Avganistan se pridružio Ujedinjenim nacijama zajedno sa Švedskom i Islandom 1946. godine. Međutim, dok Švedska i Island mogu da se osvrnu na više od sedamdeset godina mira, Avganistan je potresao niz ratova koji su prouzrokovali ogromnu patnju i haos u ovoj zemlji na Hindukušu. Ujedinjene nacije nisu bile sposobne da odbrane Avganistan ni od ruskog protivzakonitog napadačkog rata 1979. godine, ni od američkog protivzakonitog napadačkog rata 2001. godine. Ove dve velesile, koje raspolažu pravom veta u Savetu bezbednosti UN, prekršile su najsramnije zabranu nasilja i zakone ustanovljene u Povelji UN. A budući da Avganistanci ne žele strane trupe u svojoj zemlji, neprestano su se borili sa okupatorima. I sada, 2016. godine u vreme objavljivanja ove knjige, tamo besni rat, a trupe NATO-a predvođene Sjedinjenim Državama mnoštvo avganistanskih plemena smatra protivzakonitim okupatorima, koji će verovatno, kao ranije vojska Sovjetskog Saveza, kao gubitnici morati da napuste njihovu zemlju.
Invazija Sovjetskog Saveza 1979. godine
Sovjetski Savez je 24. decembra 1979. godine, po naređenju Leonida Brežnjeva, sa 100.000 vojnika ušao u Avganistan. Bilo je to prvo borbeno dejstvo Crvene armije izvan Varšavskog pakta posle Drugog svetskog rata. Napad Rusa na Avganistan bio je protivzakonit rat bez mandata Ujedinjenih nacija. Da je još živ, Brežnjev bi morao da odgovara pred Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu. Savet bezbednosti UN odmah je sazvao vanrednu sednicu kako bi osudio invaziju, međutim, ta rezolucija nije prošla zbog veta koji je uložio Sovjetski Savez. Budući da je Savet bezbednosti bio blokiran, tom slučaju se, od 10. do 14. januara 1980, posvetila Generalna skupština UN i pritom osudila invaziju i od svih država koje su učestvovale u sukobu zahtevala da ponovo povuku svoje vojske. Međutim, Rezolucija Generalne skupštine UN nije zaustavila rat, budući da te rezolucije mogu da služe samo kao preporuke. Sovjetski Savez ratovao je u Avganistanu punih devet godina. Taj rat bio je izuzetno krvav: poginulo je između milion i milion i po Avganistanaca, dok je sa sovjetske strane živote izgubilo oko 15.000 vojnika. Nebrojeno mnogo ljudi sa obe strane doživelo je teške psihičke i fizičke traume.
U ratu u Avganistanu su, pored Sovjetskog Saveza i Avganistana, učestvovale i Sjedinjene Države, Saudijska Arabija i Pakistan, a geopolitičke strategije i religija i tada su, baš kao i danas, igrale središnju ulogu. Avganistanska gerilska vojska mudžahedini smatrala je da je borba protiv bezbožnih ruskih komunista i širenje islama mačem u „svetom ratu“ njena sveta dužnost. Saudijska Arabija i Pakistan su podržavali džihad, obe zemlje su posle podrobnih dogovora sa američkom imperijom naoružavale Avganistan i slale im borce.
„Islamistički fundamentalisti su jačali zato što su bili potrebni CIA za tajni rat u kojem sam i ja učestvovao kako bismo isterali Sovjete iz Avganistana“, priseća se direktor pakistanske tajne službe ISI (Inter Services Intelligence), general Hamid Gul. Najpoznatiji među militantnim muslimanima bio je Saudijac Osama bin Laden, osnivač terorističke mreže Al Kaide u Avganistanu koja je CIA služila kao korisno oruđe u borbi sa Sovjetskim Savezom. „Kao direktor obaveštajne službe ISI, držao sam u rukama konce celog mudžahedinskog pokreta. Svi smo bili naklonjeni Americi“, rekao je pakistanski general Gul. „Ali Amerikanci su nas ostavili na cedilu i sve se raspalo na komade – pa i Avganistan.“
Oružje koje je američka tajna služba CIA isporučivala „Božjim ratnicima“ u Avganistanu, presudno je doprinelo porazu Rusa. Budući da su važne puteve u planinskom Avganistanu nadzirali mudžahedini, Sovjeti su vojnike i oružje često morali da prevoze avionima i helikopterima. Pri tome su ih mudžahedini obarali prenosnim raketnim protivvazdušnim oružjem tipa stinger, koje su dobili od Amerikanaca. „Sada Sovjetskom Savezu možemo da priredimo njegov Vijetnam“, radosno je izjavio američki savetnik za bezbednost Zbignjev Bžežinski 1979. u pismu upućenom predsedniku Karteru istog dana kada su Rusi ušli u Avganistan.
Međutim, u Avganistanu nisu dejstvovali samo Rusi već i Amerikanci i Saudijci. Tajna saradnja SAD sa Saudijskom Arabijom u pružanju podrške sunitskim mudžahedinima u Avganistanu za Vašington je bila veoma opasna i ujedno primamljiva, kao što je objasnio bivši saradnik CIA Robert Ber, zato što je „bila ne samo jeftina već je Amerikancima uštedela i žrtve iz sopstvenih redova“. Tek kada su se militantni islamistički ratnici, podržani konzervativnom kraljevskom kućom iz Saudijske Arabije, okrenuli protiv Zapada, više ih nisu smatrali „borcima za slobodu“, već „teroristima“.
Istoričari dugo nisu mogli da odrede od kada su tačno Sjedinjene Države počele da podržavaju militantne muslimane u Avganistanu. Tek nakon što se završio hladni rat, bivši direktor CIA Robert Gejts, koji je pod predsednicima Džordžom Bušom mlađim i Barakom Obamom bio na položaju ministra odbrane, obznanio je činjenicu da su američke tajne službe počele da podržavaju mudžahedine pola godine pre ulaska Sovjeta. Zbignjev Bžežinski, Karterov savetnik za bezbednost, potvrdio je ovu izjavu 1998. godine. „Po zvaničnoj istorijskoj verziji, CIA je počela da pruža pomoć mudžahedinima 1980. godine, dakle, nakon što su Sovjeti 24. decembra 1979. napali Avganistan“, rekao je Bžežinski. „Međutim, do danas strogo poverljiva stvarnost sasvim je drugačija. Sve je počelo 3. jula 1979, kada je predsednik Karter potpisao prvo odobrenje za tajno pružanje pomoći protivnicima prosovjetskog režima u Kabulu.“ SAD su, zajedno sa Saudijskom Arabijom, presudno doprinele izbijanju rata u Avganistanu. Naravno, to nije pominjano u Savetu bezbednosti UN, pošto je tu bila reč o tajnom ratu.
