Sa 75 miliona stanovnika, Iran danas spada među dvadeset najnaseljenijih zemalja sveta. U bogatoj persijskoj istoriji ova zemlja je proživela mnoge uspone i padove. Iran je 1945. bio jedan od osnivača Ujedinjenih nacija, ali ova svetska mirovna organizacija, nažalost, nije uspela da ga zaštiti ni od protivzakonitog puča, koji je 1953. godine izvela američka tajna služba CIA zajedno sa britanskom obaveštajnom službom MI-6, kao ni od protivzakonitog napada koji je kasnije, 1980, izvršio irački diktator Sadam Husein. Iran poseduje ogromne količine nafte, međutim, ovo crno zlato iranskom stanovništvu nije donelo mnogo sreće. Prokletstvo ovog prirodnog bogatstva izazvalo je sveukupno mnogo patnji i do dan-danas se šiitski Iran i sunitska Saudijska Arabija bore za preimućstvo u Persijskom zalivu. Bliski istok zbog svojih dragocenih resursa i dalje je prostor u kojem se vode raznorazne međunarodne borbe.
Premijer Mosadik govori pred Ujedinjenim nacijama 1951. godine
Otkako su Britanci 1908. pronašli svoj prvi izvor nafte na Bliskom istoku, Anglo-iranska naftna kompanija (Anglo-Iranian Oil Company – AIOC), koja se kasnije pretvorila u Britiš petroleum (Britisch Petroleum – BP), kontrolisala je bušotine nafte u Iranu. To znači da zarada od nafte nije prevashodno završavala u Teheranu, već u Londonu. „AIOC je davala mnogo više novca u vidu poreza na prihod britanskoj vladi, nego što je plaćala prava za korišćenje iranskoj vladi“, izračunala je američka istoričarka Niki Kedi.
Nakon što su propali pregovori sa AIOC-om o većim tantijemama, Iranska skupština je 15. marta 1951. usvojila zakon kojim je nacionalizovala iransku naftu, tako da AIOC više nije imala glavnu reč. Britanci su bili šokirani jer su izgubili svoju koncesiju za naftne bušotine u Iranu. Britanski tankeri su odbili da izvoze nacionalizovanu iransku naftu. Britanska mornarica je stoga, bez mandata Ujedinjenih nacija, izvela protivzakonitu pomorsku blokadu iranskih luka i time sprečavala mogućnost da neka druga zemlja postane izvoznik iranske nafte.
Da bi potcrtala koliko je Iran ozbiljan, Skupština je 28. aprila 1951. za novog premijera izabrala Mohameda Mosadika. Mosadik je u Skupštini bio pokretačka snaga koja je stajala iza nacionalizacije iranske nafte. „Pošto je Mosadik došao na čelo vlade“, tako kaže istorija osnivanja BP, „AIOC više nije imala drugih mogućnosti sem da obustavi rad u Iranu i evakuiše svoje osoblje.“ Britanci su podneli tužbu Međunarodnom sudu pravde u Hagu, ali njegova odluka nije bila onakva kakvu su očekivali.
Mosadik je bio heroj u borbi za oslobađanje Trećeg sveta, bio je čovek koji se uhvatio ukoštac sa još uvek veoma uticajnom Britanskom imperijom. Da bi odbranio svoj položaj i nacionalizaciju nafte, Mosadik je otputovao u SAD i sastao se sa predsednikom Trumanom. „U ovom trenutku u Iranu vlada neprijatna situacija zbog izričitog spoljnog mešanja u unutrašnje poslove Irana i izrabljivanja naših sirovina“, objasnio je Mosadik u Americi. Mosadik je greškom pomislio da su SAD njegove saveznice u borbi sa Britancima zato što su i Amerikanci u svojoj istoriji morali da se oslobode Britanske imperije. „SAD i mi delimo ljubav prema slobodi“, isticao je Mosadik, „ali mi nismo bili tako uspešni kada smo hteli da se oslobodimo zemlje koja je njima 1776. morala da prizna tu slobodu.“
