao i obučio katolike koji su u sukobu sa Londonom i potom izvršio sabotažu protivvazdušne odbrane Britanske vojske.
Jedinice SAS-a uništile su libijske rakete zemlja–vazduh dalekog dometa, dakle, napale su libijske odbrambene snage. Rakete protivvazdušne odbrane koriste se za borbu protiv ratnih aviona, a uništavanje protivnikove protivvazdušne odbrane je čin rata. Britanci su bez mandata UN svojim specijalnim jedinicama napali Libiju. NATO je započeo rat, a ne Libija. „Ovi elitni vojnici neutralisali su najvažnije libijsko strateško oružje, protivvazdušni raketni sistem SAM 5“, pisale su engleske novine Miror. SAM 5 ima domet od „preko dvesta milja i može da pogodi mete na drugoj strani Sredozemnog mora.“ Te novine citirale su neimenovanog predstavnika britanske vojske: „Niko ne zna šta će Gadafi uraditi. Važno je da onesposobimo njegovo najvažnije oružje jer su njegovi postupci tako nepredvidivi.“
Britanci su helikopterima odvezli u Libiju svoje elitne vojnike mnogo pre nego što je Savet bezbednosti usvojio mandat za ratovanje. Nekoliko britanskih vojnika uhapsili su libijski pobunjenici u blizini Bengazija, zato što nisu bili sigurni da li su ovi došli da im pomognu ili da se bore protiv njih. „Jedna britanska specijalna jedinica koja je sletela helikopterima pre oko četiri dana, uhapšena je u blizini mestašca Kadra, dvadeset milja od Bengazija“, izveštavao je britanski Gardijan 6. marta 2011. godine, dakle pre nego što je usvojena Rezolucija 1973. Britanski ministar odbrane Lajam Foks morao je da prizna da sarađuju sa pobunjenicima: „Ostvarili smo vezu sa njima, ali o tome ne mogu da kažem ništa podrobnije“, rekao je Foks i dodao da je ta saradnja tajna. Novine Independent izveštavale su da su i agenti Britanske tajne službe MI-6 delovali u području Bengazija, kako bi podržali „smenu vlasti“.
Pored Britanaca, u Libiji su bili prisutni i Amerikanci, to jest, njihova tajna služba CIA, takođe pre nego što je usvojena Rezolucija 1973. „Dok predsednik Obama naglašava da u Libiji nisu prisutne američke kopnene trupe, male jedinice CIA već nekoliko nedelja operišu kao vojska Zapada u senci“, otkrio je Njujork tajms 30. marta 2011. godine. A budući da „nekoliko nedelja“ znači da je reč o najmanje dve ili više nedelja, jasno je da je i CIA pre usvajanja Rezolucije 1973 bila protivzakonito aktivna u Libiji. „Američki agenti sastaju se sa pobunjenicima“, objasnio je jedan saradnik američke vlade koji je želeo da ostane anoniman. „Predsednik Obama je pre nekoliko nedelja potpisao tajnu odluku koja nalaže CIA da podrži pobunjenike oružjem.“ Obama i njegova ministarka spoljnih poslova Hilari Klinton pomagali su pobunjenicima i time su svesno i namerno pojačavali napetost.
NATO bombarduje Libiju 19. marta 2011. godine
Američki predsednik Barak Obama, francuski predsednik Nikola Sarkozi i britanski premijer Dejvid Kameron započeli su 19. marta 2011. godine bombardovanje Libije. I članice NATO-a Italija, Danska, Kanada, Španija, Belgija, Holandija, Norveška, Grčka i Bugarska sudelovale su u tom napadačkom ratu i, što je najčudnije, sudelovala je i Švedska, koja je inače neutralna. Od ukupno 28 članica NATO-a, u ratu protiv Libije sudelovalo je dvanaest zemalja, iako Libija nije napala nijednu od tih zemalja NATO-a. Sa arapske teritorije u napadu su učestvovali Katar i Ujedinjeni Emirati. Katar je zloupotrebio svoj televizijski kanal Al Džazira kako bi ocrnio Gadafija.
