Ujedinjene nacije su leta 1998. održale istorijsku konferenciju na kojoj su učestvovali ministri i diplomate iz 150 zemalja članica i članovi više od 320 nevladinih organizacija, sa ciljem da se pronađu načini kažnjavanja zločina protiv mira, ratnih zločina, genocida i zločina protiv čovečnosti. Posle petonedeljnih pregovora, učesnici su odlučili da osnuju novo međunarodno telo, Međunarodni krivični sud – MKS (International Criminal Court – ICC).
Međunarodni krivični sud je prvi samostalan sud u istoriji sveta čiji je zadatak gonjenje i kažnjavanje pojedinaca odgovornih za zločine protiv mira, ratne zločine, genocid i zločine protiv čovečnosti, nezavisno od toga gde su se na planeti odigrali ti zločini i da li su počinioci u trenutku činjenja zločina bili predsednici, premijeri, ministri odbrane, generali ili obični vojnici. Otkako je osnovan Međunarodni krivični sud, ratni zločinci više ne mogu da računaju na to da će ostati nekažnjeni samo zato što su moćni.
Osnivanje Međunarodnog krivičnog suda je, sa stanovišta istraživanja mira, veoma važan i dragocen korak ka jačanju mira i ukidanju ratova. Naravno, MKS je, istorijski posmatrano, još uvek veoma mlad, te stoga još nije ni tako delotvoran kao što bi trebalo da bude. Mnogi ljudi uopšte i ne znaju da on postoji. Međutim, budući da danas postoji Međunarodni krivični sud sa sedištem u Hagu, svaki političar koji vodi protivzakonit rat i svaki vojnik koji sudeluje u protivzakonitom ratu mora, barem u teoriji, da računa na to da će naposletku završiti pred sudom.
Šta je zločin protiv mira?
Međunarodni krivični sud u Hagu bavi se zločinima protiv mira ili, drugim rečima, „zločinima agresije“. Šta je tačno zločin protiv mira? U Povelji Ujedinjenih nacija iz 1945. ne pojavljuje se pojam „agresija“. Zločin agresije ipak se veoma precizno opisuje u članu 2, odeljku 4, O zabrani upotrebe sile: „Sve članice se u svojim međunarodnim odnosima uzdržavaju od pretnje silom ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti svake države, kao i od činjenja svega drugog što nije u saglasnosti sa ciljevima Ujedinjenih nacija.“ Dakle, zabrana upotrebe sile sažeto glasi: „Nijedna članica UN ne sme da primenjuje silu protiv drugih država.“
Zabrana upotrebe sile je tako važna da bi, potkrepljivana primerima, trebalo da bude deo nastavnih programa, trebalo bi da se o tome uči u svim školama i na svim univerzitetima u celom svetu. Zabrana upotrebe sile može da se primeni i na odnose unutar porodica. U tom slučaju zvučala bi ovako: „Svi članovi porodice se u svojim odnosima uzdržavaju od pretnje silom ili upotrebe sile.“ Muškarci ne smeju da tuku žene. Roditelji ne smeju da tuku decu. Deca ne smeju jedna drugoj da prete oružjem ili da se međusobno povređuju. Zabrana upotrebe sile je ključni sastavni deo funkcionisanja svake zajednice.
U odnosima između država, nažalost, veoma često se zanemaruje zabrana upotrebe sile iako je Generalna skupština Ujedinjenih nacija 1974. godine jasno definisala zločin protiv mira: „Agresija je kada neka država upotrebi oružanu silu protiv suvereniteta, teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti neke druge države ili ako čini nešto drugo što nije u saglasnosti sa ciljevima navedenim u Povelji Ujedinjenih nacija.“ Dakle, agresija je kada jedna zemlja oružjem napadne drugu zemlju i bombarduje je, a kao primeri mogu da posluže Hitlerov napad na Poljsku 1939, invazija koju je Sadam Husein izvršio na Kuvajt u avgustu 1990. godine ili bombardovanje Srbije koje je sproveo NATO u martu 1999.
