Egipat je 1945. bio jedna od zemalja koje su učestvovale u osnivanju UN. Međutim, prevarićemo se ako na osnovu toga izvedemo zaključak da su Ujedinjene nacije Egiptu pružile zaštitu kada je to bilo neophodno. Budući da su taj rat vodile članice NATO-a Francuska i Velika Britanija, a obe zemlje imaju stalno mesto i pravo veta u Savetu bezbednosti, ova svetska mirovna organizacija nije zaštitila Egipat.
Zavera pod nazivom operacija Musketar
Egipat je strateški važna zemlja zato što Suecki kanal, dugačak 163 kilometra i otvoren 1869. godine, igra izuzetno važnu ulogu u snabdevanju Evrope naftom. Kanal povezuje Sredozemno i Crveno more, pa zato brodovi ne moraju iz Persijskog zaliva da plove oko Afrike da bi stigli u Evropu. Tim kanalom svakodnevno plove tankeri koji prevoze naftu i tečni naftni gas do evropskih tržišta.
Za Gamala Abdela Nasera, koji je od 1954. bio predsednik, Suecki kanal bio je omražen simbol evropskog kolonijalizma. Jer dugačak i uzan vodeni prolaz kroz egipatsku pustinju sagradili su Francuzi i on je potom pripao privatnom društvu koje se zvalo Univerzalna kompanija Sueckog kanala (Compagnie Universelle du Canal de Suez) i bilo je zajednički posed Francuske i Velike Britanije, kolonijalnih sila koje su vladale Egiptom.
Naser je za vreme hladnog rata vodio nacionalističku politiku neutralnosti i sarađivao je sa Indijom i Jugoslavijom, čijoj se nesvrstanosti divio. Da bi sprečili da Egipat potpadne pod uticaj komunističkog Sovjetskog Saveza, Amerikanci i Britanci su krajem 1955. godine, zajedno sa Svetskom bankom, Egiptu obećali kredit za građenje velike Asuanske brane na Nilu. Ta brana trebalo je da omogući Naseru kroćenje vodenih masa reke Nil prilikom redovnih godišnjih poplava, kako bi ih upotrebio za navodnjavanje agrarnih površina i proizvodnju obnovljive energije za industrijalizaciju Egipta.
Međutim, u julu 1956. američki predsednik Ajzenhauer promenio je mišljenje uz objašnjenje da je, nakon što je ponovo razgovarao sa Londonom i Svetskom bankom, postalo jasno da Egipat ne može da dobije kredit zato što je Naser priznao Kinu i javno obznanio da želi da uništi Izrael. Naser je bio ljut i odlučio je da će naknada za transport nafte Sueckim kanalom platiti građenje planirane Asuanske brane. Zato je 26. jula 1956. nacionalizovao Univerzalnu kompaniju Sueckog kanala, što je užasnulo Francusku i Veliku Britaniju.
Britanski premijer Entoni Idn se uplašio da će se tako povećati uticaj Sovjetskog Saveza. Idn je u aprilu 1956, kratko pre nacionalizacije Sueckog kanala, jasnim rečima upozorio sovjetskog predsednika Nikitu Hruščova: „Što se tiče nafte, moram sasvim bez okolišanja da vam kažem svoje mišljenje – mi bismo se borili za nju… ne bismo mogli da živimo bez nafte i… nemamo nameru da dozvolimo da se neko iživljava nad nama.“ Posle nacionalizacije, američki ministar spoljnih poslova Džon Foster Dals izričito je tražio od britanskog i francuskog ministra spoljnih poslova da „pronađu rešenje“ „i nateraju Nasera da ponovo ispljune kanal.“
Velika Britanija je odlučila da se vojnim sredstvima bori za kanal i pristup bliskoistočnoj nafti. „Zaista smo se našli u izuzetno neprijatnoj nedoumici“, zabeležio je britanski ministar finansija Harold Makmilan u svom dnevniku. „Ako postupimo žustro protiv Egipta i zbog toga kanal bude zatvoren, ako se prekinu naftovodi u Levantu, ako se u Persijskom zalivu odigra revolucija i ako se prekine dotok nafte – to je ’kraj’ Ujedinjenog Kraljevstva i Evrope.“ Međutim, „ako doživimo diplomatski poraz, ako Naser ’prođe nekažnjeno’ – a zemlje na Bliskom istoku se dogovore da nacionalizuju naftu… to će takođe biti naš ’kraj’. Šta, dakle, da uradimo? Čini mi se da je jasno da je naša jedina mogućnost da postupimo odlučno i nadamo se da će naši prijatelji na Bliskom istoku biti na našoj strani, da ćemo poraziti neprijatelje i spasti naftu – ali svakako je izuzetno teška odluka.“
U okviru jedne zavere – po definiciji to je tajni sporazum dve ili više osoba zarad postizanja nekog cilja – visoki zastupnici Velike Britanije, Francuske i Izraela okupili su se od 22. do 24. oktobra 1956. u jednoj vili u Sevru kod Pariza i isplanirali strogo tajnu operaciju Musketar. Britansku delegaciju predvodio je ministar spoljnih poslova Selvin Lojd, francusku premijer Gi Mole, a izraelsku premijer Ben Gurion. Zaverenici su odlučili da Izrael mora da napadne Egipat i preko slabo nastanjenog Sinajskog poluostrva vojno prodre do Sueckog kanala. Potom će Francuska i Velika Britanija postaviti Naseru neprihvatljiv ultimatum, što će stvoriti povod za vojnu opsadu Sueckog kanala. Cilj akcije bio je zadobijanje kontrole nad Sueckim kanalom, a i Izrael se nadao da će Naser biti svrgnut.
