Male zemlje, kao što je Gvatemala sa oko 15 miliona stanovnika, svojom vojskom, tajnom službom i policijom teško mogu da se odbrane od velikih zemalja kao što je imperija SAD. Zato je njihova najveća zaštita međunarodno pravo, dakle Povelja Ujedinjenih nacija i u njoj ustanovljena zabrana agresije. Gvatemala je 1945. godine bila jedna od zemalja koje su učestvovale u osnivanju UN i nadala se da će u godinama koje slede uživati zaštitu te mirovne organizacije. Međutim, ta nada nije urodila plodom. SAD, zemlja sa pravom veta u Savetu bezbednosti UN, prekršile su zabranu agresije i 1954. svrgnule vladu Gvatemale, dok su istovremeno lažima obmanjivale Ujedinjene nacije.
Agrarna reforma zemlje predsednika Arbenza
Hakobo Arbenz postao je predsednik Gvatemale u januaru 1951. godine nakon što je velikom većinom glasova pobedio na demokratskim izborima. Baš kao i Fidel Kastro, koji je 1959. došao na vlast u Kubi, i Arbenz je uvideo da je u mnogim zemljama sveta donji stalež izrabljivan. U Gvatemali je bogat gornji stalež posedovao velike parcele zemlje, rukovodio je najmoćnijim firmama i obrtao ogromne zarade, dok vojska siromašnih nije posedovala ni firme ni zemlju, radila je za crkavicu koja jedva da je bila dovoljna za prehranjivanje porodice ili, u slučaju bolesti, za kupovinu lekova.
Arbenz je bio obrazovan čovek i bilo mu je sasvim jasno šta govore brojke iz statistika u vezi sa njegovom zemljom. Gvatemala nije imala skoro nikakvu industriju niti je postojao sektor uslužnih delatnosti, već je prvenstveno bila poljoprivredna zemlja. Raspodela zemlje bila je nepravedna, dva procenta zemljoposednika držala su u svom vlasništvu sedamdeset procenata obradive zemlje. Arbenz, sin jednog švajcarskog doseljenika, hteo je, dakle, da uvede agrarnu reformu u okviru koje će sprovesti eksproprijaciju zemljišta koje prelazi 270 hektara, uz odgovarajuće obeštećenje. I on i njegovi ministri-savetnici bili su čvrsto uvereni da u Gvatemali neće postojati pravda sve dok zemljom vladaju veleposednici, te je stoga agrarna reforma bila najvažniji deo programa socijalnih promena.
Kratko nakon što je izabran, predsednik Arbenz je započeo sprovođenje svoje agrarne reforme. Ogromne površine, čiji je veliki deo bio nekultivisana zemlja, podelio je na parcele za 100.000 zemljoradnika koji nisu imali svoju zemlju. Time je postao arhineprijatelj veleposednika i moćne američke Junajted fruit kompani (United Fruit Company), kojoj je, kao odštetu, ponudio 525.000 američkih dolara. To je bila svota koju je ova firma navela kao vrednost poseda zarad oporezivanja. A ta vrednost je, naravno, bila znatno manja od njene prave tržišne vrednosti.
Junajted fruit kompani danas se zove Čikita (Chiquita), što je svima poznat koncern budući da spada među najveće izvoznike banana na svetu. Na Arbenzovu nesreću, kompanija Junajted fruit nije bila uticajna samo u Gvatemali već je i u Vašingtonu imala moćne prijatelje koji su pripadali američkoj eliti. „Direktor CIA Alen Dals bio je deoničar te kompanije. Njegov brat, ministar spoljnih poslova Džon Foster Dals, takođe je posedovao velik paket deonica, a njujorška advokatska firma braće Dals ’Saliven i Kromvel’, bila je pravni savetnik kompanije Junajted fruit. General Robert Katler, predsedavajući Saveta za nacionalnu bezbednost, koji je morao da odobri tajne operacije, bio je član direktorskog odbora firme Junajted fruit“, razotkrio je američki novinar Voren Hinkl. Deoničari kompanije Junajted fruit bili su, dakle, isti ljudi koji su sedeli na ključnim položajima u američkoj vladi. I uopšte im se nije dopala Arbenzova poljoprivredna reforma.
