Članice NATO-a SAD i Velika Britanija napale su Irak u martu 2003. godine. Ovaj rat je, bez sumnje, u Evropi do sada najpoznatiji protivzakonit rat zato što ga se mnogi još uvek živo sećaju. Uz to je izazvao i talas izbeglica i haos u celom regionu. Od 2003. godine do danas u Iraku je poginulo više od milion ljudi. Bivši oficiri tajne službe i vojske svrgnutog iračkog predsednika Sadama Huseina priključili su se terorističkoj miliciji Islamske države, koja vlada delovima Iraka i Sirije i poznata je po svojim nemilosrdnim postupcima. Borbe traju, a u ovom regionu bogatom naftom nema ni trunke sigurnosti, stabilnosti i demokratije.
SAD i Velika Britanija su svojim napadom veoma očevidno i bezobzirno prekršile zabranu agresije koju propisuju Ujedinjene nacije. Rat u Iraku pokazuje jasnije od svih ostalih protivzakonitih ratova da nepoštovanje Povelje UN vodi ka ubijanju, mučenju, patnji, haosu, talasima izbeglica i širenju terorističkih trupa. Nosioce odluka u članicama NATO-a – to su, između ostalih, Džordž Buš, Dik Čejni, Donald Ramsfeld, Kolin Pauel i Toni Bler – glavni tužilac Međunarodnog krivičnog suda UN u Hagu zapravo bi trebalo da optuži zbog teškog zločina agresije.
Prvi zalivski rat 1980. godine
Irak je 1945. godine bio jedna od zemalja koje su sudelovale u osnivanju Ujedinjenih nacija. Ova zemlja je potpisnica Povelje UN koja sadrži zabranu nasilja. Stari filmski zapisi iz pedesetih i šezdesetih godina prikazuju Irak kao veoma kulturološki razvijenu zemlju izuzetno visokog stepena obrazovanja, emancipovanih žena, miroljubivih muškaraca i uređene infrastrukture. „Od svega toga se odustalo i potom je uništeno, prvo su to uradili Englezi, a onda i Sadam Husein“, zbog „proklete nafte“, istakao je Švajcarac Samir Džamal Aldin, rođen u Bagdadu, te su mu stoga Irak i patnje njegovog civilnog stanovništva poznate iz prve ruke, a o svemu tome napravio je i upečatljiv film.
Istina je da nafta ni u Iranu, a ni u Iraku, nije postala blagoslov stanovništvu, već se pretvorila u prokletstvo, budući da je to sirovina za koju su se svi borili. Bezobziran i svirep irački diktator Sadam Husein nije bio sklon kompromisima, a nije se zalagao ni za utemeljivanje pravne države, već se rukovodio isključivo nasiljem i politikom moći. U Sjedinjenim Državama i Evropi ne zna se mnogo o tome da je 1979. godine CIA tajno podržavala Huseinov dolazak na vlast. „Na vlast smo dospeli brzim vozom CIA“, priseća se Ali Saleh Sadi, sekretar Arapske socijalističke partije Baas, kojoj je pripadao i Sadam Husein. A Džejms Kričfild, bivši direktor odeljenja CIA u Bagdadu, potvrdio je da je CIA u suštini „stvorila Sadama Huseina“. CIA je ovog nemilosrdnog moćnika snabdevala spiskovima političkih protivnika za odstrel, i oni su zaista i ubijeni nakon što je on preuzeo moć. Sadam Husein pripadao je tipu političara koje smatramo svirepim psihopatama bez trunke saosećanja. Američka imperija je, nažalost, često sarađivala sa takvim ljudima kako bi učvrstila ili proširila svoju moć.
Kada je u susednoj zemlji Iranu 1979. godine Ajatolah Homeini došao na vlast nakon što je svrgnuo prozapadnjačkog šaha Rezu Pahlavija, Sadam Husein je mislio da je to povoljna prilika da napadne oslabljenog suseda. I tako je 22. septembra 1980. godine iračka vojska na bojnom polju koje se prostiralo na šeststo kvadratnih kilometara, napala Iran. Bio je to protivzakonit rat bez mandata UN. Sadam Husein se nikada nije obazirao na Povelju UN, koju je prezirao i smatrao je bezvrednim dokumentom. Njegov napad na Iran ušao je u istoriju kao Prvi zalivski rat.
Naponi između sunita i šiita igrali su presudnu ulogu u tom ratu. Husein, koji je pokušavao da stekne nadmoć u Persijskom zalivu i koji je svoju moć zasnovao na nasilju, fanatičnom nacionalizmu i činjenici da su suniti u manjini, plašio se šiitskog duhovnog vođe Homeinija i njegove iranske revolucije. Pritom Huseinov strah nije bio sasvim neosnovan, pošto su i u Iraku šiiti sa pedeset pet procenata bili većinsko stanovništvo. Bivši američki ministar spoljnih poslova Henri Kisindžer znao je kolika je mržnja između Huseina i Homeinija. „Nadam se da će se međusobno poubijati“, rekao je Kisindžer cinično. „Šteta je što ne mogu obojica da izgube.“
Istoričar Mansur Kan tvrdi da su Sjedinjene Države potpirivale trenje između Iraka i Irana, „jer da bi proširile svoj uticaj u Persijskom zalivu, morale su prvo vojno i ekonomski da oslabe dve potencijalno najmoćnije zalivske države Irak i Iran.“ Kan veruje da je američki savetnik za bezbednost Zbignjev Bžežinski ohrabrio Sadama Huseina da napadne Iran. Za tu tezu sve do danas ne postoji nijedan dokaz. Iako je Bžežinski kasnije samo rekao da nije imao ništa protiv „iračkog napada na Iran“.
Prilikom svih ratova na Bliskom istoku nafta je igrala središnju ulogu. Američki predsednik Džimi Karter objasnio je 23. januara 1980. da samo američka imperija sme da ima vlast nad naftom na Bliskom istoku. „Svaki pokušaj neke druge sile da stekne prevlast u regionu oko Persijskog zaliva smatra se napadom na glavne interese Sjedinjenih Država“, rekao je Karter. „Od takvog napada ćemo se braniti svim sredstvima, uključujući i vojnu silu.“ SAD ni u kojem slučaju nisu želele da dopuste da Sovjetski Savez proširi svoj uticaj u Persijskom zalivu. Zato su osnovale Centralnu komandu Sjedinjenih Američkih Država (US – Central Command – CENTKOM) čiji je zadatak bio sprovođenje Karterove doktrine i nadziranje ogromne teritorije zemalja oko Crvenog mora i u Persijskom zalivu, između ostalih Saudijske Arabije, Iraka, Irana, Kuvajta, Ujedinjenih Emirata, Bahreina, Katara, Egipta, Sudana i Somalije.
Prvi zalivski rat između Iraka i Irana bacio je u haos dva najvažnija svetska proizvođača nafte. Rat je bio izuzetno nemilosrdan. Homeini je taj rat proglasio „svetim ratom“. Njegovi vojnici odbranili su se od napada Iraka, a potom su krenuli u uspešan protivnapad. Međutim, predsednik Husein nije ni pomišljao da odustane. Uz pomoć Zapadnih firmi, Irak je uspeo da proizvede hemijsko oružje, između ostalog iperit, tabun i sarin. „Godine 1981, nakon što je počeo Iračko-iranski rat, Irak je zbog mogućeg poraza i brojčane nadmoći Islamske Republike Irana započeo program hemijskog naoružavanja“, potvrdio je mnogo godina kasnije Savet bezbednosti UN.
Da bi sprečio poraz, Husein se nije uzdržavao od ratnih zločina, pa je za vreme Prvog zalivskog rata primenjivao hemijsko oružje. Dokumentovani napadi bojnim otrovima na Irance usledili su u avgustu 1983. i u januaru i februaru 1984. godine. Žrtve napada bojnim otrovima pokazane su u Teheranu međunarodnim medijima. Određeni broj Iranaca teško povređenih ovim bojnim otrovima, prevezen je na lečenje u Švajcarsku, Austriju, Švedsku i Nemačku. Neposredno pre nego što se u martu 1988. godine završio rat, Sadam Husein je upotrebio bojne otrove i protiv svog stanovništva, kada je sarinom i iperitom bombardovao kurdsku manjinu u iračkom selu Halabdža. Poginulo je hiljade Kurda, između ostalih stari ljudi, žene i deca.