Izrael, Francuska i Velika Britanija napadaju
Naravno, planiran rat bio je protivzakonit, budući da je kršio zabranu agresije iz Povelje Ujedinjenih nacija, ali zaverenici se nisu obazirali na međunarodno pravo. Izraelska vojska je, po planu, 29. oktobra 1956. napala Egipat i zaposela je Sinajsko poluostrvo. Time je Izrael počinio zločin agresije. SAD su brzo shvatile da je ovde reč o protivzakonitom napadačkom ratu, te su stoga već 30. oktobra sazvale vanrednu sednicu Saveta bezbednosti. „SAD su sazvale ovu hitnu sednicu Saveta bezbednosti UN“, rekao je ambasador Henri Lodž, „kako bismo odmah mogli da izdejstvujemo zaustavljanje vojne akcije Izraela protiv Egipta“. Izraelska invazija predstavlja šok za SAD, Ujedinjene nacije moraju odmah da se umešaju i Izrael mora da povuče svoje trupe iz Egipta. „Ako Savet bezbednosti sada ne bude reagovao, ne ispunjava svoju odgovornost u vezi sa obavezom očuvanja mira i stabilnosti“, opominjao je američki ambasador.
Egipatski ambasador Lutfi najoštrije je osudio izraelski napad na svoju zemlju. Rekao je da su „izraelske trupe sa raznih strana prodrle na egipatsko tlo“ i „da je to izuzetno opasan čin agresije.“ Brilej, jugoslovenski ambasador u UN, podržao je ovo stanovište i osudio ovaj izraelski „stravičan čin agresije“. Tvrdio je da nema sumnje da su „izraelske trupe prodrle duboko na državnu teritoriju Egipta i da borbe još uvek traju.“ Izrael odmah mora da prekine napad i povuče svoju vojsku. Entezam, iranski ambasador u UN, odmah se složio sa tim i zahtevao da se „poštuju zakoni Povelje UN i da Savet bezbednosti kazni one koji tako besramno krše te zakone.“ I kineski ambasador Cjeng tražio je od Izraela da odmah povuče svoju vojsku iz Egipta, budući da taj napad predstavlja „šok i iznenađenje“.
Izraelski ambasador Eban nije poricao da je izraelska vojska napala Egipat, ali je naglasio da je to bio čin samoodbrane. „Cilj naše operacije bio je razaranje tabora fedajina iz kojih su iznova i iznova oružane egipatske jedinice napadale izraelsku teritoriju i ubijale, bavile se sabotažom i stvarale klimu nesigurnosti.“ Rekao je da su fedajinski ratnici u više navrata povređivali njihov suverenitet, da su ranili trista šezdeset četiri Izraelca i ubili sto jednog. „Odgovornost i krivicu za ove akcije snosi Naser“, tvrdio je izraelski ambasador. A budući da Ujedinjene nacije nisu bile u stanju da zaštite Izrael, on je pribegao svom pravu da se sam odbrani, rekao je Eban.