Britanci su pozvali Mosadika da 15. oktobra 1951. u Njujorku održi govor pred Savetom bezbednosti UN. Britanski ambasador u UN Gledvin Džeb želeo je da podstakne Savet bezbednosti da nacionalizaciju nafte u Iranu proglasi „opasnošću za mir u svetu“, međutim, nije uspeo u tome. Mosadik je objasnio da za optužbe Britanaca „ne postoji nikakva osnova“ i da Savet bezbednosti uopšte nije zadužen za pitanje iranske nafte. Međutim, budući da je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija „poslednje utočište slabih i potčinjenih nacija, poslednji garant njihovih prava“, rado je došao u Njujork kako bi izložio iransko stanovište. „Savet bezbednosti je utočište slabim državama samo ako se moćne države pridržavaju zakona koje su utemeljile Ujedinjene nacije“, opomenuo je Mosadik, iako tada još nije znao da će ga dva stalna člana Saveta bezbednosti uskoro napasti i svrgnuti. Savet bezbednosti ni u kojem slučaju ne sme da „postane oruđe koje nekoj zemlji omogućava mešanje u poslove neke druge zemlje.“
U Iranu je siromašno stanovništvo oskudevalo u skoro svemu. „Njihov životni standard verovatno spada među najniže u celom svetu“, žalio se iranski premijer. „Naša najdragocenija sirovina je nafta. Ona bi trebalo da bude izvor posla i hrane za ljude u Iranu“, i da poboljša životni standard, rekao je Mosadik. Međutim, naftna industrija tokom prethodnih pedeset godina nije „uradila skoro ništa“ kako bi poboljšala stanje ljudi u Iranu, niti je doprinela industrijalizaciji iranske privrede, većina stručnjaka dolazi iz inostranstva i nisu Iranci.
Ali, pre svega, nafta nije pravedno raspodeljena, glasila je glavna Mosadikova zamerka. Godine 1948. Anglo-iranska naftna kompanija je, u skladu sa sopstvenim navodima, zaradila 61 milion funti. Od toga je Iran dobio samo 9 miliona, dok je britanska poreska služba zaradila oko 28 miliona funti u obliku poreza na dobit. To je u potpunosti nepravedno. U iranskom Abadanu, gde se nalazi najveća naftna rafinerija na svetu, narod živi u „potpunom siromaštvu, nema čak ni najneophodnije stvari za život.“ Ako „inostrani izrabljivači skoro sve prihode zadržavaju za sebe, naše iransko stanovništvo zauvek će ostati prepušteno bedi i nemaštini.“ Zato je iranska skupština donela odluku o nacionalizovanju industrije nafte u celoj zemlji. I od te odluke neće odustati.
Britanskom ambasadoru Gledvinu Džebu nije bilo nimalo drago zbog toga, pa je izneo svoje viđenje. „Da nije postojala Anglo-iranska naftna kompanija, Iran nikada ne bi bio u stanju da iskoristi svoju naftu“, glasilo je Džebovo stanovište. Bez britanskih stručnjaka „iransko stanovništvo danas ne bi bilo bogatije, već mnogo siromašnije“. Ruski ambasador u UN objasnio je da Savet bezbednosti nije zadužen za pitanje iranske nafte. Naposletku, Savet bezbednosti nije pomogao Britancima da ponovo preuzmu kontrolu nad iranskom naftom.
Protivzakonito svrgavanje Mosadikove vlade 19. avgusta 1953.
Naftna kompanija AIOC i britanski premijer Vinston Čerčil nisu bili spremni da prihvate ovakav poraz. Britanci su zamolili SAD za podršku, ali predsednik Truman nije hteo da pomogne u sprovođenju puča i proročki je predskazao da bi to moglo da dovede do „katastrofe za slobodan svet“. Britanci su tek Trumanovog naslednika, predsednika Dvajta Ajzenhauera, koji se u januaru 1953. uselio u Belu kuću, uspeli da ubede da bi Mosadika trebalo svrgnuti s vlasti. Alen Dals, šef američke tajne službe CIA, odobrio je milion dolara „namenjenih za korišćenje u svim akcijama koje vode ka Mosadikovom svrgavanju“. Tada je milion dolara bila velika svota. U CIA je Kermit Ruzvelt bio zadužen za izradu svih planova, a pošto je – pre nego što je promenio posao i počeo da radi za Golf oil – kasnije napisao knjigu o tom državnom udaru, istoričari su veoma dobro upućeni u tu, u to vreme, strogo tajnu operaciju.