Zajedno sa američkim predsednikom Dvajtom Ajzenhauerom, ministar spoljnih poslova Džon Foster Dals i direktor CIA i deoničar Alen Dals odlučili su da Arbenz mora da bude svrgnut. To, naravno, nije bilo zakonito i kršilo je zakon ustanovljen u Povelji Ujedinjenih nacija. Ali to nije mnogo brinulo članicu NATO-a SAD i saradnike CIA kao što je Ričard Bisel. Bisel je bio veoma obrazovan čovek koji, istini na volju, nije imao mnogo saosećanja sa stanovništvom Gvatemale, u čijem se vlasništvu nije nalazio ni grumen zemlje. Bisel je na elitnom univerzitetu Jejl studirao istoriju, a kasnije je pristupio obaveštajnoj službi CIA. U CIA je Bisel dogurao do visokog položaja i bio je vođa operacije Arbenzovog svrgavanja. Nekoliko godina kasnije on je bio taj koji je uveravao predsednika Kenedija da je invazija u Zalivu svinja na Kubi odličan potez.
U to vreme su mnogi političari u Vašingtonu delili svet na crn i beo. Nije bilo mesta za nijanse sive. Crni su bili komunisti, oni su bili zli ateisti i trebalo ih je poraziti. Beli su bili preduzetnici, ulagači i kapitalisti koji nisu umnožavali samo svoj novac već su pritom pretvarali svet u bolje mesto – to je ono u šta je verovao Vašington. Današnja istorijska istraživanja pokazuju da Arbenz nije spadao ni u jednu ni u drugu grupu, budući da je bio odličan primer nijanse sive, dakle nešto između crne i bele, pošto je objedinjavao preduzetničke, kapitalističke karakterne crte i socijalističko-komunističke osobine. U svakom slučaju, Arbenz nije tražio sukob sa SAD. Svojom reformom želeo je da poboljša socijalni položaj srednjeg i donjeg staleža, što je bilo i korisno i ispravno jer je smanjivalo siromaštvo ljudi koje je kasnije vodilo do iseljavanja u bogatije metropole na severu. Za Ajzenhauerovu administraciju i direktora CIA Alena Dalsa takve sive nijanse nisu postojale. Za njih je Arbenz bio komunista koji je ugrožavao njihova ulaganja i zato su morali da ga uklone.
Gvatemala je imala velike teškoće prilikom nabavljanja oružja za svoju vojsku zato što su SAD odbijale da Arbenzovoj vladi isporučuju oružje. SAD su uspele da ubede i druge zemlje NATO-a da Gvatemali ne prodaju oružje. Gvatemala je već skoro zaključila ugovore o kupovini oružja u Danskoj, kada je ova evropska članica NATO-a iznenada odustala od prodaje. I druge članice NATO-a pridržavale su se ovih smernica Vašingtona. Potom je Gvatemala pokušala da kupi oružje od zemalja koje nisu pripadale NATO-u, pa je uspostavila vezu sa proizvođačima u Meksiku, Argentini i Švajcarskoj. Švajcarska je poslala brodski tovar oružja, ali SAD su zaustavile brod u Njujorškoj luci, tako da oružje nikada nije stiglo u Gvatemalu. Posle toga Gvatemala je u Češkoj kupila dve tone lakog oružja i municije, koje je bilo utovareno na brod Alfhem u poljskoj luci Ščećinu i na kraju je zaista dospelo u Gvatemalu. Pošto je Vašington blokirao sve ostale trgovinske puteve, imperija SAD iskoristila je tu isporuku oružja iz Češke kao „dokaz“ da je Gvatemala skliznula u komunistički tabor.
CIA svrgava predsednika Arbenza
Protivzakonit rat SAD protiv Gvatemale započeo je 18. juna 1954. godine. Ne samo Povelja Ujedinjenih nacija već i Povelja Organizacije američkih država OAD (Organization of American Satates – AOS), koja je 1951. godine ratifikovana u Bogoti, zabranjivale su takav rat: „Nijedna država ili savez država nema pravo da se direktno ili indirektno, bez obzira na to iz kojih razloga, meša u unutrašnje ili spoljne poslove neke druge države“, piše u povelji OAD-a. Međutim, CIA se nije obazirala ni na Povelju OAD-a ni na Povelju Ujedinjenih nacija. Međunarodno pravo prekršeno je s predumišljajem.