Ruski ambasador Sobolov nije prihvatio ovo obrazloženje i objasnio je da su činjenice jasne, „Izrael je počinio zločin agresije nad Egiptom“ i time stvorio „izuzetno opasnu situaciju“. Rekao je da Izrael mora da zaustavi napad i povuče svoju vojsku. Sobolov je i sasvim ispravno ustanovio da su u pozadini u sukob uključene i Francuska i Velika Britanija. U dnevnoj štampi se moglo pročitati da Francuska i Velika Britanija žele da pošalju vojsku u ratno područje, ali da to bez mandata UN nije dozvoljeno. „Nijedna država nema pravo da iskoristi ozbiljnu situaciju kako bi zadovoljila svoje sebične potrebe, to se odnosi i na Francusku i Veliku Britaniju“, opomenuo je Sobolov.
Francuski ambasador u UN je, naravno, sasvim drugačije procenio okolnosti i stao je na stranu Izraela. „Egipatski imperijalizam“ pokušava da ovlada čitavom teritorijom od Atlantika do Persijskog zaliva, a cilj mu je „uništenje Izraela“. Nasuprot svim svojim pravnim obavezama, Egipat je zaplenio kanal koji je „izuzetno važan za život nacija“. Zato je to što se dogodilo bilo „neminovno, Izrael je u nekom trenutku bio prinuđen da reaguje.“ I britanski ambasador ser Pirson Dikson složio se sa tim i pročitao je izjavu britanskog premijera Entonija Idna u kojoj je ovaj objasnio da je plovidba Sueckim kanalom ugrožena ratnim dejstvima. „Nekoliko stotina putnika i članova posada brodova su u opasnosti. Vrednost tih brodova nadmašuje pedeset miliona funti, ne računajući vrednost tovara.“
Zato su Francuska i Velika Britanija odlučile da preduzmu sve što je potrebno kako bi što pre zaustavile borbe. Vojske Egipta i Izraela „moraju da se povuku na udaljenost od najmanje deset milja od kanala“, zahtevao je Dikson. Osim toga, tražili su od Egipta i Izraela „odobrenje da na ograničeno vreme – ponavljam, samo na ograničeno vreme – zarad nadzora zauzmu strateške položaje“ oko Sueckog kanala. I da će čekati svega dvanaest sati na odgovor, a potom će „britanske i francuske trupe reagovati neophodnom silom.“
Ovaj ultimatum, koji Egipat nikako nije mogao da prihvati, služio je zemljama NATO-a Francuskoj i Velikoj Britaniji kao povod da napadnu Egipat. Kao i izraelski napad, i napad ove dve zemlje takođe je bio protivzakonit jer ni one nisu dobile mandat Saveta bezbednosti. Ambasador Dikson je poricao da je pre napada postojala bilo kakva zavera ove tri zemlje. Ruski ambasador u UN nagovestio je „da su određene velesile pružile Izraelu podršku da napadne Egipat.“ „Upravo je suprotno“, tvrdio je Dikson licemerno. „Uradili smo sve što je u našoj moći kako bismo ublažili napone koji vladaju na Bliskom istoku. A to što su naboji sada još veći, rezultat je toga što ni Izrael ni njegovi arapski susedi nisu želeli da poslušaju ni naš savet ni savet naših prijatelja.“ Ambasador Dikson zaključio je svoj lažljiv govor rečima da je „uveren da će se većina članova Saveta bezbednosti složiti sa njim kada kaže da postupci Francuske i Velike Britanije služe očuvanju mira i bezbednosti.“
I britanski i francuski ambasador objasnili su da, s obzirom na to da se događaji smenjuju munjevitom brzinom, ne vide nijedan razlog da podrže rezoluciju Sjedinjenih Država. I samim tim je bilo jasno da Savet bezbednosti ne može da izglasa ovu rezoluciju. Međutim, američki ambasador Lodž tražio je glasanje zato što ono nosi „veliku moralnu težinu“. Rezolucija je osuđivala napad Izraela na Egipat i tražila je povlačenje izraelske vojske iz Egipta bez odlaganja. Francuska i Velika Britanija, obe države sa stalnim pravom veta, glasale su 30. oktobra 1956. protiv rezolucije, te ona stoga nije postala pravosnažna, iako su Kina, Kuba, Iran, Peru, Sovjetski Savez, SAD i Jugoslavija glasali za usvajanje rezolucije, dok su se Australija i Belgija uzdržale od glasanja. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija bio je potpuno blokiran, budući da se između zemalja NATO-a obrazovao dubok jaz: sa jedne strane nalazile su se SAD, a sa druge strane bile su Francuska i Velika Britanija.
