Kuba spada među zemlje koje su sudelovale u osnivanju Ujedinjenih nacija. Međutim, ova svetska mirovna organizacija nije zaštitila Kubu. Imperija SAD je invazijom u Zalivu svinja 1961. započela protivzakonit rat protiv Kube, dok su američke diplomate istovremeno lažima onesposobile UN. Odgovor Sovjetskog Saveza 1962. na ove opasne poteze bio je tajno postavljanje nuklearnih raketa na Kubi, što je ceo svet dovelo do ivice atomskog rata. Kubanska raketna kriza bila je ozbiljan i opasan trenutak u nedavnoj istoriji čovečanstva, i detaljnim proučavanjem ovog slučaja i danas možemo da naučimo mnogo o tajnim ratnim operacijama, svetskoj mirovnoj organizaciji i složenim uzajamnim uslovljenostima u međunarodnoj politici.
Revolucija na Karibima
Predvodnik Kubanske revolucije Fidel Kastro preuzeo je 1. januara 1959. godine vlast na Kubi. Na početku je izgledalo kao da nije moguće ostvarivanje prijateljskih odnosa između Kube i njenog velikog suseda Sjedinjenih Država. Svrgnut korumpiran predsednik Fulgensio Batista pobegao je u Dominikansku Republiku. SAD su 7. januara 1959. bile druga država u svetu koja je priznala i time podržala novu kubansku vladu, i to u trenutku kada je Fidel Kastro bio na svom trijumfalnom pohodu od Santjaga do Havane. Na poziv američkog Udruženja novinskih izdavača Kastro je u aprilu 1959. posetio Vašington i Njujork. Kuda god bi harizmatičan Kastro otišao, pratile su ga mase gledalaca. Tim Amerikancima se dopadao Kastro, a i oni su se dopadali njemu. Svojim pratiocima često je govorio: „Nikada nismo sreli Amerikance kao što su ovi. Poznajemo samo kolonijaliste.“
Međutim, američkom predsedniku Dvajtu Ajzenjhaueru nisu se dopadali ni Kastro ni njegovi politički planovi, pošto je bio ubeđen da će ta revolucija naškoditi privredi SAD i njihovim imperijalističkim ciljevima u Latinskoj Americi. Zato je Ajzenhauer novom kubanskom predsedniku sasvim svesno stavio na znanje šta misli o njemu time što je za vreme Kastrove posete u aprilu na nedelju dana napustio Vašington kako bi igrao golf u Karolini. Kastro se, umesto toga, sastao sa vicepredsednikom Ričardom Niksonom. Ovaj je u jednom memorandumu upućenom Ajzenhaueru napisao da Kastro „neopisivo naivno razmišlja o komunizmu ili postupa pod komunističkim nadzorom – moj utisak je da je reč o ovom drugom.“
Predsednik Ajzenhauer se složio sa ovom procenom i zajedno sa Niksonom odlučio da započne borbu protiv Kubanske revolucije. Uticajan američki Savet za nacionalnu bezbednost NSC je 10. marta 1959. na tajnom sastanku u Beloj kući odlučio da će morati da pronađu način „da u Kubi postave drugu vladu“. Time je već bila nagoveštena oluja, Vašington je tako dao signal za početak tajnog rata protiv Kube.
Ajzenhauer je ovlastio CIA da organizuje, finansira, obučava i oprema kubanske egzilante sa ciljem podrivanja Kastrove revolucije. Međutim, nijedna zemlja ne sme da sruši vladu neke druge zemlje protivzakonitim ratovanjem bez mandata Ujedinjenih nacija. Članovi NSC-a su znali da svojom odlukom da sruše kubansku vladu krše zakon ustanovljen u Povelji UN. Ali to ih se nije ticalo. Jer Fidel Kastro je ugrožavao privredne ciljeve SAD.
Srce Kastrovog revolucionarnog programa bila je poljoprivredna reforma. Odgovarajući zakoni uvedeni su u maju 1959. godine, a u junu je počela eksproprijacija američkih firmi koje su, kao kolonijalni vlasnici, posedovale velike delove Kube. Kubanci su isplatili SAD odštetu, ali američki ulagači žalili su se da ta odšteta nije dovoljna. Nov kubanski agrarni zakon, koji se manjim zemljoradnicima veoma dopadao, ograničavao je posed zemlje na četrdeset hektara po osobi, pri čemu je zemlja postala državno vlasništvo. Kastro je u vezi sa tom reformom kasnije rekao: „Proizvela je istinski lom između revolucije i najbogatijeg i najpovlašćenijeg stanovništva u zemlji, a proizvela je i lom u odnosima sa Sjedinjenim Državama.“
Godine 1960. privredni i politički odnosi između SAD i Kube dodatno su se pogoršali. Kuba je nastavila sa eksproprijacijom i opet su na udaru bili ulagači iz SAD i njihovi posedi obradive zemlje, pašnjaci, naftne rafinerije i hoteli. Kao što je to već bio slučaj u Gvatemali, udarac je primila i američka Junajted fruit kompani, koja je posedovala mnogo zemlje na Kubi. U maju 1960. Kastrova kubanska vlada izjavila je da je izvršila eksproprijaciju oko 110.000 hektara zemlje koja je bila u posedu kompanije Junajted fruit. Nunjez Himenez iz kubanskog Instituta za agrarne reforme objasnio je da će Junajted fruit kompani biti obeštećena sa svega šest miliona dolara uz jemstvo na dvadeset godina, „pošto naša vlada nije sačinjena od budala“. SAD su mnogo godina zarađivale izrabljivanjem Kube. Zato je ovako mala odšteta i te kako opravdana.
Kubanci su imali samo jedan izvozni proizvod, naime šećer, i samo jedno tržište za izvoz, naime Ameriku. Zato je kubanska privreda, naravno, bila veoma krhka, a SAD su to veoma dobro znale. U jednom govoru održanom 29. januara 1960. pred hiljadu zemljoradnika Kastro je zapretio da će izvršiti eksproprijaciju svih fabrika šećera koje su u američkom vlasništvu u slučaju da Kongres SAD smanji uvoz kubanskog šećera, takozvanu „kvotu za šećer“. Kastro je pretio da će „celokupno vlasništvo Jenkija, pa čak i ekseri u njihovim cipelama“, biti podvrgnuti eksproprijaciji „ako pokušaju da nas primoraju da se predamo zbog gladi.“ Međutim, to nije ostavilo veliki utisak na Vašington. SAD su 31. marta 1961. smanjile kvotu za šećer na nulu. Posle toga Kuba više nije smela da prodaje šećer Americi. I tako se rasplamsao privredni rat.
Kuba je hitno morala da pronađe nova tržišta za svoj šećer i u tome je i uspela, uspela je da se dogovori sa komunističkim taborom sa druge strane Atlantika: Sovjetski Savez i Kina bili su spremni da kupuju kubanski šećer. Dok su se američko-kubanski odnosi sve više pogoršavali, veza između Kube i Sovjetskog Saveza postajala je sve tešnja. Rusi su videli da je izbio sukob između Kastra i Vašingtona, pa su iskoristili priliku da prošire svoj uticaj na Karibima.
Rusi su ponudili da trampe svoju naftu za kubanski šećer. Fidel Kastro je to smatrao dobrim poslom i tako je 19. aprila 1960. do Kube stigao prvi sovjetski tanker Višinski napunjen tovarom sirove nafte. Međutim, američki naftni koncerni Eso i Teksako (Texaco) i evropski koncern Šel nisu hteli da prerade sovjetsku sirovu naftu. Posle upozorenja koje nije urodilo plodom, Kastro je izvršio eksproprijaciju naftnih rafinerija, proglasio ih kubanskom državnom svojinom i potom oplemenio sirovu naftu i pretvorio je u dizel i benzin.
Zapaljive bombe padaju na Kubu
Predsednik Ajzenhauer je sa negodovanjem posmatrao kako predsednik Kastro preoblikuje kubansku privredu. Kako bi očuvala svoje ekonomske ciljeve, imperija SAD želela je, po svaku cenu, da svrgne Kastra jer bi u suprotnom ovo malo karipsko ostrvo i drugim delovima Latinske Amerike moglo da posluži kao primer za sprovođenje političkih i privrednih reformi. CIA je stoga pokrenula saradnju sa Kubancima kojima se nimalo nije svidela Kubanska revolucija, koji su mrzeli Kastra i zato su se iselili u Floridu. CIA je znala da su ti Kubanci koji su živeli u egzilu takođe želeli da svrgnu Kastra.
U oktobru 1959. godine američki bombarderi bacili su prve zapaljive bombe na Kubu. Te bombe su zapalile polja šećerne trske i fabrike šećera. Ministarstvo spoljnih poslova SAD potvrdilo je da su avioni poleteli sa Floride, ali su tvrdili da se to dogodilo mimo volje američke vlade. Naravno da je bacanje zapaljivih bombi na drugu državu protivzakonito, ali CIA nije marila za to.
Kastro je oružanom silom preuzeo vlast i oružanom silom je želeo da odbrani svoju revoluciju. Međutim, Kuba nije imala mnogo oružja. Sredinom 1959. godine Hoze Ramon Fernandez, član Kastrove vlade, počeo je da istražuje mogućnosti kupovine oružja u Italiji, Švajcarskoj, Zapadnoj Nemačkoj i Izraelu. Određenu količinu oružja kupio je u Italiji, ali pritisak Vašingtona na zemlje NATO-a sprečio je evropske države da prodaju oružje Kubi, i Italijani su saopštili da, nažalost, ne mogu više da ga isporučuju. U martu 1960. američko Ministarstvo trgovine zabranilo je domaćim firmama da prodaju helikoptere Kubi. Zatim su se Kubanci obratili Moskvi i uspeli su da postignu dogovor. Krajem 1960. na Kubu su pristigle prve isporuke oružja iz Sovjetskog Saveza.
Jedan Amerikanac, koji je pomno posmatrao razvoj neprijateljstva između SAD i Kube, u oktobru 1960. sasvim je ispravno ustanovio: „Iako smo znali kako se očajnički trudila da ostvari privredni razvoj, odbijali smo da pomognemo Kubi… iskoristili smo uticaj naše vlade kako bismo sprovodili svoje ciljeve i umnožili zaradu privatnih američkih firmi koje su vladale privredom na tom ostrvu… portparoli američke vlade predstavljali su Batistu kao pouzdanog saveznika i dobrog prijatelja, i to u vreme kada je ovaj ubijao hiljade ljudi, uništavao poslednje ostatke slobode i krao kubanskom narodu stotine miliona dolara… to znači da je naša politika, a ne Kastrova, prva počela da tog, nekada tako ljubaznog suseda, pretvara u neprijatelja.“ Ova analiza uzimala je u obzir imperijalističke ciljeve SAD i bila je sasvim tačna. A osoba koja je iznela ova posmatranja nije niko drugi doli Džon F. Kenedi, koji je ubrzo posle toga, posle Ajzenhauera, postao predsednik.
Bacanje zapaljivih bombi na Kubu je, naravno, bilo protivzakonito ratovanje, iako niskog intenziteta. Kuba nije bila voljna to da prihvati i 11. jula 1960. napisala je pismo Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija u kojem je ukazala na „kršenje zabrane ulaska u kubanski vazdušni prostor, izgubljene ljudske živote i ogromnu materijalnu štetu izazvanu bombardovanjem avionima koji poleću sa američke teritorije i kojima u mnogo slučajeva upravljaju američki piloti“. „Pretnja uništenja privrede“, između ostalog, „odbijanjem naftnih rafinerija da prerađuju sirovu naftu“ i poništavanjem kvote za šećer, sve to predstavlja „politiku mešanja u unutrašnje poslove Kube i ekonomsku agresiju, što je u potpunoj suprotnosti sa osnovnim zakonima Povelje Ujedinjenih nacija.“
Kuba je odlučila da zamoli UN za pomoć i svetska mirovna organizacija brzo je reagovala. Savet bezbednosti okupio se 18. jula 1960. kako bi razmotrio zahtev Kube. Rasprava je trajala dva dana. Zatim je Savet bezbednosti odlučio da slučaj prepusti Organizaciji američkih država (OAD). Kuba je tu odluku doživela kao veliko razočaranje. Jer kubanski ministar spoljnih poslova Raul Roa, koji je pozvan da sudeluje u dogovorima Saveta bezbednosti, u svom uvodnom govoru objasnio je da je Kuba svesno i namerno uputila svoju žalbu Ujedinjenim nacijama, a ne OAD-u, zato što SAD imaju glavnu reč u OAD-u. Roa je ukazao na slučaj Gvatemale iz 1954, koji su Ujedinjene nacije takođe prepustile OAD-u, i rekao da je to bila „žalosna odluka“ zato što Gvatemala od Organizacije američkih država nije dobila nikakvu podršku.
Ministar spoljnih poslova Roa se pred Savetom bezbednosti UN žalio na američko bombardovanje fabrika šećera i plantaža šećerne trske i rekao da je uništeno više od 350.000 tona šećera. Roa je naveo imena pilota, datume napada, registarske brojeve aviona i druge pojedinosti u vezi sa dvadeset napada bombardovanjem. Objasnio je da na jednoj bombi koja nije eksplodirala piše Bristol Marines. U drugom slučaju je avion kasnije otkriven u Floridi. Pritom je naglasio i da se Kuba plaši američke invazije. Zatim je Roa odbacio američku tvrdnju da je Kuba komunistički satelit Sovjetskog Saveza i istakao da je revolucija sprovedena zarad koristi običnih ljudi i da na Kubi sada vlada „običan narod“.
Američki ambasador u UN Henri Kabot Lodž mirno je odslušao govor kubanskog ministra spoljnih poslova, a potom je prisutne uveravao da SAD nemaju ni najmanju nameru da sprovode agresiju prema Kubi. „Iako to smatram nepotrebnim, želim sada i ovde da jemčim Kastru da Sjedinjene Države nemaju nikakve ciljeve u odnosu na Kubu koji uključuju agresiju“, izjavio je ambasador Lodž. To je bila laž, budući da su napade na plantaže šećerne trske počinile upravo SAD.
Međutim, laž je delovala i evropske članice NATO-a udruženo su podržale SAD. „Ne verujemo da naš prijatelj i saveznik SAD namerava da vodi politiku agresije u odnosu na Kubu“, napomenuo je italijanski ambasador u UN Eđidio Ortona. Arman Berar, ambasador zemlje NATO-a Francuske, rekao je „da nam ne preostaje ništa drugo osim da kažemo da je zvanično uveravanje (da neće biti invazije) koje je (zastupnik SAD) višestruko ponovio, ostavilo snažan utisak.“ I članica NATO-a Turska potvrdila je preko svog ambasadora Rifata Menemencioglua da veruje rečima SAD: „Prihvatili smo objašnjenje zastupnika SAD u kojem je ponovio da njegova vlada ne razmatra bilo kakvu upotrebu agresije.“
Međutim, nisu samo zemlje NATO-a stale na stranu SAD. Mongi Slim, ambasador Tunisa, istakao je da „zvanično jemčenje zastupnika SAD, čija iskrenost nam je već poznata, ne ostavlja prostora za sumnju ni u ovom slučaju kada je govorio o miroljubivim namerama u odnosu na kubansku vladu.“ I ambasador Liberije Džordž Padmor kitnjastim rečima izneo je svoje mišljenje: „Nezamislivo je da će velike Sjedinjene Države ovih dana gospodnjih napasti teritoriju kubanskog naroda“ i dodao da njegova delegacija „od sveg srca pozdravlja izričito demantovanje Sjedinjenih Država kada je reč o takvoj vrsti zavere (invaziji).“
Američki ambasador Lodž je, dakle, imao podršku većine ambasadora, dok se mala zemlja Kuba našla u izopštenom položaju. Američki ambasador u Ujedinjenim nacijama ipak nije mogao da porekne da su postojali napadi zapaljivim bombama, budući da su dokazi koje je iznela Kuba bili više nego ubedljivi. Zato je priznao da su takvi napadi zapaljivim bombama postojali, međutim, tvrdio je i da je to urađeno nasuprot volji Ajzenhauerove administracije. „Sjedinjene Države osmislile su najdelotvorniji i najefikasniji sistem nadzora kako bi i u vremenima mira sprečile neodobrene letove na Karibe i žao nam je ako se, uprkos zabrani, ipak dogodilo nekoliko takvih letova“, licemerno je izjavio Lodž. Američki ambasador u UN uveravao je prisutne: „Niko više od SAD ne želi da očuva prijateljske odnose sa Kubom i jednog dana ponovo ćemo biti prijatelji.“
Savet bezbednosti je prihvatio predlog SAD i rezolucijom potvrdio odluku da bavljenje sukobom između SAD i Kube ne spada u njegovu nadležnost, pa je zato slučaj prebačen Organizaciji američkih država. Sovjetski ambasador Arkadij Sobolov, koji se uzdržao od glasanja, istovremeno je zahtevao: „Ruke dalje od Kube, dozvolite Kubi da sama kuje svoju sudbinu“, i protestovao je zbog toga što „je slučaj američke agresije prepušten organizaciji u okviru koje SAD imaju najveći uticaj, tako da prema Kubi mogu da se postave kako žele.“ Slučaj sa zapaljivim bombama prebačen je Organizaciji američkih država, od koje, kao što se moglo i očekivati, Kuba nije dobila nikakvu pomoć.
Atentati
Glavni cilj američke spoljne politike posle januara 1959. bio je uklanjanje Kastra. Da bi postigli taj cilj, izvršili su i nekoliko atentata na kubanskog predsednika. Oni su dugo bili tajni i nije se znalo za njih. Tek 1975. godine Američki senat, pod vođstvom hrabrog i pametnog senatora Frenka Čerča iz Ajdaha, osnovao je Specijalnu istražnu komisiju kako bi razjasnio da li SAD u svojoj spoljnoj politici pribegavaju ubijanju stranih političkih vođa kao sredstvu ostvarivanja svojih ciljeva. Senat je otkrio da se imperija SAD služi i ubijanjem ako želi da smakne strane državnike, pod uslovom da je to u skladu sa njenim interesima.