Od svih zločina najgori je zločin protiv mira. Ne mora svaki zločin da dovede do ratnih zločina ili genocida. Međutim, veoma se često događalo da zločin protiv mira kasnije proizvede i ratne zločine, zločine protiv čovečnosti ili čak genocid. Među ova četiri zločina za koje je zadužen Međunarodni krivični sud – dakle, agresija, ratni zločin, genocid i zločin protiv čovečnosti – agresija se ističe po tome što često prvo dolazi do agresije, a potom obično slede ratni zločini, genocid i zločini protiv čovečnosti.
„Nadležnost Međunarodnog krivičnog suda svedena je na najteže zločine koji se tiču međunarodne zajednice kao celine“, objašnjava Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda 17. jula 1998. i definiše sledeće: „Pod nadležnost ovog suda potpadaju zločini protiv mira“. Međunarodni krivični sud je 11. juna 2010. u jednoj rezoluciji jasno definisao zločin agresije. Zločin agresije je kada „neka država upotrebi oružanu silu protiv suvereniteta, teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti neke druge države ili ako čini nešto drugo što nije u saglasnosti sa ciljevima navedenim u Povelji Ujedinjenih nacija.“ Međunarodni krivični sud je, dakle, doslovce preuzeo definiciju Generalne skupštine UN iz 1974. godine, a to znači da je samim tim to postala pravna norma.
„Agresija je najteži i najopasniji oblik nezakonite primene sile“, sasvim ispravno je zaključila Generalna skupština Ujedinjenih nacija 1974, pri čemu su mnoge članice UN pod tim mislile i na pretnju nuklearnim oružjem koje ni u kojem slučaju ne sme da bude upotrebljeno. Primena sile pomoću nuklearnog oružja na drugu zemlju verovatno je nešto najgore što bismo uopšte mogli da zamislimo. I zato bi države trebalo da neguju „prijateljske odnose, nijedna država ne sme da povredi teritorijalni integritet druge države vojnom opsadom ili nekom drugom vrstom upotrebe sile“. Čin agresije, a samim tim i zločin protiv mira, predstavlja „invaziju ili napad vojske neke države na teritorijalni integritet neke druge države ili svaku vrstu vojne opsade neke zemlje, pa makar i privremenu, koja bi mogla da proistekne iz takve invazije ili napada, kao i svako nasilno prisvajanje teritorije neke druge zemlje ili dela neke zemlje“, rečeno je na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Napad zemalja NATO-a Velike Britanije i Francuske zajedno sa Izraelom na Egipat za vreme Suecke krize u oktobru 1956, bio je takav protivzakonit zločin protiv mira.
Zločin protiv mira je i „kada neka država granatira ili bombarduje teritorije neke druge države“, kao i „kada neka država izvrši vojnu blokadu luka i obala druge države.“ Stoga je i blokada koju je izvršila američka ratna mornarica pred obalom Kube za vreme Kubanske krize u oktobru 1962. bio čin agresije, baš kao i kada je članica NATO-a SAD, bombardovala Vijetnam nakon lažiranog incidenta u Tonkinškom zalivu u avgustu 1964.
Generalna skupština Ujedinjenih nacija obuhvatila je svojom definicijom i tajne vojne operacije i proglasila činom agresije i „kada jedna država pošalje naoružane bande, grupe, paravojsku ili plaćenike ili ako oni deluju u njeno ime, ako takve grupe oružanom silom deluju protiv druge države tako da je to delovanje po svojoj težini istovetno kao gore navedeno delovanje (misli se na prethodnih šest tačaka), to jest ako se može okarakterisati kao značajno učešće te države u takvim delovanjima protiv druge države.“ To se, na primer, odnosi na protivzakonit rat koji su SAD vodile protiv Gvatemale 1954, kada su bande i plaćenici koje je naoružala CIA, srušili predsednika Gvatemale, kao i na protivzakonit rat koji su SAD vodile protiv Kube 1961, kada su za vreme invazije u Zalivu svinja grupe koje je naoružala CIA, napale Kubu. I tokom rata u Libiji 2011. godine NATO je naoružavao bande i pobunjenike, a to je protivzakonito. A u ratu u Siriji, koji još uvek traje, Turska, Saudijska Arabija i Katar podržavali su terorističku vojsku ISIS kako bi u Damasku iznudili promenu vlasti, a to je takođe protivzakonito i spada u zločin agresije.