Sledećeg dana, 31. oktobra, Britanci i Francuzi započeli su bombardovanje egipatskih aerodroma. Pritom je bila reč o protivzakonitom napadačkom ratu koji je predstavljao kršenje Povelje UN. Stanovnici Kaira bili su potpuno iznenađeni ovom zaverom i doživeli su i izraelski napad i britansko i francusko bombardovanje kao „grom iz vedrog neba“, izveštavao je sa lica mesta švajcarski stručnjak za bliskoistočna pitanja Arnold Hotinger.
Predsednik Naser, besan zbog napada, znao je koliko su industrijske zemlje zavisile od nafte. On sam je jednom davno naftu nazvao „žila kucavica ove civilizacije bez koje nijedno njeno sredstvo ne može da obavlja svoj posao, ni velike fabrike ne mogu da proizvode ni prevozna sredstva, kopnena, pomorska ili vazdušna, a ni ratna oruđa – ni borbene avione koji lete iznad oblaka ni podmornice koje plove duboko u okeanima. Bez nafte to bi bili zarđali, nepokretni, beživotni komadi gvožđa.“ Predsedniku Naseru bilo je savršeno jasno da se „polovina svetskih naftnih rezervi nalazi duboko pod zemljom arapskih država“ i da će se još mnogo godina transport većeg dela te nafte u Evropu i SAD odvijati preko Sueckog kanala. Naser je takođe dobro znao da Egipat, iako ne poseduje značajne naftne rezerve i nije zemlja sa stalnim pravom veta u Savetu bezbednosti UN, ipak nije nemoćan jer je važna tranzitna zemlja.
Dve trećine evropskog snabdevanja naftom odvijalo se u to vreme preko Sueckog kanala. Naser je stoga odlučio da prekine dotok nafte u Evropu. Još istog dana kada su britanske i francuske bombe padale na egipatsko tlo, egipatske specijalne jedinice su desetine brodova natovarenih kamenjem i cementom potopile u Sueckom kanalu širokom oko 300 metara. Posle toga plovidba kanalom više nije bila moguća. A budući da su istovremeno sirijski inženjeri, po Naserovom nalogu, sabotirali naftovode koji su prolazili kroz Siriju, u novembru 1965. došlo je do prekida protoka nafte sa Bliskog istoka, a to je veoma zabrinulo Zapadnu Evropu.
Tankeri koji su iz Evrope zaplovili ka Sueckom kanalu čekali su u Sredozemnom moru, dok su napunjeni tankeri sa druge strane čekali nepomično usred Crvenog mora. Odmah su se javili glasovi koji su kritikovali evropsku zavisnost od nafte. Ta velika zavisnost od drugih zemalja je „u običnim okolnostima prihvatana bez velikog razmišljanja“, glasilo je mišljenje Švajcarskog udruženja banaka, „međutim, velikom brzinom se rasplamsava ogromno zanimanje za ovo pitanje čim je usled napetog razvoja međunarodne situacije, kakav smo nedavno doživeli, taj dotok opasno ugrožen.“
Niko nije znao kada će Naser ponovo ukinuti blokadu kanala. A unutar NATO-a došlo je do žestokih sukoba. Imperija SAD bila je gnevna zbog kolonijalističke pustolovine Britanaca, Francuza i Izraelaca zato što u svoju zaveru nisu uključili i Vašington. SAD su odbijale da pomognu Evropi u snabdevanju naftom preko Atlantika, iako je to bilo moguće. „Sklon sam mišljenju“, rekao je Ajzenhauer svom kabinetu, „da oni koji su započeli ovu operaciju, moraju sami da izađu na kraj sa teškoćama u vezi sa naftom – pustimo ih, takoreći, da se krčkaju u sopstvenoj, naftom izazvanoj vatri.“
Ajzenhauer je bio besan zbog francuskog i britanskog veta u Savetu bezbednosti i zato je ove dve zemlje podvrgao žestokom ekonomskom pritisku.
Položaj Britanaca i Francuza bio je iz dana u dan sve bezizlazniji. Kako bi izbegli sramotu poraza, 5. novembra započelo je iskrcavanje njihovih vojski u Egiptu, a cilj je bio zauzimanje teritorije oko kanala. Međutim, ne samo Vašington i Ajzenhauer već i Moskva i Nikita Hruščov, postavili su Francuzima i Britancima ultimatum koji je nalagao prekid napadačkog rata. Time je poraz ovih evropskih država bio zapečaćen. Francuska i Velika Britanija su 6. novembra zaustavile paljbu. Ove evropske zemlje doživele su poniženje i izgubile su svoj nadmoćan položaj u regionu.