„Mislimo da javnost ima pravo da zna kojim oruđima se služi njena vlada“, objasnila je Istražna komisija Američkog senata u uvodu svog izveštaja veoma pipavog sadržaja. „Komisija smatra da istina o tim pokušajima ubistava mora da bude izgovorena, budući da demokratija zavisi od dobro obaveštenog glasačkog tela“. U epilogu izveštaja Istražna komisija izražava svoje „gnušanje u odnosu na sve ono što smo saznali“. „To je tužna priča. Ali ova zemlja ima snage da tu priču čuje i da uči iz nje“, glasilo je mišljenje tih senatora. „Moramo da ostanemo narod koji vidi svoje greške i čvrsto je odlučio da ih ne ponavlja. Ako u tome ne uspemo, propašćemo. Ali, ako uspemo, naša budućnost biće blistava kao u najboljim vremenima naše prošlosti.“
Ovaj obiman istražni izveštaj, napisan na trista pedeset strana i objavljen po nalogu američkog senata, obrađuje Kastrov slučaj, ali i ubistvo Patrisa Lumumbe, prvog premijera nezavisnog Konga koji je ubijen 1961. godine, zatim slučaj diktatora Rafaela Truhilja, koji je 1961. ubijen u Dominikanskoj Republici, potom slučaj Ngoa Dijema, južnovijetnamskog predsednika koji je ubijen 1963. i slučaj generala Renea Šnajdera, koji je 1970. ubijen u Čileu. Od petorice vrhovnih inostranih političkih vođa kojima je ovo istraživanje bilo posvećeno, preživeo je samo Kastro.
Napadi na Kastra nisu bili od samog početka pokušaji ubistva. Od marta do avgusta 1960. direktor CIA Alen Dals tražio je mogućnosti kako da naškodi Kastrovom ugledu izuzetnog govornika. Jedna ideja bila je da njegov radio-studio naprskaju hemikalijom koja uzrokuje slična dejstva kao LSD. Druga ideja bila je da njegove cigare obrade hemikalijom koja izaziva gubitak orijentacije. Na životinjama je testirana i hemikalija za odstranjivanje dlaka pomoću koje je Kastru trebalo da otpadne brada jer je CIA bila ubeđena da Kastro bez brade ne izgleda tako dobro.
Prva akcija uklanjanja nekog kubanskog vođe nije bila usmerena ka Fidelu Kastru, već ka njegovom bratu Raulu, koji je 2008. postao predsednik Kube. U julu 1960. godine jednom kubanskom egzilantu ponudili su 10.000 dolara da udesi smrtonosan „nesrećan slučaj“. Ubica je otputovao na Kubu, ali nije uspeo da ubije Raula. Istražna komisija Američkog senata saznala je da su u februaru 1961. jednom atentatoru uručene cigare obrađene snažnim otrovom koji je već u dodiru sa usnama trebalo da deluje smrtonosno. Međutim, ni taj atentat nije bio uspešan.
CIA je sarađivala čak i sa mafijom, pošto je mafija naročito dobar stručnjak za ubistva. Za vreme Batistine diktature mafija je posedovala kockarnice na Kubi. Kada je Kastro preuzeo vlast, sve kockarnice su zatvorene. Time je Havana zaustavila godišnji protok novca od nekoliko stotina miliona dolara proisteklih iz mafijaških poslova. CIA je zaključila da mafija ne samo da ima ogromno iskustvo u ubijanju ljudi već, što je mnogo važnije, ima i dobar razlog da ubije Kastra. U septembru 1960. saradnik CIA Robert Ajme Mehju sastao se sa Džonom Roselijem, gangsterom iz čikaške mafije u jednom klubu na Beverli Hilsu. To je, koliko je do sada poznato, jedini put da je neki ogranak američke vlade pokušao da zaposli mafiju za sprovođenje atentata. Mnogi ljudi još uvek izuzetno teško mogu da poveruju da je CIA zajedno sa mafijom kovala planove za atentat, ali upravo je to istorijski dokazano i potvrđeno.
Nakon susreta sa Roselijem na Beveri Hilsu, ostvarena je veza sa mafijašima Salvatoreom Đankanom i Santosom Trafikanteom. Đankana se nalazio na spisku deset najtraženijih zločinaca u SAD, ali CIA to nije smetalo. Mafija je odbila predlog CIA da u klasičnom banditskom napadu jednostavno ubije Kastra, već je predložila manje opasnu varijantu, naime da u Kastrovo piće sipaju otrovne pilule. Otrovne pilule, koje je proizvodila CIA i uspešno ih testirala na majmunima, Roseli i Trafikante su prosledili, zajedno sa nekoliko hiljada dolara, jednom ubici na Kubi. Pokušaj ubistva izveden je za vreme invazije u Zalivu svinja, međutim, nije uspeo zato što Kastro nije posetio restoran u kojem je trebalo da se dogodi ubistvo. Godinu dana kasnije SAD su ponovo plaćene ubice snabdele otrovnim pilulama, eksplozivom, detonatorima, puškama, pištoljima, radio-stanicama i brodskim radarom. U to vreme kovali su se planovi da, osim Fidela Kastra, ubiju i Raula Kastra i Če Gevaru. Međutim, ni ti planovi nisu uspešno sprovedeni.
Ono što ljudi gledaju u bioskopima u filmovima o Džejmsu Bondu – i ono čemu se većina podsmeva kao preteranim izmišljotinama – u stvarnom svetu zaista se događalo kada je CIA, na primer, pokušala da ubije Fidela Kastra. Početkom 1963. godine CIA je planirala da u području u kojem je Kastro često ronio postavi egzotičnu školjku koja će eksplodirati čim je on dodirne. Od tog plana su odustali zato što su procenili da ga nije moguće sprovesti u delo. Kasnije je CIA obradila jedno ronilačko odelo sredstvom koje izaziva trajnu kožnu bolest, a bocu sa kiseonikom otrovala je bacilima tuberkuloze, s namerom da to Kastru uruče kao poklon. Međutim, Kastro je od nekoga već dobio drugo obično ronilačko odelo, pa zato ovaj poklon CIA nikada nije napustio laboratoriju. Takođe 1963, jedan ubica dobio je od saradnika CIA hemijsku olovku sa otrovnom iglom.
Kastro je, za razliku od nekih drugih političara, preživeo sve atentate CIA. Tematska oblast koja obuhvata delovanje CIA i razna ubistva veoma je mračna i sve do danas teško ju je prozreti. Najveća pažnja posvećena je ubistvu Džona F. Kenedija 22. novembra 1963. u Dalasu. Da li se i iza tog ubistva krije CIA? Kenedi je izazvao mržnju direktora CIA Alena Dalsa nakon što mu je, posle neuspele invazije u Zalivu svinja, dao otkaz.
Ne znam ko je odgovoran za Kenedijevo ubistvo. Mnogi pisci bavili su se ovom temom i izneli razne pretpostavke u vezi sa tim ko je u tom slučaju vukao konce, počev od ideje da je Li Harvi Osvald bio samostalan počinilac, zatim da je uključena CIA, „vojno-industrijski kompleks“, pa čak i sama mafija. Američki pisac Dejvid Talbot, koji se istakao po svojim knjigama zasnovanim na detaljnim istraživanjima te teme, u svojoj najnovijoj knjizi zastupa tezu da je CIA ubila američkog predsednika, pri čemu je bivši direktor CIA Alen Dals vukao konce i sarađivao sa mafijom, sa kojom je već uspostavio vezu dok je pokušavao da ostvari planirano ubistvo Kastra. Dals je verovao da je Kenedi spreman na prevelike kompromise u odnosu na komuniste, pa samim tim predstavlja opasnost za nacionalnu bezbednost SAD. „Dals je bio ključna osoba u planiranju ubistva“, tvrdi Talbot. „Iskoristio je tim koji je okupio zarad ubijanja stranih državnika kao što je Kastro. Nekoliko članova tog tima viđeno je u Dalasu u nedeljama koje su prethodile ubistvu.“
Da li je Kenedi, dok je bio živ, odobrio atentate CIA na Fidela Kastra? U ovom pogledu je izveštaj Istražne komisije Senata veoma neodređen. Američki senat u svom zaključku ustanovljava da je Ričard Bisel, zamenik direktora u Odseku za projekte CIA, znao za te planirane atentate i da ih je odobravao. I direktor CIA Alen Dals bio je obavešten. To je sigurno. Iznad Bisela i Dalsa su Ajzenhauer i Kenedi, koji su snosili političku odgovornost. Nijedan od njih dvojice nikada nije potpisao nalog za nečije ubistvo. Pošto je ova tema bila veoma pipava, mahom je postojala samo usmena razmena, što je za istoričare, poput mene, velika nesreća zato što ne postoje pisani dokazi. To znači da postoje samo ukazi. Bisel je tvrdio da su reč „ubistvo“ izbegavali, ali da su predsednike izveštavali opisima poput „smaknuti Kastra“, „udaljiti Kastra“ ili „isključiti Kastra“, pri čemu nikada nije bilo sasvim jasno da li je tu reč o ubistvu.
Američki novinari Hinkl i Tarner, koji su se veoma kritički bavili ratom koji su SAD vodile protiv Kube, ubeđeni su da je predsednik odobrio i ubistva jer je CIA „prilično pokorno, iako veoma perverzno oruđe imperijalističkog predsedništva“. Masovni mediji ni preko televizije ni u novinama nisu izveštavali o ubistvima koje je planirala CIA zato što su ona bila stroga tajna. Sve do danas mnogi Amerikanci ne mogu da zamisle da je CIA sarađivala sa mafijom kako bi izvela planirane atentate jer nikada nisu ni čuli za tako nešto.
Međutim, za Kubance ti atentati nisu ostali tajni. Kuba je 10. oktobra 1961. pred okupljenom Skupštinom UN saopštila da su Sjedinjene Države osmislile zaveru kako bi izvršile atentat na Fidela Kastra i njegovog brata Raula. Američki ambasador u Ujedinjenim nacijama Adlaj Stivenson rekao je, u vezi sa tim, da je ta „odvratna optužba“ sasvim „smešna“ i da Sjedinjene Države, „uprkos tome što ne gaje veliku naklonost prema Fidelu Kastru i njegovim pristalicama, ipak ne prihvataju atentate kao sredstvo postizanja svojih političkih ciljeva“. I to je bila laž. Istorijski je dokazano da se imperija SAD u svojoj spoljnoj politici nije ustručavala da pribegne ubistvu.
Fidel Kastro u Njujorku
U septembru 1960. Ujedinjene nacije su proslavile svoju petnaestogodišnjicu. Taj događaj je mnogim državnicima pružio mogućnost za razmenu mišljenja za vreme skupa. I Kastro je došao u SAD, a njegova poseta privukla je ogromnu pažnju i pretvorila se u pravi spektakl. Američka vlada je svim hotelima na Menhetnu poslala naređenje da ne izdaju sobe kubanskoj delegaciji. Uprava luksuznog hotela Šelburn (Shelbourne) u blizini sedišta Ujedinjenih nacija tražila je od Kubanaca da plate unapred. Kubanci su to doživeli kao uvredu, a Kastro, odeven u maslinastozelenu vojnu uniformu, žalio se generalnom sekretaru Dagu Hamaršeldu, koji mu je potom ponudio mogućnost smeštaja u okviru Ujedinjenih nacija. Kastro je pak imao drugačije planove i iskoristio je tu okolnost kako bi skrenuo pažnju javnosti na svoje ciljeve. Poslao je celu svoju delegaciju u siromašan hotel Tereza (Theresa) u Harlemu, gde je masa Afroamerikanaca taj postupak smatrala važnom porukom i razlogom za slavlje. Kastro je tako uspeo da pronađe grupu koja se slagala sa njegovim idejama o borbi sa potlačenošću.
Događaji u hotelu Tereza u Harlemu 20. septembra 1960. privukli su veliku pažnju, i američki novinar Tad Šulc s pravom je istakao „da od svih diplomatskih susreta u posleratnim godinama, ovaj između Kastra i Hruščova na ovom mestu spada među one za koje je bilo najmanje verovatno da će se dogoditi“. Nikita Hruščov, šef vlade Sovjetskog Saveza, koji je takođe došao da prisustvuje proslavi, zagrlio je Kastra ispred ulaza u hotel Tereza. Bio je to njihov prvi susret. Drugi uvaženi državnici koji su došli u Harlem da pozdrave Kastra bili su Abdel Naser iz Egipta i Džavaharlal Nehru iz Indije.
Kastro je 26. septembra 1960. održao svoj govor pred Skupštinom UN. Rekao je da će dati „sve od sebe da bude kratak“, a onda je više od pet sati govorio o takozvanom „kubanskom problemu“. Neki su „možda dobro obavešteni, drugi opet lošije – to zavisi od izvora informacija – ali bez sumnje je kubanski problem za svet kao celinu tema koja se tek u poslednje dve godine razvila kao sasvim nov problem“, rekao je Kastro. „Pre toga svet nije imao mnogo povoda da usmeri svoju pažnju na postojanje Kube. Za mnoge ljude ona je bila samo običan prilepak Amerike“.
Kao i u mnogim drugim govorima, kubanski predsednik se usredsredio na privrednu nepravdu. „Dok je Batista, uz svesrdnu pomoć američkih tenkova vladao zemljom u kojoj je devedeset pet procenata dece iz unutrašnjosti patilo od bolesti izazvanih parazitima, još nije postojao nikakav ’kubanski problem’. Kubanski problem nastao je tek kada je nova vlada sprovela eksproprijaciju, i time ušla u sukob sa interesima Sjedinjenih Država.“ Kastro je tvrdio da je agrarna reforma bila jedina mogućnost rešavanja nevolja u kojima su se našli siromašni zemljoradnici. Jedini način obeštećivanja američkih vlasnika bila je odšteta koju je trebalo platiti u narednih dvadeset godina uz kamatu od 4,5 procenata. „Kako smo za tu zemlju mogli da plaćamo u dolarima? Kako smo uopšte i mogli tu odštetu da isplatimo odmah?“ To jednostavno nije bilo moguće, pravdao se Kastro.
Kubanski predsednik je u svom dugačkom govoru pričao o lošim posledicama poništavanja kvote za šećer i zapaljivih bombi. „Jednog popodneva doleteo je avion sa severa i, dok je nadleteo našu fabriku šećera, ispustio je bombu. Za nas je to bio veoma nesvakidašnji, neobičan događaj.“ Kastro je objasnio da su trag aviona mogli da prate natrag sve do Sjedinjenih Država. „Mnogi obični ljudi, mali ljudi naše zemlje, videli su kako je njihovo vlasništvo, koje je sada zaista i bilo njihovo vlasništvo, razoreno, spaljeno i opustošeno nemilosrdnim i postojanim bombardovanjem piratskih aviona“, žalio se Kastro.
Predsednik Kastro naglasio je u tom govoru da je Kuba ozbiljna u svom nastojanju da se oslobodi i da „ne postoji politička nezavisnost bez privredne nezavisnosti“. Kao i da masovni mediji ovaj sukob predstavljaju potpuno pogrešno. Kazao je da ljudi moraju „da misle samostalno“, a ne onako „kako nalažu Junajted pres (United Press) ili Asosiejted pres (Associated Press)“, upozoravao je Kastro vođe ovog sveta okupljene u Njujorku. Oštro je kritikovao odluku Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija da žalbu Kube predaju u nadležnost Organizacije američkih država. „Verovatno su pošli od pretpostavke da je lakše obezbediti većinu u OAD-u“, rekao je Kastro, „međutim, nije sasvim jasno zašto, budući da su i ovde u Ujedinjenim nacijama uvek uspevali da pridobiju većinu. Uz sve dužno poštovanje, pred ovom organizacijom moram da napomenem da je naš narod, kubanski narod, naučio veliku lekciju.“ Kuba je sve više gubila nadu da će joj svetska mirovna organizacija Ujedinjene nacije pružiti zaštitu i pomoć.
Invazija u Zalivu svinja 15. aprila 1961. godine
Odmah po isteku prve godine od završetka Kubanske revolucije, Ajzenhauerova administracija je započela pripreme za invaziju, čiji je cilj bilo Kastrovo svrgavanje. Naravno, takva invazija nije zakonita i krši zakone ustanovljene u Povelji Ujedinjenih nacija. Ali imperija SAD nije marila za to. Vašington je smatrao da Kastro predstavlja izazov za političku i privrednu nadmoć SAD. Zato je 17. marta 1960. Ajzenhauer odobrio preporuku CIA i naredio regrutovanje, organizovanje, opremanje, obuku i finansiranje oružanih jedinica sastavljenih od Kubanaca koji su živeli u egzilu u Floridi.
Za predsednika Ajzenhauera i vicepredsednika Niksona bilo je važno da postojanje ove američke vojske ostane tajno. Zato se vojna obuka ovih Kubanaca koji su živeli u egzilu odvijala u Gvatemali. Američki avioni bez oznaka prevozili su kubanske egzilante od usamljenog aerodroma Opa-loke u Majamiju do tajnog vojnog aerodroma u Gvatemali. Egzilanti koji su 1960. pristigli tamo, morali su prvo u vulkanskoj pustari, na nadmorskoj visini od 1.500 metara, da podignu svoj logor. Novac, oružje i obuku dobili su od Sjedinjenih Država. U avgustu 1960. predsednik Ajzenhauer odobrio je za to budžet od trinaest miliona dolara.
Kastro je preko svoje obaveštajne službe veoma brzo saznao da se u Gvatemali obučava tajna američka vojna jedinica. I tako je Kuba ponovo dospela na dnevni red Ujedinjenih nacija i kubanski ministar spoljnih poslova Raul Roa zamolio je svetsku mirovnu organizaciju da istraži da li SAD pripremaju invaziju na Kubu. Međutim, američki ambasador Džejms Džeremaja Vodsvort odbacio je odlučno Roine optužbe kao „stravična iskrivljavanja istine i potpune neistine“. Ova laž pomogla je američkom ambasadoru da zadrži u tajnosti pripreme za invaziju.
SAD su zahtevale da se o ovom slučaju ne raspravlja na plenarnoj sednici, već da se njom bavi Politički odbor Generalne skupštine, gde potom nisu stigli da obrade taj slučaj zato što su na dnevnom redu bili drugi predmeti. Vašington je bio uspešan sa ovom taktikom. Generalna skupština odlučila je 1. novembra 1960. sa 45 prema 29 glasova i 18 uzdržanih, da se o zahtevu Kube, koji je podržavao i Sovjetski Savez, ne raspravlja na plenarnoj sednici. I to iako je burmanski ambasador u UN i kasniji generalni sekretar UN Situ U Tant opomenuo prisutne da ovaj slučaj moraju „ozbiljno da razmotre“ i da nikako ne smeju da ga prebace u nadležnost Političkog odbora.