Bande koje je naoružala CIA izvršile su napad na Gvatemalu iz susedne zemlje Hondurasa, avioni su bombardovali luke, vojne ustanove, jednu školu, međunarodni aerodrom i razne gradove u Gvatemali. Presudno je bilo to što su radio-stanice kojima je upravljala CIA širile glasine o pojavljivanju sve većeg broja pobunjenika. Te priče su bile prenaduvane, ali ovaj medijski rat delovao je i na predsednika Arbenza, budući da je izazvao pogrešan utisak da ima posla sa nadmoćnom silom. CIA je iskoristila taktiku propagande kako bi svoju borbenu moć prikazala većom nego što je zaista bila.
Psihološko ratovanje preko radio-stanica u Gvatemali vodio je saradnik CIA Hauard Hant. On je bio stručnjak za tajne, protivzakonite operacije i mnogo godina kasnije, 1972, organizovao je u Vašingtonu za vreme izbora provalu u glavno sedište Demokratskog nacionalnog komiteta u zgradi hotela Votergejt sa ciljem špijuniranja političkog protivnika. Kada je ta operacija razotkrivena, postala je poznata kao afera Votergejt i dovela je do ostavke predsednika Ričarda Niksona. Hant je osuđen na trideset tri meseca zatvora zbog provale, zavere i prisluškivanja.
Međutim, kada je Hant vršio mnogo strašnije zločine prilikom rušenja vlade u Gvatemali, zločine koji su doveli do smrti mnogo ljudi, radio je po nalogu imperije SAD, te stoga u SAD nije zbog toga ni kažnjen. Važno je razumeti da Amerika pravi strogu razliku između nacionalnog i međunarodnog prava. Kada neko prekrši američko nacionalno pravo, kao što je to bilo u slučaju provale u hotelu Votergejt, i oni koji vuku konce iz pozadine biće uhapšeni i osuđeni. Sasvim je drugačije kada isti ti ljudi počine u inostranstvu iste te ili još mnogo gore zločine. Za takvo delovanje ljudi koji krše međunarodno pravo dobijaju od CIA platu iz državne kase.
Naravno, takve okolnosti povremeno izazivaju pometnju. Dejvid Atli Filips, koji je 1950. kao početnik došao u CIA i takođe sarađivao u svrgavanju Arbenza, postavio je tada svom nadređenom Trejsiju Barnsu veoma razumno pitanje: „Ali Arbenz je na slobodnim izborima izabran za predsednika. Otkud nama pravo da nekome pomognemo da sruši tu vladu i svrgne ga sa tog položaja?“ Bilo je to dobro pitanje, samo što nije dobio nikakav odgovor jer Amerika, naravno, nije imala nikakvu pravnu podlogu, izuzev prava jačeg, da uradi ono što je naumila.
Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija ne pomaže Gvatemali
Dok je invazija još bila u toku, Gvatemala se obratila UN i zamolila za pomoć. Međutim, vremena nije bilo mnogo zato što su vodeći oficiri vojske Gvatemale odbili da se suprotstave napadu CIA, a neki su čak pretili prelaskom na drugu stranu. Arbenz je bio sateran u ćošak. Pokušao je da naoruža civile koji su ga podržavali, ali oficiri vojske su to sprečili. CIA ništa nije prepustila slučajnosti. Potopljen je jedan britanski teretnjak koji je bio usidren ispred Gvatemale kako bi natovario kafu i pamuk zato što je CIA izvela pogrešan zaključak da se ne brodu nalazi gorivo za vojsku predsednika Arbenza.