Naser je trijumfovao zato što je svoj vojni poraz uspeo da preobrati u političku pobedu nad dve velesile i time postane vođa arapskog sveta. Još pre Božića 1956. svi britanski i francuski vojnici vratili su se svojim kućama. Brodovi koje je potopio Naser blokirali su Suecki kanal još do proleća 1957, a potom je sva šteta popravljena i kanal je ponovo bio spreman za plovidbe. Izraelska vojska povukla se sa Sinajskog poluostrva. Naser je u godinama koje su usledile sagradio Asuansku branu uz pomoć nekoliko hiljada sovjetskih inženjera i arhitekata i ovo zdanje, koje mu je donelo ogromno poštovanje, pušteno je u pogon 1971. godine.
Evropljanima koji su zavisili od nafte bilo je drago što Suecka kriza nije trajala duže; ratna dejstva trajala su svega devet dana. Onog dana kada su engleski i francuski vojnici doživeli poraz, u evropske luke još uvek su pristizali tankeri sa naftom koji su pre zatvaranja Sueckog kanala uplovili u Sredozemno more. Zato za vreme Suecke krize nije došlo do velikog ometanja u isporuci tečnog pogonskog goriva u Evropu.
Ujedinjene nacije šalju mirovnu misiju
Kako bi nadzirale prekid oružanog sukoba, Ujedinjene nacije su osmislile takozvanu mirovnu misiju (Peace Keeping Operation), dakle vojnu operaciju čiji je zadatak bio da obezbedi mir. Budući da je zbog veta dve evropske države Savet bezbednosti bio sprečen u svom delovanju. Zato se Generalna skupština na vanrednoj sednici ponovo pozabavila ovom temom. Svega četiri dana nakon izraelskog napada na Egipat 29. oktobra 1956, Generalna skupština je usvojila rezoluciju kojom je sukobljene strane pozivala na obustavu oružane sile i povlačenje svih trupa iz područja oko Sueckog kanala. Generalna skupština je 4. novembra 1956, po preporuci Kanađanina Lestera Pirsona, usvojila još jednu rezoluciju, tako da je generalni sekretar UN Dag Hamaršeld izdao komandu da pošalju jedinicu međunarodnih posmatrača u taj region. Ta jedinica dobila je mandat da nadzire povlačenje izraelske, francuske i britanske vojske sa egipatske teritorije.
To što za vreme Suecke krize Savet bezbednosti, koji je bio blokiran, nije izdao mandat za „Plave šlemove“ već Generalna skupština UN, veoma je neobično i dogodilo se samo zato što su to želeli i SAD i Sovjetski Savez. Prvi vojnici Ujedinjenih nacija stigli su već 14. novembra u Egipat i dobili su plave šlemove kako bi se jasno razlikovali od ostalih vojnika. Ta vojska, nazvana Vanredne snage Ujedinjenih nacija (United Nations Emergency Force – UNEF), sastojala se od oko 8.000 lako naoružanih vojnika iz raznih zemalja, kao što su Brazil, Kanada, Kolumbija, Danska, Finska, Indija, Indonezija, Norveška, Švedska i Jugoslavija. „Plavi šlemovi“ UNEF-a su na usijanom Sinajskom poluostrvu postavili stalne osmatračnice u pustinji i nadzirali su u belim džipovima granicu između sukobljenih zemalja Izraela i Egipta. „Misija UNEF bila je dragocena zato što je stvorila tampon-zonu između Arapa i Izraelaca“, tako je glasio zaključak indijskog generala Indara Đita Rikje, koji je predvodio vojsku UNEF-a. U maju 1967. egipatski predsednik Naser tražio je povlačenje „Plavih šlemova“. Generalni sekretar UN Situ U Tant složio se sa tim i vojska Ujedinjenih nacija povukla se još istog meseca. General Rikje je kasnije izjavio da je povlačenje „Plavih šlemova“ bilo „velika greška“. I bio je u pravu jer su okolnosti ostale nategnute i već 5. juna 1967. godine izbio je Šestodnevni rat između Izraela i Egipta.
Mađarska revolucija 1956.
Ne možemo se baviti Sueckom krizom a da pritom ne posvetimo pažnju i Mađarskoj revoluciji, koja se odigravala istovremeno i tokom koje je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija ponovo blokiran u svom radu, samo što je ovog puta Sovjetski Savez uložio veto. Od 22. oktobra 1956. u Budimpešti i drugim mađarskim gradovima studenti i građani zajedno su izašli na demonstracije i zahtevali uvođenje demokratije i povlačenje sovjetske vojske. Došlo je do oružanih sukoba i mađarska vlada proglasila je vanredno stanje.