Sovjetski ambasador u UN Valerijan Zorin bio je veoma ljut i oštro se u svom govoru protivio odlaganju, budući da postoje jasni dokazi za predstojeću invaziju. Zorin je naglasio da Moskva ozbiljno shvata zabrinutost Kube i citirao je Hruščovljevu poruku Kubi: „Vaša borba je i u prošlosti dobijala našu podršku, dobija je u sadašnjosti i dobijaće je i u budućnosti.“ Time je i Havana, slično kao i Berlin, postala opasno žarište hladnog rata na kojem su se supersile SAD i Sovjetski Savez nalazile jedna preko puta druge. U duhu uzajamnog zastrašivanja nuklearnim arsenalom, Zorin je upozorio da „pomoću najnovije tehnologije ratovanja razdaljina između najudaljenijih tačaka na Zemljinoj kugli može da bude prevaljena za svega nekoliko minuta“. Svim prisutnima bilo je jasno da je time ukazivao na upotrebu nuklearnih raketa, koje su posedovali i SAD i Sovjetski Savez. Baš zato što je postojala mogućnost razbuktavanja međunarodnog sukoba, zahtev Kube trebalo je, po svaku cenu, razmotriti u okviru Ujedinjenih nacija. Jer Zorin je sa svojim upozorenjem bio potpuno u pravu: „Sasvim je jasno da se svaki lokalni sukob u svakom trenutku može pretvoriti u veliki rat“.
Budući da Kuba ponovo nije dobila pomoć od UN, Fidel Kastro je proglasio opštu mobilizaciju zbog očekivane invazije. Mobilisane su hiljade kubanskih milicionera, koji su u novembru 1960. zauzeli položaje u raznim delovima Havane i okolini. Bolnice su dobile nalog da obezbede krevete i pripreme opremu za hitne slučajeve kako bi mogle da neguju ranjenike.
Dok su se Kubanci pripremali za invaziju, a tajna vojska CIA se obučavala na planinama Gvatemale, u Vašingtonu su bili u toku predsednički izbori. Republikanac Dvajt Ajzenhauer vladao je osam godina i više se nije kandidovao. Vicepredsednik Ričard Nikson bio je republikanski kandidat, a njegov protivnik bio je demokratski senator Džon F. Kenedi. Naravno, i Kuba je kao tema igrala važnu ulogu u predizbornoj kampanji. Nikson je kao aktivan član administracije bio upućen u tajne planove za invaziju, dok Kenedi o njima nije znao ništa.
Kenedi je u vezi sa kubanskim pitanjem nastupao još borbenije od Niksona i izričito je zahtevao svrgavanje Fidela Kastra. Objasnio je da kubanskim „borcima za slobodu“ treba pružiti podršku, dakle da treba jačati Kastrove protivnike. Rekao je da SAD „moraju da podrže demokratske antikastrovske snage i u egzilu i na Kubi, što znači one snage koje nisu pod Batistinim uticajem“, zato što one „pružaju nadu da će Kastro biti svrgnut.“ Kenedi je tvrdio da Ajzenhauerova administracija nije učinila dovoljno kako bi srušila Kastra. Nikson, koji je kasnije u svojoj knjizi Mojih šest kriza (My Six Crises) napisao da je „tajna obuka Kubanaca koji su živeli u egzilu“ pod režimom CIA „uglavnom bila posledica mojih napora“, bio je izbezumljen od besa. Međutim, Nikson u javnosti, naravno, nije smeo da govori o supertajnoj vojsci koju su obučavali u Gvatemali dok je u Vašingtonu bila u toku predizborna kampanja.
Zato je soko Nikson odlučio da nastupa kao golub i u četvrtoj, i poslednjoj, televizijskoj raspravi sa Kenedijem izveo je remek-delo licemerja. „Mislim da su politika i predlozi senatora Kenedija u vezi sa tim kako bi trebalo pristupiti Kastrovom režimu verovatno najopasniji i najneodgovorniji predlozi koje je izneo za vreme naših predizbornih debata“, rekao je Nikson. „Njegovi predlozi svode se na to da bi vlada Sjedinjenih Država trebalo da pruži pomoć Kubancima koji žive u egzilu i opozicionarima na Kubi, pod uslovom da su i Batistini protivnici. Hajde da razmotrimo šta to znači. Imamo pet ugovora sa Latinskom Amerikom, uključujući i Ugovor iz Bogote iz 1948. u vezi sa osnivanjem Organizacije američkih država u kojem smo se obavezali da se nećemo mešati u međunarodnu politiku nijedne američke zemlje, a i one su na sebe preuzele slične obaveze.“
Nikson je studirao pravne nauke i poznavao je pravila međunarodne politike, kao i Povelju Ujedinjenih nacija, koju je citirao dok je istovremeno sa svojom tajnom vojskom pripremao kršenje Povelje UN: „Povelja Ujedinjenih nacija, njena preambula, član 1 i član 2 takođe nalažu zabranu mešanja bilo koje države u unutrašnje poslove neke druge države“, sasvim je tačno izjavio Nikson. „Nije mi jasno šta senator Kenedi predlaže kada kaže da bi trebalo da pomognemo onima koji se u Kubi i izvan nje bore protiv Kastrovog režima. Ali sasvim sigurno znam da ćemo, ako usvojimo te predloge, izgubiti sve naše prijatelje u Latinskoj Americi, da bi nas verovatno osudile Ujedinjene nacije i da ne bismo ostvarili svoje ciljeve. I znam još nešto. Bila bi to pozivnica uručena Hruščovu, pozvali bismo ga da dođe u Latinsku Ameriku i uvuče nas u građanski rat ili nešto još gore.“
Nikson je bio u pravu kada je rekao da bi američka invazija na Kubu mogla da dovede do intervencije Sovjetskog Saveza, i to se kasnije zaista i dogodilo. Međutim, Nikson nije bio u pravu kada je tvrdio da bi Ujedinjene nacije osudile SAD. Možda je hteo da kaže: „Ujedinjene nacije osudile bi SAD kada bi one iskreno saopštile Savetu bezbednosti sve činjenice“, ali to se nije dogodilo. Ni televizijske gledaoce nije uverio Niksonov govor. Izgubio je na izborima, a harizmatičan Kenedi, koji je uz to još dobro izgledao, uselio se 1961. kao nov predsednik u Belu kuću.
Kubanci su pomno pratili predizbornu borbu u Vašingtonu i nije im bilo drago što je Kenedi pozivao na rušenje Kastrove vlade. Zato se Kuba novim pismom obratila Savetu bezbednosti UN i objasnila da „će vlada Sjedinjenih Država… verovatno u roku od nekoliko časova sprovesti neposrednu agresiju prema kubanskoj vladi i narodu“.
Savet bezbednosti reagovao je brzo i sazvao je 4. i 5. januara 1961. dvodnevnu sednicu na kojoj će se pozabaviti ovim pitanjem. Kubanski ministar spoljnih poslova Roa ponovo je izneo svoje optužbe protiv Sjedinjenih Država. Optužbe su u suštini bile iste. Doduše, ovog puta ih je Roa izneo mnogo izražajnije i potkrepio ih je dodatnim podacima, priložio je fotokopije, fotografije, naveo vremena, imena i mesta kao dokaze za svoje tvrdnje. Ekvador i Čile predložili su nacrt rezolucije u kojem je SAD upućen apel da mirnim putem traže rešenje za njihove sporove. Međutim, tu rezoluciju odbile su članice NATO-a SAD, Velika Britanija i Španija, pa zato nikada nije ni dospela na glasanje. I ovog puta Savet bezbednosti odlučio je da ne preduzme ništa.
Unazad posmatrano, mogli bismo postaviti pitanje da li bi bilo bolje da je kubanski ministar spoljnih poslova Roa svoju žalbu još temeljnije potkrepio proverljivim činjenicama. A zvanični zapisi Ujedinjenih nacija dokazuju da je upravo to i uradio. Napisao je da u Majamiju u 17. ulici, na uglu Bulevara Biskejn, sasvim neprikriveno vrbuju Kubance koji žive tu u egzilu. Izneo je lične podatke i imena ljudi prebačenih u Gvatemalu i naveo je imena kampova za obuku u Floridi, Gvatemali, Nikaragvi i na Labudskim ostrvima. Objasnio je da je gvatemalski poručnik Eduardo Čakon potvrdio da SAD obučavaju 12.000 vojnika u Gvatemali. Roa je izložio da plaćenici u kampu dobijaju od CIA 25 dolara nedeljno i 275 dolara za svoje porodice i priložio je fotokopije obračuna za plate. Skrenuo je pažnju na to da je Ajzenhauer 2. decembra potpisao kredit od jednog miliona dolara za takozvane „kubanske izbeglice“, dakle za Kubance koji žive u egzilu i sada kao plaćenici CIA pripremaju invaziju. Ukazao je na to da je u Park aveniji br. 225 u Njujorku sedište nekog „Međunarodnog komiteta spasa“ koji je raspolagao fondom od milion dolara za „antikomunističke borce na Kubi“. Roa je takođe skrenuo pažnju na to da su Teksako, Eso, Junajted fruit, CIA i drugi otvorili svoje novčanike kako bi podržali borbu protiv Kube. Objasnio je da je direktor CIA Alen Dals osmislio plan invazije i da će invazija, iako je već nekoliko puta odlagana, uskoro početi.
Mogli bismo očekivati da će na osnovu dugačke i detaljne liste optužbi Savet bezbednosti UN barem sprovesti istragu kako bi proverio jesu li istinite ili nisu. Međutim, to se nije dogodilo, Ujedinjene nacije jednostavno nisu bile dorasle svom zadatku. Kako je američki ambasador Vodsvort uspeo da se odbrani od tih optužbi? Odgovor je jednostavan – uopšte to nije ni uradio. Jednostavno je uopšteno objasnio da se Kubancima ne može verovati pošto su njihove optužbe „ništavne, bezrazložne, netačne i obmanljive“. „Pokušaj da u svim pojedinostima opovrgnemo ove optužbe bio bi nalik želji da opovrgnemo svaku dogodovštinu iz Alise u zemlji čuda“, tvrdio je prezrivo Vodsvort, američki ambasador u UN.
Samo se Zorin, ambasador Sovjetskog Saveza, ponovo žestoko pobunio. „Ako Savet bezbednosti ne preduzme ništa kako bi zaštitio Kubu, ako ne preduzme nikakve korake u cilju sprečavanja agresije SAD prema Kubi i ako se napad ipak dogodi, Kuba, naravno, neće biti sama u tome.“ To nije ostavilo bogzna kakav utisak na članice NATO-a Francusku i Veliku Britaniju, one nisu podržale nikakvo istraživanje tog slučaja i stale su na stranu SAD. Američki ambasador Vodsvort je objasnio: „Nadamo se da će kubanska vlada posle tri neuspešna pokušaja da dobije pomoć Ujedinjenih nacija… sada napokon shvatiti da takva taktika neće moći da utiče na Sjedinjene Države.“
Nakon što je Kenedi 9. novembra 1960. pobedio na izborima, 17. novembra, dakle i pre nego što se uselio u Belu kuću, direktor CIA Alen Dals i njegov saradnik Ričard Bisel, koji je bio zadužen za tajne operacije, prvi put su ga izvestili o postojanju vojske koju su SAD sastavile od Kubanaca i obučile u Gvatemali. Nekoliko dana kasnije, prilikom drugog susreta, Kenedi koji se ni u kojem slučaju nije zgrozio kada je čuo da je planiran protivzakonit rat, „pažljivo ga je saslušao i naložio Dalsu da nastavi sa tom operacijom.“
U međuvremenu za pažljive posmatrače nije bila više nikakva tajna da u Gvatemali postoje vojni kampovi za obuku. Međutim, masovni mediji su uoči invazije u Zalivu svinja potpuno zakazali. Tek mnogo godina kasnije saznalo se da je CIA tada već pružila pipke i ubacila svoje ljude u masovne medije, kao i da je posredstvom poverljivih osoba sprečavala objavljivanje nepoželjnih izveštaja. „Spisak novinara iz važnih medija koji su sarađivali sa CIA bio je istinski Who is who u okvirima američke industrije medija“, objasnio je Hauard Hant, koji je od 1949. do 1970. radio za CIA, „i radili su za ABC, NBC, Asošiejted pres, UPI, Rojters, razne novine, Njuzvik (Newsweek) i druge.“ A pošto je CIA naložila da novine ne smeju da izveštavaju o predstojećoj invaziji, toj temi nisu se posvećivale ni novine ni televizijske stanice, a internet tada još nije postojao.
Zajednica kubanskih egzilanata koji su živeli u Majamiju, međutim, nije smatrala da se mora poštovati zahtev CIA da sve ostane u strogoj tajnosti. Uzbuđeno su pričali o predstojećoj invaziji. Ramiro Valdez iz kubanske tajne službe objasnio je: „Ubacili smo svoje ljude u kontrarevolucionarne bande.“ Kuba je mogla da prati, korak po korak, sve pripreme za invaziju od Majamija do kampova za obuku u Gvatemali. „Bila je to javna tajna.“
Iako je zadatak skupštine da nadzire vladu, samo je mali broj senatora zanimao predstojeći protivzakonit rat protiv Kube koji je sasvim nedvosmisleno narušavao zakone utemeljene u Povelji Ujedinjenih nacija. „Pružanje tajne podrške ovoj akciji deo je licemerja i cinizma na koji su se SAD u Ujedinjenim nacijama i na drugim mestima uvek pozivale kada su optuživale Sovjetski Savez“, pobunio se senator demokrata Vilijam Fulbrajt iz Arkanzasa, jedan od retkih hrabrih odbornika u Skupštini. „Ovo ne prebacujem ostatku sveta – već je upućeno isključivo našoj savesti.“ Međutim, Fulbrajt za svoju primedbu nije dobio podršku u Parlamentu.
Masovni mediji su širenjem laži političara obezbedili mir među stanovništvom. Četiri dana pre napada, 11. aprila 1961, predsednika Kenedija su na redovnoj nedeljnoj konferenciji za štampu pitali šta je sa invazijom na Kubu. Odgovorio je da „ni u kojem slučaju neće doći do intervencije američke vojske na Kubi“. Kasnije je to jedan komentator nazvao „vrhunski izvedenim obmanjivanjem“, zato što invaziju i nije trebalo da sprovedu američki vojnici, već kubanski egzilanti koje je obučila američka vojska.
Alen Dals i Ričard Bisel iz CIA uveravali su mladog predsednika da će tajna operacija proteći podjednako dobro kao u slučaju rušenja predsednika Arbenza u Gvatemali 1954. godine. Nakon što su Združeni generalštab američke vojske i ministar odbrane Robert Maknamara odobrili vojnu, a ministar spoljnih poslova Din Rask političku stanu operacije, i Kenedi je dao svoje odobrenje.
Oko 1.400 Kubanaca koji su živeli u egzilu odvezli su kamionima sa planina Gvatemale do obale Nikaragve. Kada su ušli u čamce, nikaragvanski diktator Luis Samoza im je mahnuo i doviknuo: „Donesite mi busen Kastrove brade.“ Kao posledica delovanja nekoliko insajdera iz CIA, iznenada su cene kubanskog šećera postale znatno primamljivije. Očekivalo se da će uskoro ponovo započeti prodaja kubanskog šećera u Sjedinjenim Državama. Čim se brigada iskrcala na kopnu, cene su se znatno povećale.
Napad je započeo u subotu 15. aprila 1961. bombardovanjem Kube. Dok je flota koja će sprovesti invaziju još uvek plovila morem, u Nikaragvi su uzleteli bombarderi B-26 kojima su upravljali piloti plaćeni novcem CIA. Počeli su bombardovanjem kubanskih aerodroma. U skladu sa geslom: „Sakrij američku ruku“, avioni su koristili lažne oznake. Sa donje strane bile su oslikane kubanske zastave, a na bokovima je pisalo „FAR“ (Fuezas Armadas Revolucionarias) – skraćenica za kubansku vojsku. Kastro, koji je već dugo očekivao invaziju velikog suseda, bio je pripremljen. Čim su pale prve bombe, navodno je rekao: „Ovo je agresija.“
Američkog ministra spoljnih poslova Dina Raska pitali su na konferenciji za štampu 17. aprila 1961. da li SAD imaju nekakve veze sa bombardovanjem i invazijom na Kubu. Rask je pokušao da zbuni javnost lažima i objasnio je: „Ljudi u Americi imaju pravo da saznaju da li je ovo naša intervencija na Kubi i šta su naši planovi za budućnost. Odgovor na ovo pitanje glasi: nije. Kubanski narod sam donosi odluke u vezi sa onim što se događa u Kubi.“
Posle bombardovanja usledila je invazija kopnenih trupa, ali ona se za Kubance iz egzila pretvorila u pravu katastrofu i nadmoćnu i nedvosmislenu Kastrovu pobedu. Čim su jedinice koje su napale Kubu 17. aprila zakoračile na obalu Zaliva svinja, kubanska vojska ih je otkrila i otvorila paljbu. Efekat iznenađenja je propao. A budući da CIA prilikom bombardovanja nije uništila sve avione Kastrove male flote, kubanski avion model „si fjuri“ (Sea Fury) napao je plaćenike. Uzleteo je i, u kubanskom vazdušnom prostoru ispred obale, potopio brod sa municijom, koja je napadačima trebalo da služi narednih deset dana. Zahvaljujući tom poduhvatu, jedinice koje su pokušale da izvedu invaziju ostale su bez zaliha municije.
Kastrova vojska bila je znatno delotvornija i snažnija nego što je očekivala CIA. CIA je bila ubeđena da je kubanski narod nezadovoljan i da će pobunom podržati invaziju, ali ta procena bila je pogrešna. Napadači su bili poraženi. Privremena kubanska vlada, koju je sastavila CIA da bi zamenila Kastrovu vladu i koja je čekala u jednoj drvenoj kolibi pored aerodroma u blizini Majamija, nikada nije stigla do Kube. U sredu po podne, sedamdeset dva časa nakon što su kročile na kubansko tlo, napadačke trupe bile su poražene. Da je invazija uspela, CIA bi dovezla članove privremene vlade do Zaliva svinja. Ta vlada trebalo je da zamoli SAD da joj pruže pomoć. Kastro je posle invazije rekao jednom novinaru: „Za nas je bila velika politička neophodnost da ih što pre porazimo kako ne bi mogli da postave novu vladu.“
Kenediju je bilo važno da učešće SAD ne bude raskrinkano i da nijedan Amerikanac ne učestvuje u invaziji. Danas istoričari znaju da su prva dvojica koja su za vreme invazije kročila na kubansko tlo bili upravo Amerikanci – i to nasuprot jasnim Kenedijevim uputstvima. Kada je postalo izvesno da će se Kastro odbraniti od tog napada, sam Kenedi je naredio neposredno učešće američkog ratnog vazduhoplovstva. U sredu ujutru, dok su američki razarači pretraživali obalu i pokušavali da pronađu preživele, Kenedi je poslao šest aviona bez oznaka sa nosača Eseks (Essex) kako bi pružili podršku bombarderima B-26, koji su opet poleteli iz Nikaragve sa ciljem da bombarduju Kubu. Zbog još jedne greške – ovog puta to je bilo zanemarivanje razlike u vremenskim zonama – bombarderi B-26 do svojih odredišta u Kubi stigli su sat ranije nego Kenedijevi „neutralni“ lovci koji bi im poslužili kao zaštita. Tako su bombarderi B-26 uleteli nezaštićeni u kubansku odbrambenu paljbu, četiri pilota su ubijena, a Kastro je jednim od leševa mogao da dokaže celom svetu da su Sjedinjene Države učestvovale u invaziji. U tom trenutku više niko nije mogao da ospori rukopis Amerikanaca.