Bžežinski naglašava da je predsednik Karter bio obavešten o tajnoj ratnoj politici koju su SAD vodile u Avganistanu: „Istog dana (3. jul 1979) pisao sam predsedniku da će ta podrška (mudžahedinima) izazvati sovjetsku invaziju.“ Sa današnjeg stanovištva, ta tesna saradnja SAD sa fundamentalističkim militantnim islamistima deluje čudno. Zato su francuski novinari pitali Bžežinskog zar se ne kaje „što je podržavao islamske fundamentaliste koji su svoje znanje i oružje dalje preneli teroristima?“ Međutim, Bžežinski, koji je rođen u Poljskoj i koji se posle Drugog svetskog rata iselio u Ameriku a nikada nije prestao da mrzi Ruse, nije smatrao da postoji razlog za kajanje: „Zbog čega da se kajem? Ta tajna operacija bila je izvrsna ideja. Njen cilj bio je da namami Ruse u avganistansku klopku“, radovao se Bžežinski. „Šta je važnije za istoriju sveta? Talibani ili pad sovjetske imperije? Nekoliko uskomešanih muslimana ili oslobađanje Centralne Evrope i okončavanje hladnog rata?“
„Uskomešani muslimani“ naneli su Rusima teške poraze na bojištu, devedesetih su ih Amerikanci uključili u Bosni, a danas razaraju Siriju. Sredinom osamdesetih već se naziralo da Sovjeti ne mogu da pobede u tom ratu. „Ratujemo već šest godina u Avganistanu“, objasnio je Mihail Gorbačov, generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza na sednici Politbiroa 13. novembra 1986. godine. „Hoćemo li se večno boriti i dokazati da naši vojnici ne mogu da izađu na kraj sa tamošnjim okolnostima? Moramo u narednom razdoblju da okončamo taj proces.“ Reformator Gorbačov, koji je mirno povukao rusku vojsku i iz Istočne Nemačke i tako, nakon pada Berlinskog zida, omogućio ponovno ujedinjenje Nemačke, okončao je i rat u Avganistanu. Pod nadzorom Ujedinjenih nacija, poslednje sovjetske trupe napustile su Avganistan 15. februara 1989. godine.
Teroristički napadi izvedeni 11. septembra 2001. godine
Nakon što se završio hladni rat, u Americi se ultranacionalistički trust mozgova pod nazivom Projekat za nov američki vek (Project for the New American Century – PNAC) bavio održavanjem i jačanjem američkog imperijalističkog vodstva u 21. veku. Među neokonzervativce spadaju Dik Čejni, Donald Ramsfeld i Pol Volfovic, koji su od januara 2001. u Bušovoj administraciji bili na moćnim položajima vicepredsednika, ministra odbrane i zamenika ministra odbrane. Članovi PNAC-a nisu osećali ništa drugo doli prezir u odnosu na Povelju UN. Neokonzervativci „nepokolebljivo streme globalnoj vojnoj dominaciji, preziru Ujedinjene nacije i podjednako duboko kao Ujedinjene nacije preziru i multilateralizam uopšteno“, upozorio je novinar Džim Lob.
Iako je američki predsednik Bil Klinton bombardovao Jugoslaviju, neokonzervativci iz PNAC-a smatrali su da je on suviše pacifistički raspoložen. Smatrali su i da je Klinton oslabio prevlast Amerike, kao i da je zato zemlja postala ranjiva. Ovaj trust mozgova zahtevao je da SAD povećaju budžet za odbranu i da širom sveta mnogo agresivnije ispoljavaju svoju imperijalističku moć. U svom istraživanju pod nazivom Ponovna izgradnja američke odbrane: strategija, snaga i resursa za novi vek (Rebuilding America’s Defenses: Strategies, Forces and Resources For a New Century) PNAC je u septembru 2000. godine tražio radikalne promene u SAD kako bi obezbedile položaj imperijalističke nadmoći i u 21. veku. Pisci su istakli da će „proces preobražaja, pa makar doveo do revolucionarnih promena, verovatno trajati dugo, osim ukoliko se ne dogodi nešto katastrofalno što bi sve značajno ubrzalo – na primer, neki novi Perl Harbor.“ Čitaoci ovog radikalnog naučnog rada nisu ni slutili da će se tačno godinu dana kasnije zaista dogoditi nešto poput novog Perl Harbora, dakle napad na američku teritoriju u kojem će doći do pogibije američkih državljana.
U Americi se 11. septembra 2001. godine dogodio do sada najveći teroristički napad u istoriji u kojem je poginulo skoro 3.000 osoba. Otet putnički avion Amerikan erlajns II (American Airlines II) u 8:46 uleteo je u Njujorku u Severni toranj Svetskog trgovinskog centra – STC (World Trade Center – WTC), a petnaest minuta kasnije Junajted erlajns 195 (United Airlines 195) uleteo je u Južni toranj Svetskog trgovinskog centra. Još dok su tornjevi goreli, pristiglo je obaveštenje da je još jedan putnički avion, Amerikan erlajns 77 (American Airlines 77), uleteo u Pentagon. Kratko pre deset sati srušio se STCII, Južni toranj, ogromni oblaci prašine nadvijali su se nad njujorškim ulicama, a vatrogasci i stanari iz obližnjih zgrada pokušavali su da spasu i svoje i tuđe živote. Malo posle deset sati kod Šenksvila se srušio četvrti putnički avion. U 10:28 srušio se Severni toranj STCI. Većina ljudi pratila je teroristički napad, koji je trajao oko dva sata, uživo preko televizije. Šok nije bio veliki samo u Americi već i u Evropi, i od tada „9/11“ u zemljama NATO-a predstavlja kolektivnu traumu.
Predsednik Džordž Buš i vicepredsednik Dik Čejni odmah su za napade optužili Saudijca Osamu bin Ladena i muslimansku terorističku organizaciju Al Kaidu, koju je osnovala CIA za vreme rata protiv Sovjetskog Saveza. SAD su već 7. oktobra 2001. započele napadački rat protiv Avganistana. U isto vreme su u raznim zemljama kružile glasine da su Sjedinjene Države obmanule javnost u vezi sa tim ko stoji iza terorističkih napada kako bi imale razlog da krenu u ratove za resurse i zarad potvrđivanja svoje imperijalističke nadmoći. Predsednik Džordž Buš odbacio je takve tvrdnje u govoru održanom pred Generalnom skupštinom UN 10. novembra 2001, kada je rekao da su one neosnovane, insistirao je na Bin Ladenovoj odgovornosti za napade i naglasio da je to jedina istina. „Nikada ne smemo dozvoliti širenje neverodostojnih teorija zavere o napadima 11. septembra“, opomenuo je Buš. „Te zle laži pokušavaju da skinu krivicu sa terorista i odvrate pažnju sa onih koji su za to odgovorni.“
Većina političara i medija u Evropi verovala je Bušovoj administraciji. Iako ovaj američki predsednik u Evropi nije bio voljen, Evropljani su ipak preuzeli njegov argument u vezi sa teorijama zavere. Svako ko se usudio da preispituje zvaničnu priču o terorističkom napadu odmah je proglašavan teoretičarem zavere, baš kao što je predsednik Buš i naložio. Međutim, to je potpuna besmislica, jer ta zvanična priča prepuna je laži i tajnih dogovora između dve ili više osoba sa namerom ostvarenja zajedničkog cilja, dakle pravih pravcijatih zavera. Ubistvo Julija Cezara 44. godine pre nove ere bio je prava zavera, budući da ubice pre napada nisu obavestile Cezara, već su svoj naum držale u tajnosti. Sasvim je sumanuto naložiti istoričarima da ne smeju da istražuju političke zavere. To je podjednako sumanuto kao kada bismo lekarima zabranili da istražuju rak.