Nemačka nije sudelovala u ratu sa Libijom i, budući da nije stalni član Saveta bezbednosti, uzdržala se od glasanja. Kancelarka Angela Merkel, ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele i ministar odbrane Tomas de Mezijer sumnjali su u nužnost vojne intervencije u Libiji. Za Merkelovu je bilo neprihvatljivo da glasa sa „ne“ u Savetu bezbednosti pošto nije htela da uvredi svoje prijatelje iz NATO-a. Da je Nemačka rekla „da“ u Savetu bezbednosti, podržala bi svoje Zapadne saveznike, ali pošto je većina Nemaca imala negativan odnos prema ratu u Avganistanu, time bi isprovocirala obimnu javnu raspravu. Zato se Nemačka opredelila da bude uzdržana. „Sumnjičava sam u odnosu… na vojnu intervenciju“, rekla je Merkelova pre nego što je došlo do glasanja u Ujedinjenim nacijama. „Kao savezna kancelarka ne mogu da nas povedem u akciju čiji je ishod tako neizvestan.“
„Ne“, koje su kancelarka Merkel i ministar spoljnih poslova Vestervele rekli ratu u Libiji, nemački mediji prijateljski nastrojeni prema NATO-u uopšte nisu prihvatili olako. „Nemačka kukavička spoljna politika“, glasila je udarna vest u novinama Cajt i pritom je Vestervele proglašen „kukavicom“ i „neodgovornim“. Nikada do sada „Nemačka nije uskratila podršku svojim važnim Zapadnim partnerima“, kritikovale su novine ovo odstupanje od utabanih staza kojima se kreće NATO. A i Velt se žalio: „Nemačko uzdržavanja od glasa je neodgovorno“ jer je Nemačka, po svaku, cenu, želela da uđe u Savet bezbednosti i sada je „propustila priliku da sudeluje u jedinstvenom uspehu Saveza“, i samim tim je sebe, dakle, izbacila u „ofsajd“.
NATO zna da stanovništvo u domovini, dakle stanovništvo u zemljama NATO-a, mora da bude ubeđeno u ispravnost i nužnost ratova koje vodi. Pojmove „napadački rat“ ili „rat“ NATO izbegava kad god je to moguće, i umesto toga uvek koristi izraze kao što je „operacija“. Taj pojam među stanovništvom u domovini nesvesno se povezuje sa predstavom o „bolnici“; i u bolnicama se neprestano vrše „operacije“ koje su ponekad krvave i bolne, ali su ipak važne za preživljavanje. Američka vojska je napad na Libiju nazvala operacija Odisejeva zora (Odissey Dawn Operation). Kada imamo na umu da „odiseja“ znači „dugačko lutanje“, možemo da kažemo da je taj naziv i te kako odgovarao.
Libijski diktator Muamer Gadafi nije imao ništa čime je mogao da se suprotstavi nadmoći NATO-a. NATO je u Libiji sproveo smenu režima i pritom je svrgnuo vladu. Prestonica Tripoli pala je 23. avgusta, a već je 20. oktobra rat okončan Gadafijevom smrću. Jedan glasnogovornik pobunjeničke vojske obznanio je da je Gadafijev leš zakopan zajedno sa lešom njegovog sina Mutasima na tajnom mestu u Libijskoj pustinji.
Nov princip „odgovornost za zaštitu“ (Resonsibility to Protect – R2P)
Dva dana pre nego što je NATO bombardovao Libiju, 17. marta 2011, Savet bezbednosti je odlučio da uvede „zonu zabrane letenja“ nad Libijom kako bi zaštitio civilno stanovništvo od zvanične libijske vojske. Rezolucija 1973 Saveta bezbednosti zahtevala je bez odlaganja primirje i opunomoćila je članice UN „da sprovedu sve neophodne mere… kako bi zaštitile civile ugrožene napadima i sva područja u Libiji nastanjena civilnim stanovništvom, međutim, bez učešća bilo koje vrste strane vojske u bilo kojem delu libijske suverene teritorije.“ Rezolucija je izglasana sa deset glasova koji su joj išli u prilog i pet uzdržanih. Rusija i Kina su svojim vetom mogle da ponište Rezoluciju, ali su, baš kao i Nemačka, Brazil i Indija, bile uzdržane od glasanja.
