Osnivanje Ujedinjenih nacija 1945. godine

Svetska mirovna organizacija Ujedinjene nacije (United Nations Organisation – UNO) osnovana je 26. juna 1945. u San Francisku u SAD. Njeno glavno sedište nalazi se u Njujorku, dok je drugo sedište u Palati nacija u Ženevi u Švajcarskoj. Mnogi osnivači Ujedinjenih nacija bili su potreseni užasima i bolom koje su ljudi jedni drugima naneli za vreme Drugog svetskog rata. Taj najveći i najsvirepiji rat koji je vođen na ovoj plavoj planeti odneo je šezdeset miliona života, što odgovara današnjem broju stanovnika Francuske.

Nikada više rat

Već posle Prvog svetskog rata nastali su manji mirovni pokreti. Nemački vojnici koji su se borili u Prvom svetskom ratu osnovali su 1919. Mirovni savez učesnika u ratu i svesrdno su se zalagali za to da nikada više ne dođe do novih ratova. „Svetski rat je prošao. Ako je imao ikakav smisao, to je onda podučavanje naroda o besmislenosti oružanih sukoba“, glasila je mudra spoznaja tih vojnika. „Međutim, i takve ogromne poduke brzo se zaboravljaju. Važno je očuvati sećanje na patnje, prolivenu krv, bol, tlačeno čovečanstvo. Za to bi prvenstveno trebalo da se zalažu sudeonici u ratu. Oni znaju šta je rat. Stoga svim sredstvima moraju da se bore protiv rata i za mir.“ Mirovni savez hteo je da uvede u škole nastavu o očuvanju mira i da raspusti vojsku, a glavna parola bila je: „Nikada više rat!“

Poznato je da ovaj mirovni pokret nije uspeo da ostvari svoje ciljeve. Posle Prvog svetskog rata usledio je Drugi svetski rat, u kojem su do izražaja došli sasvim novi, do tada nezamislivi načini ubijanja, kakvi su bili oni u koncentracionim logorima kao što je Aušvic ili bacanje atomske bombe na Hirošimu. Mnogi koji su doživeli i preživeli Drugi svetski rat nisu želeli da se takvo ludilo ikada ponovi, te su stoga iznova tražili načine kako da u potpunosti zabrane ratove ili makar da ih dozvole samo u izuzetnim okolnostima.

Ljudi koji su preživeli Drugi svetski rat uplašili su se i svega onoga što je u njima samima za vreme rata isplivalo na površinu. Jer uvideli su da postoji mogućnost skoro nepojmljivog samoistrebljenja koju je trebalo obuzdati. Pohlepa za moći i novcem udružena sa lažima, obmanama i bezobzirnošću, prouzrokovala je ogromnu patnju. Sofi Šol, koja se za vreme Drugog svetskog rata kao članica pokreta otpora Bela ruža neustrašivo borila sa nacionalsocijalističkom diktaturom, jasnim rečima je kritikovala ponore međunarodne politike: „Iako se ne razumem mnogo u politiku, iako nisam dovoljno ambiciozna da se bavim njom, ipak imam makar osećaj razlikovanja pravednog od onog što je nepravedno“, napisala je za vreme rata ova devetnaestogodišnjakinja u pismu svom vereniku Fricu Hartnagelu. „I mogla bih da zaplačem zbog pokvarenosti ljudi koji se bave velikom politikom, kako samo lako prodaju svog brata zbog neke sitne koristi… Svi u sebi nosimo visoka vrednosna merila, samo što nedovoljno često tragamo za njima. Možda zato što su to beskompromisne vrednosti.“ Sofi Šol je 1943, zajedno sa svojim bratom Hansom, uhapšena zbog „veleizdaje“ i „podrivanja odbrambenih snaga“ dok je na Minhenskom univerzitetu delila letke, osuđena je i potom joj je giljotinom odrubljena glava.