I teza predsednika Buša da su Osama bin Laden i devetnaest muslimana odgovorni za terorističke napade 11. septembra takođe je zavera, pošto je reč o tajnom dogovoru dve ili više osoba. Ono što je predsednik zaista zatražio pred Ujedinjenim nacijama je sledeće: morate da verujete u moju teoriju zavere, sve ostale teorije zavere koje govore o američkom učešću u ovom zločinu su budalaštine. Time je Buš izdao zabranu istraživanja 11. septembra. Međutim, to ne možemo da prihvatimo. Govornički podijum pred Ujedinjenim nacijama ne služi obznanjivanju zabrane istraživanja, već da bi se širio mir među ljudima. Istorijska istraživanja uvek moraju da budu dozvoljena, baš kao i postavljanje pitanja i poređenje različitih opisa istih događaja.
Budući da su teroristički napadi izvršeni 11. septembra naneli ogromnu štetu i Ujedinjenim nacijama i svetskom miru, potrebno nam je novo, nezavisno i pošteno istraživanje tih napada pod okriljem Generalne skupštine UN. Savet bezbednosti UN, međutim, neće pokrenuti takvo istraživanje zato što to nije u interesu sile s pravom veta SAD. Uprkos tome, Generalna skupština UN mogla bi – naravno, i pored otpora koji bi pružale Sjedinjene Države i još nekoliko zemalja – da pokrene novo međunarodno istraživanje terorističkih napada izvedenih 11. septembra i da sasluša svedoke. „Generalna skupština može da se bavi svim pitanjima koja se tiču očuvanja mira i međunarodne bezbednosti“, objašnjava član 2 Povelje Ujedinjenih nacija. Državnici raznih zemalja koji iznova i iznova iznose svoja mišljenja pred Generalnom skupštinom smeju slobodno da govore i, ako to žele, mogu da obrađuju temu terorističkih napada 11. septembra 2001. godine i da zatraže novo istraživanje.
SAD će uvek ukazivati na svoje istraživanje koje je objavljeno u julu 2004. godine i tvrdiće da su dodatna istraživanja nepotrebna. Pažljivo sam pročitao to istraživanje. Međutim, taj izveštaj na šeststo stranica je loš zato što čak i ne pominje rušenje trećeg tornja STC7, pa je samim tim jasno koliko je manjkav – a iz toga proističe potreba za novim istraživanjem. Li Hamilton i Tomas Kin, osobe odgovorne za ovo istraživanje, kasnije su u jednoj knjizi napisali da je njihovo istraživanje unapred „bilo osuđeno na propast“ zato što su imali premalo vremena i novca za razjašnjavanje ovako složenog napada. Izuzetno napeto raspoloženje u Vašingtonu otežavalo je pristup važnim dokumentima i osobama. Izveštaj tog istraživanja jednostavno je potvrdio verziju Bušove vlade i ponovio da je terorističke napade, po nalogu Osame bin Ladena, izvelo devetnaest muslimanskih terorista. Napadi su u potpunosti iznenadili Sjedinjene Države. U krugovima istoričara ta verzija je danas prihvaćena kao zvanična teorija zavere, to je takozvana „surprajz teorija“ (surprise znači iznenađenje).
Postoje i Amerikanci koji veruju da njihova vlada nije ispričala istinu o terorističkim napadima izvršenim 11. septembra. Profesor teologije Dejvid Rej Grifin i novinar Majkl Rupert napisali su knjige o tom terorističkom napadu, knjige u kojima tvrde da su kriminogene osobe u Bušovoj administraciji dopustile da se dogodi taj napad (Lihop teorija: Let it happen on purpose) ili da su ga čak same priredile (Mihop teorija: Make it happen on purpose) kako bi preko toga ojačale svoju imperijalističku nadmoć, kako bi ratovima u inostranstvu obezbedile naftu i gas, kako bi u Sjedinjenim Državama smanjile građanska prava, kako bi postavile pravnu osnovu za uvođenje nadzora u državi i kako bi povećale vojni budžet. I Amerikanac Tomas Drejk, insajder ili tzv. „zviždač“ (whistleblower) koji je radio u Agenciji za nacionalnu bezbednost (NSA), potvrđuje ove sumnje i mogao bi, kao neko ko je upućen, da bude saslušan pred Generalnom skupštinom UN. Baš kao i „teorija iznenađenja“, i teorije „dopuštanja“ i „priređivanja“ tog napada zapravo su teorije zavere. Meni sve do danas nije jasno šta se zaista dogodilo 11. septembra. Međutim, što duže istražujemo taj teroristički napad, jasnije postaje da su mnoga pitanja još nerazjašnjena i da se zato nameće misao da treba sprovesti novo, nezavisno istraživanje koje sve ove tri teorije (surprajz, lihop i mihop) shvata ozbiljno i koje će uzeti u obzir sve dostupne činjenice.
Budući da u okviru zvaničnog izveštaja iz 2004. nije pomenuto rušenje zgrade Svetskog trgovinskog centra 7, moramo jasno istaći da nije postojalo nepristrasno istraživanje tih terorističkih napada. Ova zgrada visoka 170 metara srušila se 11. septembra u 17:22. Međutim, za razliku od zgrada STC1 i STC2, ovaj objekat nije pogodio avion. Zato avioni nisu ni mogli da budu uzrok rušenja sva tri tornja, iako upravo u to u zemljama NATO-a mnogi ljudi veruju sve do danas jer su im to mediji pod uticajem NATO-a iznova i iznova ponavljali. „Sve do danas rušenje zgrade STC7 nerazrešena je zagonetka ovog napada“, pisalo je i u Njujok tajmsu, „zato što se pre tog dana u Sjedinjenim Državama nikada nije, kao posledica požara, srušila zgrada od betona i čelika.“ To što u zvaničnom izveštaju Lija Hamiltona i Tomasa Kina nije posvećena pažnja rušenju zgrade STC7, u potpunosti je neprihvatljivo i razlog je za novo istraživanje koje bi mogla da zatraži Generalna skupština UN. „Komisija je neprijatnu začkoljicu – objašnjenje kako je zgrada STC7 mogla da se uruši kao kula od karata – zaobišla time što rušenje te zgrade jednostavno nije ni pomenula“, pobunio se hrabar i iskren Amerikanac Dejvid Rej Grifin, koji je objavio nekoliko knjiga o toj temi.