Tokom prvih ratnih godina SAD su sa odstojanja posmatrale borbu između Huseina i Homeinija. Međutim, kada se Kuvajt žalio da su njegovi rezervoari nafte ponovo napadnuti, SAD su se neposredno umešale u sukob. Od marta 1987. godine plovilo je jedanaest kuvajtskih naftnih tankera pod američkom zastavom u pratnji Američke mornarice. Predsednik Ronald Regan upozorio je zaraćene strane da će svaki napad na te brodove shvatiti kao napad na Sjedinjene Države. Nakon što je Vašington posle rušenja Mosadika u Iranu 1953. i podržavanja Huseinovog preuzimanja vlasti 1979. godine višestruko sprovodio tajne intervencije na Bliskom istoku, ovo je bila prva zvanična vojna operacija američke imperije u ovom regionu bogatom naftom i gasom.
Iako je bilo poznato da Sadam Husein upotrebljava hemijsko oružje i da je samim tim ratni zločinac, ipak ga je za vreme Prvog zalivskog rata američka imperija podržavala. Jedan irački vojni avion tipa „miraž“ ispalio je svoje rakete na američki ratni brod Stark, poginulo je trideset sedam mornara i povređena je još dvadeset jedna osoba. Sadam Husein se izvinio i rekao da je to bila omaška. Sjedinjene Države su mu progledale kroz prste. „Uprkos napadu na Stark“, piše u Enciklopediji Britanici, „SAD su podržale Irak – i diplomatski pred UN i vojno dostavljanjem informacija o kretanju iranskih trupa u Zalivu.“
Američka imperija nije bila podjednako uviđavna prema Homeinijevom Iranu. Kada je američki ratni brod Semjuel Roberts naleteo na iransku morsku minu, SAD su 18. aprila 1988. neposredno napale Iran i u okviru pomorske bitke potopile nekoliko iranskih brodova i uništile iranske naftne platforme. Tri meseca kasnije, 3. jula 1988. američki ratni brod Vinsens oborio je čak i civilni iranski avion Iran er 655. Poginulo je svih 290 iranskih civila koji su leteli tim avionom. U Pentagonu je admiral Vilijam Krou, pripadnik Združenog generalštaba, to opisao „kao stravičnu slučajnost“. Iranci nisu poverovali u to i optužili su SAD da su „varvarskim činom“ namerno oborile civilni avion.
Ovaj nezvaničan, ali činjenični ratni doprinos Sjedinjenih Država na strani ratnog zločinca Sadama Huseina, presudno je uticao na ishod rata. Iranci, umorni od rata, obznanili su Ujedinjenim nacijama da su spremni za primirje, koje je 20. avgusta 1988. potpisao i Irak. „Ova odluka bila je smrtonosnija od uzimanja samog otrova“, rekao je Homeini ogorčeno. „Ako Bog bude tako želeo, doći će trenutak kada ćemo izbrisati bol iz naših srca, kada se budemo osvetili… Americi.“
Prvi zalivski rat završio se posle osam godina bez pobednika, a granice su ostale neizmenjene. Stanovništvo obe zemlje moralo je da plati veliki krvni danak od preko 400.000 mrtvih. Profitirala je jedino industrija oružja. Francuska, Nemačka, Kina i Sovjetski Savez velikom količinom oružja podržavali su Irak, koji je započeo rat. I Sjedinjene Države snabdevale su Irak oružjem. Međutim, tek posle afere Iran–Kontra 1986. godine, javnost je saznala da je Reganova vlada i Iran tajno snabdevala oružjem. Time što su obe ratne strane snabdevale oružjem, Sjedinjene Države doprinele su tome da nijedna strana nije mogla da izvojuje brzu pobedu.
Ovaj postupak nije bio slučajan, već planiran. „SAD ne mogu kao imperija neprekidno da intervenišu u Evroaziji“, objasnio je Amerikanac Džordž Fridman iz Stratfora na jednom predavanju u Čikagu 2015. godine. „Preporučujem tehniku koju je predsednik Regan primenjivao protiv Iraka i Irana: podržavao je obe zaraćene strane! Tako su se borili jedni protiv drugih, a ne protiv nas. To je bilo cinično i nemoralno. Ali je obavljalo posao. Jer SAD ne mogu da zaposednu celu Evroaziju. U trenutku kada budemo zakoračili na evropsko tlo, bićemo zbog demografskih razlika brojčano potpuno inferiorni. Možemo da pobedimo jednu vojsku, ali kada je reč o Iraku, ne možemo da ga osvojimo bez primenjivanja proverene taktike.“ Fridman, koji nema mnogo saosećanja za ljude koji tamo žive, smatra da je pametno huškati neprijateljske zemlje jednu na drugu jer ih to slabi i pritom ga ni najmanje ne zanima što time krši zabranu nasilja ustanovljenu u Povelji Ujedinjenih nacija. „Možemo da podržavamo posvađane sile“, kaže Fridman. „Ni Britanci nisu osvojili Indiju, već su zavadili indijske države.“
Drugi zalivski rat 1990. godine
Svega dve godine nakon završetka Prvog zalivskog rata, za vreme predsedničkog mandata Džordža Buša starijeg izbio je Drugi zalivski rat. Irak je 2. avgusta 1990. napao susednu malu zemlju Kuvajt i velikom brzinom je osvojio. Bio je to još jedan protivzakonit napadački rat bez mandata UN i opet je agresor bio diktator Sadam Husein. Irački predsednik se pre početka rata žalio da Kuvajt i Ujedinjeni Arapski Emirati ne poštuju kvote za izvoz nafte koje određuje OPEK (Organization of the Petroleum Exporing Countries – OPEC) i da zato Irak trpi gubitke koji se mere milijardama. Osim toga, Husein je tvrdio da Kuvajt buši koso ispod granice i tako krade iračke naftne zalihe.
Drugi zalivski rat je prvi put u istoriji iziskivao brojno prisustvo američkih i evropskih trupa u muslimanskim zemljama u Persijskom zalivu. Predistorija rata i američka uloga u njemu veoma su sporni. Izvesno je samo da je predsednik Husein 25. jula 1990. godine, neposredno pred napad na Kuvajt, pozvao američku ambasadorku Ejpril Glespi u svoju palatu iz koje je vladao. Američki novinar Lari Everest, koji je te godine putovao tim regionom i dobio uvid u protokol tog razgovora, tvrdi da je Husein rekao da zna da „SAD zavise od neometanog priliva nafte“. Međutim, nije prihvatljivo da Kuvajt namerno drži nisku cenu nafte i da „na račun Iraka širi svoju teritoriju“. Ako se to nastavi, upozorio je Husein, „Irak ima pravo da se brani“. Ambasadorka Glespi je odgovorila: „Imam neposredno naređenje predsednika (Buša) da poboljšam odnose sa Irakom“, da bi potom dodala: „Nemamo nikakvo mišljenje o unutararapskim sukobima kao što je sukob na granici sa Kuvajtom… Nadamo se da ćete moći da rešite problem sredstvima koja, po vašem mišljenju, najbolje odgovaraju.“
Remzi Klark, koji je pod predsednikom Džonsonom bio na položaju ministra odbrane, veruje da je ambasadorka Glespi namamila diktatora Huseina u zamku time što mu je sugerisala da su Sjedinjene Države ravnodušne prema napadu na Kuvajt ili ga čak podržavaju. Klark tvrdi da su SAD namerno potpirivale sukob između Iraka i Kuvajta. „Američka vlada upotrebila je kraljevsku porodicu iz Kuvajta kako bi isprovocirala iračku invaziju“, rekao je Klark. Cilj intrige bio je opravdavanje „obimnog napada na Irak i proširenje američke nadmoći u Persijskom zalivu.“ Predsednik Buš stariji i njegov savetnik za bezbednost Brent Skoukroft izričito su istakli da je ta teza netačna: „To je potpuno netačno tumačenje tog razgovora (između Huseina i Glespijeve), ukoliko je zaključak da smo Sadamu Huseinu dali zeleno svetlo da napadne susednu zemlju“, uveravao je Buš kasnije.