Sve do danas brat i sestra Šol primer su za to da su i u najmračnijim časovima svetske istorije postojali borci za slobodu koji su po cenu sopstvenog života pokušavali da spreče masovna ubistva, nasilje i nepravdu. Ovo je postulat koji su preuzeli i osnivači Ujedinjenih nacija. Njihova iskrena želja bila je da buduće generacije oslobode okova rata i da stvore nov i bolji svet. Mnogi saradnici UN posvetili su se tim ciljevima. Među njih spada, na primer, Šveđanin Dag Hamaršeld, drugi generalni sekretar UN, čija su uverenja bila čvrsto utemeljena na hrišćanstvu. Na njegovom nadgrobnom spomeniku u Upsali u Švedskoj piše: „Ne ja, već Bog u meni.“ Hamaršeld je bio čovek koji je svoje svakodnevno bogosluženje potvrđivao zalaganjem za mir u svetu. Za to mu nije bila potrebna crkva, već dodir sa ljudima. Nakon što je preuzeo funkciju generalnog sekretara u aprilu 1953, ispred zgrade glavnog sedišta Ujedinjenih nacija u Njujorku objasnio je jednom novinaru: „Sa očeve strane nasledio sam veru u to da nema ispunjenijeg života od onog provedenog u nesebičnom služenju sopstvenoj zemlji – ili čovečanstvu. To služenje iziskuje žrtvovanje svih ličnih interesa, ali i hrabrost da nepokolebljivo stanemo iza svojih uverenja.“ Hamaršeld je preminuo 18. septembra 1961. prilikom nerazjašnjenog pada aviona iznad Afrike, gde je posredovao u mirovnim pregovorima za vreme krize u Kongu. Generalni sekretar UN je verovatno ubijen. Kratko nakon što je poginuo dobio je Nobelovu nagradu za mir.

193 zemlje članice UN

Ujedinjene nacije su jedina međunarodna organizacija čije su članice skoro sve zemlje sveta, i u ovom trenutku ima ih 193. To omogućava vladama da preko svojih ambasadora u UN u Njujorku i Ženevi budu u stalnoj vezi i razmenjuju informacije, što je u kriznim vremenima naročito dragoceno. Tokom poslednjih sedamdeset godina znatno se povećao broj članica Ujedinjenih nacija, sve više država žele, kao izraz svoje nezavisnosti i suvereniteta, da postanu punopravne članice UN. Kada su 1945. osnovane, Ujedinjene nacije brojale su samo 50 zemalja, i tada su, između ostalih, članice bile SAD, Francuska, Rusija, Meksiko, Kuba, Brazil, Kanada, Indija, Iran, Irak, Danska i Norveška. Republika Kina, opštepoznata kao Tajvan, takođe je bila jedna od zemalja osnivačica, a zvanično sedište kineske vlade tada se nalazilo u Taj Peju. Tek je 1971. godine njeno mesto u UN preuzela komunistička Narodna Republika Kina, to jest sedište kineske vlade premešteno je u njenu prestonicu Peking. Austrija je UN pristupila 1955. godine. Savezna Republika Nemačka (SRN) i Nemačka Demokratska Republika (NDR) pristupile su UN 1973. kao dve samostalne članice, a od 1990. ujedinjena Nemačka je članica UN. A budući da su Švajcarkinje i Švajcarci principijelno nepoverljivi prema međunarodnim organizacijama, švajcarski narod dugo je odlagao pristupanje Ujedinjenim nacijama. Švajcarska je tek 2002, posle održanog referenduma, postala članica UN. Kao osoba sa pravom glasa, glasao sam za pridruživanje Švajcarske UN i pritom sam podugačkim člankom u Noje cirher cajtungu (Neue Zürcher Zeitung) vrbovao za pristupanje Ujedinjenim nacijama.

Najmlađe tri članice UN su Istočni Timor, Crna Gora i Južni Sudan. Istočni Timor postao je članica UN 2002. godine, nakon što je proglasio nezavisnost od Indonezije. Crna Gora je 2006. postala članica UN, nakon što se otcepila od Srbije. Južni Sudan, koji se otcepio od Sudana, postao je 2011. godine 193. članica Ujedinjenih nacija. Možemo poći od toga da će se broj članica Ujedinjenih nacija povećavati. Vatikan i Palestina u ovom trenutku nisu punopravne članice UN, ali obe zemlje imaju status stalnih posmatrača bez prava glasa u Generalnoj skupštini UN. Republika Kosovo je pravno autonomna srpska pokrajina, ali je 2008. jednostrano proglasila nezavisnost. Tu nezavisnost priznalo je 110 od 193 zemlje članice UN. Međutim, Kosovo u ovom trenutku nema mesto u Generalnoj skupštini UN, te samim tim nije ni zemlja članica UN.