Kenedi je 21. aprila održao konferenciju za štampu na kojoj je priznao da su SAD učestvovale u propalom pokušaju rušenja i smene vlade na Kubi. „Ja sam odgovorna osoba u ovoj vladi“, rekao je Kenedi. Sledećeg ponedeljka Bela kuća je objavila: „Predsednik Kenedi je od samog početka objašnjavao da on kao predsednik snosi odgovornost.“ Istoričar Ričard Volton trezveno je pojasnio: „Istina je da je Kenedi preuzeo odgovornost za tu sramotu, ali zašto i ne bi? To svakako i jeste sramota.“
Moskva je bila besna. U ponedeljak 17. aprila, dok su napadačke snage još bile upletene u borbu, Hruščov je poslao Kenediju diplomatsku notu. Osudio je invaziju i obećao „svu neophodnu pomoć“ Kastru. Hruščov je 19. aprila još jednom upozorio Kenedija da prestane sa naoružavanjem za borbu sa Kubom Kubanaca koji su živeli u egzilu. Takva politika „bezrazložnih akcija“, napisao je, „pipav je i opasan put koji bi svet mogao da odvede u nov globalni rat.“ Protivzakonit rat koji su SAD povele protiv Kube doveo je do neposrednog sukoba sa SSSR-om. „Kubanska raketna kriza iz oktobra 1962“, kaže istoričar Tad Šulc, „bila je istorijski neizbežna posledica događaja u Zalivu svinja.“
Ujedinjene nacije su zakazale u rešavanju pitanja invazije
U prvom članu Povelje UN piše da su Ujedinjene nacije osnovane zarad „održanja međunarodnog mira i bezbednosti i da bi preduzimale delotvorne kolektivne mere radi sprečavanja i otklanjanja pretnji miru i suzbijanja činova agresije ili drugih povreda mira.“ Međutim, kada su SAD 1961. godine vodile protivzakonit rat protiv Kube, Ujedinjene nacije potpuno su zakazale.
Kubanski ministar spoljnih poslova Raul Roa objasnio je u subotu 15. aprila 1961. pred Političkim odborom, koji je zasebno telo u okviru Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, da bombarderi B-26 u tom trenutku napadaju Havanu, San Antonio i Santjago de Kubu i da su već ubili sedmoro ljudi. Rekao je da Kuba očekuje i napad kopnenih trupa i da neposredno predstoji invazija pokrenuta iz Gvatemale. Međutim, američki ambasador Adlaj Stivenson dvolično je uveravao prisutne da SAD ne sudeluju u tom protivzakonitom ratu te će zato opovrgnuti optužbe Kube time što će izneti „nekoliko činjenica“. Stivenson je ozbiljnog lica tvrdio da su kubanski piloti, koji su navodno dezerteri Kastrove vojske, pre nego što su napustili zemlju još bacili nekoliko bombi. Bila je to smela tvrdnja. Da bi je potkrepio dokazima, Stivenson je priložio fotografiju jednog od tih aviona i ukazao na jasno vidljive oznake na repu aviona koje su ukazivale na to da je pripadao kubanskoj vojsci. I zato je ovo, zaključio je američki ambasador, bez sumnje slučaj koji se tiče isključivo Kube.
A budući da je CIA znala da bombardovanje Kube neće ostati u tajnosti, prilično je pažljivo pripremila laž koju je izneo Stivenson i zato je avione pripremljene za bombardovanje opremila lažnim oznakama. CIA je naslikala kubansku zastavu sa donje strane aviona, a na repu bombardera B-26 napisala je „FAR“, skraćenicu za Kubansko borbeno vazduhoplovstvo.
Kako bi novinari mogli da fotografišu avione sa lažnim obeležjima i samo da bi CIA tako mogla da potkrepi svoju priču, u subotu ujutru 15. aprila jedan B-26 po planu je „sleteo zbog oštećenja“ na vojnom aerodromu Ki vest (Key West) na Floridi. Nekoliko minuta kasnije ceo spektakl ponovio se sa drugim bombarderom B-26 na međunarodnom aerodromu u Majamiju. Piloti su se odmah sakrili, budući da nisu bili piloti kubanske vojske, ali novinari su slobodno smeli da fotografišu avione koji su sleteli. Te nameštene fotografije je ambasador Stivenson priložio i pokazao po podne istog dana ostalim ambasadorima u UN. Naravno, mirovna organizacija Ujedinjene nacije ne može da obavlja svoj posao ako postoji ovakvo besramno i namerno obmanjivanje.
Međutim, nekoliko naročito pažljivih novinara iz Floride ustanovilo je da su prevareni zato što je vrh nosa aviona B-26 bio od pleksiglasa, dok su vrhovi noseva kubanskih aviona bili neprozirni. Građevina koju je CIA sazdala od laži počela je da se ruši. Ruski ambasador u UN Zorin ionako nije verovao Sjedinjenim Državama. Zahtevao je da Ujedinjene nacije odmah preduzmu odgovarajuće mere i upozorio: „Ne bi trebalo zaboraviti… da Kuba ima mnogo prijatelja širom sveta koji su spremni da joj priteknu u pomoć, naposletku, među njima je i Sovjetski Savez.“ Posle toga su svi ambasadori u UN imali slobodan vikend jer je odlučeno da se slučaju ponovo posvete naredne nedelje.
Kada su se ambasadori u Ujedinjenim nacijama u ponedeljak 17. aprila ponovo sastali u glavnom sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku, kubanski ministar spoljnih poslova Roa rekao je da njegovu zemlju upravo napadaju „čete plaćenika pod vodstvom vlade SAD, koja ih je i finansirala i naoružala, a ti napadi izvršeni su iz Gvatemale i sa Floride.“ Roa je naveo koliko je već puta Kuba tokom protekle godine zamolila Ujedinjene nacije za pomoć. Ovaj „sadašnji slučaj“ je „presudan ispit za Ujedinjene nacije.“
Američki ambasador Adlaj Stivenson odgovorio je neiskreno da su Roine tvrdnje „potpuno pogrešne. Sjedinjene Države nisu počinile agresiju prema Kubi.“ Bila je to svesna laž, budući da je Stivenson znao da SAD upravo vode protivzakonit rat protiv Kube. Predsednik Kenedi bio je „zabrinut za to kako će akcija u Kubi proći pred Ujedinjenim nacijama“ i zato je već 8. aprila 1961. poslao Artura Šlesindžera i saradnika CIA Trejsija Barnsa u Njujork kako bi u opširnim razgovorima izvestili Stivensona o invaziji na Kubu.
Međutim, budući da je iz dana u dan na površinu isplivavalo sve više pojedinosti o protivzakonitom ratu koji su SAD vodile protiv Kube, pretila je promena raspoloženja među članicama Ujedinjenih nacija. Ambasador Kamara iz Gvineje rekao je da je njegova delegacija, „kada se priseti sopstvenih iskustava kao žrtve kolonijalizma, spremna da podrži svaki potez koji može da posluži okončavanju spoljašnje agresije.“ Istakao je da Ujedinjene nacije „ne smeju da ostanu neutralne“. Prvenstveno su članice Varšavskog pakta, kojim je vladala Moskva, izrazile svoje negodovanje. Rumunski ambasador Silviu Brukan objasnio je nedvosmislenim ukazivanjem na Gvatemalu da „Ujedinjene nacije 1954. nisu izvršile svoju dužnost… i ako se takav prekršaj dogodi i sada kada Kuba traži pomoć, sama Organizacija, ali i svaka njena članica, preuzeće na sebe tešku odgovornost.“
Ambasador Palamarčuk, predstavnik Ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike, govorio je o „činu provokacije za koji ne postoji nikakvo opravdanje“ i osudio je „agresivnu politiku Sjedinjenih Država u odnosu na Kubu.“ Ambasador Čobanov iz Bugarske objasnio je da „Sjedinjene Države snose krivicu.“ Gospodin Noseh iz Čehoslovačke smatrao je da postoje „nepobitni dokazi da su Sjedinjene Države vinovnici čina agresije prema Kubi.“ Zorin, zastupnik Sovjetskog Saveza, rekao je da je „sled događaja potpuno isti kao 1954. kada su SAD organizovale invaziju na Gvatemalu“ i zahtevao je „sprovođenje mera bez daljeg odlaganja“. Zorin je jasno stavio na znanje da UN moraju da deluju, „a ako se to ne dogodi, kubanski narod može da se osloni na to da će mu njegovi istinski prijatelji pružiti zaštitu.“
I druge zemlje su imale veoma kritično mišljenje prema protivzakonitom napadačkom ratu Sjedinjenih Država. Ambasador Mišo Pavićević iz Jugoslavije jasno je izneo svoje stanovište da „je invazija na Kubu teško kršenje reči i duha Povelje UN“. Ambasador Li izrazio je „zaprepašćenost vlade i naroda Malija zbog agresije prema Kubi koju izvode kontrarevolucionarne snage uz podršku moćnih saveznika“. Rekao je da je istovremeno veoma „uznemirujuće“ to što je SSSR Kubi obećao „bezuslovnu podršku“, čime je ukazao na opasnost sukoba između supersila. I Pačači, ambasador Iraka, podržao je Kubu, „čije su teškoće i stremljenja istovetni“ sa teškoćama i stremljenjem njegove zemlje. Zahtevao je „efikasne mere“ i izjavio je neobično jasno i bez uvijanja da bi bilo mnogo pristojnije kada bi svi oni koji vuku konce u slučaju ove invazije, „otvoreno priznali da su odlučili da svrgnu Kastra“.
U tom trenutku, usred ove krajnje dramatične rasprave, Kubanski ministar spoljnih poslova Roa obavestio je prisutne da je jedan američki avion prinuđen da sleti. Pilotovo ime je Leo Fransis Berlis, i ne samo da je imao svoju pilotsku dozvolu, karticu socijalnog osiguranja i vozačku dozvolu već i celokupnu dokumentaciju u vezi sa invazijom. Nepal, koji je zastupao ambasador Šaha, upozorio je: „Ono što se sada događa na Kubi, može se dogoditi i svakoj drugoj maloj zemlji ako Ujedinjene nacije ne uspeju da postanu delotvorno oruđe koje može da izađe na kraj sa ovakvim i sličnim okolnostima.“ Naglasio je „da neposredno učešće strane zemlje u kontrarevoluciji ne sme da bude dopušteno.“ Kasniji generalni sekretar UN U Tant, kao zastupnik Burme, skrenuo je pažnju na to da „postoje obimni dokazi da su strane sile upletene u širenje sukoba“. Gospodin Subasing iz Cejlona je istakao da strepnju da bi Kuba mogla da bude napadnuta, potvrđuju nedavni događaji. Dodao je i da ceo ovaj slučaj „opravdava zabrinutost mnogih malih i slabih članica UN“ i da zahteva da UN preduzmu „odlučne korake“.
Međutim, zemlje Latinske Amerike su, pod snažnim uticajem SAD, iznele sasvim drugačije argumente. Ekvador, koji je zastupao gospodin Benites Vinueza, rekao je da je krvoproliće u Kubi „građanski rat“. Gospodin Švajcer iz čileanske delegacije smatrao je da su odgovorne osobe SAD iskrene kada tvrde da Amerika ne sudeluje u ovom građanskom ratu.“ Ambasador Amadeo rekao je da Argentina „nema razloga da sumnja u iskrenost Sjedinjenih Država.“ Ambasador Umana Bernal objasnio je da je Kolumbija „na strani SAD… i da je čvrsto odlučna da ostane u taboru Zapadne hrišćanske civilizacije koja se zalaže za demokratiju“. Gvatemala, u kojoj su se nalazili kampovi za obuku napadača, porekla je svekoliku odgovornost i preko ambasadora Alehosa širila je sledeću laž: „Vojska koja se iskrcala na Kubi nije obučavana u Gvatemali i nije pristigla sa teritorije Gvatemale. Gvatemala nikada nije dozvolila, niti će to ikada učiniti, da njena teritorija služi za organizovanje činova agresije protiv svojih američkih sestrinskih republika.“ Sasvim je jasno da ova svetska mirovna organizacija ne može da obavlja svoj posao sve dok se ovako drsko i svesno iznose lažne tvrdnje.
Evropske članice NATO-a priklonile su se SAD i nisu se izjasnile protiv protivzakonitog rata. Italijanski ambasador Ortona patetično je izjavio da „razvoj događaja dokazuje da se Sjedinjene Države ni na koji način nisu mešale. Takva uzdržanost je… izuzetna.“ Ser Patrik Din, ambasador članice NATO-a Velike Britanije, objasnio je da je „iskustvo vlade Velike Britanije da se možemo osloniti na reč Sjedinjenih Država.“ Kineski predstavnik rekao je da je kubanska optužba „ništavna“. Ambasador Liu pohvalio je SAD i napomenuo: „Sjedinjene Države uvek su se trudile da jačaju privredni razvoj i demokratiju u celom svetu.“ Naposletku, američki ambasador Stivenson, takoreći glavni optuženik „u sudnici svetskog mnenja“, nije govorio mnogo i licemerno je ponavljao da SAD nemaju nikakve veze sa tim ratom: „Najbolji dokaz da Sjedinjene Države nisu umešane u te spletke jeste činjenica da nisu postigle svoj cilj“, izjavio je Stivenson hladnokrvno.
Laži koje je Stivenson izgovorio pred Ujedinjenim nacijama odrazile su se na njegovo zdravstveno stanje. „Od sumanutosti kubanskog slučaja bolovao sam nedelju dana“, napisao je Stivenson u maju 1961. u pismu upućenom Agnesi Mejer. Kasnije je jednom prilikom Pjeru Selindžeru rekao da je ta epizoda bila „iskustvo koje je doživeo kao najveće poniženje“ u svojoj karijeri. Čarls Jost, koji je podržao Stivensona na plenarnoj sednici UN, rekao je da je Stivenson „verovao da mu je uništen ugled i da je zato postao potpuno neupotrebljiv“.
I pored bombi i invazije – na kraju dugačkih pregovora Kuba nije dobila ništa. Savet bezbednosti UN odlučio je da ne preduzme nikakve posebne mere, da ne navede SAD kao napadača ili ih čak osudi rezolucijom zato što bi Stivenson bez sumnje uložio veto protiv takve rezolucije. Ujedinjene nacije su se ograničile na to da svim članicama skrenu pažnju na to „da sprovode miroljubive akcije pošto je njihova odgovornost da umanje postojeće napone.“ To je bilo ne samo veliko razočaranje za Kubu već i velik poraz Ujedinjenih nacija.
Operacija Mungos podriva kubansku privredu
Predsednik Kenedi je bio besan posle neuspeha u Zalivu svinja. Niksonu je rekao: „Svi ti kurvini sinovi – svi ti vojni stručnjaci i ljudi iz CIA – sa kojima sam radio na ovom slučaju, uveravali su me da će naš plan proći uspešno.“
Ali tajni rat izašao je na videlo i tako su svi koji su snosili odgovornost za njega morali da daju ostavke. Alen Dals, koji je osam godina bio direktor CIA, morao je da ode, a zamenio ga je Džon Makon. Otkaz je dobio i istoričar Ričard Bisel, osoba koja je u CIA bila zadužena za osmišljavanje akcije svrgavanja Arbenza u Gvatemali 1954, a i invazije u Zalivu svinja.
Međutim, neuspešna invazija u Zalivu svinja nije bila i kraj tajnog ratovanja SAD protiv Kube. Naprotiv. Već 4. novembra 1961. održan je u Beloj kući još jedan tajni sastanak u vezi sa Kubom. Robert Kenedi, predsednikov brat, i dalje je želeo da svrgne Kastra. Predložio je „da okolnosti na ostrvu nastave da podgrevaju špijunažom, sabotažama i javnim nemirima koje će predvoditi i sprovoditi sami Kubanci“. General-major ratnog vazduhoplovstva Edvard Lensdejl dobio je zadatak da tu politiku sprovede u delo. Lensdejl, stručnjak za tajno ratovanje, obučavao je u tajnosti odrede na Filipinima čiji je zadatak bio podrivanje mesnog komunističkog pokreta. Posle toga je savetovao francusku vojsku u njihovom ratu protiv Vijetnama. Njegov posao uvek je bio ispunjen lažima, obmanama i ratom i zato su neki istoričari Lensdejla nazivali „ružnim Amerikancem“.
Predsednik Kenedi ni u kojem slučaju nije želeo javni skandal. Lensdejl je trebalo da svrgne Kastra podrivanjem kubanske privrede. Svoj protivzakonit rat nazvao je operacija Mungos po sisaru mungosu. Odeljenje CIA u Majamiju, glavno sedište ove operacije, tada se pretvorilo u najveću ispostavu CIA na svetu, godišnji budžet mu je bio veći od pedeset miliona dolara i zapošljavalo je više od tri storine Amerikanaca. Ova ispostava, sakrivena na južnom delu zemljišta koje pripada Univerzitetu u Majamiju, posedovala je više od stotinu vozila kupljenih na lizing i svoju benzinsku stanicu.
Lensdejl je želeo žestoko da ugrozi uslove života na Kubi. Kada je život težak, revolucija dolazi sama od sebe i narod će sam svrgnuti Kastra, u to je bio ubeđen. „Kuba je izvozila mnogo šećera, a mi smo u njega ubacivali velike količine otrova“, rekao je jedan saradnik CIA. Osim toga, sabotirali su mašine korišćenjem pogrešnog maziva, a u tome su im pomagale i druge članice NATO-a, kao što su Nemačka i Engleska: „Naložili smo našim ljudima da u maziva ubacuju nevidljive hemikalije čije je postojanje nemoguće dokazati“, rekao je isti saradnik CIA. „Ta maziva koristila su se u agregatima na dizel, a to je značilo da su odgovarajući delovi brže prestajali da rade, a oni nikako nisu uspevali da nabave dovoljno rezervnih delova.“ Ono što je radila CIA mogli bismo nazvati suprotnošću pomaganju u razvoju, budući da je cilj svakog postupka bio nanošenje velike štete kubanskoj privredi i istovremeno prikrivanje američkog učestvovanja. „Ubedili smo jednog proizvođača kugličnih ležajeva iz Frankfurta da pripremi tovar necentriranih kugličnih ležajeva“, objasnio je pomenut saradnik CIA. „Moramo da ponudimo ogromnu svotu novca da bismo vlasnika fabrike nagovorili da učestvuje u takvom projektu… istina je da smo onesposobljavali i Lejlandove autobuse koje je Engleska isporučivala Kubi, bio je to veoma osetljiv posao.“
Mnogi ljudi koji su izvršavali dela sabotaže na Kubi regrutovani su iz redova kubanskih egzilanata koji su živeli u Majamiju. U decembru 1961. jedan tim CIA digao je u vazduh železnički most u Kubi i gledao kako se voz stropoštava u provaliju. Zatim je spalio jedno skladište šećera. Druge jedinice uništavale su naftne rafinerije, fabrike hemijske industrije i fabrike šećera. „U suštini to je bila prilično neupadljiva operacija“, tvrdio je Lensdejl u jednom izveštaju napisanom jula 1962. godine, „uvek u okvirima koji ne privlače pažnju javnosti“. Napadali su i hotele. Šest mladih Kubanaca je 24. avgusta 1962. po nalogu CIA doplovilo čamcem dvesta metara od obale ispred hotela Blakita u Havani, gde su na slavlju bili okupljeni češki i ruski vojni savetnici. Napadači su bacili na trg nekoliko granata i potom pobegli.