Šta su ratni zločini?
Međunarodni krivični sud zadužen je i za ratne zločine. Ratni zločini su zločini izvršeni za vreme rata. Jer čak i nakon što izbije rat, i dalje važe pravila kojih svi moraju da se pridržavaju. Vojnici i oficiri ne mogu jednostavno da rade sve što žele. Međunarodni krivični sud ratne zločine opisuje kao „teška kršenja“ zakona i običaja primenljivih i u međunarodnom oružanom sukobu, naime, to su „napadi na civilno stanovništvo izvršeni s predumišljajem… napadi na civilne objekte izvršeni s predumišljajem… napadi na nebranjene gradove, sela, stanove ili građevine koje nisu vojni ciljevi… ubijanje ili ranjavanje nekog učesnika u ratu koji je odložio oružje ili je nenaoružan… korišćenje otrova i oružja sa bojnim otrovima… silovanje, seksualno ropstvo, prinuđivanje na prostituciju“ i „izgladnjivanje civilnog stanovništva s predumišljajem“. Ova dela, koja su se u prošlosti, nažalost, veoma često događala i koja se i danas još uvek događaju, od 1998. godine više nisu dozvoljena i sasvim se jasno svrstavaju u ratne zločine.
Šta je zločin protiv čovečnosti?
Međunarodni krivični sud zadužen je i za zločine protiv čovečnosti. Pod njima podrazumevamo šire i sistematski izvršene napade na civilno stanovništvo. Već su u pravnim normama primenjenim u Nirnberškim procesima 1945. zločini protiv čovečnosti definisani kao „ubistvo, etničko istrebljivanje, porobljavanje, proterivanje i druga neljudska dela protiv civilnog stanovništva ili: progon na osnovu rasnih, političkih ili verskih motiva; bez obzira na to da li se time vrše ili ne vrše povrede zakona zemlje u kojoj su zločini izvršeni.“
U Rimu usvojen Statut Međunarodnog krivičnog suda preuzeo je ovu definiciju i u članu 7 navodi sve „zločine protiv čovečnosti“. Svaki od tih činova je zločin protiv ljudskosti kada je izvršen u okviru širih i sistematskih napada na civilno stanovništvo: „ubistvo s predumišljajem, istrebljenje, porobljavanje, proterivanje ili prisilno premeštanje stanovništva, silovanje, mučenje, aparthejd i prinudno oduzimanje slobode.“
Za razliku od ratnih zločina, zločini protiv čovečnosti mogu da budu izvršeni i kada nema oružanih sukoba. Važno je i poželjno to što se i napadi na sopstveno civilno stanovništvo takođe svrstavaju među zločine protiv čovečnosti. Doduše, ponekad – a to je naročito podmuklo – različiti teški zločini koriste se da bi se stvarali sukobi, a to je nešto što među stanovništvom i u medijima može da izazove veliku zbunjenost. To se, na primer, dogodilo u martu 2011, kada je NATO svoj napad na Libiju obrazložio time što mora da zaustavi zločine protiv čovečnosti, naime, Gadafijeve napade na sopstveno civilno stanovništvo. Međutim, napadom na Libiju i naoružavanjem pobunjenika koje je tome prethodilo, NATO je i sam počinio težak zločin agresije.
Šta je genocid?
Genocid je najstrašniji zločin u Međunarodnom krivičnom zakonu. Genocid ne zastareva. Obeležje genocida je namera da se u celosti ili delimično „uništi neka nacionalna, etnička, rasna ili religijska grupa.“ Usmeren je protiv svakog vida multikulturoloških društava i pokušava da uspostavi „rasno čiste“ države koje se ne mešaju sa „strancima“. Kada je reč o genocidima, broj žrtava je obično veoma visok, po pravilu, 100.000 ljudi, a često je ubijeno i više od milion ljudi zato što su pripadali „pogrešnoj“ religiji, rasi ili etničkoj grupi. Najpoznatiji genocid je stravičan Holokaust, istrebljivanje Jevreja za vreme nacionalsocijalizma u Nemačkoj između 1941. i 1945. godine. Za vreme Prvog svetskog rata u Osmanlijskom carstvu počinjen je i stravičan genocid nad Jermenima. Poznat je i nemilosrdan genocid u Ruandi 1994, kada je mnogoljudnija etnička grupa Hutu pobila veći deo etničke grupe Tutsa.
