U istoriji čovečanstva iznova i iznova su postojale države koje su izvesno, ograničeno vreme bile moćnije i uticajnije od ostalih. Te države nazivamo imperije. Među njih spada Rimska imperija, čije se središte moći pre otprilike dve hiljade godina nalazilo u Rimu i Italiji i čije je područje uticaja obuhvatalo celo Sredozemlje i današnju Španiju, Francusku, Grčku, Tursku, Siriju i u Severnoj Africi Tunis i Alžir. Madrid je bio središte moći Španske imperije, koja je u 16. veku obuhvatala današnje države Meksiko, Gvatemalu, Honduras, Kostariku, Nikaragvu, Panamu, Kolumbiju, Peru, Filipine, Saharu i delove SAD. I Britanska imperija bila je moćna i u 19. veku imala je najjaču trgovačku i ratnu flotu. Središte moći Britanske imperije bio je London i njeni zastupnici hvalisali su se da u njihovom carstvu sunce nikada ne zalazi. Britanska imperija obuhvatala je Australiju, Indiju, Južnu Afriku, Kanadu i istočnu obalu SAD. Globalna nadmoć Britanaca doprinela je širenju engleskog jezika i kulture u celom svetu.
Imperije su uglavnom poziciju sile pokušavale da iskoriste za uvećavanje svog uticaja i moći zasnovanih na nadziranju sirovina i trgovačkih ruta, kao i usavršavanju svojih ratnih tehnika. Istorijski posmatrano, sve imperije su uvek obraćale pažnju na to da njihovi dvorski istoričari sve postupke same imperije, pa čak i ratove, prikažu kao nešto pametno, nužno i pravedno. Britanski istoričar Pol Kenedi s pravom je skrenuo pažnju na činjenicu da takvo pisanje istorije uvek zataškava degeneraciju imperija. Imperije nastaju i nestaju. Nijedna imperija ne traje večno. „Imperijalna prenapregnutost“, kako je Kenedi naziva, uvek vodi ka tome da moćne države svoju moralnu nadmoć gube zbog zloupotrebe moći, zato što materijalne i ljudske zalihe istovremeno upotrebljavaju na više mesta, čime dolazi do prenaprezanja snaga, a krajnja posledica je pad imperije.
Po čemu prepoznajemo imperiju?
Danas su najmoćnija zemlja u svetu bez sumnje SAD. Zato ću u ovoj knjizi koristiti pojam „imperija SAD“, što će pojedinim čitaocima biti neobično pošto ga masovni mediji u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj izbegavaju jer bi u suprotnom to moglo da prouzrokuje napetosti u odnosima sa SAD, a to bi, opet, moglo da dovede i do ekonomskih nepovoljnosti. Međutim, naziv „imperija SAD“ je istorijski tačan i izoštrava nam pogled na istinsku raspodelu moći od 1945. godine, a to je naročito važno ako želimo da analiziramo način rada Ujedinjenih nacija. Nije teško prepoznati imperiju. Po pravilu, imperija je najveća ekonomska i vojna sila u okviru određene istorijske epohe. Ako se rukovodimo bruto domaćim proizvodom (BDP) američke privrede, odmah nam postaje jasno da su SAD u ovom trenutku najveća ekonomska sila sveta, čak ispred Kine. Osim toga, SAD raspolažu dolarom kao svetskom rezervnom valutom i pritom mogu same da ga štampaju.
Amerika je i vojno mnogo nadmoćnija od ostalih. Poseduje deset nosača aviona na nuklearni pogon, dok ostale stalne članice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, dakle Velika Britanija, Francuska, Rusija i Kina, imaju samo po jedan takav nosač aviona. Pre svega kada obratimo pažnju na vojni budžet, sasvim jasno možemo videti u kojoj meri imperija SAD prednjači u odnosu na ostale. Godine 2015. ta imperija je potrošila 600 milijardi dolara u vojne svrhe. Kina je na drugom mestu sa znatno manjih 200 milijardi, zatim slede Rusija (80 milijardi), Saudijska Arabija (80 milijardi), Francuska (60 milijardi), Indija (50 milijardi) i Nemačka (50 milijardi).
