Organizacija Severnoatlantskog sporazuma (North Atlantic Treaty Organisation – NATO) najmoćniji je i najbolje naoružan vojni savez koji je u svetu ikada postojao. Njegove zemlje članice potiču iz Severne Amerike i Evrope. Budžet za naoružavanje zemalja članica NATO-a mnogostruko premašuje budžete svih ostalih zemalja. Na početku se NATO usredsređivao na odbranu svojih članica i samo je retko vodio napadačke ratove. Nakon pada Berlinskog zida protivzakoniti napadački ratovi koje vodi NATO sve su učestaliji. Među njih spadaju i napad na Srbiju 1999, napad na Avganistan 2001, napad na Irak 2003, rušenje predsednika Gadafija u Libiji 2011. i bombardovanje Sirije.
Dvadeset osam zemalja članica NATO-a
NATO je osnovan 4. aprila 1949. u Vašingtonu. Dvanaest članova osnivača bili su SAD, Belgija, Danska, Francuska, Island, Italija, Kanada, Luksemburg, Holandija, Norveška, Portugalija i Velika Britanija. Tek 1952. godine NATO-u su se pridružile i Grčka i Turska. Španija je 1982. pristupila NATO-u. Kada je pao Berlinski zid i završio se hladni rat, NATO je imao šesnaest zemalja članica. U okviru Ujedinjenih nacija te zemlje su često glasale u skladu sa smernicama dobijenim iz Vašingtona jer su Evropljani imali koristi od zaštite koju su pružale SAD. Posle završetka hladnog rata znatno se povećao broj zemalja članica NATO-a, budući da je tada otpočelo njegovo proširivanje prema Istoku, što se Rusiji nimalo nije dopadalo. NATO danas broji dvadeset osam članica.
Nakon što je u maju 1995. u Nemačkoj osnovan Bundesver (Oružane snage SRN), i Savezna Republika Nemačka je 9. maja 1955. kao petnaesta država pristupila NATO-u. Pet dana kasnije države Istočnog bloka su pod vodstvom SSSR-a kao protivtežu NATO-u osnovale Varšavski pakt. U podeljenoj Nemačkoj su kapitalistički NATO i komunistički Varšavski pakt bili teritorijalno veoma blizu jedan drugom. Kod Čekpoint Čarlija, najpoznatijeg berlinskog graničnog prelaza, dodirivali su se američki sektor i ruski sektor, a postojali su trenuci kao, na primer, 1961. kada su se tamo sa dve strane Berlinskog zida sovjetski i američki tenkovi našli jedni preko puta drugih. Nemačka Demokratska Republika je, od osnivanja 1955. godine, bila članica Varšavskog pakta, zajedno sa SSSR-om, Poljskom, Rumunijom, Bugarskom, Mađarskom, Čehoslovačkom i Albanijom. U okviru Ujedinjenih nacija ovih osam članica Varšavskog pakta često su glasale onako kako je Moskva tražila.
SAD su bez sumnje najmoćnija članica NATO-a. One kontrolišu NATO od njegovog osnivanja 1949. „Jedina međunarodna organizacija koja je ikada obavljala svoj posao jeste NATO, i to zato što je to vojni savez, a mi ga predvodimo“, objasnio je jednom prilikom američki predsednik Ričard Nikson. Evropljani nisu želeli da priznaju nadmoć SAD unutar NATO-a zato što je ta činjenica značila da su oni samo vazali. Evropljanima je dozvoljeno da imenuju najvišeg civilnog službenika NATO-a, generalnog sekretara. Ta osoba se često pojavljuje na televiziji i daje brojne novinske intervjue, pa tako NATO dobija „evropsko lice“. U ovom trenutku generalni sekretar NATO-a je Norvežanin Jens Stoltenberg, a pre njega na tom položaju bili su Danac Anders Fog Rasmusen, Holanđanin Jap de Hop Šefer i Britanac Džordž Robertson.