Invazija na Panamu 1989. godine
Napad Sadama Huseina na Kuvajt može se odlično uporediti sa napadom predsednika Buša starijeg na Panamu 20. decembra 1989: i jedno i drugo bili su protivzakoniti napadački ratovi bez mandata UN. Međutim, reakcije su bile veoma različite, pa zato želimo kratko da posvetimo pažnju i ratu sa Panamom. Predsednik Buš stariji i njegov ministar odbrane Dik Čejni su napadački rat na Panamu nazvali operacija Pravedan cilj (Operation Just Cause). Međutim, napad na Panamu nije bio nimalo pravedan, a upad Amerikanaca izazvao je preneraženost. Organizacija američkih država već je 22. decembra 1989. pozvala Ujedinjene nacije da primoraju Ameriku da se povuče. Međutim, tri zemlje NATO-a – Francuska, Velika Britanija i SAD uložile su veto i time blokirale Savet bezbednosti. Zemlje NATO-a odnosile su se prema ratu protiv Paname sasvim drugačije nego u slučaju rata sa Kuvajtom.
Američka imperija poseduje u Panami vojne baze kako bi mogla da kontroliše Panamski kanal, a NSA iz američkih baza u Panami nadzire celu Latinsku Ameriku. Zato je Panama za Ameriku strateški važna i Vašington je znao da je u januaru 1990. Panamski kanal trebalo većim delom – a 2000. godine u potpunosti – da bude predat Panami. Zato su Sjedinjene Države svrgnule raspomamljenog moćnika Manuela Norijegu. Imperija je zvanično objavila da Norijega mora da bude svrgnut zato što je umešan u trgovinu drogom. To je zaista i bilo tačno, ali je već od 1970. poznato da se Norijegino ime nalazilo i na platnom spisku CIA. Baš kao i Sadam Husein, i nemilosrdan Norijega je sarađivao sa CIA. Dok je Džordž Buš od 1976. do 1977. godine bio direktor CIA, Norijega je dobijao „više od 100.000 dolara godišnje“, izveštava američki novinar Vilijam Blum. Još 1984. godine Norijegu su u Vašingtonu dočekivali sa svim počastima, a tada je bio i na dugačkom ručku sa direktorom CIA Vilijamom Kejsijem, koji je, po Blumu, bio „najveća Norijegina podrška u Vašingtonu.
Norijega, koji je bio upućen u brojne tajne u vezi sa američkim tajnim ratom protiv Nikaragve i čak je pomogao Bušu u finansiranju njegove izborne kampanje, osećao se neuništivo i 1988. godine se hvalisao da je „ščepao Buša za muda“. Ispostavilo se da je to bila pogrešna procena. Imperija je 3. januara 1990. zarobila Norijegu u okviru Panamskog rata i potom ga prevezla u Majami, gde ga je zbog trgovine drogom i pranja novca osudila na četrdeset godina robije. Dok je Norijega služio svoju kaznu u američkom zatvoru u Majamiju, u Panami je zbog ubistva jednog disidenta osuđen u odsustvu na dodatnih dvadeset godina zatvora, a zatim je 2011. godine izručen Panami i od tada je tamo u zatvoru El Renaser.
„Panama je napadnuta iako je nezavisna država i članica Ujedinjenih nacija“, istakao je libijski predsednik Muamer Gadafi mnogo godina kasnije pred Ujedinjenim nacijama. „Četiri hiljade ljudi izgubilo je živote, a predsednika države su uhapsili i bacili u zatvor. Norijega bi trebalo da bude oslobođen – to je dosije koji bi trebalo ponovo otvoriti. Kako možemo zemlju članicu UN da ovlastimo da napadne drugu zemlju, zarobi njenog predsednika i zatvori ga kao običnog kriminalca? Kome je tako nešto prihvatljivo? To bi moglo da se ponovi. Ne bi trebalo da ćutimo“, upozorio je Gadafi. „Trebalo bi da pokrenemo postupak. Svaka članica Ujedinjenih nacija mogla bi da se nađe u takvim okolnostima, naročito ako agresiju vrši zemlja članica, koja uz to ima i stalno mesto u Savetu bezbednosti.“
Savet bezbednosti UN osuđuje napad na Kuvajt 1990. godine
Kada je 2. avgusta 1990. Sadam Husein ušao u Kuvajt sa 100.000 vojnika, američki predsednik Buš stariji odmah je oštro osudio protivzakonit napadački rat i istakao je da reč o nemilosrdnom kršenju Povelje UN. Savet bezbednosti UN reagovao je munjevitom brzinom i već je 2. avgusta, dakle još istog dana kada je započela invazija, i na zahtev SAD i uz podršku partnerskih zemalja NATO-a Velike Britanije i Francuske, izglasao Rezoluciju 660, koja je Irak pozivala da se „u istom trenutku i bezuslovno“ povuče iz Kuvajta. Kina i Rusija nisu uložile veto, pa je samim tim Rezolucija bila pravosnažna. UN su Iraku dale rok da se do 15. januara 1991. povuče iz Kuvajta. Ovaj brz i odlučan postupak Saveta bezbednosti UN bio je ispravan i sasvim u skladu sa Poveljom UN. Savet bezbednosti bi svaki put kada se dogodi napadački rat, morao da reaguje ovako brzo, jasno i odlučno. Međutim, istorijske činjenice pokazuju da, kada članice NATO-a izvode napad, Savet bezbednosti uvek blokiraju ulaganjem veta neke od ove tri države NATO-a.
Kada je ultimatum istekao, a Sadam Husein nije povukao svoje trupe iz Kuvajta, ponovo je izbio rat. Međutim, jedan deo američkog stanovništva nije se slagao sa američkom intervencijom protiv Iraka. Zato je Kuvajt zajedno sa Bušovom administracijom potpirivao ratnu propagandu uz podršku američke Agencije za odnose sa javnošću „Hil i Nolton“ (Hill & Knowlton) iz Njujorka. Jedan deo javnog rada koji je Kuvajt platio deset miliona dolara bio je proizvođenje i širenje „laži o inkubatorima“, zbog koje je Husein proglašen „novim Hitlerom“, a Iračani varvarima. Jedna mlada petnaestogodišnja devojka, koja se predstavila imenom Najira, 10. oktobra 1990. je pred Odborom za ljudska prava pri Američkom kongresu suznih očiju ispričala da je za vreme invazije radila u jednoj bolnici u Kuvajtu i pritom posmatrala kako irački vojnici vade novorođenčad iz inkubatora, bacaju ih na pod i puštaju da umru. To je bila laž. Međutim, predsednik Buš iskoristio je ovu nemilosrdnu priču, ponovio ju je nebrojeno puta u svojim govorima i pritom tvrdio da je tako poginulo 312 novorođenčadi. Tek se posle rata ispostavilo da je priča o inkubatorima bila besramna laž i da Najira nikada nije radila u bolnici u Kuvajtu, već je Najira el Sabah, kako je glasilo njeno puno ime, bila kćerka kuvajtskog ambasadora u SAD. Bušova administracija i kuvajtska kraljevska kuća obmanuli su javnost.
Sjedinjene Države uspele su da ubede dvadeset dve zemlje da pošalju svoje vojske u Persijski zaliv. Iz Evrope su sudelovale članice NATO-a Velika Britanija, Francuska, Španija, Italija, Belgija, Turska i Holandija, ali i Čehoslovačka i Poljska, koje su kasnije pristupile NATO-u. Okupljena je vojska od ukupno 960.000 vojnika, od kojih je Amerika stavila na raspolaganje četvrtinu i pritom je preuzela vojnu komandu. I Saudijska Arabija, Egipat, Sirija, Pakistan, Maroko i Bangladeš sudelovali su na strani SAD u tom ratu. Japan i Nemačka, gubitnici iz Drugog svetskog rata, nisu slali svoje trupe, ali su se obavezali da novčano, iznosima od više milijardi, podrže taj rat.