Imperija SAD je i sa udelom od trideset procenata najveći izvoznik oružja, veći od Rusije, Kine, Francuske i Velike Britanije. Rezultati rada Stokholmskog instituta za istraživanje mira (SIPRI) pokazali su da su pet stalnih članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koje su zapravo zadužene za očuvanje mira u svetu, u stvari najveći izvoznici oružja – a to je izuzetno neprijatna činjenica. Stalne članice Saveta bezbednosti UN zarađuju od ratova zato što se povećava izvoz njihovog oružja u područja sukoba. Istraživanja SIPRI-ja pokazuju da, pored ovih pet svetskih sila koje imaju pravo veta, i zemlje NATO-a kao što su Nemačka, Španija, Italija i Holandija spadaju među deset najvećih izvoznika oružja na svetu.
Pored najvećeg vojnog budžeta, imperija SAD ima više od 700 vojnih baza raspoređenih po celom svetu, između ostalog i u Nemačkoj, na primer, bazu Ramštajn, protiv koje nemački narod često organizuje demonstracije zato što se odatle vrši koordinacija američkih dronova. Amerikanac Čalmers Džonson, profesor političkih nauka iz Kalifornije, podrobno je proučio imperijalistički razvoj SAD. „Postojala su vremena kada je bilo moguće utvrditi razmere imperije na osnovu broja njenih kolonija. Američka verzija kolonija su vojne baze“, glasi Džonsonov pametan zaključak. „Posmatranjem rasprostranjenosti naših vojnih baza po svetu, možemo mnogo da naučimo o otisku stopala našeg sve snažnijeg imperijalizma, a primetićemo i da, u skladu sa tim, vojna pitanja igraju sve veću ulogu u politici.“ Vojne baze služe mornarici za stacioniranje brodova, ratnom vazduhoplovstvu – kao piste za avione i helikoptere, i uopšte kao kasarne za vojnike i skladišta oružja. „Godine 2005. postojalo je 737 vojnih baza SAD smeštenih u drugim zemljama“, kaže Džonson.
U SAD retko možemo čuti da neko koristi pojam imperija zato što on obuhvata i izrabljivanje i tlačenje drugih zemalja. „Mi smo veoma mlada imperija. Ne želimo čak ni da pomišljamo da smo imperija“, rekao je Amerikanac Džordž Fridman iz Stratfora 2015. godine. I u Evropi vrlo mali broj ljudi naziva SAD imperijom i mnogi ne bi umeli da kažu koliko je ljudi ubijeno u ratovima koje je ta imperija vodila posle 1945. zato što te brojke nikada nisu navedene ni u jednim novinama. „Moramo znati da se nalazimo usred jednog manipulativnog konteksta“, objasnio je Rajner Mausfeld 2015. godine na predavanju koje je održao na Univerzitetu u Kilu. „Na osnovu zvaničnih dokumenata možemo zaključiti da su SAD od Drugog svetskog rata do danas odgovorne za smrt 20 do 30 miliona ljudi. Budući da je reč o tako velikim brojkama, moramo da se zapitamo: kako je te stravične razmere uopšte moguće sakriti od stanovništva? Činjenice su poznate. Samo su postale nevidljive kao posledica raščlanjavanja i izostavljanja konteksta. To znači da se jednostavno nije dogodilo. A i ako se dogodilo, ne igra veliku ulogu. To nikoga ne zanima.“
Mausfeld s pravom kritikuje činjenicu da se u zemljama NATO-a nedovoljno pominje 20 miliona mrtvih koje imperija SAD od 1945. nosi na savesti. Žrtve ostaju nevidljive zato što u zemljama NATO-a retko ko govori o njima ili se bavi istraživanjima u vezi sa tim. Ni sami Amerikanci često ne vide žrtve svojih ratova, a i ne žele da ih vide. Međutim, ja mislim da je došlo vreme da bez okolišanja govorimo o protivzakonitim ratovima koje vodi NATO i da ih u celosti raskrinkamo. Tokom prethodnih godina sam na svojim predavanjima u Berlinu, Hamburgu, Minhenu, Bernu, Cirihu, Lucernu, Beču, Salcburgu i drugim gradovima uvek koristio pojam „imperija SAD“ i objašnjavao sam zašto je on istorijski tačan. Ljudi koji dolaze na moja predavanja ili ih gledaju preko Jutjuba smatraju ispravnim i važnim da sasvim iskreno i bez okolišanja razgovaramo o imperiji SAD i njenoj zloupotrebi moći u drugim zemljama.