Međutim, da bi američka nadmoć unutar NATO-a bila obezbeđena, nije presudan položaj generalnog sekretara koji je, takoreći, zadužen za javni rad, već čin najvišeg vojnog komandanta za evropsku teritoriju. A taj čin, čiji je pun naziv vrhovni komandant savezničkih snaga za Evropu (Supreme Allied Commander Europe – SACEUR), uvek pripada nekom američkom generalu i glavno sedište mu je u Vrhovnoj komandi savezničkih snaga za Evropu (Supreme Headquaters Allied Powerd Europe – SHAPE) u belgijskom gradu Monsu. Od 2013. godine SACEUR je američki general Filip Bridlov. Njegovo ime mnogo je ređe zastupljeno u masovnim medijima te stoga nije tako poznat kao generalni sekretar Jens Stoltenberg, ali je zato mnogo moćniji jer je SACEUR zadužen za planiranje, pripremanje i vođenje svih ratova u kojima učestvuje NATO. Prvi SACEUR bio je Dvajt Ajzenhauer, potonji predsednik Amerike koji je 1953. svrgnuo vladu u Iranu. Još jedan poznatiji SACEUR bio je Lajman Lemnicer, koji je 1962. godine u okviru operacije Nortvuds predložio da miniraju američke brodove ispred Kube, a potom da taj zločin pripišu Kubancima i tako pred svetskom javnošću opravdaju američku invaziju na to karipsko ostrvo.
NATO je delatan i kada je reč o sprovođenju tajnih vojnih operacija iako masovni mediji izuzetno retko pišu o tome. Godine 1990. izašlo je na videlo da je NATO u Evropi osnovao takozvane „Tajne odrede za ratovanje iza neprijateljskih linija“ (Stay-behind). Za vreme hladnog rata zadatak tih odreda bio je da se, ukoliko Sovjeti napadnu neku teritoriju zemalja NATO-a, bore iza neprijateljskih linija i da čak i u mirnim vremenima, u zemljama NATO-a dejstvuju protiv komunista i socijalista u slučaju da ovi postanu previše moćni i počnu, takoreći, „iznutra“ da ugrožavaju NATO. U Italiji su ti tajni odredi radili pod imenom operacija Gladio (Operation Gladio). U Nemačkoj su Amerikanci za svoje odrede za ratovanje iza neprijateljskih linija vrbovali desničarske oficire koji su u prošlosti bili pripadnici SS-a kako bi time bilo zajemčeno antikomunističko opredeljenje. Te tajne odrede obučavale su britanske i američke specijalne jedinice, posedovali su eksploziv i tajna skladišta oružja i, po pravilu, bili su deo vojne obaveštajne službe zemlje NATO-a u kojoj su bili smešteni. Ni stanovništvo, a ni većina političara nisu znali da ta tajna strana NATO-a uopšte postoji. Neki od tih tajnih odreda NATO-a bili su umešani u zločine kao što su rušenja vlada, teroristički napadi i mučenja, pa je zato 1990. godine Skupština Evropske unije tražila da delovanje „Tajnih odreda za ratovanje iza neprijateljskih linija“ u svim zemljama NATO-a bude podrobno istraženo, međutim, NATO je blokirao taj poduhvat, pa se to na kraju nije ni dogodilo. Za vreme svog dugogodišnjeg istraživanja tajnih odreda NATO-a, i sâm sam ustanovio da NATO ne dozvoljava nikakav uvid u tu mračnu stranu svog delovanja. Uprkos činjenici da sam nekoliko puta podneo zahtev, nisu mi stavljeni na raspolaganje dosijei o „Tajnim odredima za ratovanje iza neprijateljskih linija“. NATO nije ni transparentno ni demokratski organizovan, već deluje kao vojni savez hijerarhijskog ustrojstva u kojem preovladava princip tajnosti, pre svega kada je reč o teškim zločinima.