„Zalivski rat iz 1991. bio je prvi rat u savremenoj istoriji koji se sasvim nedvosmisleno vodio zbog nafte“, komentarisao je američki stručnjak za energetiku Edvard Mors. „Taj rat podseća nas na to da će, dok god postoje fosilni energetski izvori koji predstavljaju temelj ekonomskog rasta… biti primenjivana sila kako bi se sprečilo da jedna jedina vlada može da reguliše tržište naftom.“ Kao istoričar sam se dugo i detaljno bavio ratovima vođenim zbog nafte, finansijski i tehnički zahtevi za vođenje ratova zarad nafte su veliki, a patnja koju proizvode je strašna. Zato smatram da bi trebalo da prestanemo sa korišćenjem fosilnih vrsta energije kao što su nafta, gas i ugalj, a isto se odnosi i na atomsku energiju, i okrenemo se ka ostvarivanju vizije o stopostotno obnovljivom snabdevanju energijom. Zato ja vozim automobil na struju i na krovu moje kuće paneli proizvode solarnu energiju. U Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj se sve više ljudi zalaže za promene u ovoj oblasti i zagovara ideju stopostotne upotrebe obnovljivih izvora energije.
Da bi oslobodili Kuvajt, Sjedinjene Države i njeni saveznici morali su da smeste kopnenu vojsku u Saudijsku Arabiju i tamo postave svoje baze. To je bilo veoma pipavo jer sunitsko stanovništvo koje je sebe doživljavalo kao pravoverno, ni u kojem slučaju nije želelo hrišćanske vojnike na svom muslimanskom tlu. U Saudijskoj Arabiji nalaze se Meka i Medina, islamski sveti gradovi. Saudijski kralj Fahd bin Abdul Aziz nije bio rad da dozvoli ulazak tako brojne vojske u svoju zemlju. Kako bi postigle svoj naum, Sjedinjene Države su poslale svog ministra odbrane Dika Čejnija i generala Normana Švarckopfa u Rijad, gde su saudijskog kralja satelitskim snimcima upozorili da bi Sadam Husein mogao da napadne i Saudijsku Arabiju. Tek nakon ovog izričitog upozorenja saudijski kralj je dozvolio imperiji da prvi put stacionira svoju vojsku u njegovoj zemlji.
Sjedinjene Države i njeni saveznici započeli su 17. januara 1991. operaciju Pustinjska oluja u okviru koje su izvodili žestoke vazdušne napade i na Kuvajt i na Irak. Ovog puta to nije bio protivzakonit rat jer su SAD i saveznici imali Rezoluciju 678, koju je doneo Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija 29. novembra 1990. godine, dakle, izričitu dozvolu za upotrebu vojne sile. Odluka o Rezoluciji doneta je na osnovu dvanaest potvrdnih glasova, Kina je bila uzdržana, a samo su Kuba i Jemen bili protiv, međutim, budući da ove dve zemlje nemaju pravo veta, Rezolucija je ipak bila punovažna. Rezolucija je članicama pružila punomoć da upotrebe „sva neophodna sredstva“ kako bi oslobodile Kuvajt, „ponovo uspostavile mir u svetu i obezbedile međunarodnu bezbednost“. Drugi zalivski rat je jedan od retkih ratova koje je američka imperija vodila od 1945. godine, a bio je podržan Rezolucijom UN, te je stoga bio i zakonit.
Sadam Husein nije mogao da se suprotstavi nadmoći svojih protivnika. Od 24. februara 1991. saveznička vojska, koja je bila stacionirana u Saudijskoj Arabiji, prešla je granicu ka Kuvajtu i Iraku i već četiri dana kasnije kontrolisala je Kuvajt Siti. Irački vojnici napustili su Kuvajt i prilikom povlačenja spaljivali kuvajtska naftna polja. Slike zapaljenih naftnih polja koja ispuštaju crni dim obišle su svet. Međutim, slike poginulih Iračana namerno nisu prikazivane u Zapadnim medijima. „Javnost u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama stekla je utisak da je to bio rat sa malo mrtvih i da se sve to nije odvijalo preterano svirepo“, napisao je Jan Hargrivs iz novina Fajnenšel tajms (Financial Times). Međutim, u stvarnosti je i ovaj rat bio prilično nemilosrdan. Deca su ginula prilikom bombardovanja, iračke vojnike koji su ležali u rovovima zatrpavali su žive peskom američki oklopni buldožeri. Novinska agencija Rojters tvrdi da je u Drugom zalivskom ratu ubijeno oko 85.000 Iračana iako je taj rat trajao samo tri meseca. Vojska članica NATO-a izgubila je samo 313 vojnika, naime 266 Amerikanaca, 44 Britanca, dva Francuza i jednog Italijana. Predsednik Buš je 3. aprila 1991. proglasio Kuvajt slobodnim, a rat završenim.
UN proglašavaju ekonomski embargo Iraku
Sjedinjene Države za vreme Drugog zalivskog rata nisu svrgnule iračkog diktatora Sadama Huseina, već je on i dalje zadržao vlast u Bagdadu. To je Sjedinjenim Državama dozvolilo da uz podršku UN izdejstvuju ekonomski embargo nad Irakom koji je Iračanima zabranjivao izvoz njihove nafte, čime je uništena iračka privreda. Embargo je u velikoj meri ograničio i uvoz lekova i prehrambenih namirnica u Irak.
SAD su objasnile da je embargo nužan kako bi uništile sve oružje za masovno ubijanje u Iraku. Savet bezbednosti sme, u skladu sa zakonima ustanovljenim u Povelji UN, da proglasi embargo kako bi neku zemlju primorao da sledi uputstva Ujedinjenih nacija. „Savet bezbednosti može da odluči koje mere – kada se izuzme oružana sila – može da uvede kako bi pospešio delotvornost svojih odluka“, piše u članu 41 Povelje UN. Savet bezbednosti „može da zatraži od članica UN da sprovedu te mere. Može da naloži potpuno ili delimično prekidanje ekonomskih odnosa, vazdušnog, železničkog i pomorskog saobraćaja, radio, poštanskih i telegrafskih veza, kao i drugih saobraćajnih mogućnosti ili prekid diplomatskih odnosa.“
Posledica nemilosrdnog embarga koji su sprovele Ujedinjene nacije bila je veliki broj mrtvih među iračkim civilnim stanovništvom. „Ono što je bilo zamišljeno kao kazna i onesposobljavanje agresivnog režima, pretvorilo se u ispaštanje čitavog naroda“, s pravom je zamerao Hener Firtig iz Instituta za bliskoistočne studije u Hamburgu. Embargo je zaista prouzrokovao smrt više od 500.000 civila, što znači da je bio još smrtonosniji od Drugog zalivskog rata. A ipak je administracija predsednika Bila Klintona beskompromisno insistirala na tom embargu. „Čuli smo da je poginulo više od pola miliona dece“, zabrinula se američka televizijska novinarka Lesli Stal 1996. godine i pitala je Medlin Olbrajt, koja je od 1993. u okviru Klintonove administracije bila američka ambasadorka u UN, da li je embargo još uvek opravdan: „Hoću da kažem da je tu poginulo više dece nego u Hirošimi, da li je embargo vredan te cene?“ Ambasadorka u Ujedinjenim nacijama Medlin Olbrajt kratko je razmislila i hladnokrvno odgovorila: „Mislim da je to bila izuzetno teška odluka, a što se cene tiče – mislimo da je vredelo.“
Saradnici Ujedinjenih nacija koji su bili u Bagdadu na licu mesta znali su da embargo ubija nevine. Irac Denis Halidej, koordinator za humanitarna pitanja u Iraku pri Ujedinjenim nacijama, povukao se 1998. godine u znak protesta zato što je embargo Saveta bezbednosti UN smatrao neljudskim. „Često su me pitali zašto sam posle tridesetogodišnje karijere u UN poželeo da se povučem, zašto sam se uhvatio ukoštac sa svim tim moćnim članicama Saveta bezbednosti“, rekao je Halidej u svom predavanju. Savest ga je primorala da napravi taj korak jer Savet bezbednosti je odgovoran za genocid sproveden nad iračkim stanovništvom. „Istina je da nisam imao izbora. Da ste vi bili na mom položaju u Iraku, i vi biste isto tako postupili“, objasnio je Halidej. „Prinuđen sam da se povučem jer sam odbijao da sledim uputstva Saveta bezbednosti, istog Saveta bezbednosti koji je uveo sankcije i njima prouzrokovao genocid, i koji ih i dalje sprovodi i tako kažnjava nedužne ljude u Iraku. Nisam želeo da postanem saučesnik, hteo sam slobodno i javno da se izjasnim protiv tog zločina“, rekao je Halidej u jednom govoru održanom u januaru 2003. godine, dok je embargo još uvek bio pravosnažan. „Najvažniji razlog je to što su nasilje i posledice sankcija Ujedinjenih nacija na živote dece i porodica povredili moj urođen osećaj pravde… Ne postoji opravdanje za ubijanje mladih, starih, bolesnih i siromašnih ljudi u Iraku. A u međunarodnom pravu ne postoji podloga koja bi mogla da opravda ovako nesrazmerne i smrtonosne posledice embarga UN koji traje više od dvanaest godina.“