Međutim, pored i te kako opravdane kritike imperije SAD, najveća teškoća je što to lako može da sklizne u opšti antiamerikanizam koji ne pravi nikakve razlike. Ja sam u više navrata putovao u SAD i tamo upoznao prekrasne ljude od kojih sam mnogo naučio. Osim toga, bavim se istraživanjem mira, a jedan od glavnih postulata je da se između nacija ne sme potpirivati mržnja jer se ljudi suviše brzo i lako grupišu na temelju nacionalnog identiteta. Po mom mišljenju, kritika imperije SAD je opravdana, ali uvek mora da nam bude jasno na koga se odnosi, budući da u SAD postoje najrazličitije grupacije.
SAD su oligarhija
U aprilu 2014. godine BBC se pozvao na istraživanje sprovedeno na Univerzitetu u Prinstonu i tvrdio da su SAD „oligarhija, a ne demokratija“. „U SAD vlada bogata i moćna elita“, objasnio je BBC tačno. Idejni tvorci i autori te studije profesori Marti Gilens i Bendžamin Pejdž saznali su da nekoliko superbogataša upravlja politikom SAD, dok prosečan Amerikanac nema skoro nikakvu moć da utiče na politiku. To su klasična obeležja oligarhije, dakle vladavine malog broja ljudi (oligoi). „Zaključak koji možemo izvesti na osnovu naše studije jeste da većina Amerikanaca nema veliki uticaj na odluke koje donosi naša vlada. Kod nas Amerikanaca postoje, doduše, mnoga obeležja koja su ključna za demokratski sistem, između ostalog, to su redovni izbori, sloboda govora i okupljanja i široko rasprostranjeno pravo na glasanje“, kažu Gilens i Pejdž. „Međutim, mi smatramo da, ako u politici glavnu reč vode moćne ekonomske organizacije i mali broj bogatih Amerikanaca, u Americi demokratija zaista jeste ugrožena.“
Po američkom istoričaru Eriku Zueseu, tvrdnja da su „SAD oligarhija, a ne demokratija“, potpuno je tačna. „Američka demokratija samo je prevara i obmana, bez obzira na to koliko oligarsi koji vladaju našom zemljom i kontrolišu medije tvrdili suprotno“, kaže Zuese u časopisu Kaunterpanč (Counterpunch). „SAD su, drugim rečima, veoma slične Rusiji i drugim ’sumnjivim demokratijama’. Ranije to nije bilo tako, ali danas jesmo oligarhija.“ Istraživač trendova Džerald Selente iz Njujorka zato zahteva da se u SAD uvede direktna demokratija, tako da građani mogu, kao u Švajcarskoj, da glasaju hoće li, na primer, biti kupljeni borbeni avioni. „Kao građani ovog sveta trebalo bi da traže da se čuje njihov glas“, kaže Selente. „Ne bi trebalo jednostavno da prihvatamo činjenicu da izabrani poslanici uvode zakone i kroje politiku koja šteti narodu i služi isključivo gomilanju bogatstva i jačanju moći malog broja posebno povlašćenih.“
Smatram da su rezultati istraživanja koje su sproveli Gilens i Pejdž izuzetno važni i da su se SAD zaista pretvorile u oligarhiju. U SAD u ovom trenutku živi više od 300 miliona ljudi. U okviru istraživanja kojima se bave istorijske nauke veoma je sporno i teško navesti koliki je procenat ljudi koji su deo te oligarhije, koji dakle pripadaju eliti, koja upravlja zemljom i njenom politikom. Polazim od toga da je to svega jedan procenat, što znači oko tri miliona ljudi. Njihova obeležja su ogromno bogatstvo ili izuzetan uticaj ili oboje. Taj jedan procenat upravlja imperijom SAD. Kritika upućena imperiji SAD usmerena je ka tom jednom procentu, a ne ka ostalih 99 procenata stanovništva SAD.