Kubanci, koje je protivzakonit rat Sjedinjenih Država protiv njih sve više potresao, opet su 5. februara 1962. uručili žalbu Političkom odboru UN. Kubanski ambasador Inčaustegvi objasnio je da CIA plaća ljude koji izvršavaju dela sabotaže i napadaju Kubu. I da za to postoje dokazi: Rejnolda Gonzalesa, Pedra Lopeza Pereza i Isajasa Iglesijasa Ponsa uhvatili su na delu i oni su odali da im je CIA dala opremu i platu. „Zar Sjedinjene Države ne moraju da osećaju ogromnu sramotu“, pitao je Inčaustegvi, „što naoružavaju čete plaćenika, obučavaju grupe koje se bave sabotažom, priređuju kampanje blaćenja… i pripremaju se za jednostranu intervenciju, i sve to sa ciljem da napadnu malo, odlučno, suvereno i nezavisno ostrvo Kubu?“
Međutim, kada su tu temu, nekoliko dana kasnije, razmatrali na Generalnoj skupštini UN, zamenik američkog ambasadora Frensis Plimpton, objasnio je da je optužba „bezrazložna“, „neosnovana“, „nepotkrepljena dokazima“, „bezvredna“, „neukusna“, „lažna“ i „neistinita“. Svojim lažima Plimpton je namerno podrivao rad UN. Odbijena je rezolucija koja je trebalo da zaštiti Kubu. „Dostignuta je tačka“, rekao je stručnjak za UN Evan Luard, „kada više nije postojala mogućnost prihvatanja nijedne rezolucije koja bi čak i samo posredno pružala podršku kubanskom zahtevu.“
Međutim, Kuba nije odustala i zato se 22. februara 1962. obratila Savetu bezbednosti UN sa hitnom molbom da se pozabavi agresijom koju SAD izvršavaju prema Kubi. Ali ni Savet bezbednosti nije pomogao Kubi, već je 27. februara 1962. odlučio da pitanje Kube neće doći na dnevni red. Članica NATO-a Velika Britanija pritom je pružila podršku članici NATO-a Sjedinjenim Državama. „Žele da prinude ovaj Savet da traći svoje vreme i snagu“, rekao je ser Patrik Din iz Ujedinjenog Kraljevstva kada je glasao protiv rasprave o kubanskom pitanju. I američki ambasador Plimpton bio je razdražen i objasnio je da UN „ne smeju da budu zloupotrebljene i uzdrmane neprestanim ponavljanjem bezrazložnih i sebičnih optužbi zarad propagande.“
Samo je sovjetski ambasador Platon Morozov rekao da je slučaj „veoma ozbiljan“ i da takav razvoj događaja neće posmatrati skrštenih ruku: „Što se nas tiče, mi smatramo nužnim da najozbiljnije istaknemo da bi oni koji pripremaju invaziju na Kubu trebalo dobro da znaju da narod Kube i u svojoj sadašnjoj borbi dobija podršku i da će to biti tako i ubuduće… Kuba nije sama… ima mnogo prijatelja… među njima i Sovjetski Savez.“
„Operacija Mungos bila je glupa, prihvatam takav sud“, izvinio se američki ministar odbrane Robert Maknamara mnogo godina kasnije na jednoj međunarodnoj konferenciji 1991. godine u Antigvi. Činjenica je da je tajni rat koji su vodile Sjedinjene Države ojačao spiralu nasilja. Slažem se sa američkim istoričarem Majklom Bešlosom da su SAD izazvale Kubansku raketnu krizu: „Da Kenedi nije razdražio Hruščova time što je… operacijom Mungos i vojnim pripremama nagovestio da bi Sjedinjene Države 1962. godine mogle da osvoje to ostrvo, veoma je neizvesno da li bi se Hruščov osećao prinuđen da na Kubi uđe u taj veliki rizik.“ To mišljenje deli i poznavalac prilika na Kubi Tomas Paterson. „Sasvim je jasno“, kaže Paterson, „da nije bilo obučavanja kubanskih egzilanata, da nije bilo razornih tajnih operacija i da nije postojao privredni i diplomatski bojkot – da nije postojala ta krvna osveta čiji je cilj bio razbijanje Kubanske revolucije – sigurno u oktobru ne bi došlo ni do raketne krize.“
Zaustavljanje operacije Nortvuds
Pentagon, kako danas u masovnim medijima skraćeno nazivaju Ministarstvo odbrane, a koje bi, na osnovu istorijskih činjenica, zapravo trebalo da se zove „ministarstvo napada“, želeo je invaziju na Kubu i svrgavanje Kastra. To se može zaključiti na osnovu strogo tajnog plana koji su nazvali operacija Nortvuds skovanog 13. marta 1962. i koji, za razliku od operacije Mungos, nikada nije sproveden u delo. Operaciju Nortvuds odobrio je najviši general Pentagona, član Združenog generalštaba američke vojske Lajman Lemnicer, koji je bio neposredno podređen ministru odbrane Maknamari. Dokumenti koji su nekada bili strogo poverljivi omogućavaju redak, ali potresan uvid u način protivzakonitog ratovanja koje su vodile SAD. Plan je predviđao da dignu u vazduh američke avione i brodove i izvedu niz terorističkih napada u Americi kako bi ih potom pripisali Fidelu Kastru. Takvim napadima pod lažnom zastavom trebalo je, u duhu strategije, sejati strah i paniku među američkim stanovništvom. U svom besu i zaprepašćenosti građani SAD bi se potom složili sa invazijom na Kubu, glasio je cilj Pentagona.
„Lemnicer i Združeni generalštab prekoračili su granice pravne države tako da to niko iz Kongresa nije primetio“, zamerao je američki novinar Džejms Bamford preko kojeg su tajni dokumenti u vezi sa operacijom Norvuds isplivali u javnost. „U ime antikomunizma, vojska je predložila krvav teroristički rat protiv sopstvene zemlje kako bi zadobila podršku javnosti za sumanut rat koji su želeli da povedu protiv Kube.“
Taj plan osmislio je još predsednik Ajzenhauer za vreme svojih poslednjih predsedničkih dana. Ako Kastro ne pruži uverljiv povod za rat, Sjedinjene Države bi, po Ajzenhaueru, trebalo „da proizvedu nešto što će biti opšte prihvaćeno“. Ova nova ideja imala je veze sa čuvenom stravičnom eksplozijom američkog ratnog broda Mejn u havanskoj luci 15. februara 1898, kada je poginulo 266 pripadnika Američke mornarice. Eksplozija broda Mejn tada je izazvala Špansko-američki rat, koji je okončao prisustvo Španije na Kubi. Upečatljiv slogan: Remember the Maine, to hell with Spain! – što znači „Seti se Mejna, dođavola sa Španijom!“ – krajem devetnaestog veka preko američke štampe je vrbovao za rat. Dugo se nije znalo kako je Mejn potonuo. Mansur Kan u svojoj Istoriji američkih ratova izvodi zaključak da je eksplozija Mejna „verovatno nameštena provokacija sa ciljem da se izazove rat, ili tačnije, kako bi se proizveo povod za rat koji su po svaku cenu želeli.“
Upravo u duhu svega ovoga, američki general Lemnicer predložio je operaciju Norvtvuds: „U znak sećanja na Mejn mogli bismo da namestimo sličan događaj: mogli bismo nedaleko od obale Gvantanama da dignemo u vazduh američki brod i odgovornost za to pripišemo Kubi… Spiskovi poginulih u američkim novinama izazvali bi koristan talas preneraženosti u celoj naciji.“ Naravno da nije legalno dići u vazduh vlastiti brod i potom to delo pripisati protivniku kako bi imao razlog da ratuješ sa njim. Međutim, da bi izazvao šok u sopstvenom narodu i proizveo paniku i strah, Pentagon se služio svim sredstvima i u okviru operacije Nortvuds planirao je i terorističke napade na SAD.
„Mogli bismo da namestimo talas kubanskog komunističkog terorizma u području Majamija i drugim gradovima na Floridi, pa čak i u Vašingtonu. Teroristički napadi mogli bi da budu usmereni protiv kubanskih egzilanata koji su u Sjedinjenim Državama tražili utočište… Mogli bismo (stvarno ili lažno) da potopimo brod pun Kubanaca dok plovi ka Floridi… Mogli bismo da potpirujemo nasilje nad kubanskim egzilantima u SAD, čak i tako da ponekad budu ranjeni, što bi pojačalo pažnju medija… Nekoliko detonacija plastičnog eksploziva na pažljivo odabranim mestima, hapšenje kubanskih agenata, a bilo bi poželjno i objavljivanje pripremljenih dokumenata koji dokazuju učešće Kubanaca kako bismo ojačali utisak da su sve to dela njihove neodgovorne vlade“, glasio je đavolski plan generala iz Pentagona.
Običan čovek teško može poverovati da u Pentagonu osmišljavaju ovako mračne operacije. Mnogi ljudi ne znaju za operaciju Nortvuds ili ne žele da čuju ništa o tome zato što se na osnovu ovakvog primera mogu nazreti ponori međunarodne politike koja se ne obazire ni na Povelju UN ni na zabranu agresije. General Lemnicer je sa brigadirom Vilijamom Kregom još jednom utanačio poslednje pojedinosti operacije Nortvuds, a potom je potpisao dokument u Pentagonu. Posle toga se susreo sa ministrom odbrane Robertom Maknamarom u njegovoj kancelariji. Ne zna se šta je sve bilo izgovoreno na tom sastanku. Izvesno je da je Maknamara sprečio generala da započne operaciju Nortvuds – verovatno nakon dogovora sa Kenedijem.
To što su Maknamara i Kenedi zaustavili operaciju Nortvuds nije nešto što se tek tako podrazumeva. Jer time predsednik nije usmerio na sebe samo Lemnicerovu mržnju već i nezadovoljstvo mnogih visokih generala iz Pentagona koji su smatrali da je predsednik preblag prema komunizmu. Iznova i iznova pokušavali su da promene predsednikovo mišljenje, ali Kenedi nije imao poverenja u nasilne planove Pentagona i više nije želeo da sarađuje tako tesno sa Lemnicerom. U septembru 1962. skinuo ga je sa položaja šefa Generalštaba i poslao ga u Evropu, gde je postao glavni komandant NATO-a (SACEUR).
Tema rušenja kubanske vlade ipak je i posle toga ostala na dnevnom redu Bele kuće. Robert Kenedi je 16. oktobra 1962. na jednom tajnom sastanku u Beloj kući zahtevao da se izvrši veći „pritisak“ na Kubu, tvrdio je da su neophodne nove ideje za dela sabotaže koja bi mogla da opravdaju invaziju. „Drugo pitanje je da li, uh, da li bi trebalo razmisliti o tome, uh, uh, postoji li i drugi način koji bi mogao da nam pomogne, možda da priđemo preko Gvantanama ili nešto poput toga – ili možda postoji neki brod koji bi mogao, kao što vam je svima poznato, da potone slično kao Mejn ili nešto poput toga“, rekao je Robert Kenedi. Pomalo nezgrapno izražena ideja da u uvali Gvantanama dignu u vazduh sopstveni brod i to potom pripišu Kastru, dakle ista ona ideja koju je već izneo i general Lemnicer.
Mogli bismo pomisliti da operacijom Nortvuds uopšte i ne moramo da se bavimo, zato što tada nije sprovedena u delo. Dosije Nortvuds bio je mnogo godina strogo poverljiv, te stoga i nepoznat. Međutim, kada je 1998. izašao na svetlost dana, poljuljao je poverenje mnogih Amerikanaca u svoju vladu. Američki profesor teologije Dejvid Rej Grifin objašnjava da ovi dokumenti dokazuju da su u Pentagonu barem razmišljali o tome da izvedu terorističke napade na sopstveno stanovništvo. Kada su 2001, tri godine nakon objavljivanja dosijea o operaciji Nortvuds, teroristički napadi na Njujork i Vašington potresli Ameriku i izazvali čitav niz ratova, Grifin je u raznim knjigama objasnio da postoji mogućnost umešanosti Pentagona. Zamislivo je da je, za razliku od Kenedija koji je zaustavio taj poduhvat, Buš u ovom slučaju dozvolio Pentagonu da sprovede svoj plan.
Grifin kaže da „mnogo šta ukazuje na to da su Pentagon, američke tajne službe i Bela kuća sudelovali u terorističkim napadima 11. septembra 2001.“ U Sjedinjenim Državama i Evropi se sve do danas vode žučne rasprave o 11. septembru. Nije moguće tačno reći da li je Grifinova teza tačna ili nije. „Mnogi, možda čak i svi Amerikanci, opiraće se zamisli da je taj napad na Ameriku bio insajderski posao koji je izvela njihova vlada“, tvrdi Grifin. „Zato što unapred znamo da takva vrsta teorija zavere mora da bude netačna jer političke i vojne vođe Sjedinjenih Država tako nešto jednostavno nikada ne bi uradile.“ Međutim, upravo ta izvesnost narušena je, čak je i sasvim ukinuta, činjenicama koje iznosi na videlo Dosije Nortvuds.
Zanimljivo je to što je general Lemnicer predložio i namešteno rušenje jednog aviona kako bi kasnije taj zločin pripisao Kastru: „Mogli bismo da namestimo slučaj koji će u svima izazvati uverljiv utisak da je kubanski avion napao i srušio naš civilni putnički avion… Putnici bi mogli da budu grupa studenata koji putuju na odmor ili neka druga grupa ljudi sa zajedničkom potrebom da zakupe let avionom izvan plana letenja.“ Rušenje aviona sa američkim studentima iznad Kube u svakom slučaju bi šokiralo stanovništvo Sjedinjenih Država, a i moglo bi lako da se izvede zato što je vazdušni prostor teško sagledati odozdo, sa zemlje, te je stoga naročito pogodan za razne obmane.
„U vazduhoplovnoj bazi Eglin“ na Floridi, glasio je predlog u okviru operacije Nortvuds, „ofarbaćemo i označiti avion tako da izgleda istovetno, kao duplikat jednog registrovanog civilnog aviona, a putnici predviđeni za taj let ukrcaće se sa pažljivo odabranim lažnim imenima. Pravi registrovani avion biće preuređen u dron (na daljinsko upravljanje i bez posade). Vremena poletanja biće usklađena tako da južno od Floride može da dođe do susreta ta dva aviona. Kada stigne do tačke susreta, avion sa putnicima se spušta na minimalnu visinu letenja i ponovo se vraća pravo na pomoćnu pistu u vazduhoplovnoj bazi Eglin, gde su izvršene sve pripreme za preuzimanje putnika i vraćanje aviona u njegovo prvobitno stanje. A dron nastavlja da leti u skladu sa zvaničnim planom letenja. Iznad Kube će preko međunarodne frekvencije za hitne slučajeve emitovati Mayday i tako javiti da su ga napali kubanski avioni. Potom ćemo pritisnuti dugme na daljinskom upravljaču i razoriti avion, što će prekinuti emitovanje poziva za pomoć. Nakon toga će radio-stanice Organizacije međunarodnog civilnog vazduhoplovstva obavestiti Sjedinjene Države šta se dogodilo, pa SAD neće morati da se trude da nekome objašnjavaju taj događaj.“
Bilo bi sasvim pogrešno pomisliti da je američko stanovništvo odobravalo protivzakonit rat protiv Kube. Većina Amerikanaca nije znala tada, a ne zna ni danas, da ta tajna strana politike uopšte i postoji. A oni koji, poput američkog novinara Džejmsa Bamforda, nisu tako lakoverni, nisu se slagali sa neetičkim ponašanjem svoje vlade. „Operacija Nortvuds trebalo je da iznudi rat u kojem bi poginulo mnogo američkih rodoljuba i nevinih Kubanaca – i to samo da bi zadovoljila ego nekoliko ludih generala koji su živeli bezbedno u Vašingtonu, u svojim kućama i sa službenim automobilima pred vratima kupljenim od poreskog novca“, oštro je Bamford izrazio svoje neslaganje. „Međutim, branitelji Pentagona uvek su poricali takve optužbe argumentom da visoki vladini službenici nikada ne bi učestvovali u takvoj prevari. Otkako su dostupni dokumenti o operaciji Nortvuds, jasno je da obmanjivanje javnosti i veštačko proizvođenje ratova, u kojima se bore i ginu Amerikanci, u najvišim krugovima Pentagona smatraju sasvim normalnim političkim sredstvom.“
Posmatrano unazad, jasno je da je protivzakonit rat protiv Kube pojačao spiralu nasilja i da je i u Havani i u Moskvi povećao nepoverenje prema Vašingtonu. To je bio povod za opasnu odluku Moskve da postavi nuklearne rakete na Kubi, što je potom ceo svet dovelo do ivice atomskog rata. „Moramo se setiti činjenice da je uzrok krize bio pokušaj Amerike da razbije Kastrovu vladu i zameni je drugom, koja bi bolje služila njenim finansijskim ciljevima“, to je još 1963. sasvim ispravno sagledao britanski filozof i borac za mir Bertrand Rasel. „Nema sumnje da bi, da se Rusi nisu umešali, Amerikanci nastavili sa sprovođenjem naumljenog i počinili bi slične zločine kao Rusija u Mađarskoj ili Istočnoj Nemačkoj. Nelogično je osuđivati takve zločine kada ih počini jedna strana, a ulepšavati ih kada su delo druge strane.“
Rusi postavljaju rakete na Kubi
Protivzakonit rat Amerike protiv Kube i to što su članice NATO-a u isto vreme podrivale rad Ujedinjenih nacija doveli su do ozbiljnih posledica: Sovjetski Savez je odlučio da Kubu opremi nuklearnim naoružanjem. Ova opasna odluka Moskve dovela je do neposrednog sukoba između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza, a samim tim i do ivice atomskog rata.