Dva dana pre nego što je Izrael napao Egipat, 27. oktobra 1956, zemlje NATO-a SAD, Francuska i Velika Britanija zahtevale su da se Savet bezbednosti posveti događanjima u Mađarskoj. Zastupnici Mađarske i Sovjetskog Saveza odbili su to i tvrdili da događaji u Mađarskoj imaju isključivo veze sa unutrašnjom politikom, pa samim tim, u skladu sa Poveljom UN, to nije nešto čime bi trebalo da se bavi Savet bezbednosti. Savet bezbednosti je ipak odlučio da se pozabavi krizom u Mađarskoj. SAD su kritikovale ulogu sovjetskih tenkova i postupanje mađarske policije prema mađarskom civilnom stanovništvu. Sovjetski Savez je odgovorio da su sovjetske trupe došle na zahtev mađarske vlade i da se zajedno sa mađarskom vojskom bore protiv kontrarevolucionarnih sila koje žele da sruše zakonitu mađarsku vladu. Istovremeno je Sovjetski Savez slao sve više tenkova u Mađarsku.
Savet bezbednosti UN je 4. novembra velikom većinom izglasao rezoluciju koja je zahtevala prekid oružane sile i povlačenje sovjetskih trupa. Međutim, Sovjetski Savez je uložio veto i time je poništio tu rezoluciju. Kao i u slučaju Suecke krize, rasprava se nastavila u okvirima Generalne skupštine UN, pri čemu je ona podržala američki predlog rezolucije koja je od Sovjetskog Saveza zahtevala da odmah zaustavi svoju intervenciju u Mađarskoj. Međutim, Rusi nisu marili za rezoluciju pošto su rezolucije Generalne skupštine samo preporuke. Zatim je Generalna skupština UN izglasala još jednu rezoluciju u kojoj je intervenciju Sovjetskog Saveza proglasila kršenjem Povelje UN zato što je Mađarskoj time uskratila slobodu i nezavisnost. Generalna skupština odlučila je da pošalje posmatrače u Mađarsku, ali nije im dozvoljeno da uđu u zemlju. Baš kao što je Helmut Folger odlično opisao u svojoj Istoriji Ujedinjenih nacija, Ujedinjene nacije opet su bile prinuđene da preuzmu „ulogu bespomoćnog posmatrača“.
I danas se u Evropi mnogi još uvek sećaju krvavog suzbijanja Mađarske revolucije. Između ostalog i zato što je Švajcarska tada prihvatila 11.000 izbeglica iz Mađarske. „To što je Rusija nasilno ugušila Mađarsku revoluciju odlično se poklapalo sa slikom o ’zlom Rusu’“, napisao je švajcarski novinar i svedok tih dana Karl Hoc. Tada je postojao „veliki talas solidarnosti i protesta“ koji je zahvatio čitavu Švajcarsku.
Protivzakonit rat zemalja NATO-a Francuske i Velike Britanije protiv Egipta i veto koji su obe ove zemlje uložile u Savetu bezbednosti UN pali su u zaborav, između ostalog zato što je senku na te događaje bacila slika o „zlom Rusu“. Ali političari u Severnoj Africi se i te kako dobro sećaju. Muamer Gadafi, predsednik Libije, podsetio je prisutne 2009. godine, u svom govoru pred Generalnom skupštinom UN, na Suecku krizu. „Taj dosije trebalo bi da bude ponovo otvoren“, zahtevao je Gadafi. Zato što su tada „zemlje sa stalnim mestom u Savetu bezbednosti i pravom veta napale članicu Ujedinjenih nacija“. „Napadnut je Egipat, nezavisna zemlja, i njegova vojska je uništena. Hiljade Egipćana izgubilo je živote, mnogi gradovi su razoreni. A sve to se dogodilo zato što je Egipat želeo da nacionalizuje Suecki kanal. Kako je tako nešto moglo da se dogodi pred očima Ujedinjenih nacija?“, pitao je Gadafi i tražio novčanu odštetu koju bi napadači trebalo da plate Egiptu, pošto samo tako nešto može da posluži kao upozorenje i spreči slične događaje. „Kako možemo poći od toga da se tako nešto neće ponovo dogoditi ako ne postoji nikakvo obeštećenje?“ Gadafi tada još nije slutio da će i on sam, svega dve godine kasnije, u protivzakonitom napadačkom ratu koji su povele Francuska, Velika Britanija i SAD, izgubiti i položaj i život.