Naravno da je zabranjeno podržavanje pobunjenika i oružanih bandi u nekoj drugoj zemlji sa ciljem potpirivanja haosa i rušenja vlade. Međunarodni krivični sud u Hagu zločin agresije svrstava među najteže zločine koji uopšte postoje. Agresija je definisana kao „primena oružane sile protiv suvereniteta, teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti neke druge države ili činjenje nečeg drugog što nije u saglasnosti sa ciljevima navedenim u Povelji Ujedinjenih nacija.“ UN su ovom definicijom obuhvatile i tajne vojne operacije i zato u zločin agresije spada i „slanje naoružanih bandi, grupa, paravojski ili plaćenika ili ako oni deluju u njeno ime, ako takve grupe oružanom silom deluju protiv druge države tako da je to delovanje po svojoj težini istovetno kao gore navedeno delovanje (misli se na prethodnih šest tačaka), to jest ako se može okarakterisati kao značajno učešće te države u takvim delovanjima protiv druge države.“ Međutim, upravo to se dogodilo u Iranu. Zemlje NATO-a SAD i Velika Britanija nisu poštovale Povelju Ujedinjenih nacija i srušile su demokratski izabranu iransku vladu.
Pripreme za ovaj puč, koji su nazvali operacija Ajaks, započele su 19. aprila 1953, kada su Iranci, koje je unajmila CIA, kidnapovali teheranskog šefa policije generala Mahmuda Afšartusa. General je bio zarobljen u jednoj pećini izvan Teherana. Čim se približila policija koja je došla da ga oslobodi, jedan od otmičara ubio je šefa policije Afšartusa. Tako je uklonjen čovek koji je kasnije mogao da bude ozbiljna prepreka za CIA prilikom rušenja Mosadika. Šveđanin Dag Hamaršeld, koji je istog meseca izabran za novog generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, nije znao ništa o tim tajnim akcijama u Teheranu.
Agent CIA Kermit Ruzvelt početkom jula 1953. otputovao je u Iran kako bi se sastao sa Mosadikovim protivnicima i organizovao grupe koje će pružati otpor izabranoj vladi i upravljao njima. Važan Mosadikov protivnik bio je iranski general Fazlolah Zahedi. Ruzvelt ga je uputio u plan CIA za svrgavanje vlade, a Zahedi je obećao da će sarađivati. Ruzvelt se 3. avgusta 1953. susreo i sa iranskim šahom Mohamedom Rezom Pahlavijem i pritom izvršio pritisak na njega da otpusti premijera Mosadika i na njegovo mesto kao novog premijera postavi Zahedija. „Ako šah ne prihvati predloge zastupnika vlade SAD i ne potpiše odgovarajuće dokumente, obavestićemo Zahedija da će Sjedinjene Države delovati i bez saradnje sa šahom“, glasile su sasvim jasne direktive operacije Ajaks.
Ruzvelt je šahu saopštio da će se, „ako ne bude sarađivao, njegova dinastija ubrzo ugasiti. Sjedinjene Države i Velika Britanija u prošlosti su ga, uprkos raznim nesporazumima, podržavale i podržavaće ga i ubuduće. Ali, ako sada ne uradi sve što je potrebno, ta podrška biće mu uskraćena.“ Kako bi spasao svoj položaj moći, šah se potčinio američkom i britanskom pritisku i postao je, zajedno sa Zahedijem, jedan od zaverenika u ovom puču. Šah je 13. avgusta 1953. potpisao dokumente o otpuštanju premijera Mosadika sa funkcije i generala Zahedija proglasio je novim premijerom.
Izabrani premijer Mosadik se pobunio, nije bio spreman da dozvoli da ga tako svrgnu sa položaja. Nakon što je video dokument o njegovom otpuštanju koji je potpisao šah, preko radija se 16. avgusta 1953. obratio narodu i obznanio: „Prethodne noći izveden je pokušaj državnog udara. Većina izdajnika je u zatvoru. Samo Zahedi i grupica ljudi oko njega uspela je da pobegne. Raspisujem nagradu od 500.000 rijala za hvatanje Zahedija. Smrt svim izdajnicima!“
Britanska i američka vlada pomislile su na tren da je njihov pokušaj Mosadikovog svrgavanja propao. Međutim, potom su 19. avgusta 1953. bande koje je obučila i finansirala CIA izazvale haos u celoj zemlji. U Teheranu su napale Ministarstvo spoljnih poslova, glavno sedište policije i glavno sedište vojske. Najnovija istraživanja koja se bave pučem u Iranu pokazuju da se CIA nije ustručavala da lažira terorističke napade usmerene protiv muslimana kako bi ih pripisala premijeru Mosadiku i iranskim komunistima i tako im narušila ugled. „Agenti CIA prerušeni u komuniste izveli su bombaški napad na barem jednog poznatog muslimana“, potvrđuje izveštaj CIA koji je ranije bio stroga tajna a koji je 1954. godine napisao Donald Vilber. Naravno, i rušenje vlade i primenjena strategija stvaranja unutrašnjih napona i teroristički napadi pod lažnom zastavom jesu protivzakoniti činovi koji se oglušuju o zabranu agresije ustanovljenu u Povelji UN, ali ni CIA ni MI-6 nisu marili za taj zakon.