Na prvi pogled mogao bi se steći utisak da je rat koji je NATO vodio protiv Libije bio zakonit pošto je, za razliku od napada na Srbiju 1999. godine, u ovom slučaju postojao mandat Saveta bezbednosti. Međutim, to nije tačno. Rat protiv Libije bio je protivzakonit napadački rat. Jer je Rezolucija UN zarad zaštite stanovništva dozvoljavala samo uspostavljanje „zone zabrane letenja“, ali ne i smenjivanje vlade. Između uspostavljanja „zone zabrane letenja“ i rušenja vlade postoji ogromna razlika. NATO se, dakle, ni u kojem slučaju nije pridržavao sadržaja Rezolucije, smenjivanje vlade bilo je protivzakonito. Osim toga, Rezolucija je izričito zabranjivala uključivanje kopnenih trupa. Pritom su, kao što je već pomenuo, britanske i američke specijalne jedinice dejstvovale u Libiji i pre nego što je izglasana Rezolucija 1973. I to je bilo protivzakonito. Sve u svemu, države koje su sudelovale u napadu „prekršile su međunarodno pravo i proizvoljno su tumačile Rezoluciju 1973“, sasvim ispravno je ustanovio Johanes Beker sa Marburškog univerziteta u svojim istraživanjima posvećenim ostvarivanju mira.
I u Austriji su se nakon izbijanja rata pobunili kritični intelektualci i isticali su da rat protiv Libije nije pokriven mandatom UN. „U međuvremenu smo videli da je sprovođenje Rezolucije preraslo u rat kojim u Libiji treba da bude promenjen sistem vlade – cilj koji nimalo nije uskladiv sa rečima i duhom Rezolucije Saveta bezbednosti“, kritikovao je Austrijanac Hans Keler profesor sa Univerzitetu u Inzbruku, leta 2011. dok je Libija bombardovana. Stručnjak za Ujedinjene nacije Keler, napomenuo je da u Rezoluciji postoji višeznačna formulacija „sve nužne mere“, što je dovelo do njenog proizvoljnog tumačenja. Savet bezbednosti upotrebio je pojam koji je „poput nekakvog gumenog paragrafa“. NATO je zloupotrebio tu višeznačnost i nastupio kao „nešto poput izvršnog organa Ujedinjenih nacija“. To je sasvim pogrešno, budući da je NATO, u skladu sa svojim osnivačkim Statutom, zapravo odbrambeni savez koji bi trebalo da deluje kada je napadnuta neka zemlja članica. Ali Libija nije napala nijednu članicu NATO-a. NATO „uopšte nema pravo da interveniše u područjima… koja ne pripadaju oblastima utvrđenim ugovorom“. „Potpuno je izopačenje“ to što NATO „sada manje-više zvanično deluje u ime svetske zajednice“.
Rusi, koji su mislili da će NATO samo uspostaviti „zonu zabrane letenja“, tek nakon što je Gadafi svrgnut i ubijen, shvatili su da ih je Savet bezbednosti obmanuo. „SAD su od Saveta bezbednosti dobile mandat za uspostavljanje „zone zabrane letenja“ (no fly zone) kako Gadafi ne bi mogao da bombarduje pobunjenike u svojoj zemlji“, rekao je ruski predsednik Putin. „A šta su Sjedinjene Države uradile? Počele su da bombarduju tu zemlju! To je jasno kršenje Rezolucije Saveta bezbednosti. To je sasvim jasan napad na drugu državu.“
I Rajnhard Merkel, profesor kaznenog prava i filozofije prava na Univerzitetu u Hamburgu, objasnio je da međunarodno pravo zabranjuje taj rat jer postoji „stroga zabrana vojnog delovanja u slučaju građanskih ratova na tuđoj teritoriji“. Gadafi je možda „probisvet čije bi uklanjanje sa položaja moći bilo pravi blagoslov“, rekao je Merkel. „Ali pretpostavka da su pobunjenici koji ratuju protiv njega demokratski pokret koji se bori za jasne ciljeve uspostavljanja slobode, predstavlja slepilo u odnosu na životnu stvarnost.“ Niko ne prozire „mračnu mešavinu političko-ideološkog usmerenja“ pobunjenika. „Demokratska potreba za intervenisanjem je ideja koju su širili mediji i 2003. godine kada se ispostavilo da je iračko oružje za masovno uništenje laž, a i sadašnja maska eufemističkog isticanja obaveze pružanja ratne pomoći u borbi za slobodu politička je, etička i međunarodnopravna nakarada“, glasila je oštra, ali veoma jasna kritika ovog nemačkog profesora kaznenog prava.