Savet bezbednosti zasedao je 20. juna 1954, a ambasador Henri Lodž, zastupnik SAD u UN, licemerno je tvrdio da je njegova zemlja nedužna. Lodž je lagao, govorio je da je reč o pobuni „Gvatemalaca protiv Gvatemalaca“. Ti događaji „veoma su zabrinuli vladu Sjedinjenih Država“, uveravao je Lodž i zaklinjao se da SAD „nemaju nikakve veze sa tim događajima“. Za one koje ni to nije uspelo da ubedi, Lodž je još jednom pohvalio karakter prvog čoveka SAD: „Svakome ko poznaje predsednika Ajzenhauera, a mnogi u ovoj prostoriji ga poznaju, mora da bude jasno da je on čovek koji u potpunosti zastupa zakone demokratije i gnuša se svih oblika imperijalizma“, rekao je Lodž. „On je čovek koji… je dokazao… još od dana kada je bio dečak u Kanzasu, da je njegovo srce uvek bilo na strani malog čoveka koji pokušava nekako da se probije kroz život.“
Naravno da je u onome što je Lodž rekao tačno to da je Ajzenhauer nekada bio dečak u Kanzasu. Ali bila je laž da Ajzenhauer ne bi srušio demokratski izabranu vladu jer upravo to je uradio već godinu dana ranije kada je u Iranu svrgnuo Mosadika sa vlasti. Iako su Gvatemala i Sovjetski Savez protestovali, SAD su uspele da prebace taj slučaj u nadležnost OAD-a. Nikoga nije začudilo što je Organizaciji američkih država bilo potrebno mnogo vremena da reaguje. U pozadini su SAD u međuvremenu vukle konce i gledale da prođe što više vremena pre nego što slučaj Gvatemale dođe na dnevni red.
Gvatemala je skoro već bila u rukama pobunjenika kada se 25. juna 1954. ponovo obratila Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Sjedinjene Države su tvrdile da Savet bezbednosti više nije nadležan za ovaj slučaj i da je njegovo rešavanje sada odgovornost OAD-a. Sovjetski Savez ponovo se pobunio i izričito tvrdio da je dužnost Saveta bezbednosti da odbrani napadnutu zemlju. Ovo pitanje ipak se nije našlo na dnevnom redu i postalo tačka razmatranja.
Pored Sovjetskog Saveza su u Ujedinjenim nacijama samo još Danska, Novi Zeland i Liban stali na stranu male zemlje Gvatemale. Te zemlje su zahtevale razmatranje ovog važnog slučaja. Američki novinar Vilijam Blum tvrdi da su Ajzenhauer i Dals „izvršili žestok pritisak“ na članice NATO-a Francusku i Veliku Britaniju i da su se one uzdržale od glasanja zato što su znale da tako neće biti dovoljno glasova i da ovaj slučaj neće dospeti na dnevni red. A budući da su ove tri članice NATO-a sa stalnim mestom u Savetu bezbednosti sarađivale u zaveri, UN nisu mogle da zaustave protivzakonit rat CIA u Gvatemali.
OAD je sačekala da protekne mnogo vremena. Istražni komitet OAD-a doputovao je u Gvatemalu tek 30. juna 1954. . Bilo je to planirano zakašnjenje. Švedski sekretar UN Dag Hamaršeld, bio je tako ljut zbog spletkarenja SAD i bespomoćnosti UN da je u uskom krugu poverenika rekao da „mora ponovo dobro da razmisli o svom položaju u Ujedinjenim nacijama“.
Za UN je promena vlasti u Gvatemali bila prava katastrofa. „U istoriji Ujedinjenih nacija verovatno ne postoji slučaj koji je snažnije narušio ugled ove organizacije“, zaključuje istoričar UN Evan Luard. „Umesto da deluje kao organizacija čiji je zadatak odbrana od agresije, svi postupci UN kao da su bili usmereni na omogućavanje uspešnog ishoda agresije. Činjenica je bila da Sjedinjene Države… nisu želele da se Ujedinjene nacije u ovom slučaju umešaju kako bi zaustavile agresiju ili je čak osudile.“
Nakon što su jedinice koje je podržavala CIA sprovele invaziju i svrgnule predsednika Arbenza, pokušale su da naruše ugled bivšeg predsednika time što su tvrdile da je on bio samo moskovska marioneta. Pozvali su strane novinare u obilazak bivše Arbenzove rezidencije. Tamo su ih odveli u prostorije u kojima su se nalazili školski udžbenici štampani u Sovjetskom Savezu. Ideja ovog poduhvata bila je uveravanje medija da je Arbenz bio opasan komunista.