Liga naroda, međudržavna organizacija osnovana posle Prvog svetskog rata, 1920. godine, zarad obezbeđivanja mira u svetu, doživela je potpun neuspeh jer nije bila u stanju da spreči Drugi svetski rat. Međutim, bilo bi pogrešno iz toga izvesti zaključak da su sve međunarodne organizacije nesposobne i osuđene na propast. Naravno, postoji mogućnost da će i Ujedinjene nacije u 21. veku doživeti neuspeh, da će ih oduvati nekakav treći svetski rat i da će proći isto kao nekada Liga naroda. Doduše, to se još nije dogodilo. I zato je pametno i važno da brižno čuvamo Ujedinjene nacije i da uvek budemo svesni njihovih osnovnih postulata.

Zabrana nasilja ustanovljena u Povelji Ujedinjenih nacija

Osnovna ideja Ujedinjenih nacija jednostavna je i jasna: ratovi su protivzakoniti. Ova osnovna ideja važi i danas, iako je preretko zastupljena i isticana na televiziji, a ne prenose je ni novine ni internet. U članu 2 Povelje Ujedinjenih nacija zabrana nasilja objašnjena je pametno i jasno: „Svi članovi rešavaju svoje međunarodne sporove mirnim putem, tako da međunarodni mir i bezbednost, kao i pravda, ne budu povređeni. Svi članovi se u svojim međunarodnim odnosima uzdržavaju od pretnje silom ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti svake države, kao i od činjenja svega drugog što nije u saglasnosti sa ciljevima Ujedinjenih nacija.“

Otkako se završio Drugi svetski rat i otkako su osnovane UN, u celom svetu važi ta zabrana ratovanja. Postoje samo dva izuzetka od te zabrane: kao prvo, važi pravo na samoodbranu, što znači da neka zemlja sme da se brani ako je napadnuta. Kao drugo, sme da se vodi rat protiv neke zemlje u slučaju da postoji izričit mandat Saveta bezbednosti UN. Samo u slučaju da Savet bezbednosti dâ takav mandat, neki rat može se smatrati zakonitim. Svi ostali ratovi su protivzakoniti.

UN su važne zato što „imamo niz problema koji su zaista globalne prirode i koje – ako uopšte – možemo da rešimo samo zajedno, globalno“, naglašava s pravom Andreas Cumah, stručnjak za UN. Međutim, Generalna skupština, Savet bezbednosti i generalni sekretar nemaju „nezavisan život“. Oni samo oslikavaju ponašanje njihovih najmoćnijih članova. Ili, kao što je to opisao generalni sekretar UN Situ U’Tant: „Ujedinjene nacije mogu da urade samo ono što im dozvole njihove zemlje članice.“.

Odluku o primeni sile može doneti isključivo Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. A ono što najviše mora da nas zabrine jeste nesrazmerna zastupljenost vojnog saveza NATO u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Savet bezbednosti UN sastoji se od pet stalnih članica, koje imaju pravo na veto, i deset izabranih članica, koje dobijaju mandat na po dve godine i nemaju pravo na veto. Odluke Saveta bezbednosti pravosnažne su za sve 193 zemlje članice UN kada barem devet od petnaest članica prihvati neku rezoluciju i pritom nijedna stalna članica ne iskoristi veto. Najmoćnijih pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN su zemlje NATO-a: SAD, Velika Britanija i Francuska, i uz njih još i Rusija i Kina. Na osnovu ovog jasnog pregleda možemo izvesti zaključak da je skoro nemoguće da Savet bezbednosti UN izglasa rezoluciju koja će pravno dozvoliti rat protiv neke zemlje koja pripada NATO-u zato što bi neka od ove tri zemlje to sprečila svojim vetom. Interesi zemalja NATO-a su u Ujedinjenim nacijama nesrazmerno snažno zastupljeni.