U tu američku elitu spadaju, naravno, svi američki predsednici od 1945. pa do danas. Neki od njih su bili samokritični i priznali su da politikom Amerike uistinu vladaju moćni ekonomski interesi. Bivši predsednik SAD Džimi Karter požalio se jeseni 2015. da nekoliko moćnika sve konce drži u svojim rukama, te da se stoga demokratsko uređenje SAD pretvorilo u oligarhiju, vladavinu malog broja bogataša. Bogati posredstvom novčane podrške odlučuju ko će biti predsednik. Na kraju možemo da izaberemo jednog ili drugog bogataša, dakle zastupnika tog jednog procenta; godine 2016. ti kandidati bili su Donald Tramp i Hilari Klinton. „Svi predsednički kandidati moraju da raspolažu svotom od najmanje 200 ili 300 miliona dolara“, izneo je Karter svoja neslaganja u razgovoru sa televizijskom novinarkom Oprom Vinfri. Toliko novca on sedamdesetih godina nikada ne bi uspeo da sakupi za svoju izbornu kampanju, pa samim tim u današnjoj Americi ne bi ni mogao da postane predsednik. „Pretvorili smo se u oligarhiju, više nismo demokratija“, ustanovio je Karter sa žaljenjem. „I mislim da ništa čemu sam do sada svedočio u životu nije nanelo veću štetu temeljima etičkih i moralnih standarda američkog političkog sistema.“
Eliti, to jest jednom procentu moćnika u imperiji SAD, pored predsednika pripadaju i svi članovi uticajnog Saveta za nacionalnu bezbednost (National Security Council – NSC), koji je 1947. osnovan istovremeno sa Centralnom obaveštajnom agencijom (Central Intelligence Agency – CIA). Savet za nacionalnu bezbednost NSC održava redovne sastanke u „sobi za krizne situacije“ (Situation Room) u podrumu Bele kuće, gde se bave pitanjima međunarodne politike SAD. Pošto se imperija SAD skoro neprekidno nalazi u ratu, Savet za nacionalnu bezbednost mogli bismo nazvati i strateškim središtem američkog vojnog i ratnog dejstvovanja. U radu NSC-a učestvuje sam vrh izvršne vlasti, dakle predsednik SAD, zatim vicepredsednik, ministar spoljnih poslova, ministar odbrane, direktor 16 obaveštajnih službi SAD, šef Generalštaba, savetnik za nacionalnu bezbednost i, u zavisnosti od teme, osobe kao što su ministar finansija, ministar pravde ili ambasador u UN. Dakle, samom jezgru NSC-a pripada ukupno desetak osoba. Te osobe su ujedno i jezgro imperije SAD i služe oligarsima, čak i ako same svoju ulogu ne bi opisale tako.