U svojoj autobiografiji, šef vlade Sovjetskog Saveza Nikita Hruščov opravdava to opasno naoružavanje na sledeći način: „Budući da je postojala neprestana pretnja izazvana američkim uplitanjem u politiku tog karipskog ostrva, postavilo se pitanje kako će izgledati naša politika? To pitanje me je neprestano opsedalo. Svi su se slagali sa tim da Amerika Kubu neće ostaviti na miru ako mi ne preduzmemo ništa kako bismo je sprečili u tome… jedna pomisao iznova i iznova prolazila mi je kroz glavu: šta bi se dogodilo kada bismo izgubili Kubu? Kada bi Kuba pala, ostale latinoameričke države okrenule bi nam leđa uz obrazloženje da Sovjetski Savez, uprkos svojoj moći, nije bio u stanju da pomogne Kubi, ako izuzmemo prazne pretnje pred Ujedinjenim nacijama.“
Hruščov je hteo da zaštiti Kubansku revoluciju. Moskva je shvatila da Ujedinjene nacije nisu u stanju da zaustave akcije sabotaže protiv Kube. Zato je 21. maja 1962. godine u Moskvi na jednom sastanku političkog vrha odlučeno da je najbolji odgovor postavljanje taktičkih raketa srednjeg dometa. Ovaj plan nazvali su operacija Anadir, trebalo je da ga sprovedu do početka novembra i bio je stroga tajna. Bila je to opasna igra vatrom jer je Moskva morala da pođe od pretpostavke da će SAD pre ili kasnije otkriti rakete na Kubi. Generalni sekretar UN Situ U Tant u svojoj biografiji piše da Hruščov nije bio „sasvim pri sebi“ kada je pokrenuo operaciju Anadir.
SAD su pomno posmatrale Kubu. „Vojni kapaciteti Kube usmereni su prvenstveno na odbranu“, pisalo je u izveštaju Pentagona 1962. godine. Doduše, isti izveštaj upozoravao je i na mogućnost da će Moskva pružiti podršku Fidelu Kastru i da zato što pre treba srušiti Kastrovu vladu: „U budućnosti će se vojna snaga Kube poboljšati pošto će Sovjeti nastaviti da snabdevaju Kubu vojnom opremom i pružaće im odgovarajuću obuku. Zahtev da srušimo kubansku vladu tako je hitan zato što je Kastro, iz dana u dan, sve snažniji.“
Dok su Sjedinjene Države preduzimale sve što je u njihovoj moći da svrgnu Kastra, Rusi su naoružavali Kubu. Bila je to prava trka. Rusi su započeli operaciju Anadir u maju 1962. i poslali su tenkove, lovce, helikoptere, džipove, kamione i rakete za protivvazdušnu odbranu, bombardere i 50.000 vojnika preko Atlantika brodovima ka Kubi. Srce operacije Anadir bilo je postavljanje ukupno 60 raketa sa nuklearnim bojevim glavama, od toga 36 raketa srednjeg dometa R-12 (Medium Range Ballistic Missiles – MRBMs), dakle dometa od 1.000 do 3.000 kilometara, i 24 rakete dalekog dometa R-14 (Intermediate Range Ballistic Missiles – IMRBMs), čiji je domet od 3.000 do 5.500 kilometara. Bojeve glave i rakete dopremljene su različitim brodovima. Sve bojeve glave stigle su do Kube. Od raketa su na Kubu dospele samo one srednjeg dometa, dok rakete dugog dometa nikada nisu stigle jer su sovjetski brodovi zaustavljeni i vratili su se nazad u Sovjetski Savez.
Ruski brodovi morali su da prođu pored tačaka kao što su Gibraltarski moreuz i Norveško more, koje je nadzirao NATO. Prvi brod isplovio je 12. jula 1962. i stigao je do Kube dve nedelje kasnije. Tamo je sve istovario, a onda se vratio u Sovjetski Savez kako bi ga tu opremili sledećim tovarom. Ukupno 85 putničkih i tovarnih brodova trgovačke mornarice su u julu, avgustu, septembru i oktobru 1962. godine u okviru operacije Anadir prevalili oko sto pedeset puta deonicu između Sovjetskog Saveza i Kube. Sve je držano u strogoj tajnosti. Na prvoj plovidbi kapetani brodova i komandanti četa dobili su zapečaćenu kovertu koju su smeli da otvore tek nakon što bi stigli do unapred utvrđenih koordinata na Atlantskom okeanu. U pismima je bila naredba da plove dalje ka Kubi.
Rakete su prilikom istovarivanja i postavljanja na Kubi, naravno, morali da zaštite od moguće sabotaže i zato su velike sisteme naoružanja tek od septembra dopremali na Kubu. Trideset šest raketa srednjeg dometa prevezla su dva broda Poltava i Omsk koja su doplovila do Kube sredinom septembra. Njihove bojeve glave stigle su 4. oktobra. Kada je predsednik Kenedi 22. oktobra 1962. održao svoj televizijski govor, već je polovina raketa srednjeg dometa tipa R-12 bila postavljena tako da su mogle da budu napunjene gorivom – reč je o postupku koji traje oko osamnaest sati. Nijedna od tih raketa još nije bila isprogramirana za let. Bojeve glave još su se nalazile u bunkerima. Dakle, nuklearne rakete još nisu bile spremne za upotrebu.
Kubanci su se radovali tom dodatnom naoružanju. To što su, pored tenkova i kamiona, na ostrvo stigle i nuklearne rakete, bila je strogo čuvana tajna. Kada je 8. oktobra 1962. godine održana Skupština UN, kubanski ambasador Osvaldo Dortikos objasnio je da je Kuba prinuđena da se brani zato što je cilj Sjedinjenih Država „rušenje revolucionarne vlade Kube“.
„Bili smo prinuđeni da se naoružamo. Kada bi Sjedinjene Države rečima i delom potvrdile da protiv naše zemlje neće sprovoditi nikakva dela agresije, i mi bismo svečano izjavili da ne postoji nužnost za upotrebu oružja i vojske… Ali dok god tragične okolnosti to zahtevaju, moramo nastaviti da jačamo našu sposobnost vojne odbrane kako bismo mogli da se zaštitimo.“
Američki ambasador Stivenson odgovorio je da je Dortikos zloupotrebio podijum Ujedinjenih nacija i tvrdio je da je izneo „sramno lažne optužbe, klevete i da je njegov govor prepun pogrešnih tumačenja“. Međutim, svako ko pažljivo pročita Dortikosov govor može naknadno sasvim jasno ustanoviti da je Kuba okupljene zemlje upozorila na mogućnost nuklearnog rata: „Najozbiljnije se nadamo da vlada Sjedinjenih Država neće praviti dalje greške“, rekao je Dortikos. „Ako, na našu veliku žalost i nasuprot našim željama, ipak dođe do takvih grešaka, ovde i sada skrećemo pažnju Ujedinjenim nacijama da ćemo se odlučno boriti. Upozoravamo na to da će, ako te greške budu počinjene, ako bude izvršena agresija prema Kubi, i pri tome izričito naglašavamo da to nije naša želja, to biti početak novog svetskog rata… Mi samo želimo da upozorimo na taj rizik i to upozorenje preko Ujedinjenih nacija želimo da obznanimo celom svetu.“
Većina slušalaca smatrala je to samo varkom ili trikom i nije verovala Kubancima. Isti ti slušaoci uplašili su se tek kasnije, kada se ispostavilo da je Moskva Kubu opremila nuklearnim oružjem i da je svet bio na korak od atomskog rata.
Kenedi uvodi pomorsku blokadu Kube
U nedelju 14. oktobra 1962. američki izviđački avion U-2 uleteo je na velikoj visini u kubanski vazdušni prostor i fotografisao položaje postavljenih raketa. U poređenju sa današnjom tehnologijom, tada je prenos slike bio veoma spor. Fotografije su razvili i analizirali u ponedeljak, a predsedniku su ih pokazali tek u utorak. Slike su potvrđivale da je Kuba bila usred naoružavanja nuklearnim raketama.
Predsednik Kenedi je odmah pozvao svoje najbliže savetnike u Belu kuću i osnovao je Izvršni odbor Saveta za nacionalnu bezbednost. Među četrnaest članova tog Izvršnog odbora bili su i njegov brat Robert Kenedi, vicepredsednik Lindon Džonson, direktor CIA Džon Makon, ministar spoljnih poslova Din Rask, ministar odbrane Robert Maknamara i ambasador u UN Adlaj Stivenson. Predsednik Kenedi vodio je ove sednice i dokazao da ima dobar osećaj za grupnu psihologiju jer je povremeno izlazio iz prostorije kako bi učesnicima pružio priliku da slobodnije izraze svoje mišljenje. Nepoverljiv Kenedi je istovremeno naložio da sva razmatranja budu tajno snimljena, a to je za istoričare poput mene naročito dragoceno pošto možemo da pročitamo kako su tekli razgovori.
Kenediju je bilo jasno da je postojala opasnost od izbijanja nuklearnog rata, raspoloženje je bilo veoma napeto. Susreti u Beloj kući odvijali su se u strogoj tajnosti. Da ne bi privlačili pažnju novinara iznenadnim pristizanjem velikog broja crnih limuzina, moralo je ponekad u jednu limuzinu da se nagura i po devetoro ljudi. Ni Kastro ni Hruščov nisu znali da su Sjedinjene Države otkrile rakete. Do 22. oktobra nisu obavestili ni saveznike iz NATO-a ni Američki kongres.
Kada su Amerikanci otkrili rakete, operacija Anadir još nije bila okončana, radovi na lansirnim rampama u Kubi još su bili u toku, a sovjetski brodovi natovareni raketama još uvek su plovili ka kubanskim lukama. Članovi Izvršnog odbora, koji su svaku sednicu započinjali obaveštenjima CIA o stanju i pripravnosti raketa za ratnu upotrebu, bili su i te kako svesni da je u ovom slučaju vreme presudan činilac. Čim rakete na Kubi budu u stanju borbene gotovosti, vazdušni napad na Kubu bio bi izuzetno rizičan. Osim toga, pomorska blokada postala bi besmislena kada bi sve oružje već bilo na Kubi.
Kenedi i njegovi savetnici odmah su odlučili da moraju da ih nateraju da uklone rakete. SAD nisu bile spremne da dozvole da nuklearne rakete budu postavljene na Kubi. Pitanje kako ostvariti taj cilj bilo je glavna tema zasedanja Izvršnog odbora. Sjedinjene Države nisu htele da pred Savetom bezbednosti obrazlažu kako Sovjetski Savez nema pravo da postavlja rakete na Kubi jer se na Kubi nalazila prva i jedina sovjetska baza sa nuklearnim naoružanjem, dok su SAD postavile svoje nuklearne rakete tipa „jupiter“ u Italiji, nuklearne rakete tipa „tor“ u Velikoj Britaniji i od 1961. i nuklearne rakete tipa „jupiter“ u Turskoj, u neposrednoj blizini Sovjetskog Saveza. Američka imperija, dakle, nije mogla da kaže da je postavljanje nuklearnih raketa u drugim zemljama principijelno pogrešno. I danas su još uvek američke nuklearne rakete uskladištene u vazduhoplovnoj bazi Bihel u Saveznoj pokrajini Rajna-Palatinat na jugozapadu SR Nemačke.
Zabeleženi razgovori pokazuju da ni američki predsednik ne zna uvek gde su sve postavljene američke nuklearne rakete. Svet je složen, pa tako i predsednici ponekad mogu da izgube pregled. Kenedi je na jednom sastanku pitao: „Zašto ih (rakete) je on (Hruščov) postavio tamo? To je kao kada bismo mi najednom u Turskoj postavili veći broj raketa srednjeg dometa. Pretpostavljam da bi to bilo prokleto opasno.“ Njegov savetnik za nacionalnu bezbednost Makdžordž Bandi odgovorio je: „Ali upravo to smo i uradili, gospodine predsedniče.“
Zastupnici Pentagona, među njima i general Kertis Le Mej, vršili su pritisak i zahtevali vojni napad na Kubu bez odlaganja. Na sreću, Kenedi se nije složio sa tim predlogom, koji bi doveo do neposrednog vojnog sukoba sa Sovjetskim Savezom. Druga krajnost u pregovorima bio je predlog ambasadora u UN Stivensona, jedinog koji se zalagao za takav pristup, da razmotre mogućnost rešavanja problema diplomatskim putem. Stivenson je predložio da vojna blokada po svaku cenu bude propraćena jasnim političkim delima. Na primer, povlačenjem američkih raketa iz Turske, povlačenjem iz Gvantanama i garancijama da neće postojati nikakav napad na Kubu. Međutim, ove razumne predloge koje je izneo Stivenson u tom krugu ljudi niko nije umeo da ceni, čak su ga odmah žestoko napali. Dilon, Makon i bivši ministar odbrane Robert Lavet „bili su besni“, a Robert Kenedi je u svoj notes uneo belešku o tom sastanku: „Prilično žestoko smo ga napali.“ Istoričar Mark Vajt tvrdi da je Stivenson „bio jedini Amerikanac koji je zvanično izneo pažljivo osmišljenu mogućnost delovanja nasuprot vojnom napadu, odnosno blokadi Kube.“
Kada je reč o vojnim strategijama, najžešća verzija bila je težak vazdušni napad nakon kojeg bi usledila invazija – a upravo to su želeli generali iz Pentagona. Malo slabije jačine bio bi hirurški precizan vazdušni udar na odabrane mete i strateške ciljeve. A najmekša mogućnost bila je pomorska blokada koja nije zahtevala ni invaziju na ostrvo Kubu ni bombardovanje. Nakon šestodnevnog većanja, Kenedi se opredelio za pomorsku blokadu. To je Hruščovu davalo dovoljno vremena da razmisli o svojim potezima, dok je Kenedi bio spreman i za mogućnost invazije.
Kenedi je znao da Savet bezbednosti UN nikada ne bi odobrio rezoluciju koja bi Sjedinjenim Državama pružila pravnu podlogu za sprovođenje vazdušnih napada ili pomorske blokade, pošto su i jedno i drugo bili protivzakoniti ratni činovi protiv suverene države Kube. Nijedna zemlja ne sme bez mandata UN da sprovede pomorsku blokadu neke druge zemlje. „Mislim da više neće postojati mogućnost za bilo kakvu vojnu operaciju kada jednom započnemo povlačenje političkih poteza“, objasnio je ministar odbrane Maknamara na tajnoj sednici. I Džordž Bol, savetnik državnog sekretara za međunarodna ekonomska pitanja, bio je svestan da je, „kada je reč o diplomatskim mogućnostima, naš položaj za pregovaranje prilično slab. Potreban nam je čvrst temelj kako bismo sve mogli da stavimo pred svršen čin.“
Nakon punih nedelju dana tajnog većanja, predsednik Kenedi izašao je pred javnost i 22. oktobra 1962. održao televizijski govor celoj naciji, govor koji je izazvao burne reakcije. Kenedi je ozbiljnim glasom rekao da su na Kubi postavljene sovjetske nuklearne rakete. Tvrdio je da one predstavljaju pretnju i da su „očevidno i svesno“ kršenje Povelje UN, iako ta izjava nije bila tačna. Jer postavljanje nuklearnog naoružanja u drugim zemljama je, doduše, opasna trka u naoružavanju, ali nije kršenje Povelje UN. Kenedi je objasnio: „Naredio sam da sledeći koraci budu odmah sprovedeni u delo. Prvo: da bismo zaustavili opasno naoružavanje, sprovešćemo strog karantin celokupne napadačke vojne opreme koja se nalazi na brodovima koji plove ka Kubi… Kao drugo: ako ove vojne pripreme za napad potraju… smatraćemo da su opravdane i druge akcije. Naložio sam vojsci da se pripremi za svaku mogućnost… Kao šesto: zahtevamo večeras hitno zasedanje Saveta bezbednosti bez ikakvih odlaganja… naša rezolucija zahtevaće demontažu i uklanjanje sveg ofanzivnog oružja na Kubi pod nadzorom posmatrača Ujedinjenih nacija“.
Krizna sednica Ujedinjenih nacija u Njujorku
Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Situ U Tant gledao je televizijski prenos Kenedijevog govora. U Tant je bio budista iz Burme i izvrstan generalni sekretar jer nije tražio mir samo u spoljnom svetu već i u svojoj nutrini, zato što je znao da su unutarnje i spoljašnje tesno povezani. „Nikada nećemo moći da pronađemo mir ako zapostavljamo naš unutarnji svet i ne sklopimo mir sa sobom“, mudro je nedavno na jednom predavanju u Cirihu objasnio budistički monah Tenzin Gjatso, četrnaesti dalaj-lama. „Svetski mir mora da proistekne iz unutarnjeg mira… naše bojište ne nalazi se izvan nas, već u nama samima.“
Ovaj prastari savet sledio je generalni sekretar Ujedinjenih nacija U Tant. Svakog jutra se, sam u tišini, određeno vreme posvećivao meditaciji. „Vaspitan sam tako da budem trpeljiv prema svemu izuzev prema netrpeljivosti“, govorio je U Tant. „Vaspitan sam… da cenim moral i duhovne osobine, naročito skromnost, poniznost, samilost i da težim ostvarenju određenog stepena emocionalne ravnoteže. Naučen sam da vladam svojim osećanjima usredsređivanjem i meditacijom.“
Kada je U Tant čuo Kenedijev govor, veoma se zabrinuo. Jer odmah mu je bilo jasno da su Sjedinjene Države bez mandata UN sprovele pomorsku blokadu Kube. To je bio čin rata, a budući da nije postojao mandat UN, bio je to protivzakonit čin rata. U Tant nije mogao „da veruje svojim očima i ušima“, pošto je to značilo da je sada postojala mogućnost neposrednog sukoba dve nuklearne sile, Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država. „Da su SAD bile u ratu sa SSSR-om, ovako nasilan javan postupak bio bi razumljiv“, rekao je U Tant. Međutim, generalni sekretar UN smatrao je da je, pošto to nije bio slučaj, razumnije bilo da u neposrednom razgovoru sa Hruščovim postigne sporazum o uklanjanju raketa. Iz U Tantovog ugla, Kenedi je doveo svet do ivice nuklearnog rata: „Koliko se sećam, to je bio najljući i najmračniji govor koji je ikada održao neki državni poglavar.“
I u Evropi su neki političari bili šokirani. Portparol britanske Laburističke partije i potonji premijer Harold Vilson rekao je u televizijskoj emisiji da su Sjedinjene Države morale prvo pred UN da iznesu svoj problem sa Kubom, pre nego što su sprovele pomorsku blokadu. Vilson je u Skupštini zamerao SAD što su svojom blokadom rizikovale totalni rat i pritom se čak nisu ni posavetovale sa svojim evropskim saveznicima iz NATO-a. Bertrand Rasel, filozof i logičar koji je bio član pokreta za mir, oštro je osudio dvoličnost američkog morala: „Ako su raketne baze na Kubi nedopustive, nisu dopustive ni u Velikoj Britaniji… Bilo bi zanimljivo kada bismo razmislili kakav bi bio odgovor Amerike kada bi se kubanski špijunski avioni pojavili iznad Vašingtona. Dugo vremena nije sprovedena nijedna tako neodgovorna akcija kao ova pomorska blokada.“
Zbog tako napete svetske situacije Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija sastao se 23. oktobra 1962. i održao vanrednu sednicu dok se Kuba već nalazila pod pomorskom blokadom. Ambasador Sovjetskog Saveza Valerij Zorin žalio se „na jednostran ratni čin koji su sprovele SAD uvođenjem pomorske blokade Kube“ i istakao je da su blokadom „Sjedinjene Države prekršile zakon ustanovljen u Povelji UN i time ugrozile mir“. Dok je viđenje koje je izneo zastupnik SAD bilo sasvim drugačije. Američki ambasador Adlaj Stivenson predstavio je nacrt rezolucije koji je zahtevao neodložnu demontažu sovjetskih raketa i njihovo povlačenje.