Sasvim je prirodno što su ostale zemlje sveta uvidele da raspodela moći nije pravedna i ravnomerna. Na primer, Nemačka ili Indija, Japan ili Brazil nemaju stalno mesto u Savetu bezbednosti, pa samim tim nemaju ni pravo veta. Zato nemački mediji govore o „dvoklasnom društvu u Ujedinjenim nacijama“. Ono se sastoji od pet zemalja sa pravom veta i ostalih 188 zemalja članica koje nemaju pravo veta. Naravno, i „ostatak sveta“ ima svoj glas, naime Generalnu skupštinu UN. Tu niko nema pravo veta. Međutim, rezolucije Generalne skupštine imaju samo status preporuke i nikoga pravno ne obavezuju.

I manje zemlje, kao što je Libija, kritikovale su takvo dvoklasno društvo. Povelja Ujedinjenih nacija kaže da „su sve zemlje, velike ili male, ravnopravne“, objasnio je predsednik Libije Muamer Gadafi u oktobru 2009. godine pred Generalnom skupštinom UN. „Postoji li ta ravnopravnost i kada je reč o stalnim mestima u Savetu bezbednosti? Ne postoji, mi nismo ravnopravni.“ Rekao je da je nepošteno da Savet bezbednosti i članice sa pravom veta imaju posebna prava. „Kako možemo da budemo zadovoljni mirom u svetu i globalnom bezbednošću kada ceo svet nadzire samo petnaest zemalja? Ovde su zastupljene 192 zemlje, a ipak podsećamo na Spiker’s korner (Speaker’s Corner) u londonskom Hajd parku. Mi govorimo, međutim, nikoga nije briga šta imamo da kažemo.“

Predsednik Libije se žalio na to da je uticaj Generalne skupštine preslab, a da nadmoć Saveta bezbednosti UN izaziva mučninu. „U ovom trenutku Savet bezbednosti je feudalizam bezbednosti, politički feudalizam za one koji uživaju u činjenici da imaju stalno mesto. Međusobno se štite, a sve ostale iskorišćavaju. Trebalo bi da ga nazovemo ’savet terora’, a ne Savet bezbednosti.“ Kritika Muamera Gadafija, čiju su zemlju dve godine kasnije napale sile NATO-a Francuska, Velika Britanija i SAD i koji je u toku tog rata ubijen, iako oštra, bila je dobro potkrepljena činjenicama. On je ukazao i na poglavlje VII Povelje UN, u kojem je opisano kada Savet bezbednosti može da upotrebi vojnu silu, i odlično objasnio način rada tog dvoklasnog društva: „U političkoj svakodnevici oni povlašćeni koriste Savet bezbednosti protiv nas, pod uslovom da im to ide u prilog. U suprotnom ga zanemaruju. Ako žele da poguraju neki projekat ili im je nešto potrebno, poštuju UN, veličaju ih i primenjuju poglavlje VII protiv siromašnih zemalja. Kada pak žele da prekrše pravila Ujedinjenih nacija, jednostavno se ne obaziru na čitavu tu instituciju… Od osnivanja 1945. godine, Savet bezbednosti nije uspeo da obezbedi bezbednost. Zanemarivaćemo sve rezolucije Saveta bezbednosti zato što se izglasavaju isključivo protiv nas, ali ne i protiv supersila koje imaju stalna mesta i pravo veta.“

Istorijske činjenice, nažalost, potvrđuju kritiku koju je Libija uputila Ujedinjenim nacijama. Ta tako važna i dragocena zabrana ratovanja tako je često zanemarivana da su mnogi ljudi zaboravili da ona uopšte i postoji. Neki čak misle da zabrana ratovanja danas više ne važi ili da je izgubila važnost i da bismo mogli da ukinemo i UN, koje su odslužile svoje i više ne obavljaju svoj zadatak. Međutim, kada bismo ukinuli zabranu ratovanja i Ujedinjene nacije, čime bismo ih zamenili? Verovatno bismo tada živeli u svetu u kojem bi najmoćnije države, među kojima je i američka imperija a sa njom i NATO, neprestano primenjivale silu kako bi postigle svoje ciljeve. Bio bi to svet u kojem bi se siromašni i slabi branili terorizmom i služili se asimetričnim ratovanjem sa ciljem da u zemljama NATO-a poseju užas i strah. Ukratko, imali bismo nesaglediv niz ratova i terorističkih napada, tako da niko nikada ne bi tačno znao gde je i zašto započeo neki rat, ko se krije iza poslednjih terorističkih napada i kako ponovo da se izađe iz te spirale nasilja. Bilo bi samo pitanje vremena kada će u takvom haosu neko upotrebiti i atomsko, biološko i hemijsko oružje. Sasvim sigurno niko svojoj deci i unucima ne bi poželeo tako žalostan razvoj događaja.