Embargo Ujedinjenih nacija prema Iraku započeo je u avgustu 1990. godine i okončan je tek u martu 2003. godine, kada su Sjedinjene Države i Britanci ponovo napali Irak. Ne zna se tačno koliko je bilo žrtava za vreme trajanja embarga. Denis Halidej govori o više od milion „poginulih, tako da je ceo Savet bezbednosti kriv zbog zločina protiv čovečnosti, koji po definiciji obuhvataju i sveobuhvatne i sistematične napade na civilno stanovništvo.“
I nemački diplomata u UN Kristof fon Šponek, koji je 1998. došao kao Halidejev naslednik na mesto koordinatora za humanitarna pitanja u iračkoj prestonici Bagdadu, ubrzo je shvatio da je embargo Saveta bezbednosti bio nečovečan i da je ubijao decu, žene i stare ljude, a to nikada nije bio smisao postojanja Ujedinjenih nacija. Iskren i hrabar, Šponek se 2000. godine u znak protesta takođe povukao sa svog položaja i zajedno sa Halidejem uputio je oštru kritiku Savetu bezbednosti UN koju su objavili u britanskim novinama Gardijan (Guardian). „Zar Savet bezbednosti UN služi samo moćnima?“, glasilo je precizno pitanje ove dvojice. „SAD i Velika Britanija su kao stalne članice Saveta bezbednosti veoma dobro obaveštene o tome da embargo koji su uvele Ujedinjene nacije krši Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, Ženevsku konvenciju i druge međunarodne zakone“, jasno su izrazili Šponek i Halidej. „Ove dve vlade uvek su sprečavale Savet bezbednosti da postupa u skladu sa svojim nalogom i da obraća pažnju na uticaj sankcija na civilno stanovništvo. Znamo to iz prve ruke jer su nas vlade ove dve zemlje iznova i iznova sprečavale da te izveštaje prosledimo Savetu bezbednosti.“ Međutim, Vašington i London nisu smatrali da postoji potreba da se izvinjavaju i već su počeli da planiraju sledeći rat. Šponek i Halidej upozoravali su još 2001. na ratnu propagandu koja je brujala o oružju za masovno uništenje. „Britanske i američke tajne službe dobro znaju da je Irak uglavnom razoružan“, tvrdila su ova dvojica. „Ono što nam je sada potrebno jeste napad na nepravdu, a ne napad na irački narod.“
SAD i Velika Britanija bombarduju Irak 1998. godine
Ne samo da je devedesetih godina Irak ispaštao zbog nemilosrdnog embarga već je i iznova i iznova bombardovan. Jer nakon poraza u Drugom zalivskom ratu Irak više nije posedovao vazdušnu oružanu silu i protivavionsku odbranu koja bi štitila vazdušni prostor od oružano nadmoćnih zemalja NATO-a. To je Amerikancima i Britancima omogućilo da uspostave „zone zabrane letenja“ u kojima nisu smeli da lete irački avioni ili helikopteri (Operation Southern Watch i Operation Northern Watch).
Američki predsednik Bil Klinton i britanski premijer Toni Bler su 16. decembra 1998. svojim vazdušnim flotama izdali naređenje da u okviru operacije Pustinjska lisica četiri dana žestoko bombarduju Irak. Dok su britanski i američki avioni bombardovali tu ratom i embargom osakaćenu zemlju, i američki brodovi gađali su Irak raketama na daljinsko navođenje. Ni predsednik Klinton ni premijer Bler nisu imali izričit mandat Saveta bezbednosti UN za bombardovanje Iraka, te je stoga operacija Pustinjska lisica bila protivzakonit napadački rat.
Amerikanci i Britanci su naveli da moraju da bombarduju Irak zato što nije planski sproveo korake razoružavanja koje je od njega zahtevao Savet bezbednosti UN. Ovu odvažnu izjavu raširio je australijski diplomata Ričard Batler. Batler je predvodio Specijalnu komisiju Saveta bezbednosti UN za Irak (United Nations Special Commission – UNSCOM) koja je trebalo da nadzire uništavanje sveg hemijskog i biološkog oružja, kao i svih iračkih raketa. Batler je bio revnostan zagovornik nemilosrdnog embarga i u više navrata je zamerao Iraku da potajno proizvodi oružje za masovno uništenje i sakriva ga od UNSCOM-a. Batler je odbijao da napravi završni izveštaj koji je bio preduslov za okončavanje sankcija UN.
Batler je 16. decembra 1998. godine pred Savetom bezbednosti UN tvrdio da Irak ne sarađuje u potpunosti sa UNSCOM-om. Irački ambasador u UN protivrečio je toj tvrdnji i žalio se da SAD očevidno žele da napadnu njegovu zemlju bez mandata Saveta bezbednosti. Međutim, to nije omelo Britance i Amerikance i već istog dana započeli su napadi u okviru operacije Pustinjska lisica. Izveštaj koji je Australijanac Ričard Batler podneo pred Savetom bezbednosti kao opravdanje za bombardovanje prethodno je bio usklađen sa namerama Bele kuće. „Izvori u Vašingtonu i Njujorku govorili su da su zastupnici Klintonove administracije vodili nekoliko razgovora sa Batlerom i neposredno sudelovali u formulisanju teksta“, pisalo je u Vašington postu.
Amerikanac Skot Riter, koji je od 1991. do 1998. radio u UNSCOM-u kao inspektor za naoružanje, prozreo je ovu manipulaciju i oštro ju je osudio. „Ono što je Ričard Batler uradio prošle nedelje bilo je plod zavere… trebalo je da izazove sukob koji bi opravdao bombardovanje… Ričard Batler je juče četiri puta odlazio da telefonira. Razgovarao je sa svojim (američkim) savetnikom za bezbednosna pitanja. Naložili su mu da pooštri način svog izveštavanja kako bi opravdao bombardovanje.“ Riter je rekao i da Batlerove tvrdnje nisu bile istinite, budući da je Irak „sarađivao sa 98 procenata poslatih inspekcija u vezi sa razoružavanjem“.
Posle protivzakonitog britanskog i američkog bombardovanja Iraka u okviru operacije Pustinjska lisica, odnosi u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija u Njujorku bili su vrlo zategnuti. Rusija i Kina su zahtevale Batlerovo otpuštanje. I Francuska je bila nezadovoljna i sa zadrškom je izrazila svoju kritiku. Ruski ambasador u UN bio je besan. Tvrdio je da su Britanci i Amerikanci ovom „neisprovociranom primenom sile grubo prekršili“ zakone ustanovljene u Povelji UN. „Trik sa UNSCOM-ovim izveštajem koji je izneo Batler, nije dopustiv“, bunili su se Rusi. „Samo Savet bezbednosti ima pravo da odluči koji koraci moraju biti sprovedeni kako bi se održao ili ponovo uspostavio mir. Odbacujemo (britanske i američke) tvrdnje da je primena sile bila odobrena ranijom rezolucijom Saveta bezbednosti. Te prethodne rezolucije… ni na koji način ne dozvoljavaju takve postupke… niko ne sme samovoljno da deluje u ime Ujedinjenih nacija ili da postavlja sebe na položaj svetskog policajca.“
Bušov i Blerov napad na Irak 2003. godine
Kada se 20. januara 2001. godine Džordž Buš mlađi uselio u Belu kuću, zajedno sa njim vlast su preuzeli i mnogi neokonzervativci, između ostalih Dik Čejni kao vicepredsednik, Donald Ramsfeld kao ministar odbrane, Pol Volfovic kao zamenik ministra odbrane i Džon Bolton kao ambasador u UN. Neokonzervativci iz trusta mozgova, takozvanog Projekta za novi američki vek – PNAC-a, jasno su izneli da žele da održe i uvećaju svetsku nadmoć američke imperije. Njihovo uverenje je da SAD ne moraju da se obaziru na Povelju UN i međunarodno pravo koji ih samo sputavaju, već moraju da iskoriste svoju vojnu, tehnološku i ekonomsku nadmoć kako bi obezbedile dominaciju američke imperije u 21. veku.