Savet bezbednosti UN postao je bina na kojoj se odvijao hladni rat i tu se očitovala celokupna silina sudara supersila. Ambasador Stivenson pokušao je svoje stanovište da obrazloži tvrdnjom da u nekim zemljama treba prihvatiti postavljanje raketa, a u nekima ne: „Postoji… značajna razlika između lansirnih rampi za rakete srednjeg dometa koje su pre mnogo godina postavljene u Evropi i onih koje je Sovjetski Savez pre tri meseca postavio na Kubi“, rekao je Stivenson. Jer kada su SAD postavile svoje nuklearne rakete u Evropi, to je bilo u „u skladu sa zakonima Ujedinjenih nacija“, dok je sovjetsko tajno postavljanje raketa izvan njihove teritorije, „suštinski drugačije“, glasila je smela Stivensonova tvrdnja, koja mnogim prisutnima nije zvučala uverljivo. Stivenson je raspirivao strah od komunizma i objasnio je da je Sovjetski Savez „sila koja teži proširenju“, kao i da preko Kube gradi „most“ kojim ubrzava „komunističke poduhvate za ostvarivanje vladavine svetom“. Predsednik Kenedi, koji je preko televizije pratio nastup svog ambasadora, poslao mu je telegram: „Dragi Adlaje, sa velikim zadovoljstvom sam odslušao tvoj govor danas po podne. Našem cilju je obezbedio dobar start.“
Kubanski ambasador Garsija Inčaustegvi nije se slagao sa tim i rekao je da je blokada „protivzakonita“. Kuba se naoružala „da bi mogla da se odbrani“ od protivzakonitog rata koji Amerika već mesecima vodi protiv nje. „Kuba je zemlja koja je gledala kako joj američki avioni pale plantaže… zemlja koja je doživela podrivanje njenih fabrika i ubijanje radnika… zemlja koja je bila svedok osvajačkog pohoda na njenu teritoriju koji su sprovodili plaćenici“, pobunio se Inčaustegvi. Naglasio je da su Sjedinjene Države učinile „nešto veoma čudno“ time što su poslale svoje brodove, a avione u isto vreme dovele u stanje pripravnosti, i tek potom se posavetovale sa UN. „To je kao da međunarodne organizacije i Savet bezbednosti uopšte nemaju nikakvo pravo na postojanje!“ I nastavio je postavljanjem pitanja: „Zašto nas nisu (SAD) optužile pred Savetom bezbednosti i sačekale njegovu odluku? Sjedinjene Države to nisu uradile zato što nemaju ni pravno ni moralno obrazloženje koje bi moglo da opravda prinudne mere koje su uvele.“
Sovjetski Savez je podržao Kubu. Ruski ambasador Zorin objasnio je da postoji ogromna razlika između „napadačkog“ i „odbrambenog“ oružja i da je „tobožnje prisustvo napadačkih sovjetskih raketa na Kubi sasvim pogrešan prikaz stanja i kleveta“. Zorin nije poricao da je Moskva Havani isporučila oružje, ali je naglasio da „pomoć Sovjetskog Saveza Kubi… služi isključivo poboljšavanju sposobnosti Kube da se odbrani“, zato što je Kuba „meta neprestanih pretnji i činova agresije Sjedinjenih Država“. Oružje je namenjeno odbrani. Zorin je tražio da se bez odlaganja ukine blokada. Protivzakonita je i predstavlja prekršaj u odnosu na Povelju UN. Zorin je pitao zašto SAD prvo uvode blokadu i tek se potom obraćaju Savetu bezbednosti i pritom izneo zaključak da „samo neko ko unapred zna da neće dobiti podršku Saveta bezbednosti – pošto takva institucija ne sme da podrži takav postupak – može sprovesti u delo ovakav čin agresije“. Posle toga, već je bila kasna noć, Savet bezbednosti UN prekinuo je svoju vanrednu sednicu.
Kada je u sredu 24. oktobra 1962. Savet bezbednosti UN ponovo nastavio zasedanje, Kuba je i dalje bila pod pomorskom blokadom. Prepreku za prolazak su pravili američki brodovi poređani u nizu duž severne obale Kube. A Američka ratna mornarica imala je nalog da zaustavi svaki strani brod koji je želeo da priđe Kubi i da ga pretrese. Plan je glasio da, u slučaju da brod nosi tovar napadačkog oružja, moraju da ga vrate tamo odakle je doplovio. Ako odbije da sledi to naređenje, ne smeju da ga potope, ali smeju da ga gađaju i tako onesposobe za dalju plovidbu. Ukoliko usled takvog sukoba dođe do borbe, članicama Ujedinjenih nacija bilo je jasno da to, u najgorem slučaju, može dovesti i do svetskog nuklearnog rata između SAD i Sovjetskog Saveza.
Sve je zavisilo od toga da li su sovjetski brodovi bili spremni da se zaustave ili će nastaviti da plove ka Kubi i pokušati da probiju blokadu. Okolnosti su bile veoma ozbiljne. Moskva je poslala podmornice kao pratnju svojim brodovima. Predsednik Kenedi i njegov tim u Beloj kući uzbuđeno su posmatrali situaciju na Atlantiku. U sredu 24. oktobra u deset sati ujutru ministar odbrane Maknamara saopštio je Izvršnom odboru da sovjetski brodovi koji se približavaju liniji blokade možda neće stati. Osim toga, mornarički izviđači su javili da je jedna sovjetska podmornica, koja plovi između dva sovjetska broda, nekoliko milja udaljena od linije blokade. Sednica Izvršnog odbora tog jutra bila je, kao što je kasnije rekao Robert Kenedi, „najnapornija, najteža i najnapetija sednica“. Ceo svet je bez daha pratio razvoj krajnje neizvesne situacije.
I za Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija 24. oktobar je bio veoma napet i težak. Opasnost od nuklearnog rata bila je stvarna. Sva sedišta bila su zauzeta i mnogi delegati morali su čak da stoje. Razne zemlje su jedna za drugom preuzimale reč. Jedna grupa zemalja zalagala se za ukidanje američke blokade. Druga grupa je pak bila protiv sovjetskih raketa i zahtevala je njihovo uklanjanje. Važno je razumeti da je ovakva rasprava, u kojoj su bili zastupljeni tako raznovrsna mišljenja i interesi, mogla da se dogodi isključivo u okvirima Ujedinjenih nacija i po tome se moglo videti da su UN važna pozornica međunarodne politike. Svetsko pozorište u kojem nije uvek najjasnije da li gledamo komediju ili tragediju.
Dok je u Ujedinjenim nacijama bilo zastupljeno mnoštvo stanovišta i gledišta, ljudi koji su donosili odluke u Vašingtonu i Moskvi bili su složni. U Kenedijevom taboru u Vašingtonu svi su stali iza odluke da su rakete neprihvatljive. U Hruščovljevom taboru u Moskvi svi su smatrali da je blokada neprihvatljiva i da je Kuba ugrožena američkim protivzakonitim ratovanjem. Ova dva tabora mogla su u neposrednoj razmeni mišljenja da se susretnu isključivo u okvirima Ujedinjenih nacija. Samo u UN, a ovo je naročito važno za istoričare, ove dve strane bile su prinuđene da iznesu obrazloženja svojih stanovišta.
Članice NATO-a Velika Britanija i Francuska složno su podržale američku imperiju i zahtevale su povlačenje sovjetskih raketa. „Čak i ako uzmemo u obzir svekoliku maštu Sovjeta, nuklearnu raketu dometa od preko 2.000 kilometara ne možemo nazvati odbrambenom“, prigovarao je britanski ambasador u UN ser Patrik Din. Din je, naravno, znao da je nuklearno oružje SAD već duže vreme postavljeno u Evropi, ali tvrdio je da u tome nema ničeg spornog zato što je NATO „isključivo odbrambeni savez“ koji „nikoga ne ugrožava“. Samim tim je obrazac rasprave postao jasan: NATO je vlastite rakete smatrao odbrambenim, dok je sovjetske rakete nazivao jasno napadačkim.
I Tajvan (Kina) stao je iza SAD i to je obrazložio tvrdnjom da rakete moraju da budu sklonjene zato što je komunizam opasan. Gospodin Liju Čjeh objasnio je da se kopneni deo Kine, baš kao i Kuba, opredelio za komunizam. I to je pogrešan izbor. Oružje, doduše, ne možemo da podelimo na „dobro“ i „zlo“, ali kada je reč o ljudima, ta podela je moguća. „Da li je neko zločinac ili dobronamerna osoba, zavisi od prošlosti te osobe. Obratite stoga pažnju na kriminogeni razvoj međunarodnog komunizma tokom prethodnih godina!“
Zemlje Varšavskog pakta predvođene Moskvom posmatrale su to sasvim drugačije i zahtevale su trenutno ukidanje pomorske blokade. Cilj dugačkog niza američkih činova agresije, tvrdio je rumunski ambasador Mirča Malica, „bio je rušenje zakonite kubanske vlade“. Kubi je sada potrebno to oružje, budući da svaka zemlja ima pravo da se naoruža onako kako ona smatra da je neophodno. „Vojna blokada mora izvan priobalnog dela neke države ne sme da se dogodi nikada, osim u slučaju da su zemlje o kojima je reč u ratu“, objasnio je Malica. U skladu sa „konvencijama o definiciji agresije“, Sjedinjene Države su svojom pomorskom blokadom izvršile čin agresije prema Kubi.
I Gana i Ujedinjena Arapska Republika naglasile su da svaka zemlja ima pravo da se naoruža i izabere svoj politički i socijalni sistem. Jedino Savet bezbednosti sme da uvodi „prinudne mere“ kao što je pomorska blokada. „Ujedinjena Arapska Republika smatra da je ovakva jednostrana odluka Sjedinjenih Država o uvođenju blokade na Karibima nedopustiva“, rekao je ambasador Mahmud Rijad. Kazao je i da ta akcija krši međunarodno pravo i da je pogrešna „zato što je sprovedena izvan Ujedinjenih nacija i bez odobrenja Saveta bezbednosti“.
Ambasadori Gane i Ujedinjene Arapske Republike znali su da će predlog rezolucije koja će blokadu proglasiti protivzakonitom SAD poništiti svojim vetom. Obrnuto, rezoluciju koja bi zahtevala neodložno povlačenje sovjetskih raketa Sovjetski Savez bi odbacio vetom. Zato je Gana predložila rezoluciju koja je generalnom sekretaru UN U Tantu dala nalog „da se neposredno sa svim stranama koje sudeluju u sukobu posavetuje o koracima koji moraju biti napravljeni kako bi uklonili pretnju narušavanja mira u celom svetu i kako bi se situacija na Karibima ponovo vratila u normalu.“ Savet bezbednosti ovu rezoluciju nije prihvatio glasanjem, već opštim aplauzom.
Kada je U Tant te srede uveče govorio pred Savetom bezbednosti, vladala je savršena tišina u prepunom amfiteatru, moglo se čuti čak i najtiše šuškanje papira ili ma kakav drugi skoro nečujan šum. Svi pogledi i kamere bili su usmereni ka U Tantu. „Ako se danas ispostavi da Ujedinjene nacije nisu delotvorne, to će zauvek tako i ostati“, upozorio je U Tant na opasnost od nuklearnog rata. Rekao je da se nada „da će umerenost, samoograničavanje i dobra volja nadvladati sva ostala razmatranja“. U Tant je oprezno kritikovao pomorsku blokadu SAD i rekao da „su neke od već sprovedenih mera… veoma neobične – i želeo bih da istaknem: nesvakidašnje, izuzev u slučaju da je reč o već postojećem ratu.“ Zato je poslao dve doslovce istovetne poruke Kenediju i Hruščovu u kojima je sve učesnike pozvao da odustanu od svih akcija koje „zaoštravaju okolnosti i koje bi mogle da povećavaju rizik izbijanja rata“. U Tant je tražio „dobrovoljnu obustavu svih dostava oružja Kubi i dobrovoljnu obustavu pomorske blokade“ u razdoblju „od dve do tri nedelje“.
U okviru svojih napora da okonča dalje zaoštravanje, U Tant je shvatio ozbiljno i brige Kube i citirao je ambasadora Garsiju Inčaustegvija, koji je prethodnog dana pred UN rekao: „Ako nam Sjedinjene Države delima i rečima budu jemčile da neće sprovoditi nikakve činove agresije prema nama, mi ćemo svečano obznaniti da naše oružje i naša vojska više nisu neophodni.“ U Tant je dodao: „Osećam da na temelju razgovora možemo pronaći zajedničku osnovu sa koje ćemo otkriti put koji vodi iz ćorsokaka u kojem smo se našli.“ U Tant je time hteo da kaže da bi obećanje SAD da neće sprovoditi nikakve činove agresije prema Kubi bilo veoma poželjno.
Ujedinjene nacije se pretvaraju u sudnicu svetske javnosti
U četvrtak 25. oktobra 1962. Savet bezbednosti je nastavio sa svojim radom na nalaženju rešenja. Američki ambasador u Ujedinjenim nacijama Adlaj Stivenson pokušao je okupljenim zemljama da objasni da su SAD sprovele pomorsku blokadu Kube bez mandata UN zato što su smatrale da je time otvorena mogućnost za nuklearni napad na glavno sedište UN. „Neka od tih raketa mogla bi da bude usmerena ka Njujorku i pet minuta posle ispaljivanja da udari u ovu prostoriju“, glasilo je Stivensonovo mračno upozorenje. Zato su Sjedinjene Države bile primorane da delaju. „Da smo našu protivakciju odložili, nuklearno naoružavanje Kube brzo bi se okončalo.“ Stivenson je objasnio da bi rezoluciju o pomorskoj blokadi sovjetski izaslanik „sprečio vetom“ i zato se nisu opredelili da se obrate UN. „Zar da ne preduzimamo ništa dok drugi oštre noževe? Zar da ništa ne preduzimamo dok nam ih ne prislone na grkljan?“
Sovjetski ambasador Valerij Zorin ponovo je skrenuo pažnju na to da je pomorska blokada protivzakonita i objasnio „da su u ovom slučaju ključne agresivne namere Sjedinjenih Država u odnosu na Kubu.“ Nakon toga je izbio sukob između Stivensona i Zorina koji je ušao u istoriju. Zorin je pokušao da izvede opak čin obmane svojim govorom o „lažiranim dokazima“, naime želeo je da ubedi sve da Moskva uopšte i nije dopremila nuklearne rakete na Kubu. Zorin je slike jednostavno nazvao „lažnim fotografijama“. Stivenson, međutim, nije popuštao. „Gospodine Zorine, setite se da prethodnih dana niste poricali postojanje tog oružja“, upozorio je Stivenson. „Dozvolite mi da vam postavim jednostavno pitanje: poričete li, ambasadore Zorine, da je Sovjetski Savez postavio na Kubi lansirne rampe za rakete kratkog i srednjeg dometa i da one još uvek tamo stoje? Nemojte da čekate prevod. Da ili ne?“
Zorin je na to ljutito odgovorio: „Nisam u američkoj sudnici, te stoga nisam spreman ni da odgovaram na pitanja koja mi postavljate u stilu američkog tužioca. Dobićete odgovor u sklopu mojih izlaganja kao zastupnika Sovjetskog Saveza.“ Stivenson je dodao: „Vi ste u ovom trenutku u sudnici svetske javnosti i možete odgovoriti sa ’da ili ne’. Porekli ste njihovo postojanje, a ja samo želim da znam jesam li dobro razumeo.“ Međutim, Zorin je odbijao da potvrdi postojanje raketa i okolišao je kada je rekao: „Molim vas, nastavite sa svojim objašnjenjima, dobićete odgovor kada za to dođe pravi trenutak.“ Posle toga se svađa završila Stivensonovom izjavom: „Spreman sam da čekam vaš odgovor sve dok se pakao ne zaledi.“
Predsednik Kenedi, koji je ovaj sukob u Savetu bezbednosti UN gledao preko televizije, bio je ponosan na Stivensona i rekao je svom prijatelju Kenetu Odonelu: „Znao sam šta se krije u Adlaju.“ Kenet Dejvis je napisao da se „po pošti koju je Stivenson dobio narednih dana moglo videti da je za široku američku javnost, čija su svakodnevna televizijska hrana reklamne laži sačinjene od mešavine nemilosrdnog nasilja i seksa, postao nešto nalik heroju.“ Trenutak kada je ambasador Adlaj Stivenson 25. oktobra 1962. pred Savetom bezbednosti pokazao uveličane fotografije raketa na Kubi, zaista je ušao u istoriju Ujedinjenih nacija. Stivenson je veoma spretno iskoristio Ujedinjene nacije kao javno glasilo kako bi raširio svoju poruku. On svojim fotografijama nije želeo da ubedi samo ambasadore UN već i američku i evropsku javnost, koja je ovaj događaj pratila preko televizijskih ekrana i medija. Generalni sekretar U Tant kasnije je sasvim ispravno objasnio da Ujedinjene nacije „vladama svojih članica omogućavaju da istovremeno vode dijalog sa celim svetom, što preko uobičajenih kanala bilateralne diplomatije nikada ne bi bilo moguće.“
Krizna diplomatija generalnog sekretara U Tanta
Za vreme Kubanske krize dve supersile naoružane nuklearnim oružjem našle su se jedna naspram druge. Američki bombarderi opremljeni nuklearnim bombama neprestano su bili u vazduhu, spremni da napadnu ciljeve u Sovjetskom Savezu. Američka vojska čekala je na jugu Sjedinjenih Država komandu, pripravna da napadne Kubu. Sovjetski brodovi i podmornice plovili su između Kube i Sovjetskog Saveza. Na Kubi su sovjetski vojnici radili na lansirnim rampama kako bi nuklearni projektili bili spremni za upotrebu. Sovjetske kopnene trupe bile su opremljene taktičkim nuklearnim raketama koje su, u slučaju invazije, mogle da ispale na američke trupe. Kastro je očekivao invaziju i stoga je njegova vojska pripravno stražarila na svojim položajima. Činilo se da je pakao vrlo blizu, ali se ipak naposletku sve završilo dobro. Mešavinom sreće i spretnih pregovora sprečen je nuklearni rat.