Ko je osuđen?
Istorijska istraživanja govore nam da je u prethodnom, dvadesetom veku bilo mnogo protivzakonitih ratova i da se u još uvek mladom dvadeset prvom veku takođe vode protivzakoniti ratovi. Kada je reč o protivzakonitim ratovima, uglavnom je počinjen zločin agresije ili zločin protiv mira. Istovremeno znamo da je samo mali broj odgovornih osoba koje su donosile presudne odluke, zaista osuđen i kažnjen. Mnogi ratni zločinci prošli su nekažnjeno. Mnogi od tih ljudi koji snose odgovornost u međuvremenu su umrli, tako da više ne mogu da budu izvedeni pred lice pravde. Samo veoma mali broj je osuđen i kažnjen. Do suđenja ratnim zločinima dolazilo je uglavnom kada su to pobednici želeli i kada su svojim zalaganjem uspevali da se izbore da gubitnik bude osuđen.
Posle završetka Drugog svetskog rata 1945, pobednici su bez oklevanja pristali da osude gubitnike zbog njihovih zločina počinjenih za vreme rata. Nemački i japanski ratni zločinci, među njima i vrhovni zapovednik Luftvafea Herman Gering, potom su osuđeni u oba suda posvećena ratnim zločinima, i u Nirnbergu i u Tokiju. Gering je zbog planiranja, raspirivanja i sprovođenja napadačkog rata, zločina protiv ratnog prava i zločina protiv čovečnosti osuđen na smrtnu kaznu vešanjem. U noći pre pogubljenja Gering je počinio samoubistvo kapsulom sa cijankalijumom. I Adolf Hitler, najveći i najpoznatiji ratni zločinac 20. veka, a i njegov ministar propagande Jozef Gebels, izbegli su suđenje time što su počinili samoubistvo.
Za vreme procesa u Nirnbergu prvi put je istraživana pojedinačna odgovornost optuženih. Niko nije mogao da porekne svoju odgovornost time što se predstavio kao običan izvršilac naređenja. U obrazloženju presude Nirnberškog ratnog suda oštro je osuđena agresija: „Izazivanje napadačkog rata najveći je međunarodni zločin koji se od ostalih ratnih zločina razlikuje samo po tome što u velikim razmerama objedinjuje sve užase.“ Američki glavni tužilac Robert Džekson je, osim toga, mudro istakao: „Sutra će nama suditi istorija u skladu sa merilima po kojima ćemo mi danas suditi optuženima.“
Američki pravnik Bendžamin Ferenc je za vreme Drugog svetskog rata sakupljao dokazni materijal za ratne zločine koje su počinili Nemci i ti dokazi su potom korišćeni u Nirnberškim procesima. Ferenc je u Nirnbergu bio glavni tužilac u procesu protiv generala SS-a Ota Olendorfa, koji je nakon nemačke invazije na Sovjetski Savez u osvojenim područjima sa svojom jedinicom ubio 90.000 Jevreja, Roma i članova Komunističke partije. Olendorf je 1948. osuđen zbog ratnih zločina i potom 1951. obešen.