U Povelji Ujedinjenih nacija zajemčen je suverenitet svake države. Član 2 kaže da se UN temelji na „suverenoj jednakosti svih njenih članica“. Povelja izričito naglašava da je zabranjeno mešanje u pitanja koja potpadaju pod unutrašnju nadležnost druge države. „Ništa u ovoj Povelji ne ovlašćuje Ujedinjene nacije da se mešaju u pitanja koja, po suštini, pripadaju unutrašnjoj nadležnosti svake države, niti zahteva od članova da takva pitanja iznose na rešavanje na osnovu ove Povelje“, piše u članu 2. Zbog ovog principa suvereniteta, Ujedinjene nacije nisu mogle da se mešaju u građanske ratove sa kojima su iznova i iznova u prošlosti morale da se suočavaju. Osnovna ideja Ujedinjenih nacija je da mogu da deluju samo u slučaju međudržavnih sukoba.
Pravni stručnjak Rajnhard Merkel sasvim je ispravno ustanovio da je u ratu protiv Libije 2011. godine zanemareno ovo načelo. Savet bezbednosti prvi put je odobrio operacije protiv jedne zemlje koja nije napala neku drugu zemlju, već se nalazila usred veoma neprozirnog građanskog rata. Kako bi opravdali napad NATO-a, uveli su takozvanu „odgovornost za zaštitu“, (Responsibility to Protect – R2P). Ta „odgovornost za zaštitu“ odnosi se, kao prvo, na svaku državu i na njenu (te države) obavezu da obezbedi dobrobit svih svojih građana. Ako neka država nije sposobna ili voljna da zaštiti svoje građane od teških kršenja ljudskih prava, međunarodna zajednica ima pravo da se umeša kako bi zaštitila ugrožen narod, naravno, pod uslovom da postoji odgovarajući mandat Saveta bezbednosti – glasi mišljenje određenog broja pravnih stručnjaka. Rezolucija 1973 Saveta bezbednosti odnosila se izričito na ovaj nov koncept i određivala je ustanovljavanje „zone zabrane letenja“ „kako bi zaštitila ugrožene civile“. To je R2P. Ujedinjene nacije smatrale su da Gadafi ne može da obezbedi sigurnost svojim stanovnicima.
Princip R2P je osmišljen u dobroj nameri, ali je veoma opasan zato što podriva suverenitet svih zemalja i pomaže u pružanju pravne podloge za napade na druge zemlje koje nisu napale neku drugu zemlju. R2P je izraz nade da pomoću vojne sile možemo stvoriti bolji svet. „Odgovornost za zaštitu“ je prvi put primenjena u Libiji, a razvoj zemlje nakon napada NATO-a pokazuje da okolnosti za civilno stanovništvo sada nisu bolje, već su se pogoršale. Posle napada NATO-a umrlo je mnogo više civila nego što je to pre toga bio slučaj. Nemački stručnjak za istraživanje mira Johanes Beker, ustanovio je da je rat NATO-a protiv Libije odneo 50.000 ljudskih života i skoro svi su bili Libijci. Većina je ubijena nakon što je počeo napad NATO-a. Zato je pogrešno i nelogično predstavljati napad NATO-a kao pomoć civilnom stanovništvu. Oni koji su pogođeni bombama NATO-a to sigurno nisu doživeli kao pomoć. NATO je zloupotrebio princip „odgovornosti za zaštitu“ kako bi sproveo nasilnu smenu vlade.
„Taj koncept je, sam po sebi, dobar“, veruje Johanes Beker, „ali je zloupotrebljen u ratu sa Libijom“. Jer Rezolucija 1973 Saveta bezbednosti nije odobrila svrgavanje Gadafija, već samo zaštitu civilnog stanovništva. A ta misija bila je ostvarena već nakon svega nekoliko dana. Posle toga je NATO morao da prekine upotrebu oružane sile. Međutim, NATO to nije uradio, već je nastavio da ratuje sve dok Gadafi nije bio svrgnut. I Norman Pič, profesor međunarodnog prava, smatra da je u principu „odgovornosti za zaštitu“ pohranjena opasnost trajnog mešanja u unutrašnje poslove drugih država, a to bi moglo da dovede do „anarhije među državama“.