Neokonzervativci se oslanjaju na promene režima, dakle na svrgavanje vlada koje se ne podređuju imperijalističkim težnjama Sjedinjenih Država. Naravno, to je po Povelji UN protivzakonito. Međutim, neokonzervativci ne mare za to – oni preziru Ujedinjene nacije. Neokonzervativci su još 1998. uputili Bilu Klintonu pismo u kojem su od njega zahtevali promenu režima u Bagdadu i svrgavanje „Sadama Huseina sa vlasti“.
Imperija je želela da kontrolisanjem iračke nafte kontroliše i sirovine na Bliskom istoku, a samim tim posredno i svoje takmace u Evropi i Aziji. „SAD su napale Irak zato što je njegova najvažnija sirovina nafta“, sasvim je tačno zaključio profesor Noam Čomski. „A posedovanje te nafte pružiće Sjedinjenim Državama, citiraću Bžežinskog, ’presudan uticaj’ na konkurentske države u Evropi i Japan… to je glavni razlog rata protiv Iraka, ništa drugo.“ Zbignjev Bžežinski je u svojim knjigama iznova i iznova naglašavao da SAD na Bliskom istoku slede „važne ekonomske i strateške interese“. „Sjedinjene Države ne samo da imaju ekonomsku korist od prilično jeftine nafte sa Bliskog istoka već preko svoje bezbednosne politike u regionu neposredno i presudno politički utiču na evropske i azijske privrede, koje takođe zavise od energetskih resursa iz tog dela sveta.“ Ako Sjedinjene Države uspeju da preuzmu kontrolu nad naftom Bliskog istoka, mogu da kontrolišu i isporuke nafte u Evropu i Kinu i, samim tim, mogu da utiču na privredu oba ova regiona i time obezbede nadmoć američke imperije.
Za vreme terorističkih napada izvedenih 11. septembra 2001. američki ministar odbrane Donald Ramsfeld nalazio se u Pentagonu. Još istog dana zahtevao je da, pored Avganistana, moraju da napadnu i Irak. Svojim saradnicima je izdiktirao: „Procenite da li su (podaci o terorističkim napadima) dovoljno dobri kako bismo istovremeno pogodili i S. H. (Sadama Huseina). Ne samo OBL (Osamu bin Ladena). Žestoko se potrudite. Sakupite sve. Sve ukaze koji imaju veze sa napadima, ali i one koji nisu povezani sa napadima.“ Ramsfeld je, po svaku cenu, šok izazvan terorističkim napadom želeo da iskoristi i za dugo planiranu promenu vlasti u Bagdadu. Međutim, nije postojala nikakva veza između Iraka i tih terorističkih napada iako ju je Dik Čejni u javnosti u više navrata isticao. Sadam Husein nije imao nikakve veze sa terorističkim napadima izvedenim 11. septembra.
Ipak su neokonzervativci zahtevali da i Irak bude meta napada. Pol O’Nil, ministar finansija u Bušovoj administraciji, potvrđuje da su rat protiv Iraka planirali dugo pre nego što su se dogodili teroristički napadi. Već na prvoj sednici Saveta za nacionalnu bezbednost 2001. godine, glavna tema bilo je Huseinovo svrgavanje. „Još u februaru je bilo reči o logističkom sprovođenju“ pohoda na Irak, rekao je O’Nil, „ne o pitanju zašto, već kako i koliko brzo.“
Rat u Iraku bio je protivzakonit napadački rat vođen bez mandata Ujedinjenih nacija. Američki predsednik Džordž Buš i britanski premijer Toni Bler poveli su svoje zemlje u rat i to su obrazložili drskim lažima. Buš i Ramsfeld su objasnili da postoji veza između Sadama Huseina i terorističkih napada izvedenih 11. septembra. To nije bilo tačno, već je bila čista laž. Osim toga, Buš i Bler su tvrdili da Irak poseduje biološko i hemijsko oružje za masovno uništenje. Bler je doslovce rekao: „Irak poseduje biološko i hemijsko oružje… njegove rakete za 45 minuta mogu da budu pripravne za napad.“
Ni to nije bilo tačno, već je bila čista laž. Američki vicepredsednik Dik Čejni tvrdio je da Sadam Husein želi da napravi atomsku bombu. „Postoji povod za pretpostavku da Sadam pravi atomsku bombu“, rekao je Čejni doslovce. Tvrdio je da je Irak kupio uranijum u Republici Nigeru. I to je bila bezočna laž.
Kao jedan od svega nekoliko evropskih državnika izuzev Blera, danski premijer Anders Fog Rasmusen takođe je širio te laži i time je zavredeo položaj generalnog sekretara NATO-a, na kojem je bio od 2009. do 2014. godine. „Irak poseduje oružje za masovno uništenje“, rekao je Rasmusen pre nego što je započeo rat. „To nije nešto što pretpostavljamo. Znamo to.“ Ništa od toga nije bilo istina.
Kasnije su Buš, Bler i Rasmusen tvrdili da su dobili pogrešne informacije od obaveštajnih službi. Godinu dana pre američkog napada na Irak, 23. jula 2002. godine, direktor britanske obaveštajne službe MI-6 ser Ričard Dirlov, posle susreta sa direktorom CIA Džordžom Tenetom u Vašingtonu, upozorio je britanskog premijera Tonija Blera u Londonu da predsednik Buš i vicepredsednik Dik Čejni po svaku cenu žele smenu vlade u Iraku i zato lažiraju informacije. Tajne službe su znale da je Irak uglavnom bio razoružan, ali Čejni i neokonzervativci hteli su svoj rat. „Izgleda da je primena vojne sile sada postala neizbežna“, upozorio je Dirlov, „podaci tajnih službi i činjenice iskrivljavaju se onako kako je to potrebno politici“. I Rasmusen je širio svoje laži uprkos dobro obavljenom poslu Danske obaveštajne službe, čiji je oficir Frank Grevil pre rata jasno istakao da „sasvim izvesno ne postoje nikakvi ukazi na postojanje oružja za masovno uništenje u Iraku“.
Američka imperija zloupotrebila je Ujedinjene nacije kao medijsku platformu za globalno širenje bezočnih laži. Na vanrednoj sednici Saveta bezbednosti održanoj 5. februara 2003. godine kojom je predsedavao nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer, američki ministar spoljnih poslova Kolin Pauel predstavio je vladama i svetskim televizijskim kamerama paket laži. „Moja… namera je da vam danas pružimo dodatna obaveštenja i saopštimo vam šta Sjedinjene Države znaju o oružju za masovno uništenje i sudelovanju Iraka u terorističkim aktivnostima“, rekao je Pauel i upečatljivo podigao staklenu bočicu sa belim prahom, koji je prisutne trebalo da podseti na antraks i činjenicu da je Sadam Husein odlučan da zadrži svoje oružje za masovno uništenje i da proizvede još. „Šta ako – uprkos tome što smo upoznati sa agresivnom istorijom Sadama Huseina, sa njegovim velikim osvajačkim planovima, njegovim vezama sa teroristima i, naposletku, njegovom odlučnošću da se sveti protivnicima – dopustimo rizik da jednog dana to oružje upotrebi u vreme i na mestu koje on odabere, u vreme kada svet bude u mnogo slabijem položaju za reagovanje? Sjedinjene Države ne mogu i neće prihvatiti takav rizik za američki narod.“
U hodnicima zgrade Ujedinjenih nacija u Njujorku američke diplomate su izjavile da im je svejedno podržavaju li Ujedinjene nacije napad na Irak ili ne. „To je naša odluka, već smo je doneli. Jedino pitanje je još da li će se ili neće priključiti Savet bezbednosti.“ U Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija zagovornici rata SAD, Velika Britanija, Španija i Bugarska – suočili su se sa većinom koja se jasno izjasnila protiv rata: Kina, Rusija, Francuska, Nemačka, Meksiko, Čile, Pakistan, Kamerun, Angola, Gvineja i Sirija. Presudna je bila činjenica da su se među njima nalazile tri sile sa pravom veta, pa je samim tim jasno da SAD i Velika Britanija nisu imale mandat UN za vođenje ovog rata.