Bendžamin Ferenc je i posle Nirnberga predano nastavio da se bavi pitanjima rata i mira. Godine 2011, u devedeset drugoj godini života, održao je govor Pledoaje za pravnu državu, u kojem je sažeo sve svoje uvide koje je sakupljao godinama. „Postalo mi je jasno da društvo koje želi mir… mora da ispunjava tri preduslova“, rekao je Ferenc. „Kao prvo, potrebni su mu zakoni koji utvrđuju šta je dozvoljeno, a šta nije. Kao drugo, potrebni su mu sudovi koji bdeju nad poštovanjem tih zakona i u spornim slučajevima donose odluke. I, kao treće, potreban mu je sistem koji sprovodi poštovanje zakona. Ako su ova tri činioca dobro uklopljena, vlada relativan mir, ako nisu, zavladaće nered.“
Naravno, Ferencu nije promaklo da je njegova zemlja SAD u decenijama nakon Nirnberga bila umešana u nekoliko protivzakonitih ratova, između ostalih, napad na Irak 2003. godine – reč je o vršenju zločina agresije – ili napad na Avganistan 2001. godine, tokom kojeg je ubijeno mnogo civila i počinjeno mnogo ratnih zločina. „Veoma sam razočaran što vidim“, napomenuo je Ferenc, „da je moja vlada danas spremna da radi nešto zbog čega smo Nemce vešali.“
Posle procesa održanih u Nirnbergu i Tokiju, sudovi za ratne zločine nisu postali institucije koje bi i u budućnosti sudile ratnim zločincima iz drugih zemalja, već su ih pobednici raspustili. Tek posle genocida u Ruandi 1994. godine i rata u Jugoslaviji, u međunarodnoj zajednici se javila potreba za obuhvatnim i dragocenim sporazumom po kojem će odgovorni za zločin agresije, ratne zločine, genocid i zločine protiv čovečnosti biti krivično gonjeni i kažnjeni. Da bi to bilo moguće, ustanovljena su dva privremena suda za ratne zločine. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je 1993. svojom Rezolucijom 827 u maju usvojio Statut za osnivanje Međunarodnog krivičnog suda zaduženog za bivšu Jugoslaviju sa sedištem u Hagu u Holandiji. U novembru 1994. Savet bezbednosti UN doneo je Rezoluciju 955 i osnovao Međunarodni krivični sud sa sedištem u Aruši u Tanzaniji, a bio je zadužen za Ruandu.
Ti sudovi su dobili nalog da se pozabave ratom u Jugoslaviji i genocidom u Ruandi. Baš kao što je to bio slučaj sa Nirnbergom i Tokiom, i ovo su privremeni sudovi i njihova pravna nadležnost strogo je svedena na Ruandu i Jugoslaviju. Osim toga, oba ova suda osnovao je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, a to znači da su se u njima ogledali interesi sila s pravom veta SAD, Velike Britanije, Francuske, Rusije i Kine. Mnogim posmatračima bilo je jasno da su ova dva suda u mnogo čemu ograničena. Međutim, ratni zločinci nigde u svetu ne bi trebalo da prolaze nekažnjeno, a ne samo u odabranim područjima i ne samo ako to podržava Savet bezbednosti UN.
Vladavina prava umesto vladavine politike moći
Osnivanje Međunarodnog krivičnog suda u Rimu 17. jula 1998. predstavlja veliku pobedu potrebe za osnivanjem stalnog suda u kojem će se voditi procesi protiv osoba odgovornih za zločin agresije, ratne zločine, genocid i zločin protiv čovečnosti. Od 170 prisutnih država, 120 je glasalo za to, dvadeset glasova bilo je uzdržano, a samo sedam je bilo protiv toga. Zemlje koje su rekle „ne“ ovom značajnom razvoju međunarodnog krivičnog prava bile su Kina, Indija, Izrael, Libija, Katar, Jemen i SAD. Indija je glasala protiv toga nakon što se isprva zalagala da upotreba nuklearnog oružja bude usvojena kao tačka optužbe kada je reč o ratnim zločinima i navela je da je to njen preduslov za pristanak, a pošto se to nije dogodilo, tvrdila je da je u tom slučaju taj sud beznačajan. Izrael se nije složio zbog politike koju vodi u zaposednutom pojasu Gaze i na Zapadnoj obali. Izrael je obe ove teritorije osvojio u ratu 1967. i plašio se da ga Međunarodni krivični sud ne osudi, budući da je naseljavanje okupiranih područja svojim stanovništvom sasvim jasno definisano kao ratni zločin.