Zato mi se čini da je važno i ispravno svako podržavanje i jačanje zabrane nasilja koju su propisale Ujedinjene nacije. U svim slučajevima kada je ta zabrana zanemarena, kad god neko negde vodi protivzakonit rat – to mora da bude jasno prepoznato i moraju da budu analizirane okolnosti koje su dovele do njega. Upravo sam to uradio u ovoj knjizi na osnovu niza primera. Međutim, pre svega želim da podsetim da je osnivanje Ujedinjenih nacija 1945. godine, u kojem je učestvovalo pedeset država, bilo izuzetno bitan korak u istoriji čovečanstva. Taj korak je probudio velike nade zato što je svedočio o novom stanju svesti. Nikada ranije u poslednje dve hiljade godina poglavari država širom sveta nisu odlučili da zabrane rat. Ta sasvim nova ideja ostaje plemenita i ispravna iako nam poslednjih sedamdeset godina pokazuju da to još nije uspešno sprovedeno u delo.

Podrivanje UN lažima

Posle Drugog svetskog rata SAD su izričito podržavale osnivanje Ujedinjenih nacija. Predsednik Hari Truman, koji je naredio bacanje dve atomske bombe na Japan, objasnio je da su Ujedinjene nacije važne, ali da nisu savršeno rešenje: „U svetu u kojem ne bi postojao takav mehanizam, bili bismo osuđeni na življenje u neprestanom strahu da ćemo biti istrebljeni. Dakle, bilo je važno da nečim započnemo, pa makar to bilo i nesavršeno.“ A Henri Kabot Lodž, kasniji američki ambasador u UN, rekao je da ova svetska mirovna organizacija u svetu „doduše, ne može da stvori raj, ali možda može da nas sačuva od pakla“.

Pošto ovu svetsku mirovnu organizaciju sve do danas vode ljudi i njihove povremene žudnje za moći i bogatstvom, jasno je da Ujedinjene nacije moraju da budu odraz tih ljudi i njihovog stanja svesti, dakle nesavršene i istovremeno nezamenljive. Nemački politikolog Klaus Diter Volf, koji predaje na Tehničkom univerzitetu Darmštat, sasvim dobro opisuje organizacije koje pripadaju sistemu Ujedinjenih nacija kada kaže da su one „grupa ostrva civilizacije usred mora anarhije“, i mada one „doduše, ne ovladavaju u potpunosti prirodnim stanjem između država u kojem ne postoje nikakva pravila“, ipak „pružaju važan doprinos u uvođenju sve jasnijih pravila igre koja će na duže staze izmeniti logiku politike moći.“

Ujedinjene nacije su veliko pozorište. Irski političar Konor Kruz O’Brajen izvrsno je opisao jednom prilikom UN kao „svetu dramu“, rekao je da su upečatljiva prostorija Saveta bezbednosti i velika dvorana u kojoj se odvija Generalna skupština prvenstveno veličanstvene kulise, iako nije sasvim jasno da li je predstava komedija ili tragedija. „Pozornica ostaje moćna, čak i kada učesnici to nisu… pozorište apsurda. Preplavljeno duhovima i utvarama, i to i kada je reč o obliku i kada je reč o sadržaju. Međutim, na ravni koja se tiče svih nas, to je beznadežno ozbiljna farsa od čijeg ishoda mogu zavisiti naši životi.“

Kada imamo u vidu veliki broj ratova, prinuđeni smo da potanko i precizno istražimo zašto su i kada Ujedinjene nacije sabotirane i nisu uspele da izvrše svoj zadatak. Ova knjiga pokazuje da uzrok te neefikasnosti nije pohranjen u sistemu Ujedinjenih nacija, već da su krivci pojedini članovi koji su povremeno postupali nepravedno i lažima podrivali rad Saveta bezbednosti i Generalne skupštine. To je, logično, tačka u kojoj se krije i rešenje problema „neefikasnosti“. Svaka reforma UN koja ne uzme u obzir problem laganja, dugoročno posmatrano, svakako će ostati neuspešna.