Kastiljo Armas preuzima vlast
Vođa pobunjenika koji su bili na platnom spisku CIA zvao se Kastiljo Armas i on je svoju nagradu za sprovođenje puča obezbedio time što je 1. septembra 1954. uz pomoć SAD proglasio sebe novim predsednikom Gvatemale. Armas je zaustavio agrarnu reformu i poništio već izvedene eksproprijacije. Kompanija Junajted fruit ne samo da je dobila nazad svoju zemlju već je nova vlada odmah zabranila i sindikat radnika na plantažama banana. Sedam sindikatskih radnika koji su se naročito isticali svojim delovanjem ubijeni su u Gvatemala Sitiju, a ko se krio iza ubistava nikada nije razjašnjeno. Komunistička partija je zabranjena, Arbenzova kampanja za opismenjavanje je prekinuta.
Međutim, pučista Kastiljo Armas, kojeg je postavila CIA, uspeo je samo nekoliko godina da se održi na vlasti. Korupcija i nasilje sve su sve više širili i Armasa je 1957. u predsedničkoj palati za vreme večere ubila njegova lična straža. Njegov naslednik general Idigoras vladao je čvrstom rukom i nemilosrdno je suzbijao razne pobune, posle čega je 1960. u Gvatemali izbio građanski rat koji se zvanično okončao tek 1996, nakon što je poginulo više od 200.000 ljudi.
Puč iz 1954. godine bio je koban za Gvatemalu. Siromašan donji stalež, koji se sastojao od zemljoradnika bez zemlje u svom vlasništvu bio je, doduše, brojčano nadmoćan, ali izgubio je u ratu koji je protivzakonito vodila CIA jer bio je neobrazovan, nenaoružan i loše organizovan. To je uvideo i argentinski lekar koji je od decembra 1953. godine živeo u Gvatemali i bezuspešno pokušavao da organizuje oružani otpor protiv osvajača. Zvao se Ernesto „Če“ Gevara.
Ubistvo Če Gevare
Događaji u Gvatemali snažno su uticali na Če Gevaru. On je tek u martu 1953. stekao titulu doktora medicine, a onda je kao dvadesetpetogodišnji lekar putovao po Latinskoj Americi. Nakon što je u Gvatemali i sam bio svedok Arbenzovog rušenja, postao je radikalniji i više nije verovao ni u miroljubivo pružanje otpora nepravdi ni da će Ujedinjene nacije i međunarodno pravo zaštititi male zemlje. Če Gevara je nekoliko godina kasnije zajedno sa Fidelom Kastrom odigrao ključnu ulogu u podizanju Kubanske revolucije 1959, a potom je u Evropi postao simbol oružane borbe protiv imperije SAD.
Če Gevara se u svojim kasnijim govorima često pozivao na ono što je doživeo u Gvatemali. A 28. jula 1960. godine je kao zastupnik kubanske vlade održao govor na Kongresu latinoameričke omladine o „katastrofama koje proizvodi imperijalizam“. „Želim od sveg srca da zahvalim Hakobu Arbenzu, bivšem predsedniku jedne latinoameričke zemlje, zato što je neustrašivo podigao svoj glas protiv kolonijalizma i jer je ozbiljno shvatio dragocene i važne želje siromašnih seljaka time što je sproveo hrabru agrarnu reformu“, rekao je Če. „Želimo da zahvalimo njemu i njegovoj zemlji zato što smo na osnovu primera rušenja te demokratije mnogo naučili.“
Imperija SAD je zbog Če Gevarinog učešća u Kubanskoj revoluciji veoma pažljivo posmatrala njegovo delovanje. Kada je 1965. godine napustio ovo karipsko ostrvo kako bi u Boliviji podigao revoluciju, Vašington je odlučio da ubije Če Gevaru. U junu 1967. SAD su poslale šesnaest pripadnika specijalne jedinice „Zelenih beretki“ kao vojne stručnjake u Boliviju i oni su u tesnoj saradnji sa bolivijskom vojskom od posebno odabranih vojnika sastavili i obučili takozvani Drugi rendžerski bataljon (2nd Ranger Batallion), koji je dobio zadatak da u saradnji sa CIA pronađe i ubije Če Gevaru.