Imperija SAD žestoko se protivila uspostavljanju Međunarodnog krivičnog suda zato što se s pravom plašila da bi ovaj mogao da osujeti njene imperijalističke ciljeve. Kanadske novine Toronto star pisale su da su SAD za vreme konferencije bile „suzdržane, nemaštovite i da su, što je najneprijatnije, delovale staromodno. Apsurdno je i tužno što su se Sjedinjene Države prilikom ovog glasanja našle rame uz rame sa Libijom, Katarom i Jemenom.“
Međutim, ponašanje SAD nije bilo nimalo apsurdno, zapravo je bilo razumno. SAD su kao imperija vodile mnogo protivzakonitih ratova – jedan od njih je i bombardovanje Libije 1986. pod vodstvom Ronalda Regana, što je bio čist zločin agresije – te bi stoga i morale da se plaše Međunarodnog krivičnog suda. Britanski časopis Independent (The Independend) je u vezi sa ovim protivzakonitim ratom sasvim ispravno tvrdio da „u slučaju da je MKS postojao za vreme američkog bombardovanja Libije, šta bi sprečilo Muamera Gadafija da američke pilote i političare optuži zbog zločina agresije?“
SAD su u Rimu zahtevale osnivanje suda za ratne zločine koji bi u okviru Saveta bezbednosti vetom mogao da bude zaustavljen u obavljanju svog posla. Samo tako bi, kao stalna članica sa pravom veta u Savetu bezbednosti, uvek bile u mogućnosti da izuzmu pripadnike američke vojske ili predsednike od pravosnažne presude tog suda. Vašington post (Washington Post) je izdvojio neke zločine spoljne politike SAD i objasnio da je u tom kontekstu sasvim jasno zašto SAD ne mogu da prihvate osnivanje Međunarodnog krivičnog suda. „Šta bi bilo kada bi takav sud i takav tužilac… imali punomoć da istraže ’agresiju’ kao ratni zločin, na primer, kada je američka vojska 1983. napala Grenadu ili kada je 1998. sprovela smenjivanje vlade u Panami?“, pitao je Vašington post. Šta bi se dogodilo posle masakra u Mi Laju u Vijetnamu? „Kakva bi bila sudbina američkog ratnog broda Vinsens (USS Vincennes) nakon što je 1998. oborio iranski putnički avion iznad Persijskog zaliva i ubio 290 civila da je Međunarodni krivični sud podigao optužnicu protiv počinitelja? Naposletku, takva pitanja navela su SAD da se ovog meseca u Rimu izjasne protiv uspostavljanja takvog suda i tužioca.“ Imperija SAD bila je ljuta i predstavljala je sebe kao nužnog svetskog policajca: „Mi smo oni koji odgovaraju kada neko pozove 911, broj za hitne slučajeve, i ako želite da i dalje obavljamo taj zadatak, trebalo bi da budete obazrivi prema našim željama“, zahtevao je američki novinar Tomas Lipman u Vašington postu.
Iza kulisa, imperija SAD je vršila strahovit pritisak i pretila je siromašnim zemljama ukidanjem finansijske pomoći ako budu glasale za uspostavljanje Međunarodnog krivičnog suda. Međutim, te pretnje nisu postigle ništa i predlog SAD nije prihvaćen, što znači da je potvrđena pravosnažnost nezavisnog tužioca. Delegati Ujedinjenih nacija grlili su se i ljubili i izbilo je posve nediplomatsko ushićenje nakon što je obznanjen rezultat. Tapšali su, klicali i čak su zvižducima izražavali svoje oduševljenje, dok je „šokiran izraz lica glavnog američkog delegata Dejvida Šefera govorio za sebe“, pisalo je u Toronto staru. Imperija je bila skoro potpuno isključena: „Dok se aplauz orio salom, glavni delegat Dejvid Šefer ošamućen je sedeo i ćutao.“
Svetskoj javnosti bilo je jasno da su i inicijativa o zabrani postavljanja mina koju je podržavala Dajana princeza od Velsa, a koju su SAD bojkotovale, kao i uspostavljanje Međunarodnog krivičnog suda čiji je zadatak suzbijanje i kažnjavanje agresije, genocida, ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti, bili istinski napredak za svet i njegove stanovnike. Toronto star je sasvim tačno istakao: „Poseban položaj Amerike… vodi do zaključka da je napredak moguć samo bez sudelovanja SAD. Jer kao što su mine svakodnevni uzrok smrti nekoliko desetina ljudi, tako je u ratnim zločinima i diktaturama na stotine ljudi ubijeno, silovano ili mučeno. Dakle, jednostavno ne možemo da čekamo na Amerikance.“
Nakon što je u Rimu usvojen Statut, moralo je još barem 60 država da ga ratifikuje pre nego što je Međunarodni krivični sud u Hagu mogao da započne sa radom. SAD su to želele da spreče, baš kao što je portparol Ministarstva spoljnih poslova Džejms Rubin rekao nakon konferencije u Rimu: „Zadržaćemo stanovište striktnog neprihvatanja Međunarodnog krivičnog suda time što ćemo sprečiti 60 ratifikacija neophodnih da bi Statut postao pravosnažan. Međutim, nisu uspeli. Nakon što je izvršena i šezdeseta ratifikacija, Rimski statut postao je pravosnažan 1. jula 2002, nakon čega je 11. marta 2003. usledila svečana zakletva prvih osamnaest sudija Međunarodnog krivičnog suda u Hagu. Samo devet dana kasnije, 20. marta 2003, imperija SAD napala je Irak i tim napadačkim ratom dodatno naglasila svoj prezir prema Međunarodnom krivičnom sudu.