Nemačka se hrabro izjasnila protiv rata u Iraku. Nemački ministar Joška Fišer objasnio je pred Savetom bezbednosti da ga argumenti koje su izneli Amerikanci, nisu ubedili. Njegova kratka rečenica: „I am not convinced“, izražavala je vrlo jasno i stanovište mnogih Evropljana. Zajedno sa kancelarom Gerhardom Šrederom, nemačka vlada je odlučila da ne sudeluje u napadu na Irak. Fišer u svojim sećanjima opisuje da mu ta odluka nije pala lako, plašili su se da ne upadnu u spoljnopolitički ofsajd, pošto Berlin nije tačno znao kakvo će stanovište zastupati i koje će argumente izneti Vašington kako bi obrazložio rat.
„Američka vlada je 28. januara neočekivano javno saopštila da će ministar spoljnih poslova Pauel, 5. februara pred Savetom bezbednosti izneti ’nove dokaze’ o postojanju Huseinovog oružja za masovno uništenje“, seća se Fišer. Tada su u Berlinu zazvonila „sva zvona za uzbunu jer nismo mogli da zamislimo da će američka vlada javno izneti nama već poznate informacije koje su se zasnivale na optužbama i pretpostavkama, a ne na dokazima.“ Fišer i Šreder isprva su se ozbiljno zapitali da li su Sjedinjene Države zaista imale nove dokaze, ali se ipak ispostavilo da nisu. „Naravno, svi smo odmah pomislili na istorijski nastup američkog ambasadora u UN Adlaja Stivensona za vreme Kubanske krize 25. oktobra 1962, kada je na javnoj sednici Saveta bezbednosti izneo presudne dokaze za rusko postavljanje raketa na Kubi“, napisao je Fišer. Zatim je nazvao Kolina Pauela. „Nakon telefonskog razgovora stanje uzbune se ublažilo jer je Kolin Pauel sam pomenuo Stivensonov istorijski nastup i da naredna sreda nimalo neće ličiti na njega.“
Fišer je i pre sednice Saveta bezbednosti znao da SAD ne mogu da dokažu da Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništenje. Nemci su bili dobro obavešteni jer su Amerikanci svoju lažnu priču, između ostalog, zasnivali na izjavama nepouzdanog Iračanina Rafida Alvana, koji je 1999. godine dobio azil u Nemačkoj. Pod tajnim imenom Karvbol (Curveball) ovaj hemijski inženjer izneo je Saveznoj obaveštajnoj službi (Bundesnachrichtendienst – BND) da u Iraku postoje prenosiva postrojenja za proizvodnju hemijskih bojnih otrova. BND je te podatke prosledila CIA. Avgust Hening, direktor Savezne obaveštajne službe, upozorio je direktora CIA Džordža Teneta, u pismu napisanom u decembru 2002. godine da Karvbolove tvrdnje ne potvrđuju drugi izvori. Međutim, to Pauela nije sprečilo da svoju lažljivu priču pred UN potkrepi Karvbolovim izjavama, a time je istovremeno američka imperija deo krivice za laži koje su izazvale rat pokušala da prebaci i na Nemačku. Rafid Alvan je tek 2011. godine priznao da je izmislio svoju priču zato što je želeo da omraženi diktator Sadam Husein bude svrgnut.
Američki ministar spoljnih poslova Kolin Pauel kasnije se stideo svog lažljivog govora i 2005. godine je objasnio da se oseća „užasno“ što je tada lagao ceo svet. Taj govor, rekao je Pauel na televizijskom kanalu ABC, predstavlja „mrlju srama“ u njegovoj političkoj karijeri i veoma je „bolan“. Pauel je ogorčeno dodao, uz implicitno ukazivanje na direktora CIA Džordža Teneta: „U tajnoj službi postojali su ljudi koji su u to vreme znali da neki od tih izvora nisu pouzdani, a ipak to nisu rekli. To me je uništilo.“
I bivši američki ministar odbrane Robert Maknamara uvideo je da je rat u Iraku bio užasna greška. „To što radimo jednostavno je pogrešno. Moralno je pogrešno, politički je pogrešno, ekonomski je pogrešno.“
Budući da je postajalo sve jasnije da će SAD napasti Irak i bez mandata Ujedinjenih nacija, 15. februara 2003. godine širom sveta održane su mirne demonstracije protiv rata. I ja sam tada sa svojom suprugom i prijateljima u švajcarskoj prestonici Bernu učestvovao u demonstracijama protiv predstojećeg rata sa Irakom. Bile su to možda najveće demonstracije u Švajcarskoj još od 1945. godine, sudelovalo je više od 40.000 ljudi. U Berlinu je na ulice izašlo 500.000 ljudi, u Rimu čak dva miliona. I u Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji ljudi su takođe izašli na ulice: 400.000 u Njujorku i dva miliona u Londonu, a na osnovu toga možemo zaključiti da i u napadačkim zemljama mnogi građani ne podržavaju laži i ratove svojih vlada.
Međutim, predsednik Buš se nije obazirao na to. Postavio je 17. marta 2003. godine Sadamu Huseinu neprihvatljiv ultimatum i pozvao ga da napusti svoju zemlju u roku od četrdeset osam časova. „Dragi moji sugrađani“, rekao je Buš u televizijskom prenosu, „podaci obaveštajnih službi koje su sakupile ova i druge vlade ne dopuštaju ni trunku sumnje da iračka vlada poseduje i skriva neka od najsmrtonosnijih oružja koja uopšte postoje. Opasnost je očevidna: ako teroristi upotrebe hemijsko, biološko ili nekada čak i nuklearno oružje koje mogu da dobiju uz pomoć Iraka, ubiće hiljade ili stotine hiljada nedužnih ljudi u našoj zemlji ili nekoj drugoj zemlji.“ Nakon isteka ultimatuma, predsednik Džordž Buš mlađi i britanski premijer Toni Bler su 19. marta 2003. godine bez mandata Saveta bezbednosti UN napali Irak i sa 300.000 vojnika okupirali tu zemlju i njene naftne zalihe.