Sve do danas stručnjaci se prepiru u vezi sa načinom urušavanja zgrade STC7. U Sjedinjenim Državama profesor Liroj Halsi sa Univerziteta Ferbanks na Aljasci, istražuje rušenje ove zgrade. I u Švajcarskoj istoričari razmišljaju o slučaju zgrade STC7. „Po mom mišljenju, zgrada STC7 je vrlo verovatno eksplozivom stručno dignuta u vazduh“, objasnio je prilikom jednog razgovora 2006. godine Hugo Bahman, stručnjak za građevinsku statiku i konstrukciju, profesor u penziji sa fakulteta ETH Cirih. Ja sam tada bio viši asistent (senior resecher) u Odseku za istraživanje bezbednosne politike na istom tom fakultetu. I Jerg Šnajder, takođe profesor u penziji sa istog fakulteta, profesor građevinske statike i konstrukcije, na osnovu postojećih podataka izvodi zaključak „da je zgrada STC7 najverovatnije srušena eksplozivom“. Ja sam potom te izjave izneo u javnost u jednom članku objavljenom u novinama Tages-ancajger, a posledica je bila da je američka ambasada u Švajcarskoj odmah uložila protest protiv tih tvrdnji. Naravno, ova tema je pipava, jer ako su Bahman i Šnajder u pravu i zgrada STC7 jeste srušena eksplozivom, Bušova priča u vezi sa terorističkim napadom nije istinita.
Pometnju je unela i novinarka BBC-ja Džejn Stenli, koja je tog dana kada se dogodio teroristički napad, uživo iz Njujorka izveštavala o rušenju zgrade STC7 dok je zgrada još stajala i mogla jasno da se vidi iza njenih leđa. Ričard Porter, šef Odseka za vesti u BBC-ju, tek se 2008. godine izvinio zbog toga što je BBC omaškom prerano javio da se zgrada srušila, a to je zaista bilo neobično i iziskivalo je objašnjenje. BBC je tvrdio da je tu vest dobio od Rojtersa.
Dok je BBC prerano javio o rušenju te zgrade, nadležna vladina ustanova Nacionalni institut za standarde i tehnologiju (National Institute of Standards and Technology – NIST) ostavila je sebi mnogo vremena za obznanjivanje rušenja zgrade STC7. Tek pred kraj Bušove vladavine, 21. avgusta 2008. godine, saradnik NIST-a Šajam Sander predstavio je izveštaj u kojem stoji da se zgrada STC7 urušila zbog požara koji je oslabio čelični nosač broj 79 tog objekta. Činjenica je da je u zgradi izbio požar. Međutim, to po Ričardu Gejdžu, kalifornijskom arhitekti iz grupe Arhitekte i inženjeri za istinu o 9/11 (Architects and Engineers for 9/11 Truth), nije bio dovoljno velik požar: „Bilo je i mnogo vrelijih i većih požara koji su duže besneli u neboderima, a te zgrade se ipak nisu urušile“, napomenuo je Gejdž. NIST ne može da objasni zašto se zgrada STC7 srušila sasvim simetrično i zašto se dve sekunde urušavala u slobodnom padu. Požar nikada ne bi mogao istovremeno da oslabi sve čelične nosače (ukupno 81). Tako nešto moguće je postići isključivo eksplozivom i zato je jasno da su NIST i Bušova vlada slagali ceo svet. Ričard Gejdž izvodi zaključak da je novo istraživanje tih terorističkih napada nužno. Ja smatram da bi takvo istraživanje trebalo da podstakne Generalna skupština UN i da kao svedoke sasluša stručnjake iz raznih zemalja kao što su Ričard Gejdž i Šajam Sanders.
Primetio sam da internetska enciklopedija Vikipedija, koja je osnovana 2001. godine, a danas je mnogo ljudi često koristi, kada je reč o odabranim temama kao što je američka spoljna politika, izveštava veoma jednostrano. To je vrlo čudno, tim pre što na temu 9/11 u međuvremenu postoje raznovrsna i veoma različita istraživanja koja naglašavaju da, u najmanju ruku, postoje veoma različita viđenja tog događaja. Međutim, sve pokušaje tumačenja koji odstupaju od Bušove verzije, Vikipedija odbacuje kao „teorije zavere“, što je sasvim u skladu sa nalogom predsednika Buša kako bi trebalo pristupiti ovoj temi. A takav pristup nije ni neutralan ni stručno ispravan.
Utiče li američka imperija i na Vikipediju? Ne postoje dokazi za to. Zna se samo da je Vikipedija zadužbina sa sedištem u San Francisku. Zna se, a to je nešto što sam i sâm doživeo u vezi sa podacima koji se o meni mogu naći na Vikipediji, da se u vezi sa pojedinim sadržajima vode pravi „ratovi prilikom unošenja podataka“ i da u njima presuđuje veoma mali broj administratora. U dokumentarnom filmu Mračna strana Vikipedije reditelja Markusa Fidlera i Franka Mihaela Špera koji se može naći na Jutjubu, tačno je pokazano kako se takvi ratovi odvijaju. Običan korisnik Vikipedije uglavnom nije upućen u sve to i greškom polazi od toga da su svi podaci ponuđeni na Vikipediji stručni, neutralni i nepobitni. Međutim, svako ko se malo dublje pozabavi ovom temom moći će da otkrije da su na vrhu hijerarhije Vikipedije birokrate, administratori i nadgledači koji u svom radu ne koriste svoja prava imena, već pseudonime. To je loše, zato što samo oni mogu da obrišu priloge ili zabrane pristup korisnicima. Birokrate predstavljaju najviši stepenik moći u okviru vikipedijske hijerarhije, a za Vikipediju na nemačkom jeziku izgleda da su zadužene samo dve takve osobe. Na sledećem stepeniku hijerarhijske lestvice stoji oko 240 administratora za Vikipediju na nemačkom jeziku i više od hiljadu nadgledača. „Mit je da se u Vikipediji ispoljava ’mudrost masa’; mudrost Vikipedije je mudrost malog broja ljudi“, sasvim je ispravno napisao dnevni list Noje cirher cajtung. Zato je važno da znamo ko su ti ljudi. I zato nam ovaj dnevni list mudro preporučuje da, dok se to ne dogodi, „Vikipediju ne doživljavamo kao enciklopediju, već kao skup predloga koji mogu da nam posluže kao podsticaj za dalja istraživanja.“
Napad na Avganistan 7. oktobra 2001. godine
Već 7. oktobra, i pre isteka prvog meseca od terorističkih napada, američki predsednik Džordž Buš mlađi je krstarećim raketama, borbenim avionima i bombarderima B2 napao Avganistan. Za SAD su ovi teroristički napadi predstavljali povod za proglašavanje prvog „slučaja savezništva“ u istoriji NATO-a. Time su i mnoge evropske države prinuđene da sudeluju u ratu u Avganistanu.