Batinaši koje je potkupila CIA okupili su se 19. avgusta pred kućom Mosadika, koji je uspeo da pobegne preko krova, ali se sledećeg dana predao. Uhapšen je, strpali su ga u zatvor i osudili na doživotni kućni pritvor. General Zahedi postao je nov premijer, a šah Reza Pahlavi, koji je za vreme nemira pobegao u Rim, vratio se i u tesnoj saradnji sa imperijom SAD preuzeo je poluge moći u Teheranu. „CIA je potkupljivanjem vojnika i ulične bagre uspela da stvori stepen nasilja dovoljan da može da izvede puč“, tvrdi američki novinar Tim Vajner u svojoj Istoriji CIA. „Određene svote novca završile su u određenim rukama, a te ruke sprovele su smenu vlade.“
Mediji u zemljama NATO-a prećutkuju puč
Ljudi u SAD i Evropi nisu gotovo ništa znali o glavnoj ulozi tajnih službi CIA i MI-6 u izvođenju puča u Iranu. Večernje vesti, radio i televizija 1953. izveštavali su samo da su izbili nemiri u Iranu i da su ti nemiri doveli do rušenja vlade. Većina ljudi nije imala predstavu o tome ko u pozadini vuče konce. Samo su pripadnici glavnog sedišta CIA u Lengliju bili dobro obavešteni i radovali se protivzakonitom državnom udaru. „Bio je to dan koji nikada nije trebalo da se završi“, smatrali su pripadnici CIA. „Jer bio je tako ispunjen uzbuđenjem, ostvarenjem i radošću da je veliko pitanje hoće li tako nešto ikada ponovo biti moguće.“
Odmah nakon svrgavanja Mosadika opozvana je i nacionalizacija iranske nafte. Amerikanci su, kao naknadu za pruženu pomoć, tražili deo iranske nafte koja je pre toga stopostotno bila u rukama Britanaca. Tako je 1954. osnovan nov naftni konzorcijum u kojem su, na nezadovoljstvo Britanaca, sada sa udelom od četrdeset procenata učestvovale i američke firme kao što su Eso (Esso) i Golf oil. Britanski udeo smanjen je na četrdeset procenata, ostatak je pripao drugim naftnim koncernima. Britanci su od šaha dobili velikodušnu naknadu za njihov nekadašnji posed, a potom su promenili ime omražene AIOC u Britiš petroleum (BP). Naftni koncern BP je danas, odmah posle Šela (Shell), druga po redu najveća naftna kompanija u Evropi, koja je 2015. godine ostvarila zaradu od šest milijardi dolara. Mereno na osnovu godišnjeg obrta, BP se svrstava među najveća preduzeća na svetu.