Partnerstvo za mir (Partnership for Peace)
Švajcarska i Austrija su neutralne zemlje i nisu članice NATO-a, ali u potpunosti su okružene zemljama NATO-a i samim tim su snažno uključene u njegovu bezbednosnu arhitekturu. U tom smislu i ja u Švajcarskoj živim na proširenoj „teritoriji NATO-a“. Od 1966. godine Švajcarska sudeluje u takozvanom „Partnerstvu za mir“ (PzM). PzM je politički potez NATO-a čiji je cilj obezbeđivanje bezbednosno-političke saradnje sa nečlanicama. I Austrija je od 1995. godine članica PzM, a austrijski vojnici su od tada u više navrata učestvovali u vojnim vežbama NATO-a.
U Švajcarskoj ljudi nisu baš blagonakloni prema Partnerstvu za mir. Mnoge Švajcarkinje i Švajcarci čak i ne znaju da je njihova zemlja članica PzM, koje je tako blisko ciljevima NATO-a. Član Državnog saveta Luci Štam je u septembru 2014. izneo zahtev u kojem je citirao bivšeg američkog ministra odbrane Vilijama Perija, koji je objasnio: „Razlika između članstva u NATO-u i sudelovanja u PzM mora da bude neznatna, debljine lista papira.“ Član Državnog saveta Štam kritikovao je dalji razvoj programa PzM „koji pritajeno ide u pravcu ostvarivanja sve tešnjeg povezivanja kako bi se pripremio put za članstvo u NATO-u.“ Rekao je da NATO već uvlači Švajcarsku u „borbu za političku moć“, a to je nešto što trajno podriva vojni i svaki drugi vid neutralnosti Švajcarske. „Švajcarska zato mora da istupi iz NATO-vog programa PzM“, tako je glasio jasan zahtev ovog švajcarskog odbornika.
Rezultati mog istraživanja vode ka istom ovom zaključku. Ako uzmemo u obzir mnoštvo protivzakonitih ratova u koje je umešan NATO, mislim da bi švajcarsko stanovništvo trebalo da izglasa istupanje iz takozvanog Partnerstva za mir, pošto je ovde zapravo reč o „partnerstvu za rat“, u kojem Švajcarska ne bi trebalo da sudeluje. Međutim, Švajcarski državni savet to posmatra iz nekog drugog ugla, te stoga istrajava u članstvu u Partnerstvu za mir. U svom obrazloženju iz 2014. Državni savet je objasnio da istupanje iz Partnerstva za mir ne bi imalo smisla i tvrdio je: „Ni slučajno nije reč o pritajenom ostvarivanju tešnje veze ili pripremi za ulazak Švajcarske u NATO.“
I u Nemačkoj su se mogli čuti kritički glasovi koji su tražili izlazak Nemačke iz NATO-a i zatvaranje vojne baze Ramštajn i svih ostalih američkih vojnih baza. Među te hrabre glasove, koji ne predstavljaju većinu i vrlo su slabo zastupljeni u nemačkoj vladi ili skupštini, spada i poznati nemački teolog Ojgen Dreverman. U saglasju sa Adornovim rečima: „Ne postoji ispravan život u pogrešnom“, može se reći da je NATO ono što je pogrešno i da u tome ne može da se dogodi ništa ispravno, tvrdi Dreverman. I zato Nemačka mora da istupi iz NATO-a. Rekao je da je NATO „kriminogeno udruženje, mafijaška organizacija“. I Diter Dajzerot, sudija Saveznog upravnog suda, preispituje ulogu NATO-a i zato je na svom javnom predavanju na Bremenskom univerzitetu sažeo svoje mišljenje i NATO i njegovo delovanje u današnjici opisao rečima bivšeg kancelara Helmuta Šmita: „Postojanje ove organizacije uistinu nije neophodno. Objektivno posmatrano, reč je o oruđu američke spoljne politike, američke globalne strategije.“