Napad Sjedinjenih Država na Avganistan bio je protivzakonit rat bez mandata Ujedinjenih nacija, baš kao i napad Sovjetskog Saveza na Avganistan 1979. godine. Posle terorističkih napada, u SAD je zavladalo ratno raspoloženje. Mnogi ljudi bili su u panici, u šoku ili ispunjeni gnevom i mržnjom. U vojsci i tajnoj službi na vodeće položaje dospeli su najagresivniji ljudi, među njima i psihopate ispunjene mržnjom i bez trunke saosećanja. Vođa Odeljenja za borbu protiv terorizma pri CIA Džozef Kofer Blek objasnio je prilikom jednog susreta sa predsednikom Bušom, neposredno nakon što su se dogodili teroristički napadi, da bi trebalo poslati paravojne jedinice u Avganistan i ubiti Osamu bin Ladena i njegove pomoćnike. „Kada završimo sa njima, muve će se šetati po njihovim očnim jabučicama“, rekao je Blek. Predsednik je poslušao taj savet i već je 26. septembra, i pre zvaničnog početka rata 7. oktobra, u Avganistan poslao tim ubica koji radi za CIA sa nalogom da u okviru „operacije Teško izgovorljiva reč“ (Operation Jawbreaker) ubiju Bin Ladena. „Ne želim da uhvatim Bin Ladena i njegove probisvete, već želim da ih vidim mrtve“, naredio je Blek ovom odredu CIA. „Moramo da ih sredimo. Želim fotografije njihovih glava nabijenih na kolac. Želim da Bin Ladenovu glavu u ručnom frižideru donesu u Sjedinjene Države. Hoću da pokažem predsedniku Bin Ladenovu glavu. To sam mu obećao.“
Umereni glasovi koji su se zalagali za miroljubiv suživot, razmatranje sopstvenog udela u spirali nasilja, smanjivanje vojnog budžeta i poštovanje međunarodnog prava našli su se u vrlo neprijatnom položaju. Kada su u Američkom senatu razmatrali pitanje rata u Avganistanu, nije bilo nijednog glasa koji se tome usprotivio. U Predstavničkom domu 14. septembra samo je jedna hrabra afroamerička političarka glasala protiv rata. „Naša zemlja je u žalosti“, obrazložila je Barbara Li svoj glas. „Među nama mora biti i onih koji kažu: hajde da se na tren zaustavimo i razmislimo o posledicama svojih postupaka kako spirala nasilja ne bi izmakla kontroli… ubeđena sam da vojna sila sama po sebi ne može da spreči buduće terorističke napade… mnoga naša građanska prava mogla bi da budu ukinuta pod izgovorom da je reč o pitanjima nacionalne bezbednosti“, upozorila je Li i opomenula: „Nemojmo postati upravo ono zlo na koje se žalimo.“
Barbari Li je bilo veoma teško da sama glasa suprotno od ostalih četiristo političara. „To će možda biti najduži rat u istoriji Amerike, a Kongres čak nije ni vodio raspravu o pitanju da li bi trebalo da uđemo u njega ili ne“, prisećala se Barbara kasnije u svojoj autobiografiji. „Upravo zato sam tog 14. septembra 2001. i glasala protiv te užasne rezolucije. Bilo je izuzetno teško glasati tako i jer sam ja bila jedina žena među političarima u Kongresu, ali to je bila ispravna odluka, što su mi kasnije mnogi poslanici i potvrdili.“
Posle terorističkih napada mnogi su bili tako pogođeni da se skoro nijedan novinar uopšte više nije obazirao na Povelju UN i niko preko radija, televizije ili u novinama nije pominjao zabranu agresije koja kaže da sve članice Ujedinjenih nacija u svojim međunarodnim odnosima moraju da se uzdrže od svake primene nasilja protiv druge države i da moraju da poštuju njen teritorijalni suverenitet. Zato u američkim medijima uopšte nije postojala rasprava o tome da li je američki napad na Avganistan u odnosu na zakone ustanovljene u Povelji UN, bio zakonit ili nije. To jednostavno nije igralo nikakvu ulogu. Sasvim je jasno da je Bušova administracija bila upoznata sa zabranom nasilja, ali se jednostavno nije obazirala na nju i iskoristila je nerazjašnjen teroristički napad kako bi ukazivanjem na pravo na samoodbranu napala Avganistan. Međutim, nije zamišljeno da se pravo na samoodbranu kakvo je ustanovljeno u Povelji Ujedinjenih nacija sprovodi na takav način. Sve dok se ne razjasni ko je zaista odgovoran za napad, ne postoji pravo na samoodbranu.
Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija se, naravno, pozabavio tim terorističkim napadima. Rezolucija 1368 Saveta bezbednosti UN 12. septembra 2001. potvrdila je da su teroristički napadi izvršeni 11. septembra 2001. godine pretnja za mir u svetu i „da oni koji pomažu počiniocima, oni koji vuku konce i podržavaju počinioce, moraju da odgovaraju“. Savet bezbednosti UN pozvao je sve države sveta na saradnju i „preduzimanje svih neophodnih koraka da bi se odgovorilo na terorističke napade 11. septembra 2001, kao i na pružanje podrške u borbi sa svakim oblikom terorizma, u skladu sa zakonima ustanovljenim u Povelji UN.“
Budući da u Rezoluciji 1368 nije naveden Avganistan, ona Sjedinjenim Državama nije davala pravo da tu zemlju proglase odgovornom za teroristički čin izveden 11. septembra i napadnu je. Da bi to bilo moguće, SAD su članicama UN morale prvo da iznesu dokaze za tvrdnju da Avganistan zaista snosi odgovornost za te terorističke napade. Pravosnažan mandat Saveta bezbednosti mora barem izričito da imenuje državu protiv koje treba da se povode rat. Sjedinjene Države isto tako nisu mogle uz ukazivanje na Rezoluciju 1368 da bombarduju Saudijsku Arabiju na osnovu tvrdnje da je ova zemlja upletena u finansiranje terorizma. Ta rezolucija Sjedinjenim Državama nije pružala blanko punomoć da napadnu bilo koju zemlju po svom izboru. Štaviše, Savet bezbednosti je ovom rezolucijom još jednom pametno skrenuo pažnju na to da borba protiv terorizma uvek mora da se odvija „u skladu“ sa Poveljom Ujedinjenih nacija.
Dok su agenti CIA već sletali u Avganistan, SAD su se 28. septembra 2001. godine još jednom obratile Savetu bezbednosti i zahtevale ozvaničenje Rezolucije 1373, koja je potvrđivala da države imaju „prirodno pravo na samostalnu ili zajedničku samoodbranu“, baš kao što stoji u Povelji UN. Savet bezbednosti je u svojoj rezoluciji doneo odluku „da nijedna država ne sme da pruži utočište onima koji planiraju, finansiraju, podržavaju ili sprovode terorizam.“ Međutim, ni to nije pružilo Sjedinjenim Državama zvanično pravno punomoćje da zarate sa Avganistanom. Avganistan nije pomenut u Rezoluciji 1373 zato što SAD nisu uspele da uvere svetsku zajednicu da ta država snosi krivicu za terorističke napade. Sažeto bismo mogli da kažemo da napad Sjedinjenih Država na Avganistan 7. oktobra 2001. godine nije ovlašćen rezolucijom Saveta bezbednosti UN i da ga zato moramo smatrati protivzakonitim.