Međunarodni krivični sud radi već duže od trinaest godina sa stalnom postavom od 18 sudija iz 18 različitih zemalja i stalnom operativom u koju spadaju tužioci, istražitelji i saradnici. Do danas su 123 zemlje, između ostalih Švajcarska, Nemačka, Austrija, Kanada, Švedska, Norveška, Danska, Australija, Novi Zeland, Južna Afrika, Brazil, Čile i Peru, potpisale Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda, što znači da ova većina zemalja prihvata pravosnažnost tog suda. Jedna grupa od oko 30 zemalja koja, između ostalih, obuhvata SAD, Izrael, Iran, Indiju i Kirgistan, nije ratifikovala ugovor i suzdržana je u odnosu na Međunarodni sud ili ga u potpunosti poriče i odbacuje.
To što SAD odbijaju da prihvate MKS upadljivo je i predstavlja smetnju. Godine 2002. Američki parlament usvojio je takozvani Zakon o zaštiti pripadnika američkih državnih službi (American Service-Members’ Protection Act), a iste godine u avgustu njegovo stupanje na snagu podržao je i američki predsednik Džordž V. Buš. Ovaj zakon državnim službama SAD izričito zabranjuje saradnju sa Međunarodnim krivičnim sudom i američkom predsedniku daje punomoć da vojnom intervencijom sprovede oslobađanje američkih državljana koji bi morali da odgovaraju u Hagu pred Krivičnim sudom. Time je sasvim jasno rečeno da američke specijalne jedinice u odgovarajućem slučaju mogu da napadnu obalu Holandije i helikopterima, tenkovima i oružanom silom iz Haga oslobode američkog predsednika ili nekog američkog oficira, ako je to potrebno čak i uz pomoć vazdušnih oružanih snaga i raketama tomahavk iz američkih podmornica. Već je sama zamisao sumanuta, a razlog iz kojeg do danas takva akcija nije sprovedena jeste to što nikada nijedan američki visoki oficir ili čak predsednik SAD nisu optuženi u Međunarodnom krivičnom sudu u Hagu.
Koliko god delovalo neprijatno što SAD pružaju otpor Međunarodnom krivičnom sudu, uveliko preovladava sve ono dobro što ima veze sa njegovim osnivanjem. Jer nikada ranije u istoriji čovečanstva nije se tako mnogo zemalja potčinilo jednom sudu koji je nadležan za deljenje pravde kada je reč o zločinu agresije, genocidu, ratnim zločinima i zločinima protiv čovečnosti. Tužioci će – samoinicijativno, na zahtev neke države ili Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija – pokrenuti postupak i širom sveta istraživati slučajeve protiv pojedinaca koji navodno snose krivicu i suditi im zbog počinjenih zločina. „Bez sumnje bi većini među nama bio draži sud sa većim i dalekosežnijim nadležnostima“, objasnio je 1998. generalni sekretar UN Kofi Anan nakon potpisivanja u Rimu. „Ali ipak je osnivanje ovog suda poklon nade budućim generacijama i moćan korak napred na putu ka pobedi univerzalnih ljudskih prava i vladavine prava.“
Džordž Buš i Toni Bler su ratni zločinci
U iskrenom i pravednom svetu Međunarodni krivični sud bi morao da podigne optužnice protiv Džordža Buša, Dika Čejnija, Donalda Ramsfelda, Kolina Pauela i Tonija Blera zbog protivzakonitog napada na Irak 2003. godine, dakle zbog teškog zločina agresije. Međutim, Međunarodni krivični sud se u ovom trenutku ne usuđuje da svojim delovanjem obuhvati i zemlje NATO-a zato što su suviše moćne.