Iz dostupnih istorijskih dokumenata jasno možemo zaključiti da NSC uvek teži održanju ili uvećanju moći imperije SAD. Da bi to postigao, služi se i lažima i nasiljem. Nikada do sada nijedan član NSC-a nije izjavio da bi bilo dobro kada bi napustili svoje vojne baze i izvinili se zemljama koje su bombardovali bez mandata UN. Američki istoričar Džon Prados napominje da je NSC „veoma posebna institucija“, koja je „poznata po tome što je u prošlosti delovala na ivici zakonitosti, a taj prag je često i prekoračivala.“ Savet za nacionalnu bezbednost NSC objedinjuje najmoćnije muškarce Amerike i nekoliko moćnih žena imperije i oni odlučuju da li će voditi neki napadački rat ili neće i koje će ljude ubiti američki dronovi. NSC je mnogo moćniji od Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i on iznova i iznova krši Povelju UN. Kritika upućena imperiji SAD odnosi se na tu američku elitu i članove NSC-a.
Pored Saveta za nacionalnu bezbednost, i američki parlament, koji nadzire poteze NSC-a i redovno ih odobrava, takođe spada u taj jedan procenat uticajne elite. Američki parlament podeljen je na dva doma, Senat od sto ljudi i Predstavnički dom koji obuhvata četiristo trideset pet osoba, tako da tih petsto trideset pet osoba zajedno obrazuju Kongres. Parlament bi zapravo trebalo da zastupa narod. Međutim, Američki kongres zastupa prvenstveno bogatu elitu i njene interese. „Po trenutnoj proceni, svaki od sto senatora u proseku poseduje ličnu imovinu u vrednosti od tri miliona dolara“, kažu nemački novinari Matijas Brekers i Paul Šrajer. Američki senat nije „savet starih ili mudrih“, već „savet bogatih“. U Predstavničkom domu poslanici su malo siromašniji, ali milioneri su u Kongresu u većini.
Naravno, pored ta tri miliona ljudi koji sačinjavaju američku elitu, postoji još 297 miliona Amerikanaca koji pripadaju srednjem i donjem staležu. Mnogi od tih ljudi su predusretljivi, ljubazni i velikodušni. Međutim, čudesno veliki broj tih ljudi živi u velikom siromaštvu: skoro 50 miliona stanovnika dobija od države „markice za hranu“ (Food Stamps). Sociolozi smatraju da su statistike u vezi sa primaocima markica za hranu pokazatelji stepena siromaštva, uporedivi sa brojem primalaca socijalne pomoći „harc IV“ (Hartz IV) u Nemačkoj. Moja kritika imperije SAD ne odnosi se na srednji i donji stalež.
U više navrata sam putovao po Americi i u Njujorku, Vašingtonu, Los Anđelesu, Majamiju, Bostonu i Bojsiju razgovarao sam sa mnogim ljudima svih društvenih slojeva. Stekao sam utisak da je znanje donjeg i srednjeg staleža o zbivanjima u svetu veoma ograničeno. Većina ne govori nijedan strani jezik i mnogi nisu umeli da razlikuju moju zavičajnu zemlju Švajcarsku od Švedske, zato što im nazivi slično zvuče i jer se – barem iz američkog ugla – nalaze na istom delu sveta. Donji i srednji stalež su uglavnom veoma loše obavešteni o ratovima koje vodi Amerika. Oni misle da to mnoštvo ratova koje vode SAD nema nikakve veze sa interesima te zemlje, već da je njihov cilj pružanje pomoći drugim ljudima i podsticanje slobode i demokratije, a to misle zato što im to svakodnevno prenose mediji koji su oruđe elite. Vojnici iz donjeg i srednjeg staleža bore se u američkim ratovima, većina slepo veruje predsedniku i ne može ni da zamisli da bi ih on lagao ili obmanuo.
Naravno, tu su i milioni veoma obrazovanih Amerikanaca koji su izuzetno dobro obavešteni o događanjima u svetu, koji govore mnogo jezika i koji su proputovali mnoge zemlje, a pritom ne pripadaju eliti, dakle tom naročito bogatom i moćnom jednom procentu. U SAD postoji najveći broj elitnih univerziteta i, dok sam pohađao Londonsku školu ekonomskih i političkih nauka u Londonu, a i na raznim drugim naučnim skupovima širom Evrope i Severne Amerike, upoznao sam mnoge izuzetne američke naučnike koje veoma poštujem.