Svrgnut premijer Mosadik je u svojim memoarima izrazio oštru kritiku upućenu politici Amerike i Velike Britanije. „Očigledno je da američka vlada nije imala nameru da brani slobodu i nezavisnost Irana, već je pod plaštom borbe sa komunizmom želela da zarađuje na našoj nafti“, ogorčeno je napisao Mosadik. „I upravo to su SAD i uradile kada su trampile slobodu naše zemlje za učešće od četrdeset procenata u naftnom konzorcijumu.“ A to je „postupak koji ne sme tek tako da bude prihvaćen.“
Rušenje Mosadika omogućilo je da SAD postanu nadmoćna sila u Iranu, međutim, to povećanje moći dovelo je do tragične spirale nasilja. „Američko-britansko uplitanje nemilosrdno je okončalo parlamentarnu demokratiju i zamenilo je šahovom diktaturom“, kaže nemački stručnjak za bliskoistočna pitanja Mihael Liders, koji je sasvim ispravno puč u Teheranu nazvao „pragrehom“ Zapada. Zemlje NATO-a opremile su šaha najsavremenijim oružjem i on je na Zapadu smatran pouzdanim partnerom. Međutim, u unutrašnjosti zemlje, objašnjava Liders, šah je pomoću svoje tajne službe SAVAK gušio „svaki nagoveštaj razvoja civilnog društva.“ Islam je postao stecište nezadovoljnih i tako je 1979. godine šaha svrgnuo fundamentalista ajatolah Homeini. „Da nije bilo puča 1953, ne bi bilo ni Islamske revolucije 1979“, pojašnjava Liders svedeno, ali sasvim ispravno. „Američkoj politici još uvek teško pada da prihvati ovu istinu.“
Mnogi Evropljani i Amerikanci ne razumeju kako je Homeini postao tako omiljen u Iranu. Ali Iranci to vrlo dobro znaju, čak i oni kojima se Homeinijevo preuzimanje vlasti nimalo nije dopadalo. Posle puča, Amerikanci su u Iran poslali vojsku koja je obučavala šahove ljude. U skladu sa samoproglašenim načelima svake imperije, ta američka vojska nije bila pod nadležnošću iranskog zakona, već isključivo američkog. Za Amerikance je to sasvim prirodno i ne predstavlja nikakav povod za nezadovoljstvo. Međutim, Iranci su potpuno ispravno u tome prepoznali rukopis imperijalističke moći. Kada je šah 1964. potpisao sporazum sa Amerikom u kojem je potvrdio poštovanje takvog zakona, Homeini je to nazvao „kapitulacija“ i oštro je kritikovao i SAD i šaha. „Ako američki oficir ubije iranskog šaha, mi ne možemo da ga izvedemo pred sud“, bunio se Homeini. „Ali, ako iranski šah skine samo dlaku sa glave nekom Amerikancu, izvešće ga pred sud.“ Homeini je širom zemlje postao poznat i omiljen zbog svojih argumenata protiv imperije SAD. Zato ga je šah 1964. godine proterao, nakon čega je ovaj otišao prvo u Tursku, a zatim u Irak, odakle je nastavio da kritikuje šaha, a 1979. vratio se u Iran i preuzeo vlast.
Izvinjenje zbog puča
Moralo je da prođe mnogo vremena dok SAD svoje zločinačko delovanje u Iranu i prethodni puč iz 1953. nisu javno rasvetlile. „Ajzenhauerova vlada je smatrala da su njeni postupci bili strateški opravdani“, pokušala je 2000. godine američka ministarka spoljnih poslova Medlin Olbrajt da objasni taj protivzakonit državni udar. „Ali puč je sasvim jasno unazadio iranski politički razvoj. I lako je razumljivo zašto još uvek mnogi Iranci zameraju Americi to mešanje u unutrašnju politiku.“ Predsednik Obama je 2009. u jednom govoru koji je održao u egipatskom Kairu, rekao: „Usred hladnog rata SAD su odigrale presudnu ulogu u rušenju demokratski izabrane iranske vlade.“
Švajcarski novinari bili su znatno kritičniji. Puč je bio „ogromna greška“, čak „američki pragreh na Srednjem istoku“ zato što je „omogućio stvaranje mračne vladavine ’Božjih ratnika’.“
Tragična je činjenica da su se SAD i Velika Britanija 1953. oglušile o Povelju Ujedinjenih nacija i srušile demokratski izabranu vladu kako bi uspostavile kontrolu nad tamošnjom naftom. „Elita država sa bogatim zalihama nafte dozvolila je da im naftni koncerni iznude neraskidive ugovore o neograničenom korišćenju njihove nafte zato što su te države bile vođene isključivo svojim sebičnim ciljevima – i pritom nisu delovale ni zarad dobrobiti svojih naroda niti zarad dobrobiti budućih generacija“, ističe Iranac Mohsen Masarat, koji je 1942. godine rođen u Iranu, a kasnije je postao profesor političkih nauka na Univerzitetu Osnabrik u Nemačkoj. „Demokratski izabrane elite u tim zemljama verovatno nikada ne bi prihvatile takve ugovore“, uveren je Masarat. „Činjenica je da je nacionalizacija naftne industrije 1951. bila glavni cilj do tada jedine demokratski izabrane vlade u Iranu i na celom Srednjem istoku“, kaže Masarat. London i Vašington su svrgavanjem Mosadika jasno obznanili da su njihovi ekonomski i strateški interesi važniji od poštovanja Povelje Ujedinjenih nacija.