Švajcarska i druge manje zemlje zabrinuto su posmatrale početak rata. „NATO je pod vodstvom Sjedinjenih Država napao Irak. Tu operaciju nije odobrio Savet bezbednosti“, glasila je kritika švajcarskog predsednika Paskala Kušepina. Protivzakonit napadački rat je „opasan presedan“, zabrinuo se Kušepin i zahtevao je veće poštovanje Povelje UN, jer upravo male zemlje kao što je Švajcarska zavise od zaštite koju pruža međunarodno pravo. „Saveznom veću je žao što Sjedinjene Države i druge zemlje koje sudeluju u tom poduhvatu ne poštuju Povelju UN“. Rečeno je da će Švajcarska ostati neutralna i da neće „ni posredno ni neposredno učestvovati u vojnim operacijama.“ Švajcarska se solidariše sa iračkim „civilnim stanovništvom, koje je od 1990. godine već mnogo propatilo zbog sankcija međunarodne zajednice.“
Napad na Irak uzdrmao je temelje međunarodnog prava i Povelju UN zato što je ovim činom američka imperija sasvim jasno i očevidno ispoljila opasan princip imperijalizma koji glasi „moć je iznad prava“. Generalni sekretar UN Kofi Anan upozorio je da napad SAD i Velike Britanije na Irak „nije u skladu sa Poveljom UN, da je protivzakonit… Nadam se da u dugom vremenskom razdoblju nećemo ponovo doživeti operacije kao što je ova protiv Iraka, dakle operacije bez mandata UN“, rekao je Anan. „Mislim da je većina ljudi sada izvela zaključak da je najbolje kada postoji saradnja sa Ujedinjenim nacijama.“
Dok je u Iraku besneo rat, Ujedinjene nacije su u septembru 2005. pomešanih osećanja proslavljale svoj šezdeseti rođendan. Okupili su se državnici i šefovi vlada iz više od sto sedamdeset zemalja. I američki predsednik Džordž Buš bio je jedan od govornika u Njujorku. „Članice UN su pre šest decenija postavile plemenite ciljeve i zapečatile ih u Povelji UN“, objasnio je predsednik Buš u svom govoru koji je održao 14. septembra 2005. „Taj dokument obavezuje ovu organizaciju da buduće generacije sačuva od muka ratovanja, da jača poverenje u suštinska ljudska prava, baš kao i socijalni napredak, ostvarenje višeg životnog standarda i veće slobode.“ Jemčio je da su upravo to vrednosti za koje se zalažu i Sjedinjene Države, iako mu većina ljudi verovatno nije poverovala. „Obavezujemo se da ćemo ispunjavati ove plemenite ideale.“ Budući da u tome nije video nikakvu protivrečnost, odmah nakon toga pozvao je na takozvanu „borbu protiv terorizma“ i pritom je objasnio: „Teroristi moraju da znaju da ne mogu pobeći od pravde, bez obzira na to gde se nalaze.“
Okupljene zemlje plašile su se moći američke imperije i nisu se usuđivale da javno kritikuju licemerje koje je ispoljila ova supersila. Generalni sekretar Kofi Anan razočarano je objasnio da je šteta što države ne mogu da se dogovore čak ni u vezi sa definicijom terorizma, iako je taj pojam upotrebljen u raznim rezolucijama UN. Jer neko ko je iz jednog ugla terorista, može iz drugog ugla da bude borac za slobodu. Međutim, čak ni minimalna definicija koju su predložile neke države, da je „terorizam ubijanje civila zarad ostvarivanja političkih ciljeva“, nije većinski usvojena, pa samim tim nije ni ušla u završni dokument te žalosne rođendanske proslave Ujedinjenih nacija.
Američki vojnici nisu bili upućeni u rasprave koje su se vodile u Ujedinjenim nacijama u Njujorku ili o međunarodnom pravu, već su uglavnom bili zadojeni ratnom propagandom neokonzervativaca koju su širom Amerike emitovali preko svih televizijskih stanica i u novinama. Prilikom jedne ankete iz 2006. godine, osamdeset pet procenata svih američkih vojnika u Iraku reklo je da je njihova „glavna misija“ zapravo „kažnjavanje Sadama zbog uloge koju je odigrao u terorističkim napadima izvršenim 11. septembra.“ Međutim, Sadam Husein nije imao baš nikakve veze sa tim terorističkim napadima u Njujorku i Vašingtonu. Nekoliko godina nakon što je počeo rat, u jednom izveštaju Američkog senata potvrđeno je da Sadam Husein nikada nije bio povezan sa terorističkom mrežom Al Kaidom. Pored toga, Američki senat je utvrdio da iračko vodstvo nije imalo aktivan nuklearni program, a ni prenosivu laboratoriju za proizvodnju biološkog oružja. Sve je bila jedna velika laž. Bušova administracija je „birala, prilagođavala ili prećutkivala“ informacije kako bi opravdala odluku da povede rat protiv Iraka. Američka elita lagala je i obmanula i sopstvene vojnike.
Trijumf neokonzervativaca bio je sprovođenje promene vlade. Sadam Husein je svrgnut i 30. decembra 2006. je obešen. Američka imperija time je jasno stavila na znanje da može da napadne neku zemlju i sruši njenu vladu. Laži izgovorene pred Ujedinjenim nacijama i ulazak u rat bez mandata UN otkrili su i nov stepen imperijine dekadencije. Irak je utonuo u haos. Ta zemlja pretvorila se u inkubator terorizma. Mnogi bivši oficiri Sadamove vojske i tajne službe naizgled su nestali, a zapravo su pristupili terorističkoj miliciji Islamskoj državi (ID). Ta sunitska milicija osvojila je velike teritorije u Iraku i Siriji, čime je destabilizovan Bliski istok. Promena režima u Iraku samo je podstakla spiralu nasilja.
Sporno je koliko je novca bilo potrošeno na rat u Iraku. Zvanični podaci vlade Sjedinjenih Država navode da je reč o osamsto milijardi dolara, ali američki dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Džozef Štiglic izračunao je da je rat u Iraku sa svim naknadnim troškovima koštao tri hiljade milijardi dolara. Ova ogromna svota ukazuje na to da je osam godina svakog dana potrošena jedna milijarda dolara za rat. Za industriju oružja i firme kao što su Rejteon, Lokid Martin i Boing, ovaj rat je bio veoma privlačan događaj. Međutim, svako ko malo duže razmisli o ratu u Iraku ne može a da ne postavi pitanje šta je tim novcem i srazmernim radnim naporima u drugim oblastima moglo da bude ostvareno; na primer, da su ta sredstva uložena u obnovljive izvore energije, terapiju za ljude koji boluju od ratnih trauma ili u neki vid obučavanja mladih. Ratovi gutaju ogromne svote novca koji bi na drugim mestima mogao da bude odlično uložen. Ratna propaganda je najagresivniji oblik reklame za industriju oružja.
Za ljude u Iraku ovaj rat je bio teška katastrofa. Decu su ubijali kasetnim bombama. Žene su silovali i ubijali. Stare ljude su takođe ubijali. Mnogi su izgubili svoje kuće i sav svoj imetak. Mladiće su nemilosrdno mučili: američki vojnici kačili su Iračanima žice sa strujom za obe ruke i penis, što je razotkriveno u skandalu sa Abuom Guraibom 2004. godine. Detaljna istraga pod nazivom Prebrojavanje leševa (Body Count), koju je sprovelo Međunarodno udruženje lekara za prevenciju nuklearnog rata (International Physicians for the Prevention of Nuclear War – IPPNW), iznela je 2015. godine na videlo da je rat od 2003. godine koštao života milion Iračana. „Zaključak ovog istraživanja je da je u Iraku, posredno ili neposredno, ubijeno milion ljudi.“ Budući „da je napad na Irak sasvim nedvosmisleno čin agresije koji je prekršio međunarodno pravo, SAD i saveznici odgovorni su i za sve posledice“, glasio je jasan zaključak ove istrage.
U skoro svakom smislu ova užasna brojka od milion ubijenih Iračanki i Iračana ostala je veoma apstraktna jer ti ubijeni ljudi nisu dobili skoro nikakav prostor u Zapadnim medijima. Svako ko je želeo i imao živce za to, mogao je da pogleda Vikiliksov video Kolateralno ubistvo (Collateral Murder), koji je objavio hrabar australijski aktivista Džulijan Asanž i u kojem je prikazano kako u Iraku američki vojnici bez ikakvih pravnih posledica iz helikoptera pucaju na iračke civile. Američkoj imperiji se nimalo nije svideo ni ovaj, a ni drugi sadržaji koje je izneo Vikiliks, i zato Asanža želi da izvede pred američki sud. Kako bi izbegao izručenje u SAD, Asanž je 2012. godine pobegao u ambasadu Ekvadora u Londonu koju sve do danas nije napuštao. Odbor za ljudska prava pri Ujedinjenim nacijama kritikovao je u jednom izveštaju iz 2016. godine Asanžov status i rekao da je to kao nekakav protivzakonit zatvor i da krši ljudska prava. Međutim, Britanci nisu mnogo marili za to i izjavili su da će policija u Londonu „preduzeti sve“ kako bi uhapsila tog aktivistu u slučaju da napusti ambasadu.
Pravi je paradoks: dok Džulijan Asanž, koji je javnosti obelodanio zločine počinjene za vreme rata u Iraku mora da se plaši za svoj život i ne zna šta će se dogoditi ukoliko izađe iz ekvadorske ambasade, osobe odgovorne za rat u Iraku niko ne dira. Jer su moćne i uticajne; do sada Međunarodni krivični sud u Hagu zbog teškog zločina agresije nije optužio ni predsednika Džordža Buša ni premijera Tonija Blera. „Zakon je paukova mreža“, rekao je Grk Anaharsid još 550. godine pre nove ere. „Male muve će uhvatiti, dok će velike pokidati mrežu i pobeći.“