Međunarodni krivični sud kažnjava zločin agresije, genocid, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti kada ih počini neki manje moćan vladar u Africi. Do sada je Međunarodni krivični sud u osam afričkih zemalja sprovodio zvanične istrage. Četiri slučaja pokrenule su same pogođene zemlje (Demokratska Republika Kongo, Uganda, Centralnoafrička Republika, Mali). U dva slučaja (Sudan i Libija) postupak je pokrenut odlukom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. U poslednja dva slučaja (Kenija i Obala Slonovače) Međunarodni krivični sud sam je pokrenuo istražne postupke.
Naravno, Međunarodni krivični sud ne sme da ostane sud koji će svoju pažnju posvećivati isključivo Africi. To se neće ni dogoditi. Ovaj još uvek veoma mlad sud u budućnosti će proširiti svoj delokrug i na zemlje NATO-a. U ovom trenutku u toku su predistraživanja o navodnim ratnim zločinima u Iraku koje su počinili britanski državljani. Osim toga, glavna tužiteljka Međunarodnog krivičnog suda Fatu Bensuda, pravnica iz Gambije, započela je preliminarnu istragu događaja u Palestini.
Naravno, razumljivo je što dobro obavešteni građani smatraju izuzetno nepravednim to što se Međunarodni krivični sud prema zemljama NATO-a ophodi nadasve oprezno, iako su upravo zemlje NATO-a na čelu sa imperijom SAD vodile mnogo protivzakonitih ratova. „U Hagu je počeo da radi Međunarodni krivični sud pred kojim bi trebalo da odgovaraju svi koji se oglušuju o međunarodno pravo i vode ratove“, kaže Vili Vimer, iskusan političar koji je trideset tri godine kao poslanik nemačke stranke Hrišćansko-demokratske unije (Christlich-Demokratische Union – CDU) sudelovao u radu Bundestaga (Nemačka skupština) i koji je kao državni sekretar radio u Ministarstvu odbrane. I Vimer je, budući da je pravnik, brzo ustanovio da, otkako je osnovan, Međunarodni krivični sud nije ni dotakao, a kamoli osudio nijednog velikog ratnog zločinca. „Do sada su se obrušavali samo na neke afričke vladare i njih su dovlačili pred sud u Hagu“, zapazio je Vimer sasvim ispravno. „A oni koji su zaista vodili ratove – ljudi kao što su Džordž Buš, Toni Bler i drugi – putuju po svetu i drže dobro plaćena predavanja. Takva je stvarnost. A takvu shizofreniju ovaj svet zaista ne može da nosi na svojim plećima.“
I nemački novinar Jirgen Todenhefer takođe je istakao ovaj nedostatak Međunarodnog krivičnog suda u Hagu. „Zar pravna merila koja smo primenili na Sadama Huseina ili Slobodana Miloševića ne važe i za predsednike Zapadnih država? Zašto se Zapadne elite ne usuđuju da postave pitanje da li bi Džordž V. Buš i Toni Bler takođe morali da odgovaraju pred Međunarodnim krivičnim sudom zbog rata u Iraku zasnovanog na lažima?“, pita Todenhefer. Slažem se Vilijem Vimerom i Jirgenom Todenheferom, zato što se ne ustručavaju da ukažu na ovu osetljivu činjenicu: i Džordž V. Buš i Toni Bler su ratni zločinci. Pravi test i odgovor na pitanje da li je Međunarodni krivični sud zaista prihvaćen, doći će onog dana kada bude optužen i osuđen i neko iz političkog vrha iz zemalja NATO-a.