Posle Stivensonove i Zorinove svađe potpuno je zakočen rad Saveta bezbednosti. Teret je pao na generalnog sekretara U Tanta, kojem je zapalo zaduženje da spreči dalje raspirivanje sukoba. Kako bi izbegao „pomorski sukob između sovjetske i američke mornarice“, generalni sekretar UN U Tant pisao je još istog dana Kenediju i obavestio ga da je zamolio Moskvu da zaustavi svoje brodove i zatražio da uradi sve što je u njegovoj moći kako bi izbegao sukob.
Budući da su Sjedinjene Države odbijale da prekinu pomorsku blokadu, generalni sekretar U Tant nadao se da će Rusi zaustaviti svoje brodove. Hruščovljev odgovor stigao je do U Tanta u petak 26. oktobra i generalni sekretar je pročitao pismo sa velikim olakšanjem. „Prihvatamo vaše predloge“, rekao je Hruščov i naložio brodovima da se zaustave. Time kriza nije bila otklonjena, ali je veoma ublažena. Hruščov je napisao U Tantu: „Razumem vaše brige u vezi sa očuvanjem mira i osećam veliko poštovanje prema vašem trudu da izbegnete vojni sukob… Zato prihvatamo vaš predlog i naložili smo, kao što ste želeli, komandantima sovjetskih brodova koji su se uputili ka Kubi a još nisu ušli u područje u kojem se odvijaju gusarski poduhvati američkih brodova, da stanu ispred kontrolne linije. Međutim, to naređenje izdali smo u nadi da će druga strana razumeti da ovakva situacija, u kojoj usred otvorenog mora naše ratne brodove moramo da držimo u stanju pripravnosti, može da traje samo veoma kratko… Zahvaljujem vam za uloženi trud i zalaganje i želim vam mnogo uspeha u obavljanju ovog časnog posla.“
U Tant je u petak 26. oktobra pisao Kastru i zamolio ga da zaustavi postavljanje raketnih lansirnih rampi. Predsednik Kastro je obećao da je spreman to da uradi zarad očuvanja mira u svetu, ali je negodovao zbog „nadmenosti Sjedinjenih Država prilikom pokušaja da utvrde… koja vrsta oružja je primerena za Kubu da bi mogla da se odbrani.“ Kuba nikome nije učinila ništa nažao i nije narušila nijedan zakon. Uprkos tome, Sjedinjene Države sprovodile su činove agresije prema Kubi i svojom pomorskom blokadom oglušile su se o međunarodno pravo.
U’Tant se našao pred teškim zadatkom da približi učesnike u Moskvi, Havani i Vašingtonu jedne drugima. Generalni sekretar UN u svojoj autobiografiji piše da je za vreme Kubanske krize njegova kancelarija u Ujedinjenim nacijama „bila preplavljena telegramima i pismima, i to ne samo onima koje je dobijao od predsednika i državnika već i od raznih organizacija i ljudi iz svih delova sveta.“ I britanski filozof Bertrand Rasel pisao je i Hruščovu i Kenediju i tražio od U Tanta da „osudi tragičan postupak Sjedinjenih Država“. Rasel je rekao da je spreman da i sam održi govor pred Skupštinom Ujedinjenih nacija ako mu U Tant to odobri. U Tant je odgovorio da mu je žao što pravilnik UN ne dozvoljava takve izuzetke, ali samo državnici ili njihovi zastupnici smeju da govore pred UN.
Moskva povlači svoje rakete
U svojoj autobiografiji Hruščov tvrdi da nije zaustavio sovjetske brodove: „Nismo dozvolili da nas zastraše. Naši brodovi sa ostatkom robe namenjene Kubi uplovili su pravo kroz armadu američkih brodova, a Amerikanci nisu ni zaustavili naše brodove niti su ih pretražili.“
Ovaj opis je pogrešan i netačan. U stvarnosti, i to na sreću, najmoćniji čovek Sovjetskog Saveza zaustavio je brodove koji su prevozili rakete i time je sprečio neposredan sukob sa SAD, iako to nije želeo da prizna javno u svojoj autobiografiji. Jedino u gorenavedenom pismu U Tantu, koje tada nije bilo dostupno javnosti, Hruščov je jasno rekao da je naložio svojim brodovima da se zaustave „ispred kontrolne linije.“
Danas dostupni dokumenti pokazuju da je Moskva prekinula operaciju Anadir nakon što su SAD 23. oktobra sprovele pomorsku blokadu. Po dokumentima CIA, u tom trenutku su dvadeset dva sovjetska broda plovila ka Kubi, ali su samo tri prevozila nuklearne rakete.
Već u deset sati i dvadeset pet minuta ta tri broda promenila su smer plovidbe.
„Gledali smo se oči u oči i mislim da je onaj preko puta upravo trepnuo“, opisao je ministar spoljnih poslova Din Rask opasan vrhunac raketne krize. Podaci CIA su govorili da je 25. oktobra barem četrnaest od dvadeset dva broda krenulo nazad.
Moskva je svim brodovima koji su prevozili oružje naložila da se vrate, pustili su samo „neproblematične brodove“ na kojima se nalazila, na primer, nafta. U zoru 25. oktobra sovjetski tanker Bukurešt stigao je do linije blokade i američka mornarica ga je pretražila. Tanker je smeo da prođe kroz blokadu i nastavi svoju plovidbu ka Kubi jer nije prevozio nikakvo oružje.
Nekoliko dana kasnije generalni sekretar UN U Tant, posetio je Fidela Kastra na Kubi i razgovarao sa njim iskreno o pomorskoj blokadi: „Moje kolege i ja smatramo da je blokada protivzakonita. Nijedna država ne može da trpi vojnu ili ekonomsku blokadu.“ U Tant je izneo i svoje lično uverenje na osnovu kojeg se moglo videti da je bio veoma kritičan u odnosu na imperiju SAD: „Ako CIA i Pentagon i dalje ostanu tako moćni, mislim da budućnost sveta neće biti preterano svetla.“
Ni Fidel Kastro nije imao poverenja u SAD. Pre raketne krize i posle nje CIA je neprestano bez dozvole uletala u kubanski vazdušni prostor. Samo posredstvom takvih letova nad Kubom mogli su da sakupe informacije koje su bile potrebne Kenediju i njegovom Izvršnom odboru. SAD su za taj zadatak koristile uglavnom izviđačke avione U-2 koji su leteli veoma visoko. To je bilo izuzetno opasno i moglo je da doprinese pogoršanju sukoba. Kastro je 27. oktobra 1962. svojoj artiljeriji naredio da otvori vatru na američke izviđačke avione i jedna sovjetska PVO jedinica oborila je jedan U-2, čiji je pilot pritom ubijen. Bila je to jedina žrtva koja je izgubila život za vreme raketne krize.
Uprkos tom događaju, Kenedi je radio na ublažavanju sukoba. Postala mu je jasna očevidna paralela između sovjetskih raketa u blizini američke granice i američkih raketa koje su se nalazile u blizini sovjetske granice. Posle ugovorene trampe, Sovjeti su povukli svoje rakete sa Kube, dok su Amerikanci povukli rakete iz Turske. Da bi uspeo da ispregovara ovu nagodbu, Kenedi je svog brata Roberta usred noći 26. oktobra poslao u sovjetsku ambasadu u Vašingtonu, gde se ovaj u tajnosti – ostali članovi Izvršnog odbora nisu bili upućeni – sastao sa sovjetskim ambasadorom Anatolijem Dobrinjinom i predložio mu trampu sa povlačenjem raketa. Kao što je to često slučaj, u ovu tajnu stranu međunarodne politike široka javnost nije upućena.
Robert Kenedi i Anatolij Dobrinjin sreli su se ponovo 27. oktobra, ovog puta u Ministarstvu pravde. „Vi ste postavili te rakete u blizini naše granice. Zašto pravite takav džumbus u vezi sa raketama na Kubi?“, pitao je Dobrinjin ukazavši na Tursku. Robert Kenedi je naglasio da je njegov brat spreman da povuče američke nuklearne rakete iz Turske, ali da ne želi javnu raspravu u vezi sa tim pošto bi to zakomplikovalo ceo slučaj. Za povlačenje raketa iz Turske neophodno je „verovatno četiri do pet meseci“. Rusi su se složili sa tim i obe strane pristale su na to da ovaj dogovor drže u tajnosti. „Robert Kenedi me je upozorio da sve što smo se dogovorili u vezi sa Turskom mora ostati strogo poverljivo i da je, osim njega i njegovog brata, svega nekoliko ljudi upoznato sa ovim planom“, rekao je Dobrinjin.
SAD su smatrale da je ova nagodba dobra jer su rakete tipa „jupiter“ koje su stajale u Turskoj prevaziđene. Na sednici održanoj 27. oktobra 1962. predsednik Kenedi je istakao da rakete „jupiter“ koje se nalaze u Turskoj „više nisu ni od kakve vojne koristi“. Osim toga, ova trampa je mudar potez zato što „će svakoj osobi u Ujedinjenim nacijama ili svakoj drugoj osobi ovo izgledati kao pravedna nagodba“, rekao je Kenedi.
Na kraju su Kenedi i Hruščov bilateralno razrešili Kubansku krizu sprovođenjem ove nagodbe. U nedelju 28. oktobra 1962. Hruščov je obavestio Kenedija da će povući svoje rakete. SAD su zauzvrat jemčile Moskvi da će povući svoje nuklearne rakete iz Turske. Tako je svaka vlada svom narodu mogla da obznani da je izvojevala pobedu. I Kuba je 28. oktobra dobila telegram. Moskva je objasnila da mora da povuče rakete „kako bi sprečila razbuktavanje požara u celom svetu, a samim tim i upropašćavanje svega što je postigla Kubanska revolucija“. Kastro je bio ljut zbog sporazuma koji su postigli Amerikanci i Rusi zato što ni na koji način nije bio uključen u njega. Osim toga, bio je razočaran što Vašington, iako je to obećao, pred UN nije jemčio da nikada više neće napasti Kubu. To se nije dopadalo ni generalnom sekretaru UN U Tantu, iako mu je bilo drago što je sprečen svetski rat. Generalni sekretar je 1964. sasvim ispravno i skromno rekao da Ujedinjene nacije „svakako nisu nikakva velesila, one su malo više od puke snage morala“.
SAD su vrlo pažljivo ispratile povlačenje sovjetskih raketa. Iznad otvorenog mora nadzirale su iz helikoptera i aviona sovjetske brodove koji su se vraćali ili su svoje ratne brodove usidravale pored sovjetskih brodova. Bez ikakve javne najave Sjedinjene Države povukle su u aprilu 1963. rakete „jupiter“ iz Turske i zamenili ih raketama tipa „polaris“, kojima su opremile svoje podmornice. Njihovo raketno naoružanje ponovo je bilo u skladu sa najnovijim stepenom vojne tehnologije; jer 1960. godine morima je zaplovila prva američka raketna podmornica Džordž Vašington. Od 1963. SAD su u Sredozemlju počele da koriste podmornice na nuklearni pogon opremljene nuklearnim oružjem, podmornice koje su lakše mogle da opstanu u slučaju nuklearnog napada a, u slučaju potrebe, mogle su da izvrše i protivnapad. Kada se sve sabere i oduzme, američka imperija je time uspela da odbrani svoje nuklearno oružje u području Sredozemlja, dok je Moskva svoju operaciju Anadir otpisala kao neuspeh jer nije uspela da postavi svoje nuklearno oružje na Kubi.
Ujedinjene nacije osuđuju američki ekonomski embargo
Nakon što je 1963. godine ubijen predsednik Kenedi, Fidel Kastro je svedočio smeni brojnih američkih predsednika – Džonsona, Niksona, Forda, Kartera, Regana, Buša starijeg, Klintona, Buša mlađeg i Obame. Predsednik Kastro je bio državnik čudesnih četrdeset devet godina, povukao se tek 2008. godine zbog bolesti i tada je državne poslove predao svom bratu Raulu Kastru. Nema mnogo državnika u celom svetu koji su vladali duže od njega.
Fidel Kastro je svojom revolucijom bez sumnje pomogao siromašnima na Kubi i ukinuo je povlastice gornjem staležu. Na ovom karipskom ostrvu sa jedanaest miliona stanovnika uveo je besplatan zdravstveni sistem, podsticao je ravnopravnost između žena i muškaraca, uveo je zakone o zaštiti životne sredine, svima je omogućio besplatno obrazovanje i, sve u svemu, smanjio je neravnopravnost između siromašnih i bogatih. Godišnji Indeks ljudskog razvoja (Human Development Index – HDI) Ujedinjenih nacija zato je s pravom Kubu, zajedno sa 50 drugih zemalja – između ostalih, Nemačkom, Finskom, Švajcarskom i Austrijom – svrstao u grupu „veoma visoko razvijenih“ zemalja (na 44. mestu među 187 zemalja – po HDI iz 2013).
Američki tajni ratovi očvrsnuli su Kubu i uticali na nastajanje bezbednosne mašinerije na ostrvu koja je u svemu videla špijunažu i sabotažu. Komunistička partija Kube (Partido Comunista de Cuba – PCC) još uvek je jedina zakonita partija u zemlji, a to znači da narod još uvek ne može da bira između različitih partija. Medijima vlada Komunistička partija. Pošto postoji složen postupak za izdavanje odobrenja, za mnoge Kubance i Kubanke izlazak iz zemlje i dalje je težak, a za neke čak nemoguć.
Doduše, pre svega ostalog ispašta privreda jer privredni embargo, koji su 1960. SAD uvele Kubi, spada u najduže ekonomske blokade savremene istorije i još uvek je na snazi. Naneo je Kubi veliku štetu. Embargo je Kubu primorao da za svoj izvoz, koji je prethodno bio usmeren ka Sjedinjenim Državama, pronađe nova tržišta i da, na primer, šećer trampi za sovjetsku naftu. Međutim, kada se 1991. završio hladni rat i raspao se Sovjetski Savez, njihov bivši trgovački partner, kubanska privreda se našla u veoma nezavidnom položaju. Budući da više nije pristizala nafta iz Rusije, a SAD su istrajavale sa svojim embargom, zbog nedostatka goriva u to vreme mnogi automobili nisu mogli da se kreću. Kubanska vlada pokušala je da ojača turizam kako bi obezbedila preživljavanje naroda i, pre svega, očuvala zdravstveni sistem.
Ujedinjene nacije su nemoćne u odnosu na jednostrani embargo Sjedinjenih Država Kubi. Savet bezbednosti nije mogao da osudi ili čak poništi embargo rezolucijom zato što bi SAD uložile veto. Iz tog razloga je 1992. godine Skupština Ujedinjenih nacija predložila rezoluciju sa zahtevom za ukidanje embarga Kubi. Rezolucija je prihvaćena, ali SAD su je zanemarivale. Od tada je svake godine iznova izglasavana ista ta rezolucija, ali imperija ju je uporno zanemarivala. U novembru 1996. su, na primer, samo SAD, Izrael i Uzbekistan glasali sa „ne“, nasuprot većini od 138 zemalja članica Ujedinjenih nacija. Ovo glasanje je „godišnji ritual koji služi izazivanju nelagode u Vašingtonu“, glasio je precizan opis britanske štampe.
Kubanci su u više navrata kritikovali američki embargo kao kršenje zakona o slobodnoj trgovini i napad na suverenitet Kube. U oktobru 1995. Fidel Kastro je, povodom 50. rođendana Ujedinjenih nacija, održao govor u Njujorku. Nosio je tamno odelo umesto svoje uobičajene maslinastozelene uniforme i oštro je osudio embargo. Optužio je Savet bezbednosti da podržava „novi kolonijalizam moćnika“, zahtevao je ukidanje veta u Savetu bezbednosti i stalno članstvo za Indiju i afričke i latinoameričke države. „Koliko dugo moramo još da čekamo na uvođenje demokratije u Ujedinjene nacije, na prekid nasilja, nipodaštavanja i pritisaka u međunarodnim odnosima?“, pitao je Kastro. „Želimo svet bez nemilosrdnih blokada koje poput bešumnih nuklearnih bombi uzrokuju smrt muškaraca, žena i dece… Prevaziđena privilegija veta i zloupotreba Saveta bezbednosti kojoj pribegavaju moćnici, simboli su kolonijalizma unutar Ujedinjenih nacija.“
I Evropska unija i evropske članice NATO-a danas odbijaju embargo jer ih zanimaju dobri privredni odnosi sa Kubom. Džon Dju, bivši britanski ambasador na Kubi, naglašava da je embargo koji su SAD uvele Kubi, pogrešan. „SAD su u ovom pogledu sasvim same“, rekao je Dju, „jer su Maršalska Ostrva jedina država koja, kada je reč o embargu, svake godine pred UN podržava SAD, a to nije baš velik znak verodostojnosti. Mislim da je ovaj embargo u međuvremenu potpuno izlišan“, tvrdio je ovaj Britanac.
U poslednjoj godini svoje službe, marta 2016. godine, američki predsednik Barak Obama posetio je Havanu. „Više ne smatramo da Kuba predstavlja pretnju za SAD“, uveravao je Obama Raula Kastra. Ova poseta bila je istorijska jer od Kubanske revolucije 1959. godine nijedan američki predsednik nije kročio na ovo ostrvo. Raul Kastro je učtivo zahvalio Obami što je posetio Kubu i od Sjedinjenih Država zatražio da zatvore vojnu bazu Gvantanamo i tu zemlju vrate Kubi. Raul Kastro je rekao da žele miroljubive susedske odnose, ali je ukazao na to da postoje prepreke za uspostavljanje normalnih odnosa i zahtevao potpuno ukidanje američke privredne blokade. „Okončaćemo embargo“, obećao je Obama iako nije naveo nikakav datum. Ova blokada, koja je trajala više od pedeset godina, nije koristila ni SAD ni Kubi. „Gotovo nijedna zemlja nije pružala tako dugotrajan otpor Sjedinjenim Državama kao Kuba, niti je bila tako dugo pod embargom ove velesile“, ispravno je pisalo u nemačkoj štampi.