Nemačka šalje vojnike u Avganistan
Kancelar Gerhard Šreder je 12. septembra 2001. godine u Nemačkoj izjavio da su teroristički napadi u SAD „objava rata čitavoj svetskoj civilizaciji“. Međutim, Šreder nije pominjao šta bi tačno trebalo preduzeti protiv terorizma, već je sasvim uopšteno objasnio: „Moramo što pre da uvedemo još delotvornije mere kako bismo terorizmu uskratili sve ono što ga hrani. Mora da važi sledeće: svako ko pomaže teroristima ili ih štiti, krši suštinske vrednosti suživota između naroda.“
Posle toga se sve odvijalo veoma brzo. Već 2. oktobra 2001. NATO je prvi put u svojoj istoriji na osnovu člana 5 Severnoatlantskog sporazuma zatražio podršku Saveza. Time je i Nemačka uvučena u spiralu nasilja. Džordž Robertson, britanski generalni sekretar NATO-a, saopštio je da su Sjedinjene Države uverljivo iznele svoj slučaj pred Savetom NATO-a, naime da su atentatori i sudeonici u terorističkim napadima 11. septembra članovi terorističke organizacije Al Kaida, koju predvodi Osama bin Laden i potpomaže je talibanski režim u Avganistanu. Samim tim potvrđeno je da je izveden spoljašnji napad na Sjedinjene Države. SAD su morale da uvere u to i sve 193 članice UN i privole ih da podrže njihove planove, a to nije bilo sasvim jednostavno jer tu glas imaju i optužene i napadnute muslimanske zemlje, dok u Savetu NATO-a, naravno, to nije bio slučaj.
U Avganistanu i Pakistanu ljudi su posmatrali terorističke napade na Njujork i Vašington i reakciju imperije. Međutim, njihov ugao gledanja bio je sasvim drugačiji. Pakistanski general Hamid Gul, koji je osamdesetih godina zajedno sa CIA osnovao Al Kaidu, 26. septembra 2001. godine optužio je SAD zbog laži. „CNN je rekao da je to delo Osame bin Ladena. A to je bila planirana dezinfomacija čiji su vinovnici istinski počinitelji“, rekao je general Gul. „To je odmah oblikovalo javno mnenje i bacilo je ljude u trans, posle toga su čak i pametni ljudi prestali da razmišljaju.“ Cela priča je lažna tvorevina. „Poznajem Bin Ladena i njegove saborce“, rekao je Gul. „Bio sam ovde sa njima… zar zaista mislite da je Bin Laden iz svoje planinske pećine ili siromašne seoske kolibe izveo te napade? Budimo iskreni… on nije imao sredstava za tako istančanu operaciju.“ Američka borbena avijacija namerno nije branila vazdušni prostor, to je veoma sumnjivo. „To je sasvim jasno bio insajderski posao“, glasio je zaključak ovog pakistanskog generala.
Stanovništvo u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj bilo je šokirano i nije znalo šta se zaista dogodilo. Da li verovati Sjedinjenim Državama? Ili Pakistancima? Kome se uopšte još može verovati? Ko je pravi krivac? Šta se može uraditi da bi se zaustavio terorizam? Na mnoga pitanja nije bilo jasnog odgovora. Jedino sigurno je da Povelja Ujedinjenih nacija zabranjuje napadačke ratove i nakon što se dogode teroristički napadi. Teroristički napad svakako ne poništava pravosnažnost Povelje UN. „SAD i Velika Britanija bombarduju Avganistan zato što žele izručenje Bin Ladena. Međutim, do sada nije postojao zvaničan zahtev za izručenje. Kakve sve ovo još ima veze sa međunarodnim pravom?“, pitale su novine Junge velt (Junge Welt) borca za ljudska prava Normana Piča: „Nažalost, nikakve. Ono je prilično nemilosrdno zanemareno“, objasnio je Pič. „Da bismo napad na Avganistan mogli da obrazložimo kao odbrambeni rat, moramo dokazati da se Avganistan krije iza tih terorističkih napada.“ Međutim, za ovo kratko vreme to nisu uspeli da urade. „Nadali smo se“, rekao je Pič, „da će Amerika, nakon što je uključila Savet bezbednosti, poštovati dalju proceduru koju propisuje upravo Savet bezbednosti. Ali oni su se sasvim svesno udaljili i od njega i od NATO-a kako njihovi strateški planovi ni na koji način ne bi zavisili od njih. To nije dobar predznak.“
U Nemačkoj je kancelar Gerhard Šreder 16. novembra u Bundestagu pokrenuo glasanje o ratu u Avganistanu. Nakon napada na Srbiju 1999. godine, Avganistan je bio drugi slučaj od 1945. u kojem je Nemačka učestvovala u ratu. Kao što je to bilo u vezi sa Srbijom, ni sada niko nije pitao stanovništvo, mediji su izveštavali jednostrano u duhu propagande za NATO, a i opet nije postojao mandat UN. Rasprava u Skupštini bila je žustra i kontroverzna. Većina „zelenih“ glasala je za rat u Avganistanu. Ministar spoljnih poslova Joška Fišer iz stranke Zelenih tvrdio je, uz osvrtanje na bombardovanje Jugoslavije, da zlo može da se uništi samo silom. „Kada se pojave nasilnici, kada preti mogućnost izvršenja teških zločina ili su oni već počinjeni, moramo da primenimo silu protiv njih“, zahtevao je Fišer i za svoj govor dobio je dug i snažan aplauz od „zelenih“ i socijaldemokrata, veliki broj poslanika ustao je sa svojih mesta i time dodatno izrazio podršku. I kancelar Šreder se zalagao za rat i pozvao je sve da deluju odlučno: „Borba sa terorizmom će još dugo trajati i zahtevaće od nas da budemo istrajni.“ Socijaldemokrate su se složile sa njim i glasale su za rat protiv Avganistana. Socijaldemokratski poslanik Gert Vajskirhen obrazložio je svoje „da“ čak ukazivanjem na Ujedinjene nacije i objasnio da svetski Savet bezbednosti poziva sve zemlje da spreče terorističke napade i da se protiv njih bore preduzimanjem odgovarajućih mera protiv počinilaca. „To je pravno-formalna podloga našeg delovanja“, izneo je svoje uverenje Vajskirhen. „Bundesver će sudelovati u konačnom obezbeđivanju mira u Avganistanu“, što su zeleni i socijaldemokrate ponovo nagradili aplauzom.