Američkog predsednika Lindona Džonsona je njegov savetnik Volt Rostov redovno obaveštavao o lovu na Če Gevaru. Rostov je 11. oktobra 1967. ispričao Džonsonu: „Ovo pokazuje kako je delotvoran naš ’preventivni lek’ podrške zemljama u kojima je izbila pobuna. Jer opkolio ga je i ubio upravo bolivijski Drugi rendžerski bataljon, kojeg su od juna do septembra obučavale naše Zelene beretke“ Nakon što je ubijen, sa beživotnog Čeovog tela odsečene su šake i poslate u Vašington kako bi potvrdili njegov identitet.
Ajzenhauer upozorava na „vojno-industrijski kompleks“
General Ajzenhauer, koji je u Drugom svetskom ratu kao vrhovni komandant predvodio savezničke trupe, verovao je, naravno, u snažnu vojsku. Kada je posle osam godina napustio Belu kuću, u svom oproštajnom govoru 17. aprila 1961. izjavio je da je ponosan na američku bezbednosnu politiku. „Vojska je presudan činilac u održavanju mira. Naše naoružanje mora da bude moćno, spremno za upotrebu, tako da nijedan mogući napadač ne dođe u iskušenje da stavi na kocku i uništi sopstveni život“, rekao je predsednik u tom govoru.
Ajzenhauer je za vreme svog predsednikovanja smatrao da su interesi velikih koncerna kao što su Junajted fruit ili BP važniji od poštovanja Povelje Ujedinjenih nacija. Svrgavanjem Arbenza i Mosadika počinio je teške zločine agresije. Da je još uvek živ, morao bi da odgovara pred Krivičnim sudom UN u Hagu, koji tada, naravno, još nije postojao. Zato i jeste veoma čudno što je upravo Ajzenhauer u svom oproštajnom govoru upozoravao na takozvani „vojno-industrijski kompleks“, to jest na tesnu vezu između oružane industrije, Pentagona i politike. Rekao je da je ta mreža od Drugog svetskog rata veoma ojačala i da lako može dovesti do zloupotrebe moći. A budući da je Ajzenhauer iz prve ruke bio upoznat sa „vojno-industrijskim kompleksom“, njegova procena svakako je procena nekoga ko vrlo dobro zna o čemu govori.
Američka vojna sila primorala je zemlju „da izgradi neuništivu industriju oružja nesagledivih razmera. Pored toga, sada je u odbrambenom sektoru zaposleno tri i po miliona ljudi“, rekao je Ajzenhauer, a godišnji izdaci za nacionalnu bezbednost su astronomski. „Ta sprega ogromnog vojnog tela i velike oružane industrije predstavlja novo iskustvo za SAD“, naglasio je Ajzenhauer i upozorio na to da bi industrija oružja mogla snažno da utiče na politiku. „U vladinim gremijumima moramo da se odbranimo od neovlašćenog mešanja ’vojno-industrijskog kompleksa’ u naše odluke. Mogućnost katastrofalnog jačanja moći tamo gde joj nije mesto, postoji i postojaće i u budućnosti“, glasile su njegove jasne reči. Razoružavanje uz uzajamno poštovanje i poverenje „načelo je koje i dalje važi“, istakao je bivši general. „Moramo zajedno da naučimo kako da rešavamo nesuglasice, i to ne oružjem, već razumom i iskrenim namerama.“
Ajzenhauer nije smanjio vojni budžet SAD, za vreme njegovog osmogodišnjeg službovanja on je godišnje iznosio oko pedeset milijardi dolara. To baš i nije bilo u skladu sa njegovim upozoravanjem na „vojno-industrijski kompleks“ i pozivom na razoružavanje. Međutim, kada uzmemo u obzir da je prethodnih decenija rasla moć američke industrije oružja, koncerna kao što su Boing (Boeing), Lokid Martin (Lockheed Martin) i Rejteon (Raytheon), kao i da vojni budžet SAD sada iznosi šeststo milijardi dolara godišnje, možemo lako zaključiti da je ovo Ajzenhauerovo upozorenje bilo ispravno i mudro iako ga niko nije poslušao.