Pre rata u Libiji, u Evropi i Sjedinjenim Državama skoro da nije ni bilo protesta mirovnih pokreta. I to zato što je Gadafi u medijima uspešno predstavljen kao „nov Hitler“. „Govorilo se: ’Rat je strašan, ali Gadafi je još strašniji’“, opisao je raspoloženje koje je tada vladalo reditelj dokumentarnih filmova Fulvio Grimaldi. Ono što u Evropi niko nije želeo da prihvati jeste činjenica da je veliki deo libijskog stanovništva bio zadovoljan kvalitetom življenja pod Gadafijevom vladavinom. Ti ljudi nisu želeli da NATO bombarduje njihovu zemlju. „Gadafi i većina Libijaca koja je na njegovoj strani, brane suverenitet naroda i svoj socijalni napredak od prodiranja, mešanja, destabilizovanja i agresije imperijalističkih sila koje su krenule u obuhvatan neokolonijalistički pohod“, kritikovao je Italijan Grimaldi, koji je putovao Libijom i pre rata sa NATO-om i posle njega. „Za vlade zemalja NATO-a pod vodstvom SAD, neprihvatljivo je da u svetu postoje regioni koji, poput Libije, Sirije i pojedinih zemalja u Latinskoj Americi, ne prihvataju njihove zahteve u vezi sa tim kako bi trebalo da izgleda ’slobodno tržište’ i globalizacija. Jer ti zahtevi vode ka najvećoj preraspodeli bogatstva u istoriji čovečanstva – od širokih narodnih masa u ruke elite.“ A pritom se Libija svrstavala među najuspešnije afričke zemlje. „Ujedinjene nacije su procenile da je standard razvijenosti libijskog stanovništva (zdravstvo, obrazovanje, posao, mesto stanovanja, prava žena, majčinstvo, životni vek) najviši na celom kontinentu“, rekao je Grimaldi. I dodao je da je zato apsurdno pozivanje na argument „odgovornosti za zaštitu“, napadački rat NATO-a nesumnjivo je zločin.
Danas znamo da imperija SAD i zemlje NATO-a svrgavaju vlade drugih zemalja, a pritom tamo ne uspevaju da uspostave uspešne demokratske sisteme. Danas je Libija oslabljena neprijateljstvom raznih oružanih frakcija, jača i islamski fundamentalizam, a to je za libijsko stanovništvo svakako loš razvoj koji pokazuje da nasilje, po pravilu, vodi do još većeg nasilja i novih teškoća. „U tom haosu dodatno će ojačati prijatelji radikalnih islamista“, upozorio je švajcarski stručnjak za Bliski istok Arnold Hotinger 2015. godine. „Pretnja da će se Libija pretvoriti u Somaliju na Sredozemlju, prilično je izvesna.“
Gadafijevim svrgavanjem pojačali su se talasi izbeglica ka Evropi jer razbijena država ne može da se bavi temom kao što je migracija. Školski sistem i zdravstvo teško su oštećeni. Sve u svemu, bombe NATO-a ojačale su najradikalnije islamiste. „Libijski grad Sirt je najvažnije uporište terorističke milicije Islamske države izvan granica Sirije i Iraka“, pisale su novine Noje cirher cajtung u maju 2016. godine u članku naslovljenom Horor na Sredozemnom moru. U gradu Sirtu ID je uvela šerijat i već je zbog bogohuljenja bilo i slučajeva odrubljivanja glava. Tamo vlada raspoloženje straha, policija zadužena za poštovanje moralnih normi je sveprisutna i žene su u ovom trenutku prinuđene da se kreću zabrađene, zabranjena je nastava iz istorije u školama i univerzitetima.
Mnogim posmatračima u Sjedinjenim Državama i Evropi teško je da priznaju da je NATO razbio Libiju i stvorio plodno tlo za jačanje fundamentalizma. Napad na Libiju bio je podjednako pogrešan kao i napadi na Irak i Avganistan, ti ratovi podstakli su spiralu nasilja. Za vreme kampanje na predsedničkim izborima 2016. godine između Donalda Trampa i Hilari Klinton, samo je retko ko skretao pažnju na to da je Hilari Klinton merodavno sudelovala u svrgavanju Gadafija i razaranju Libije. „Hilari Klinton veoma se zalagala za bombardovanje Libije“, seća se Noam Čomski. „Ona je bila jedna od vođa u tom ratu koji je uništio Libiju i njeno društvo, koje je sasvim dobro funkcionisalo“. Sada je zemlja u rukama naoružanih vojnika, „a ISIS i džihadisti se šire po Severnoj Africi“, napominje Čomski. „Tako nešto se događa kada ne znaš šta radiš, pa krhke sisteme obrađuješ maljem.“