Procenjujem da taj deo dobro obrazovanih Amerikanaca, koji su odlično obavešteni o svetu, koji govore više jezika i koji su i sami putovali po drugim zemljama, obuhvata oko deset procenata celokupnog stanovništva, dakle, otprilike 30 miliona ljudi. Deo tih ljudi verno podržava imperiju SAD i nada se da će uspeti da postane deo elite, da se svrsta u onaj jedan procenat stanovništva. Ti intelektualci brane imperiju SAD u svojim knjigama i na predavanjima. Kad god neki američki predsednik ili ministar odbrane bombarduju neku zemlju, ti branitelji imperije SAD aplaudiraju i pronalaze dobre razloge i objašnjenja zašto je u tom slučaju primena mučenja i nasilja ispravna i nužna.
Drugi deo tih 30 miliona dobro obrazovanih Amerikanaca kritikuje imperiju SAD. Bilo bi pogrešno pomisliti da svi Amerikanci smatraju da su mučenja i napadački ratovi bez mandata Ujedinjenih nacija opravdani. Kritičari imperije SAD sasvim izričito osuđuju laži i zloupotrebu moći. Među te kritičare spadaju, na primer, lingvista Noam Čomski, reditelj Majkl Mur, arhitekta Ričard Gejdž i novinari Sejmur Herš, Glen Grinvald i Vilijam Blum. Svi oni su izuzetno obrazovani i ni na koji način ne podržavaju imperiju SAD, zloupotrebu moći, mučenja i obuhvatan nadzor građana koji sprovodi država. Za vreme mog dugogodišnjeg naučnoistraživačkog rada mnogo sam naučio od američkih intelektualaca koji odlično umeju da istaknu ono što je od suštinskog značaja i pritom se ne gube u neodređenim, nejasnim objašnjenjima sa kakvima se često možemo susresti na univerzitetima u Švajcarskoj, Nemačkoj i Austriji. Nema sumnje da su sami Amerikanci najoštriji kritičari imperije SAD i američke oligarhije. Zato bi evropski mirovni pokreti trebalo da se povežu sa mirovnim pokretima u Americi. Ti „transatlantski borci za mir“ osuđuju sve napadačke ratove imperije SAD i međusobno se podržavaju.
Martin Luter King o oholosti moći
Budući da su mnogi Amerikanci retorički nadareni, u toj zemlji uvek je bilo i boraca za mir koji su bili svesni činjenice da su SAD živi primer istinske imperije. „Amerika je postala najmoćnija zemlja sveta“, objasnio je dobitnik Nobelove nagrade za mir Martin Luter King još 1967. godine u Los Anđelesu. „Međutim, iskrenost me obavezuje da priznam da smo se zbog te moći često ponašali oholo. Mislimo da svojim novcem možemo uraditi šta god poželimo. Oholi smo i verujemo da moramo očitavati lekcije drugim zemljama i da pritom nemamo šta da naučimo od njih. U svojoj nadmenosti često mislimo da nam je dat nekakav božanski mesijanski zadatak da budemo policajci u ovom svetu“, tako je glasila oštra, ali opravdana kritika ovog dobitnika Nobelove nagrade za mir. „Veća moć u sebi krije i veće opasnosti, u slučaju da ta moć nije propraćena i duševnim rastom“, opominjao je King. „Istinska moć krije se u pravednoj primeni snage. Ako moć naše nacije ne budemo primenjivali odgovorno i sa zadrškom, moći ćemo na sebe da primenimo izreku lorda Aktona, koji je rekao da moć korumpira, a da apsolutna moć apsolutno korumpira. Naša oholost može nas odvesti u propast.“ Godinu dana nakon što je održao ovaj važan govor, Martin Luter King je ubijen u Memfisu u Tenesiju.