Stranka slobodnih demokrata FDP složno se izjasnila protiv sudelovanja u ratu u Avganistanu i njihov poslanik Gvido Vestervele oštro je kritikovao „zelene“ rečima: „Danas ste istupili iz pokreta mira i popeli se na breg sa šatorima vojskovođa“. I Partija demokratskog socijalizma, partija koja se kasnije preimenovala u Levicu, glasala je složno protiv rata, a njihov poslanik Gregor Gizi objasnio je da rat u Avganistanu „ne pogađa krivce, naprotiv“. Hrišćansko-demokratska/Hrišćansko-socijalna unija, koja je takođe složno glasala „ne“, kritikovala je Šredera zato što je glasanje povezao sa pitanjem poverenja. „Ovakva vlada, ovakav kancelar nisu zaslužili naše poverenje“, rekao je poslanik CDU-a Fridrih Merc. Na kraju je nemačka skupština sa 336 naspram 326 glasova za dlaku izglasala učešće u operaciji Trajna sloboda (Enduring Freedom Operation) koju su pokrenule Sjedinjene Države. Nemački istoričar Gregor Šelgen veruje da je opet samo „koaliciji crveno-zelenih“ moglo da pođe za rukom da pošalju trupe u Avganistan, a da pritom u Nemačkoj ne izbiju masovne demonstracije i teški sukobi.
Već u januaru 2002. u Avganistan su stigli prvi nemački vojnici. Narednih godina se prisustvo nemačkih vojnika u Avganistanu povećalo i na 5.000, ali je potom ponovo palo na 1.000. Kada se uzme u obzir da je Sovjetski Savez osamdesetih u Avganistanu izgubio oko 100.000 vojnika, postaje jasno da nemačko sudelovanje u ratu u Avganistanu nikada nije bilo presudno. To vojno delovanje na Hindukušu pre bi trebalo shvatiti kao političku poruku. Pobornici Severnoatlantskog saveza u Nemačkoj želeli su time samo da pokažu da se Berlin odaziva i bori se kada SAD i NATO pozovu. Pritom se zaboravlja da mnogi Avganistanci ne žele nemačke vojnike u svojoj zemlji i da su za njih oni, zajedno sa britanskim, francuskim i američkim vojnicima, NATO-vi okupatori njihove zemlje. A to je nešto što ne možemo da zamerimo Avganistancima. Jer da naoružani avganistanski vojnici sudeluju u nekoj akciji u Nemačkoj, mnogi Nemci bi ih doživeli kao okupatore.
„Šta je nemačku vojsku navelo da pošalje vojnike u Avganistan?“, pitao je Avganistanac Hasan Gul 2009. godine u jednom razgovoru na nemačkoj televiziji. To pitanje bilo je pun pogodak. Poslanik SPD-a Gert Vajskirhen, koji je 2001. kao i ostali članovi njegove stranke glasao za rat u Avganistanu, nejasno je odgovorio: „Sasvim jednostavno. Sećate se šta se dogodilo u septembru 2001. godine. U Avganistanu je postojalo, iz Avganistana je krenulo, u sprezi sa Hamburgom i drugim mestima i gradovima u svetu, dakle dogodio se napad na Svetski trgovinski centar. To je bila početna tačka i od tada…“ Međutim, nakon što je čuo to obrazloženje, iskusan novinar Peter Šol-Latur prekinuo je ovog političara rečima: „Ali to je velika laž! I zato ću sada da budem oštar! Do sada ni jedan jedini Avganistanac nije počinio neki atentat u međunarodnim okvirima! Samo su Saudijci učestvovali u napadu! Ti ljudi se nisu ni obučavali u Avganistanu, onu najvažniju pilotsku obuku dobili su u Americi.“ Šol-Latur je istakao da je zvanično objašnjenje za sudelovanje nemačke vojske u akcijama sprovedenim u Avganistanu neuverljivo. „Sve što se tamo odigralo je laž, šta je uopšte Al Kaida? Al Kaida je američka tvorevina koja je Americi služila u borbi sa Sovjetskim Savezom.“ Poslanik SPD-a Gert Vajskirhen, vidno iznerviran, pokušao je svoje viđenje da potkrepi ukazivanjem na Ujedinjene nacije: „Ali u tom slučaju lagao je ceo svetski Savet bezbednosti?“ Na šta je Šol-Latur odgovorio: „Da, to neprestano čini! To neprestano čini, zar ste tako naivni?“
Ujedinjene nacije su se od tada nedovoljno bavile terorističkim napadima izvedenim 11. septembra. U jednom govoru održanom 2009. godine pred Generalnom skupštinom UN, libijski predsednik Muamer Gadafi kritikovao je napad na Avganistan objašnjenjem da ne postoji nikakva povezanost Avganistana sa terorističkim napadima izvedenim 11. septembra 2001. godine. „Jesu li teroristi koji su napali Njujork bili talibani ili Avganistanci? Nisu“, pitao je Gadafi u svom govoru. „Iz kojeg razloga se onda vode ratovi protiv Avganistana i Iraka? Jesu li ti avioni poleteli iz Avganistana ili Iraka? Nisu. Poleteli su sa američkih aerodroma. Zašto je onda napadnut Avganistan?“
I u Nemačkoj su političari, pisci, naučnici i građani iznova skretali pažnju na činjenicu da je rat protiv Avganistana protivzakonit napadački rat. „Savezna vlada se poziva na slučaj u kojem NATO 4. oktobra 2001. godine okuplja saveznike i navodi to kao pravnu podlogu za učestvovanje u operaciji Trajna sloboda. To nije bilo ništa drugo doli samoovlašćivanje za vođenje rata“, zamerao je Gert Vinklmajer iz Levice 2008. godine u jednom govoru pred nemačkom skupštinom. „Time ističem da Savezna vlada i parlamentarna većina ne žele da se pridržavaju pravnog poretka, Ustava i međunarodnog prava.“
Protivzakonit rat protiv Pakistana 2001. godine
Rat koji je NATO poveo protiv Avganistana destabilizovao je ceo region. Kao što je to već bio slučaj i za vreme Vijetnamskog rata, i susedne zemlje uvučene su u ludilo rata. Pakistan, koji se na jugu graniči sa Avganistanom, jedina je muslimanska zemlja koja poseduje nuklearno naoružanje. Granica između Avganistana i Pakistana dugačka dve i po hiljade kilometara proteže se duž planinskih predela koje je teško nadzirati. Nije moguće zaustaviti kretanje trupa iz jedne zemlje u drugu. Cilj NATO-a ne može da bude razaranje Pakistana jer bi, u tom slučaju, nuklearno oružje moglo da dospe u ruke radikalnih islamista.
Odnosi između Pakistana i američke imperije veoma su nategnuti. Kada je CIA osamdesetih godina podržavala „Božje ratnike“ okupljene oko Osame bin Ladena u Avganistanu, američka tajna služba tesno je sarađivala sa Pakistanskom obaveštajnom službom ISI i za taj tajni rat protiv Sovjetskog Saveza služila se pakistanskom teritorijom i dugačkom protočnom granicom.
Kada su Sjedinjene Države u oktobru 2001. ušle u Avganistan, Pakistan je opet služio kao baza za rat protiv susedne zemlje. Vašington je poslao CIA i specijalne jedinice u Pakistan. Naravno, Amerikanci su u tu zemlju ušli bez mandata UN. Kada bismo strogo tumačili Povelju UN, zaključili bismo da su SAD vodile i protivzakonit rat protiv Pakistana. Međutim, u stvarnosti je Pakistan barem delimično sarađivao sa Sjedinjenim Državama u borbi protiv Al Kaide. General Pervez Mušaraf, koji je sebe proglasio predsednikom Pakistana 2001. godine, stavio je Amerikancima na raspolaganje vazdušni prostor, što je dovelo do mnogoljudnih protesta raznih islamističkih grupa. Mnogi su Amerikance smatrali nimalo dobrodošlim uljezima. Pakistanska tajna služba ISI ponovo je sarađivala sa CIA, ali ovog puta ne da bi jačala Al Kaidu, već kako bi je oslabila. Saradnja ove dve obaveštajne službe nije protekla glatko jer su Pakistanci Sjedinjene Države smatrali neprijateljskom silom, pa su zato neprestano ometali CIA u obavljanju posla. „Bili su složni u vezi sa tim da je njihov odnos zasnovan na nepoverenju, neiskrenosti i izdaji jer, naposletku, taj odnos je bio prinudan“, rekao je američki novinar Džeremi Skejhil.
Zato se rat koji su SAD vodile u Pakistanu mora nazvati tajnim ratom. Mnogi Evropljani i Amerikanci uopšte nisu znali da rat nije vođen samo protiv Avganistana već i protiv Pakistana. Godine 2002. pakistanski predsednik Mušaraf potpisao je tajni sporazum sa Amerikancima koji je američkoj vojsci dozvoljavao da bude pratnja pakistanskoj vojsci u racijama koje je ova vršila prilikom razotkrivanja ćelija Al Kaide u Pakistanu. „Jedino pitanje je bilo koliko duboko, koliko ozbiljno ćemo povrediti suverenitet Pakistana“, izjavio je američki visoki oficir Entoni Šafer, koji je kao agent vojne obaveštajne službe učestvovao u ratu u Avganistanu i Pakistanu. Osnovno pravilo bilo je da američke trupe za vreme svog lova na teroriste ne smeju da prodru dublje od deset kilometara unutar pakistanske teritorije. Međutim, niko nije poštovao tu granicu.
Kako bi očuvao privid suverenosti svoje države, Pakistan je poricao da zna za ta prekoračenja granice i uvek bi to isticao u javnosti. U stvarnosti su pak Pakistanska obaveštajna služba ISI i predsednik Mušaraf i te kako bili obavešteni. To znači da nisu ispoštovani zakoni ustanovljeni u Povelji UN, u kojoj stoji da sve članice UN u svojim međunarodnim odnosima moraju da se uzdrže od primene sile koja narušava teritorijalni integritet neke države. Međunarodno pravo postojalo je samo još na papiru i u fakultetskim amfiteatrima, dok se na bojištu između Avganistana i Pakistana niko nije obazirao na njega.
Američka imperija iskoristila je terorističke napade 11. septembra 2001. kao povod kako bi širom sveta vodila ratove bez mandata UN. „Godine 2004. vlada u Beloj kući i Pentagonu izdala je veći broj tajnih naređenja koja predstavljaju primer ciljanih ubistava širom planete i američkog narušavanja suvereniteta drugih država“, otkrio je novinar Džejmi Skejhil u svojoj knjizi Prljavi ratovi. Združena komanda za specijalne operacije (Joint Special Operations Command – JSOC), komanda za specijalne vojne akcije, dobila je, nakon zalaganja neokonzervativnog ministra odbrane Donalda Ramsfelda, dodatna ovlašćenja i uključena je u tajne ratove u Pakistanu i drugim zemljama. „JSOC je u izvesnom smislu jedinica za obavljanje hirurških zahvata“, objasnio je general Hju Šelton, komandant Američke komande za specijalne operacije (US-Special Operations Command – SOCOM), kojem je podređen i JSOC. „Kada su potrebni ljudi koji će se na udaljenosti od pedeset kilometara spustiti padobranom, ušunjati se kroz dimnjak u tvrđavu i iznutra postaviti eksploziv i dići je u vazduh – to su pravi ljudi za tako nešto. Oni su tihi profesionalci.“ Javnost obično ništa ne saznaje o operacijama koje izvodi JSOC.
Jasno je da po Povelji UN nije zakonito da specijalne jedinice jedne zemlje uđu na teritoriju druge zemlje i tamo ciljano ubijaju ljude. A upravo se time bavio JSOC. Višestruko se oglušio o zakone ustanovljene u Povelji UN. U Avganistanu i Pakistanu američka imperija je od oktobra 2001. započela rat dronovima kakav nije postojao nikada ranije u istoriji čovečanstva. Te američke bespilotne letelice, koje lete visoko iznad zemlje i iznova i iznova ubijaju nevino stanovništvo, nanele su velike traume stanovništvu Avganistana i Pakistana. Od 2001. godine oko 6.000 ljudi ubili su američki dronovi, a od toga oko 3.000 žrtava bilo je samo u Avganistanu. Po podacima Kancelarije za istraživačko novinarstvo u Londonu, Avganistan je „zemlja koja je najčešće bombardovana dronovima.“
Protivzakoniti ratovi u Avganistanu i Pakistanu uzeli su velik danak meren krvlju mesnog stanovništva. Istraživanje udruženja Lekari za društvenu odgovornost (Physicians for Social Responsibility) došlo je 2015. godine do zaključka da je za vreme rata u Avganistanu ubijeno 220.000 Avganistanaca i 80.000 Pakistanaca. Ako u aritmetici užasa uporedimo tih 300.000 poginulih sa 3.000 poginulih u terorističkim napadima 11. septembra 2001, postaje jasno da je za svakog mrtvog Amerikanca poginulo 1.000 Avganistanaca ili Pakistanaca, iako većina njih nije imala nikakve veze sa tim napadima.
Rat u Avganistanu sasvim jasno pokazuje da nasilje ne može da bude iskorenjeno nasiljem. Rat članica NATO-a na Hindukušu nije zakonit i pogrešan je, i NATO će izgubiti taj rat. Više od osamdeset procenata Nemaca smatra da je učešće nemačke vojske u ratu na Hindukušu „greh, a ne samo greška“, rekao je teolog Ojgen Dreverman. „Izađimo najzad i konačno iz Avganistana. Zaustavite takozvane akcije u inostranstvu!“ Međutim, Dreverman retko dolazi do reči u medijima članica NATO-a, mnogima nisu poznate njegove pametne analize. „U našim je rukama da li ćemo pronaći put mira ili ćemo nastaviti putem nemilosrdnog nasilja kakvo ne priliči našoj civilizaciji“, opomenuo je fizičar Albert Ajnštajn još 1934. godine. „Na jednoj strani mašu sloboda pojedinca i sigurnost u zajednici, a na drugoj strani pojedincu preti robovanje i uništenje naše civilizacije. Naša sudbina biće onakva kakvu zaslužimo.“
